Tokom poslednjih nekoliko nedelja i meseci na prostoru bivše Jugoslavije i u vezi s njim bilo je izuzetno politički i diplomatski živo.
Stekli su se događaji koji odudaraju od uspostavljene rutine namrgođenog opštenja između elita iz prestonica postjugoslovenskih država, uz poštovanje određenih pravila igre koja obezbeđuju mirne snove na vlasti ili u njenoj blizini, kao i u koordinatama uspostavljenih regionalnih aranžmana koji svakoga do potrebne mere sputavaju da preduzme bilo kakvu inicijativu koja bi nagoveštavala pokret i prodor ka izvlačenju Zapadnog Balkana iz produžene postkonfliktne, komotne i neinventivne letargije ispunjene frustracijama i nekom čudnom vrstom mazohističkog samozadovoljavanja lepim pričama o sebi, a ružnim o drugima.
Da pomenemo samo neke od tih novih momenata: pobeda opozicije, a zapravo naroda, na izborima u Crnoj Gori; ustanovljenje zajedničkog svesrpskog praznika: Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave; Dodikova poseta Zagrebu, u svojstvu predstavnika srpskog naroda u BiH, a ne jednog od trojice članova njenog sterilnog Predsedništva; paralelni, povezani, ali ne i identični Vašingtonski sporazumi Srbije i „Kosova“, sa potpisom američkog predsednika Donalda Trampa, a ubrzo potom i poseta visoke američke delegacije Beogradu i Prištini; jasna poruka državnog sekretara Svete Stolice, kardinala Pjetra Parolina u razgovoru sa novinarom Glasa koncila, da zasad nema ništa od kanonizacije Alojzija Stepinca…
„PRAVEDNIČKI“ GNEV
U svim ovim i nekim drugim, nespomenutim događajima aktivan sudeonik je, na ovaj ili onaj način, neposredno ili posredno, bio srpski činilac. Bez obzira na to kakav će biti dalji tok zbivanja pokrenutih tim inicijativama i potezima, sama činjenica da Srbi, izgleda, počinju da izlaze iz posvemašnje defanzive nametnute hipotekom navodno glavnih krivaca za sve što se loše dogodilo devedesetih godina i stereotipnim narativom o njima kao večnim „lošim momcima“, a o Srbiji kao hronično problematičnoj državi beznadežno opterećenom opsesijom velikosrpskog nacionalizma i hegemonizma, dok je za Republiku Srpsku rezervisan ubitačni atribut „genocidne tvorevine“, učinila je da se na raznim stranama oglase zvona za uzbunu i horski zakrešte histerična upozorenja o povampirenju srpske opasnosti.
Kako baš nije popularno otvoreno kritikovati Vašingtonski sporazum sa Trampovim potpisom, pogotovo među onima koji se tradicionalno smatraju američkom regionalnom klijentelom, a neuljudno je okomiti se, recimo, na papu Franju, preostaje da se po ko zna koji put gnev antisrpskih pravednika sruči na Srbiju i na srpske političke predstavnike.
Čulo se u ovih nekoliko nedelja mnogo već uobičajenih optužbi za oživljavanje projekta „velike Srbije“ i neiskrenost prema susedima, famozna nelegitimna „posezanja“ za tuđim, a tu i tamo, uključujući i političko-medijski prostor Srbije, podsećanje na „srpski fašizam“, iako su sa više strana iskazana razložna stručna upozorenja da se etiketa fašizma ne može tek tako olako lepiti na pojave u sredinama i sa karakteristikama koje nemaju, i ne mogu imati, ništa zajedničko sa fašizmom, jasno definisanim istorijskim pokretom i njegovom ideologijom.
Pominjana je, opet, i potreba „denacifikacije“ Srba, što bi podrazumevalo da se među njima zacario i nacizam. Što je manje argumenata, biraju se, bez ikakve intelektualne i moralne odgovornosti, sve teže reči i kvalifikacije.
Ali, sve u svemu, malo novog i originalnog u repertoaru dežurnih uzbunjivača zbog hronične i akutne „srpske opasnosti“. Jedino što bi se logično moglo pretpostaviti jeste da sve što se u poslednje vreme na prostoru bivše Jugoslavije i u vezi s njim politički i, naročito, natpolitički izdogađalo, uz svu neizvesnost daljeg razvoja, možda i nije tako nepovoljno za Srbe i za Srbiju, čim su panična reagovanja u okruženju toliko izražena.
AMFILOHIJE KAO HOMEINI
Pri svoj neinventivnosti antisrpske retorike koju slušamo ovih dana, a na šta je ukazano kao na njeno dominantno svojstvo, zapažene su i dve inovacije – jedna gotovo komična, a druga na poseban način indikativna.
Za, uslovno rečeno, komičnu potrudio se ugledni profesor filozofije sa Sveučilišta u Zagrebu Lino Veljak. U beogradskom listu Danas objavljen je razgovor sa njim pod naslovom „U Crnoj Gori moguć iranski scenario“! Osnovna Veljakova teza je ovako formulisana: „Analogija je moguća sa Iranom 1979. U Iranu je svrgnut Mohamed Reza Pahlavi, koji je, poput Mila Đukanovića, godinama vladao tom zemljom i modernizovao Iran u sekularnom smislu. On je vladao krajnje autoritarno i produbljivao je socijalnu nepravdu. Bunt su vodili mladi ljudi, ali su se oni udružili sa konzervativnim delom zajednice, koja je bila nezadovoljna sekularizacijom i modernizacijom Irana. Konačan rezultat je – Homeini. To je model koji, ne nužno, ali verovatno može biti ključ daljeg razvoja događaja u CG. To, dalje, ne znači da će Amfilohije Radović imati formalno poziciju vrhovnog i državnog vođe, ali je prilično verovatno da će njegova kao i pozicija njegovih naslednika neupitno, ne samo moralno, već i kada je reč o političkom autoritetu, biti pitana o svemu. CG neće imati u perspektivi nikakvog Vučića ili Dodika nego će imati jednog Homeinija u manje ekstremnom smislu nego što je slučaj u Iranu.“
Dakle, u krajnjem izvođenju Veljakove analogije, mitropolit Amfilofije igra ulogu crnogorskog Homeinija, doduše manje ekstremnog!? Kako se uopšte racionalno suprotstaviti ovakvoj fantazmagoriji?
Besmisleno je, a i nepotrebno, ali nešto drugo ostaje nejasno i teško objašnjivo. Kako jedan osvedočeno učen i razborit čovek, štaviše predstojnik Katedre za ontologiju i Katedre za filozofsku antropologiju, naslednik Gaje Petrovića, rado viđen gost na mnogim svetskim univerzitetima i autor nekolikih vrednih studija, između ostalih i one često citirane o Gramšiju, može dozvoliti sebi da na osnovu nekakve daleke i apstraktne tipološke analogije u novinskom intervjuu nagovesti mogućnost potencijalne homeinizacije društva kakvo je crnogorsko?
Može li se uporediti, čak i u najširem smislu, fundamentalistička šiitska doktrina imama Homeinija, na kojoj počiva Islamska Republika Iran, sa pokretom opštenarodnog nezadovoljstva koje dugo traje, a nedavno je bilo neposredno isprovocirano namerom vlasti da se Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Crnoj Gori oduzmu svetinje odvajkada u njenom posedu?
Da li je zaista, kad je reč o pravoslavnim narodima, pogotovo ako se još znatnim delom smatraju i Srbima, sve dopušteno reći, i to ne samo nekom Karlu Biltu ili američkom generalu, već čak i jednom profesoru filozofije?
Ili je posredi endemska antireligijska i anticrkvena preosetljivost, neodoljiva idiosinkrazija koja zarobljava um određenog tipa liberalističke inteligencije, tobožnji antiklerikalizam na tragu komunističkog antiteizma, čijim predstavnicima se na pomen bilo kakve društvene aktivnosti crkve i sveštenstva kao građana prosto diže kosa na glavi, a pero im se pretvara u zaoštreno, neumoljivo koplje? Najpre će biti da je reč o sprezi jednog i drugog motiva i poriva, sa čime i nadalje treba računati.
OPET O VELIKOJ SRBIJI
Druga konceptualna i retorička inovacija u ovoj fazi intenziviranja reaktivnog protivsrpskog diskursa zanimljivija je i zaslužuje svestranije i produbljenije razmatranje od Veljakovog prognostičkog podviga.
U uticajnom zagrebačkom Jutarnjem listu 26. septembra osvanuo je komentar Roberta Bajrušija i Vlade Vurušića „Srpski svet: Nova Vučićeva sintagma nikad prežaljeni plan stvaranja Velike Srbije?“, sa podnaslovom koji relativizuje ipak ohrabrujući upitnik iz naslova: „Vrh vlasti u Srbiji novim praznikom i izrazom, koji se podudara s memorandumskim granicama, pokušava oživjeti mračne Miloševićeve snove“.
Nadnaslov je, inače, „Putevima vožda“, a sintagmi „srpski svet“ utvrđuje se (i spočitava) ruska velikonacionalna provenijencija. I opet su tu Srbi kao „mali Rusi“, sa velikodržavnim hegemonističkim pretenzijama…
Kad se pročita ovaj usiljeno sklepani pamflet, koji nije nimalo teško sa zadovoljstvom demontirati, neopterećenom čitaocu se nameće osnovni zaključak da je problem sa Srbima, i za Srbe, bio i ostao u tome što ih još uvek ima tamo gde ih ima, a gde ih ne bi trebalo biti, kao i da se na prostorima na kojima žive osećaju pripadnost svom zajedničkom kulturnom i duhovnom svetu, što im državne granice ne mogu i u istinski demokratskim i pravnim zemljama ne bi smele osporavati, a kamoli oduzimati.
No, ovo je već tema za posebno razmatranje, u kome će nam, verovali ili ne, tvorac hipoteze o pretećoj homeinizaciji Crne Gore Lino Veljak jednim svojim razmišljanjem ponuditi korisno polazište.
Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard
Izvor sveosrpskoj.com
BONUS VIDEO:
