S. Poštić: Solženjicin, propovednik Hrista

Slobodno se može reći da je Aleksandar Solženjicin jedan od najsvetlijih primera ruske pobožnosti, ljudske upornosti i predanog podvižništva

Pre tačno pedeset godina objavljeno je da je dobitnik Nobelove nagrade za književnost za 1970. godinu ruski pisac Aleksandar Solženjicin (1918–2008). U to vreme, ta nagrada još uvek nije bila obezvređena kao danas, što se vidi i iz činjenice da je pet godina ranije ona dodeljena Mihailu Šolohovu, članu CK Saveza komunista i Vrhovnog Sovjeta SSSR i klevetniku pisaca koji nisu bespogovorno podržavali sve tekovine komunističke revolucije. Ta nagrada je Solženjicinu donela svetsku slavu i omogućila mu da ne odstupa od borbe sa totalitarnom vlašću, jer su se ljudi na čelu boljševičke tvorevine zbog nelagodnosti pred međunarodnim javnim mnjenjem od tada još više ustručavali od otvorenog razračunavanja sa poznatim piscem. Tri i po godine kasnije, on je na silu izbačen iz zemlje, čime je stekao slobodu da do kraja života kritikuje svaku nepravdu, licemerje i bezbožje ne samo u svojoj zemlji, već i na Zapadu.

Snagom svoje neiscrpne energije, čelične volje i nepokolebljive ustremljenosti ka zacrtanom cilju, Solženjicin je doprineo rušenju Sovjetskog Saveza u toj meri, da je jedan njegov engleski biograf svoj tekst povodom desetogodišnjice od piščeve smrti nazvao „Pisac koji je uništio imperiju“.[1]

ŽIVOT PODREĐEN JEDNOM CILjU
Aleksandar Solženjicin izgubio je oca još pre rođenja. Preživevši Prvi svetski rat, u kome se borio kao ruski oficir, Isakije Solženjicin poginuo je od nesrećnog hica u lovu, duboko uveren da će mu trudna žena podariti sina. Njegova supruga Taisija, kći bogatog kubanjskog trgovca koji je život završio u gulagu, odgajala je od tada malog Sanju sama u neuglednim sobama Rostova na Donu radeći kao stenograf. Iako je već sa devet godina odlučio da će postati pisac, posle mature izabrao je da studira matematiku u gradu u kojem je proveo detinjstvo najviše zbog toga što su sve društvene nauke u vreme Staljinovog terora bile podvrgnute strogom ideološkom usmerenju. Oženio se sa školskom drugaricom Natalijom Rešetovskom i iste godine, neposredno pred napad nacističke Nemačke na SSSR, diplomirao kao najbolji student generacije.

Na regrutaciji mu je otkriven tumor na testisu, i umesto u vojsku, on je sa ženom poslat u jedan gradić da predaje matematiku u osnovnoj školi. Međutim, zahvaljujući ogromnoj želji da ode na front, učestvuje u oslobađanju domovine i stekne vredno iskustvo za postizanje životnog cilja – pisanje romana o revoluciji – omogućeno mu je da se pridruži sovjetskoj vojsci u pozadini. Solženjicin je tada verovao u marksističku ideju, ali već je počeo da shvata da njena primena ne odgovara originalnoj zamisli.

Zahvaljujući oficirima koji su odmah primetili njegove vrhunske intelektualne sposobnosti, početkom 1942. uspeva da upiše oficirsku školu za artiljerce, i šest meseci kasnije dospeva na front u činu poručnika. U sledeće dve i po godine, on će u prvim borbenim redovima Crvene armije potiskivati neprijatelja sa ruske zemlje i sve jasnije postajati svestan naličja staljinizma. Sva njegova pisma drugu iz škole, Nikolaju Vitkeviču, u kojima velikog vođu naziva rečju „pahan“, što na ciganskom znači „otac“, a na krimskom žargonu lider hajdučke grupe sličan našem „harambaši“, zapleniće NKVD. Pošto je kao hrabar i sposoban komandir baterije bio nezamenljiv, oni dvadesetšestogodišnjeg kapetana hapse tek nadomak Berlina, i pod stražom tri pratioca sprovode u ozloglašeni moskovski zatvor Lubjanku.

Taj ključni događaj u životu Solženjicina dogodio se februara 1945. Narednih osam godina on provodi u raznim radnim logorima sovjetskog kaznenog arhipelaga, kako ga je sam nazvao, i onda još tri u strogo nadgledanom izgnanstvu u pustinji Kazahstana. Pošto su mu svi književni radovi prilikom hapšenja oduzeti, a u logoru nije smeo ništa da piše, on je sva svoja dela komponovao u stihovima, da bi ih lakše zapamtio, i uz pomoć brojanice, koju su mu drugovi logoraši napravili od osušenog hleba, sve ih naučio napamet. Kada je oslobođen, hiljade stihova je iz sećanja preneo na papir, i te spise krio u hoklici sa duplim dnom.

U malom kazahstanskom naselju živeo je u kolibici sa nameštajem koje je sam od dasaka sklepao, i predavao matematiku i fiziku u lokalnoj školi. Neki njegovi bivši učenici još uvek se sa velikom radošću i zahvalnošću sećaju svog nastavnika, ozbiljnog, obrazovanog, punog energije i entuzijazma, potpuno posvećenog prenošenju znanja i životnog optimizma na mlado pokolenje. Naročito su voleli odlaske na večernje posmatranje zvezda uz logorsku vatru i nastavnikov glas koji im neumorno priča o zvezdama, vasioni i ruskoj književnosti.

Već prve godine u izgnanstvu vraća mu se tumor na testisu, odstranjen pred kraj boravka u logoru. Zapušten, rak se širi na druge organe, naročito na želudac. Odlazak u Taškent na lečenje, poznanstva sa lekarima i drugim bolesnicima, i konačno izlečenje radioterapijom i korenom jedne retke biljke maestralno je opisao deset godina kasnije u autobiografskom romanu Odeljenje za rak, prvi put objavljenom na Zapadu 1967. a u Rusiji tek 1990. godine.

Kada je konačno oslobođen, i ubrzo, kao skoro svi bivši logoraši, rehabilitovan, u Moskvi se, na insistiranje prijatelja, susreo sa bivšom ženom, koja je tada živela u drugom braku. On joj je prilikom oproštaja, za koji su oboje mislili da je poslednji, podario njena pisma prepevana u stihove. Čitavši ih tokom dugih, besanih noći, ona se ponovo zaljubljuje u bivšeg muža, pa uskoro otpočinju zajednički život u gradu Rjazanj na reci Oki, 180 km jugoistočno od Moskve. Ona predaje hemiju na institutu, a on fiziku u školi. Tokom trogodišnjeg rada u školi, nikom od svojih kolega ne poverava da večeri i noći provodi sa olovkom i hartijom u ruci, čekajući pogodan trenutak da objavi barem deo proznog opusa kojim je svakim danom sve više rastao.

Kada je otpočelo Hruščevljevo „otopljavanje“, Solženjicin preko prijateljice predaje svoj rukopis „Jednog dana Ivana Denisoviča“ časopisu Novi svet (Novый mir). Urednica proze ga čita i, oduševljena, biranim rečima za koje zna da će zainteresovati starijeg kolegu, preporučuje rukopis glavnom uredniku. Aleksandar Tvardovski celu noć provodi s rukopisom u rukama. U anonimnom autoru on prepoznaje novu rusku književnu gromadu.

Da bi dobio saglasnost za štampanje novele, Tvardovski odlazi kod samog Nikite Sergejeviča, koji mu posle nekoliko meseci iščekivanja daje odobrenje da objavi rad do tada nepoznatog pisca. Kratak roman, koji bez ideoloških objašnjenja opisuje dan u životu jednog zatvorenika gulaga, seljaka Ivana Šuhova koji je uhapšen samo zbog toga što je bio nemački zarobljenik u Drugom svetkom ratu, neočekivano se uklapa u tadašnje razobličavanje Staljinovog „kulta ličnosti“.

Priča objavljena pred kraj 1962. u Novom svetu udara sovjetsku javnost kao grom iz vedrog neba. Za bivše zatvorenike ona predstavlja čudo, za sve koji su godinama ćutali i trpeli zlostavljanje zbog straha – kišu posle decenija suše. Solženjicin dobija na hiljade pisama čestitki i podrške. Ana Ahmatova, prva dama ruske poezije 20. veka, o njemu izjavljuje: „Svetlonoša! Mi smo i zaboravili, da takvi ljudi postoje… zadivljujući čovek… ogroman čovek“. Tvardovski u sledećih nekoliko meseci objavljuje još tri Solženjicinove priče, među njima i „Matrjonino dvorište“, o pokojnoj pravednici kod koje je pisac živeo prve godine nakon povratka iz izgnanstva.

Međutim, uskoro sledi politički pad Hruščova (1964), i ponovni kulturni i društveni mraz. Solženjicina više ne objavljuju. On u estonskoj zimskoj osami piše Arhipelag Gulag. Protestna pisma i razobličavajuće optužbe na račun Centralnog komiteta i Saveza sovjetskih pisaca šalje novinskim redakcijama i pušta u samizdat. Rukopise novih radova počinje tajno da šalje u inostranstvo. Ogroman pritisak sovjetskih vlasti na retko darovitog pisca postaje poznat u celom svetu. Radovi mu se prevode na desetine stranih jezika.

Na dodelu Nobelove nagrade u Stokholm krajem 1970. Solženjicin ne odlazi jer doznaje da sovjetska vlast planira da mu ne dopusti povratak u zemlju. U međuvremenu, njegova nova žena, Natalija Svjetlova, rađa mu sina prvenca, Jermolaja, i u sledeće tri godine još dva dečaka, Ignata i Stepana. U februaru 1974, trideset devet godina nakon hapšenja na nemačkom ratištu, posle provale u stan, Solženjicina ponovo zatvaraju, a zatim specijalnim letom šalju u Frankfurt. Pred okupljenim novinarima ne želi više da kritikuje sovjetsku vlast, i na pitanja uopšte ne odgovara. Posle nekoliko nedelja nastanjuje se u Cirihu, gde mu se uskoro pridružuju supruga sa troje dece i svojom majkom.

Ne nalazeći mira za dalji rad u Švajcarskoj, on se 1976. godine sa porodicom seli u SAD, na jedno imanje u šumi države Vermont. Tamo se konačno posvećuje dugo pripremanom pisanju romana o revoluciji. Njegova žena, poznata po nadimku Alja, neumorno lektoriše i uređuje sve njegove radove, pomaže mu oko izdavanja prvih sabranih dela. Iako je za osamnaest godina boravka u Americi napisao čak deset tomova, on pisanje Crvenog točka završava događajima iz aprila 1917.

Pošto se ne pojavljuje mnogo u javnosti, Solženjicina nazivaju „Vermontskim otšelnikom“. Jedan od retkih javnih nastupa je govor upućen harvardskim diplomcima 1978. godine. Očekujući kritiku sovjetskog totalitarizma, američka publika i štampa iznenađena je i razočarana piščevim napadom na zapadno licemerje i materijalizam. Ne želevši nikom da se dodvorava čak i po cenu javne osude, Solženjicin ostaje veran sebi i svojim visokim moralnim standardima.

Kada je srušen Sovjetski Savez i u Rusiji na vlast došao Jeljcin, nova vlast ga poziva u posetu, ali on to odbija. Iako razočaran opštom pljačkom države u „tranziciji“, on se ipak, kako je obećao, 1994. vraća kući, i to vozom sa krajnjeg istoka zemlje, iz Vladivostoka. Tokom dva meseca putovanja kroz Rusiju, u većim gradovima ga dočekuje stotine hiljada ljudi sa kojima u javnim susretima razgovara o njihovom položaju i situaciji u zemlji. Oni mu izlivaju svoje jade, žalbe i predloge za poboljšanje ekonomskog i društvenog stanja. Nove pojave u post-sovjetskoj Rusiji on naziva prihvatizaciя i derьmokratiя[2].

Poslednjih 14 godina života Solženjicin ne prestaje da piše i da u javnim nastupima, i pored dugih, otvorenih razgovora sa Jeljcinom, a zatim i Putinom, oštro kritikuje vlast. Pet godina pred smrt objavljuje dvotomnu knjigu o Jevrejima u Rusiji Dvesta godina zajedno, zbog koje ga optužuju za antisemitizam, ali, sa druge strane, i za toleranciju prema ovoj uticajnoj etničko-verskoj manjini. Napadaju ga i s leva i s desna, neki zbog netrpeljivosti prema komunizmu, neki zbog suviše liberalnih stavova, ali najviše zbog ljubomore. Intelektualci, političari i novi oligarsi „ruskom proroku“ ne mogu da oproste svetsku slavu i moralnu doslednost.

Svoj burni životni put završio je u 90. godini tiho, kod kuće, u prisustvu najbliže porodice, od srčane insuficijencije. Sahranjen je uz najveće državne počasti na Donskom groblju u Moskvi. Veliki ruski pisac još uvek proizvodi ogromno protivrečje. Jedni ga do neba uzdižu, drugi ponižavaju i omalovažavaju. Većina se ipak slaže da se od Dostojevskog u Rusiji nije pojavio pisac takve umetničke snage koji je u svojim romanima propovedao čisto jevanđelje.

VERA, LjUBAV I NADA
Aleksandar Solženjicin nije bio lišen ljudskih nedostataka, naročito gordosti. Nikolaj Vitkevič govorio je da je Sanja uvek želeo da bude prvi. Poznati ruski teolog i sveštenik iz Pariza, Aleksandar Šmeman, koji ga je izuzetno cenio, navodio je Solženjicinovu podozrivost, samouverenost, nestrpljenje. Slava mu je donela razna iskušenja, među njima i bračno neverstvo. Sigurno da je teško sačuvati skromnost sa takvim intelektualnim darom, urođenom upornošću i vrednoćom, i uspehom kao neizbežnim rezultatom ovih osobina. Međutim, tri neosporna svojstva čine ovog ruskog pisca jednim od najvećih ličnosti minulog 20. veka: hrabrost, ustremljenost ka cilju, i njegova iskrena hrišćanska vera.

Solženjicin se nikada nije bojao smrti, samo je želeo da poživi dovoljno dugo da izvrši svoju misiju na zemlji. Pod granatama neprijatelja u Drugom svetskom ratu mirno je pisao u svom vojničkom šatoru. Nije se bojao ni neprijateljski nastrojenih sunarodnika, kojih je bilo mnogo, naročito onih moćnih, pod zaštitom države. Svima je istinu govorio u lice. Bio je svedok raznih strahota, ubistava, silovanja, mučenja. Sam pod istragom nije mučen, ako se ne računaju duga, noćna ispitivanja, skoro svakodnevnog lišavanje sna i hrane. Solženjicin je strahote rata, zatvora, logora, smrtne bolesti, praćenja, pretnji i kleveta istrpeo bez roptanja.

Opšte je poznato da je Staljinov totalitarni stroj bio neumoljiv. Ljudi su se bojali pred drugima bilo šta da kažu, jer su čak i deca ohrabrivana da cinkaju roditelje. Saradnici režima, regrutovani pomoću ucena i pretnji, bili su svuda infiltrirani. Zbog toga su ljudi skrivali svoju prošlost, spaljivali slike roditelja i učitelja, na silu sebi brisali pamćenje. Kada je početkom 1956. Hruščov javno osudio Staljinov „kult ličnosti“, napetost i strah u društvu su malo popustili, ali je gotovo sve to poništeno reformatorovim padom. Osim stalnog šikaniranja, pretećih pisama, kleveta u štampi i pretnji ljudima koji su mu pomagali, Solženjicin je jedva preživeo pokušaj trovanja bojnim otrovom, nakon koga su ubice iz tajne policije bili sigurni da se neće izvući živ. Sve to vreme, bez ikakve značajne podrške u zemlji, on je vršio osmišljene udare na komunistički režim.

U ruskom jeziku postoji reč celeustremlennostь, koja odlučno opisuje čovekovu nepokolebljivu usmerenost ka jednom cilju. Mnogi Solženjicinovi prijatelji i poznanici primetili su ovu njegovu osobinu. U nameri da život posveti pisanju i jednog dana objavi svoj magnum opus o revoluciji ništa ga nije moglo omesti, čak i osuda na osmogodišnji boravak u koncentracionom logoru, iz koga mnogi nisu živi izašli. Aleksandar Isajevič je u zarobljeništvu pamtio hiljade stihova, recitujući ih sebi i odabranim ljudima kad god bi stizao. Ni glad, nehigijena, neispavanost, vaši, zlostavljanja od strane drugih logoraša i nadzornika, kao ni maligne metastaze po celom telu nisu mogli uzdrmati njegovu odlučnost da ostvari svoj plan.

Sigurno je da Solženjicin jasno zacrtani cilj nikada ne bi mogao da ostvari da nije imao veru u Boga i svoju misiju na Zemlji. Kada se u logoru vratio veri u Hrista, on je to nazvao „povratkom kući“, jer su ga kao dete majka i njen otac redovno vodili u crkvu, i on je to detinje poverenje u Gospoda na neki način sve vreme čuvao u sebi. I u logoru, i kasnije, u vreme potpune cenzure, on je verovao da će njegova volja prevladati, jer je to i Božija volja. Aleksandar Isajevič je osećao da se ne bori samo za sebe, već za stotine hiljada logoraša koji su svoje živote i mladost ostavili na jednom od ostrva „Arhipelaga“. I nikada nije posumnjao u opravdanost svoje borbe, jer je znao da je na njegovoj strani Istina. I na kraju je pobedio.

Osim u svoje najbliže i u stvaralački proces, Solženjicin je bio zaljubljen i u svoju zemlju. Kako je verovao u Boga, tako je verovao i u Rusiju. Svojim glavnim zadatkom on je smatrao da njenu neukaljanu suštinu, onakvu kakva se projavljivala pre revolucije, dočara i prenese svome unesrećenom narodu. Zbog toga se sa toliko žara borio protiv marksizma, koji je, po njegovom uverenju, bio stran Rusima, i lenjinizma, koji je domovinu ukaljao do neprepoznatljivosti. Duboko je verovao da se njegova zemlja može vratiti svojim korenima i svojoj uzvišenoj veri.

Glavni razlog za sve strahote 20. veka ruski pisac je našao u izgubljenoj veri u Boga. Propovedao je Hrista pažnjom prema bližnjem i nadom u konačnu pobedu pravde i dobrote. „Solženjicinov život i njegove knjige materijalno dokazuju postojanje Boga. Slično ne možeš nikome ni poželeti. Suviše je odgovorno“, napisao je bivši logoraš i istoričar religije Artur Fredekind.

Iako, kao i svaki čovek, po slabosti podložan iskušenjima ovoga sveta i veka, može se slobodno reći da je Aleksandar Solženjicin jedan od najsvetlijih primera ruske pobožnosti, ljudske upornosti i predanog podvižništva u svetu.

 

Autor Svetozar Poštić

________________________________________________________________________________________________

OSNOVNA LITERATURA:
Saraskina, Lюdmila. Solženicыn.  Moskva: Molodaя gvardiя, 2018.
Solženicыn, Aleksandr. Arhipelag GULAG 3 t. Sankt Peterburg: Azbuka, 2019.

UPUTNICE:
[1] Scammell, Michael. “The Writer Who Destroyed an Empire.” The New York Times. 11 Dec. 2018.
https://www.nytimes.com/2018/12/11/opinion/solzhenitsyn-soviet-union-putin.html (pristupljeno 26. sept. 2020).
[2] Igra reči: glagol hvatatь na ruskom znači „grabiti“ a derьmo „s*anje“.

 

Naslovna fotografija: Emil Christensen/Keystone, via Getty Images

 

Izvor Stanje stvari, 02. oktobar 2020.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u