Z. Šaponjić: O Vučeliću, koroni i ljudskosti

Kad nekog, bivše kolege, ovako napadnete, red je, ljudski, da mu pružite šansu da odgovori. Milorad Vučelić tu šansu sada nema

Grehota od Boga i sramota od naroda, rekli bi gore u onim našim brdima sa kojih smo svi, uglavnom, sišli. Taman danas, dok Milorad Vučelić, urednik Večernjih novosti, leži u bolnici, na respiratoru, kako mi javljaju prijatelji, na jednom beogradskom portalu (radi se o tekstu portala Nova S koji možete pročitati OVDE; prim. NS) moje kolege, u nepotpisanom tekstu, pišu o Vučeliću kao o – „slugi režima“!

Neljudski, kolege! Sramno, kolege!

Jeste li morali baš danas? I, što baš danas? Niste li mogli da sačekate koji dan dok se Milorad Vučelić oporavi, dok preživi, da vam može odgovoriti? Da vam može uzvratiti? Ovako dok je na respiratoru – ne može!

Kad nekog, bivše kolege, ovako napadnete, red je, ljudski, da mu pružite šansu da odgovori. Milorad Vučelić tu šansu sada nema. Znate, kad ste na respiratoru onda se borite za život, goli život, i ne možete da se bavite ovakvim sramotama.

Uopšte nemam potrebu da večeras ulazim u priču da li je Milorad Vučelić sluga režima kao što danas napisaste. Niti je to sada tema, dok Milorad Vučelić leži na respiratoru i bori se za život. Jedino što znam jeste da je sramota napasti ga sada, kao što je sramota uzeti motku pa tući slabijeg od sebe, kao što je sramota smejati se bolesnom, kao što je sramota seiriti nad tuđom nevoljom. O tome se ovde radi, bivše kolege.

I da, niti sam Vučeliću prijatelj, niti sam mu šta dužan, niti je on meni dužan. Ovde govorim o ljudskosti i moralu, onom osnovnom, koji nam kaže da je od Boga grehota i od naroda sramota ovo što radite. Sa Vučelićem sam samo jednom pričao telefonom, onda, letos, kad sam ga molio da pomogne našem kolegi, takođe obolelom od korone, kada se takođe radilo o životu i smrti. Bez pogovora je pomogao, a nije morao!

Večeras kad sam pročitao ovu vašu sramotu, pričao sam sa još nekim od kolega, kažu da ih večeras, danas popodne, dok je kolega na respiratoru, ne zanima je li Vučelić sluga režima, da to prosto nije tema, ali da znaju, kad su ga zvali i zamolili, da je pomogao! Da nikad nije ostalo, a da nejakom ili bolesnom ne pomogne, kako zna i kako ume.

I, zato mu svaka čast, kažu još.

I, još jednom pitanje, zašto danas ovakav tekst, bivše kolege, zašto ovakva sramota? Pa da je Vučelić i sluga režima, i da je ukrao Empajer stejt bilding i preneo ga u svoje dvorište, da je najveći zločinac, da je klao i ubijao, zašto danas ovakav tekst? Zašto ga baš danas blatite? Zar nije moglo da sačeka par dana? Makar do sutra, do vesti da mu je bolje…

Vidim citirate Miloša Vasića i njegov tekst o Vučeliću objavljen u Vremenu 2005. godine. Jeste tako Vasić pisao, i, tu nema spora, ali, ne uviđate glavnu razliku. Vasić je to pisao 2005. kad Vučelić nije bio na respiratoru i, kada je mogao da mu odgovori. U tome je razlika, bivše kolege. I, ne radi se ovde o tome što je o Vučeliću reč, niti ću ga zvati za kuma nit on mene, ovde se radi o principu, pomalo o moralu, pomalo i o stidu.

Ja ovoliko, o ljudskosti i onom osnovnom, hrišćanskom osećaju, ako ga je još imalo ostalo u nama. Ako ga nema, pišite i sutra šta god hoćete.

Samo, opasno je kad čovek ne ume da se postidi!

 

Autor Zoran Šaponjić

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub

 

Izvor Iskra, 09. oktobar 2020.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u