Posle nekoliko decenija globalizacije svetske ekonomije, finansija i svakodnevne kulture došlo je vreme deglobalizacije. Svet je sada suočen sa izazovima rušenja globalističkog modela i stvaranja novih u velikoj meri zatvorenih blokova. Ironično je da deglobalizaciju predvode upravo zapadni kreatori globalizacije koji sada veruju da je put opstanka, umesto u povezivanju, u sukobima i zatvaranju sopstvenih ekonomija.
Proces deglobalizacije je, u stvari, već uveliko u toku i prate ga mnoge zebnje kuda bi on mogao da vodi. U tim strahovima dominiraju prisećanja na prvu globalizaciju od pre više do stotinu godina. Finansije Britanske imperije su 1901. godine doživele kolaps i tada je lansirana prva globalizacija kako bi se Imperija spasila kroz otvaranje novih tržišta. Desilo se, međutim, da je to bila velika prilika za druge zemlje, pre svega za Nemačku i Rusiju, što nije bila želja autora globalizacije, pa je ta prva globalizacija dovela do dva svetska rata.
Druga, ovovremena, globalizacija je takođe posledica jednog bankrotstva. Ona je viđena kao izlaz iz krize nastale bankrotstvom javnih finansija Amerike početkom sedamdesetih godina 20. veka. Ona je dala velike mogućnosti Americi i zapadnim ekonomijama, posebno posle nestanka Sovjetskog Saveza, ali i drugim zemljama koje su rušenje granica iskoristile za sopstveni ekonomski, tehnološki i obrazovni razvoj. Neželjeni rast tih zemalja, pre svega Kine, je ugrozio autore globalizacije i pomrsio im računicu, pa sada izlaz vide u deglobalizaciji. Neizvesno je, međutim, kako će se taj proces razvijati i do čega će dovesti. Da li do novog svetskog sukoba ili do nove organizacije međunarodnih odnosa koji će promeniti način života velikom delu sveta?
Zamajavanje javnosti
Deglobalizaciju, kao i prethodno globalizaciju, predvodi Amerika u dominantnom uverenju da kažnjavanjem drugih i zatvaranjem sopstvenog tržišta može da oživi svoju urušenu industriju i zaštiti sve slabiji naučno-tehnološki razvoj.
Pored niza sankcija uvedenih pre svega Rusiji, ali i drugim zemljama, najveći lom i korak ka deglobalizaciji Amerika je napravila planom o postepenom i skoro potpunom presecanju ekonomskih, finansijskih i tehnoloških veza sa Kinom. To je tektonska promena za koju još uvek nije jasno da li je uopšte moguća (jer teško je verovati da će se američki poslovni ljudi tako lako odreći američko-kineske razmene i drugih transakcija koje ukupno dostižu vrednost od pet hiljada milijardi dolara) i kakve će posledice izazvati.
Domaća javnost se zamajava objašnjenjima kako Kina ugrožava „nacionalnu bezbednost“ Amerike i „krade njena tehnološka rešenja“, ali u stvarnosti je strah Amerike od kineske dominacije u novim tehnologijama, od 5G mreže, veštačke inteligencije i sistema proizvodnog upravljanja. Amerika je još uvek dominantna jedino u tehnologiji čipova, ali Kina već priprema svoju tehnologiju umesto silikonskih čipova od ugljenika.
Amerika više nema tehnološku moć a po svaku cenu želi da zadrži monopol na stvaranje standarda, jer se tu ne radi samo o kontroli drugih, već i o novcu. Na primer sistem čuvanja baza podataka u „oblaku“ (cloud) koji koriste hiljade kompanija širom sveta. Kina gradi svoj novi sistem baziran na 5G mreži, koji je daleko efikasniji i brži. U tom smislu Kina je daleko odmakla jer je Americi potrebno nekoliko godina da dostigne sadašnji nivo razvoja kineske tehnologije u takozvanoj novoj ekonomiji.
Kretanje ka haosu
Amerika, međutim, nema nameru da se samostalno izoluje od Kine, nego planira i stvaranje sopstvenog bloka, pre svega u Evropi, čije zemlje sprečava da se povezuju ili da nastave povezivanje sa Kinom i Rusijom. Tu će najveća žrtva biti Evropa i neke zemlje Bliskog istoka kao što je Saudijska Arabija. Tako zatvoren blok će u tehnologiji i komunikaciji imati američke standarde, a ostatak sveta, Kina, Indija, Rusija i ostali će imati drugačije standarde, zasnovane na modernijim modelima.
Naravno, nije moguće potpuno zatvoriti saradnju među zemljama, ali problem će biti u međusobnoj poslovnoj komunikaciji. Jer, američki blok i ostali blokovi će imati različite tehnološke standarde, pa će zemlje iz različitih blokova morati da imaju i jedne i druge tehnološke standarde. To dupliranje kapaciteta će doneti i nove troškove i pogoršati ekonomsku sliku, a na kraju dovesti do još većeg haosa.
U procesu deglobalizacije svet se u stvari kreće ka stvaranju nacionalnih – ili blokovskih – samodovoljnih ekonomija, što nije nepoznato istorijsko iskustvo. U ovom vremenu to se već desilo sa Rusijom koja je praktično odnedavno izgradila unutrašnju, samodovoljnu ekonomiju. I to upravo uz pomoć deglobalizacije koja se u njenom slučaju manifestovala serijom zapadnih sankcija.
Otpor deglobalizaciji
Ali, postoji i otpor deglobalizaciji i njega predvode upravo zemlje koje su prvo bile žrtve globalizacije, a potom i najveći dobitnici, kao što je Kina. Kina sada brani principe globalizacije ali na njoj svojstven, drugačiji način. Ona gradi svoju globalizaciju čiji je najdirektniji izraz veliki projekat „Jedan pojas jedan put“. Kina za to još uvek ima dovoljno kapaciteta. U minulih godinu dana, zaključno sa septembrom, Kina je imala privredni rast od 4,9 odsto, dok je većina drugih, pre svega zapadnih zemalja, doživela privredni kolaps. U Americi je pad oko 9 odsto, Nemačkoj oko 12, Francuskoj oko 18 i u Velikoj Britaniji oko 22 procenta. Glavni izgovor je kriza sa koronavirusom, ali taj kolaps se desio pre, a epidemija je iskorišćena kao alibi. U tom periodu kineski izvoz je porastao za 9,9 procenata.
Takođe, za proteklih godinu dana u Kini je 257 ljudi steklo status dolarskog milijardera, a bogati Kinezi su u tom periodu, uprkos koroni i globalnom ekonomskom kolapsu, uvećali svoje bogatstvo za 1,5 hiljada milijardi dolara. Najviše su zaradili od prodaje tehnologije, medicinske opreme, lekova i internet platformi. Kina sada ima 878 milijardera.
To je realnost koja je neumitna i tu deglobalizacija i zatvaranje nacionalnih ekonomija ne mogu pomoći. Naprotiv. Svet, barem u dogledno vreme, bez Kine više jednostavno ne može.
Klima opšteg nepoverenja
Zatvaranju država i stvaranju novih deglobalizovanih blokova pogoduje i u javnosti već uspostavljeni kult bezbednosti (sigurnosti). Sve je više ljudi u strahu i spremni su da prihvate sve besmislene ideje elite, samo da budu bezbedni. Deo tog ambijenta koji pogoduje deglobalizaciji je i novostvorena klima opšteg nepoverenja. Gotovo da niko više ne veruje vlastima niti bilo kojim zvaničnim autoritetima, a ta „kultura nepoverenja“ se širi i na običan život, ljudi više ne veruju jedni drugima. To dovodi do raspada društava, raastakanja socijalnog tkiva, pa se ljudi sve više udaljavaju od sopstvenog društva, gube vezu sa njim, i veruju da je u njihovom društvu sve nezakonito i bazirano na korupciji. Takvo stanje vodi dominaciji mržnje prema svemu i svakome.
To nepoverenje se zatim prenosi i na same države, pa one jedna drugoj više ne veruju, među njima postoji samo podozrenje. Danas praktično ni jedna država ne veruje onoj drugoj, čak i ako su zvanično najbliži saveznici. Sve to stvara veliku napetost i nervozu kod vlasti, koje onda vide izlaz – a u stvari kupuju vreme – u pronalaženju pretnji tamo gde ih i nema.
Sve to ima i velike geopolitičke posledice. Jer klima nepoverenja se prenosi i na državnu politiku. To geopolitičko nepoverenje znači da svi drugi koji se ne slažu sa vama nisu samo pogrešne, gotovo ilegalne države, nego i stalna pretnja. Postoji realna opasnost da će se to pretvori u takozvano eksplozivno nepoverenje, koje vremenom obično preraste u agresivni animozitet i nagon za uništenjem, razbijanjem.
Ili, rečeno jednostavnijim jezikom, u sukobe i ratove. To, na žalost, postaje sve izvesnija perspektiva.
Siniša Ljepojević je novinar i publicista sa prebivalištem u Londonu i dugogodišnji saradnik Novog Standarda. Autor je nekoliko knjiga, među kojima je i „EU protiv Evrope, uspon i pad evropskog projekta“. Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: Aly Song/Reuters
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO
