Slobodan Antonić: Kultura smrti

/…/ Tran­zi­ci­ja u ko­joj ži­vi­mo ni­je od so­ci­ja­li­zma ka ka­pi­tali­zmu, već od so­ci­ja­li­zma ka ko­lo­ni­ja­li­zmu. Sr­bi­ja, kao i dru­ge ze­mlje (po­lu)pe­ri­fe­ri­je, to­kom tran­zi­ci­je po­staje eko­nom­ska, po­li­tič­ka i kul­tur­na ko­lo­ni­ja TNKK či­je je sre­di­šte (me­tro­po­la) u cen­tral­nim dru­štvi­ma svet­skog ka­pi­ta­li­stič­kog si­ste­ma – SAD i EU („Im­pe­ri­ji”). U društve­nom po­gle­du, za ve­ći­nu gra­đa­na Sr­bi­je ovaj tip tranzi­ci­je zna­či tran­sfor­ma­ci­ju u deo spolj­neg pro­le­ta­ri­ja­ta „Im­pe­ri­je”, za­pra­vo u po­moć­nu rad­nu sna­gu usme­re­nu na manu­el­ne i uslu­žne po­slo­ve.

Ka­da je pak reč o kul­tu­ri, u po­sto­je­ćem svet­skom ka­pi­ta­listič­kom si­ste­mu TNKK obez­be­đu­je kul­tur­nu he­ge­mo­ni­ju u dva prav­ca. Je­dan pra­vac je „vi­so­ka kul­tu­ra” ko­ja na glo­balnom pla­nu ho­mo­ge­ni­zu­je raz­li­či­te frak­ci­je TNKK – kor­pora­tiv­nu, eta­ti­stič­ku, teh­no­krat­sku, ide­o­krat­sku ili kon­zume­ri­stič­ku. Dru­gi pra­vac je „ma­sov­na kul­tu­ra”, ko­ja obezbe­đu­je ide­o­lo­šku do­mi­na­ci­ju nad kul­tu­rom (vred­no­sti­ma)unu­tra­šnjeg i spolj­neg pro­le­ta­ri­ja­ta.

Za­po­če­ću od ka­rak­te­ri­sti­ka „ma­sov­ne kul­tu­re”, kao ni­žeg ob­li­ka kul­tu­re. Osnov­ni cilj svet­ske ka­pi­ta­li­stič­ke impe­ri­je je, sve­de­no re­če­no, da se ljud­ski od­no­si mer­kan­tili­zu­ju, to jest pre­tvo­re u trži­šne, a da se lju­di i stva­ri ko­mo­di­fi­ku­ju, to jest pre­tvo­re u ro­bu. Ne sa­mo da sve tre­ba da bu­de na pro­da­ju, već i lju­di u svo­jim po­stup­ci­ma tre­ba da se ru­ko­vo­de pr­ven­stve­no nov­cem, kao vred­no­snim me­ri­lom sve­ga. Ta­ko su sti­ca­nje nov­ca, ali i, isto­vre­me­no, nje­go­vo br­zo tro­še­nje, po­sta­vlje­ni za sre­di­šnju dru­štve­nu i ličnu vred­nost.

Osnov­na dru­štve­na, kao i kul­tur­na po­sle­di­ca ova­kvog siste­ma vred­no­sti – u či­jem sre­di­štu se, sim­bo­lič­ki, na­la­zi kult fi­nan­sij­skog Ma­mo­na – je­ste da ti­me prak­tič­no nesta­je jav­na vr­li­na iz dru­štva. Jer, vr­li­na je sprem­nost na žr­tvu zbog ne­kog dru­gog ili ne­čeg iz­van se­be. A ma­te­ri­jali­zam, he­do­ni­zam i ego­i­zam – to ma­mo­nit­sko troj­stvo moder­nog neo­li­be­ral­nog ka­pi­ta­li­zma, ne tra­že žr­tvu ta­kve vr­ste. Oni nam baš ka­žu – „bu­di što god ho­ćeš i ra­di što god ho­ćeš – ako pri to­me tro­šiš ili za­ra­đu­ješ pa­re”.

Ta­kav pro­iz­vo­đač-i-po­tro­šač je ide­al­ni „no­vi čo­vek” dana­šnjeg si­ste­ma ko­ji, upra­vo pre­ko in­du­stri­je ma­sov­ne kultu­re, obez­be­đu­je da „pro­li” pri­hva­te od­go­va­ra­ju­ći ži­vot­ni obra­zac. Od čo­ve­ka se tra­ži da pre pod­ne bu­de di­sci­plino­van, po­slu­šno-ro­bo­ti­zo­va­ni pro­iz­vo­đač, dok, na­pro­tiv, po­pod­ne i uve­če, on tre­ba da bu­de ras­pu­sni, la­ko­mi­sle­nohi­ste­rič­ni po­tro­šač. Taj kul­tur­ni obra­zac „no­vog čo­ve­ka“ je da­kle dvo­struk, sa pro­ti­vu­reč­nim sa­stoj­ni­ca­ma, ali ko­je su baš zbog svo­je su­prot­no­sti kom­ple­men­tar­ne, pa za­to i funk­ci­o­nal­ne: „no­vi čo­vek” do 17 ča­so­va tre­ba da mi­sli sa­mo ka­ko da, po pra­vi­li­ma si­ste­ma, za­ra­di što vi­še no­vaca (zna­či, pr­vo ga­zdi, pa se­bi), a od 17 ča­so­va sa­mo da mi­sli ka­ko svoj no­vac što pre i „što za­bav­ni­je” da po­tro­ši.

Ta­ko se „no­vi čo­vek”, kroz si­stem edu­ka­ci­je i so­ci­ja­li­zaci­je, isto­vre­me­no pod­u­ča­va da bu­de „od­go­vo­ran rad­nik” – ne sa­mo di­sci­pli­no­van iz­vr­ši­lac na­re­đe­nja već i ne­ko ko je po­u­nu­trio sve za­po­ve­sti „pro­duk­tiv­ne eko­no­mi­je”: od one „ču­vaj ga­zdi­nu imo­vi­nu kao ze­ni­cu oka svo­ga”, do one „ra­di sa­ve­sno i pri­lje­žno, i ne pi­taj za na­gra­du, ona će do­ći”. Sa dru­ge pak stra­ne, taj isti „no­vi čo­vek” se pod­u­ča­va da njego­va „slo­bo­da” na­stu­pa tek on­da ka­da iza­đe sa po­sla, te da se ta „slo­bo­da” pr­ven­stve­no ova­plo­ću­je u „za­ba­vi”. A „za­bava” je, ka­ko nas uči ma­sov­na kul­tu­ra – ko­ja je, raz­u­me se, sva pro­iz­vod kor­po­ra­ci­ja – tač­no su­prot­na u od­no­su na po­sao. Dok na po­slu tre­ba da smo od­go­vor­ni pre­ma ga­zdi­noj imo­vini i in­te­re­si­ma, „za­ba­va” zna­či neo­d­go­vor­nost pre­ma svom nov­cu, svom zdra­vlju i svo­jim du­go­roč­nim in­te­re­si­ma. Dok na po­slu tre­ba da smo ozbilj­ni, sa­mo­kon­tro­li­sa­ni i ra­cio­nal­ni, u „za­ba­vi” tre­ba da smo in­fan­til­ni, ras­pu­sni i ira­ci­o­nal­ni.

Glav­na za­ba­va je, na­rav­no, „šo­ping”, ta ma­mo­nit­ska „moli­tva” ko­ja se sve­ča­no oba­vlja u svo­je­vr­snim hra­mo­vi­ma – „šo­ping mo­lo­vi­ma”. Ali, i sve dru­ge „za­ba­ve” – od spor­ta do sek­sa – tre­ba da bu­du spo­je­ne sa tro­še­njem nov­ca, što bržim, to po­želj­ni­jim. Sport se da­nas do kra­ja iz­gra­dio kao in­du­stri­ja spek­ta­kla, ko­ja omo­gu­ća­va „pro­li­ma” da troše no­vac na ula­zni­ce, kla­đe­nje i sport­ske TV ka­na­le (za one ko­ji ga gle­da­ju), ili pak za opre­mu i su­ple­men­te (za one koji ga upra­žnja­va­ju). Isto je i u in­du­stri­ji sek­sa. Ona nas snab­de­va ne sa­mo por­no­graf­skom li­te­ra­tu­rom i por­no­grafskim TV ka­na­li­ma, već i od­go­va­ra­ju­ćim „pro­mi­sku­i­tet­nim si­tu­a­ci­ja­ma” ko­je pla­ća­mo, re­ci­mo, ku­po­vi­nom ula­zni­ca za noć­ne klu­bo­ve, ku­po­vi­nom „opu­šta­ju­ćih” pi­ća (pa i dro­ga), ili pak ku­po­vi­nom od­go­va­ra­ju­će (sek­su­a­li­zo­va­ne) ode­će.

Ko­nač­no, ako pa­žlji­vi­je po­gle­da­mo, vi­de­će­mo da na mo­dernom tr­ži­štu naj­ve­ći deo ro­be za­pra­vo či­ne ko­je­šta­ri­je, ko­je mo­že da ku­pi pr­ven­stve­no ne­ko ko je in­fan­ti­lan, lako­mi­slen ili pak hi­ste­ri­čan. Otu­da je in­fan­ti­li­za­ci­ja i eu­fo­ri­za­ci­ja „pro­la” je­dan od ci­lje­va da­na­šnje „in­du­strije ma­sov­ne kul­tu­re”. Oli­če­nje to­ga mo­žda je ona re­kla­maza pi­vo ko­ja ka­že: „Na­pra­vi to­tal­nu bu­da­lu od se­be!”(2) I to mo­žda i je­ste ključ­ni mo­to ma­sov­ne kul­tu­re na­me­nje­ne „pro­li­ma” – na­pra­vi­ti od pri­pad­ni­ka ni­žih kla­sa idi­o­te, po­no­sne na svoj in­fan­ti­li­tet, na sop­stve­nu glu­post, na to što im se ži­vot sa­sto­ji od ra­da da bi se „lu­do” za­ba­vlja­li, i od „za­ba­ve” ka­ko bi su­tra­dan što mir­ni­je i po­slu­šni­je ra­di­li.

***

Iz ovog op­šteg pre­gle­da kul­tur­ne po­li­ti­ke „za ma­su”, mogu se iz­vu­ći i osnov­ne od­li­ke do­mi­nant­ne ma­sov­ne kul­tu­re neo­li­be­ral­nog ka­pi­ta­li­zma. Pr­va su­štin­ska od­li­ka je kul­tu­ra za­bo­ra­va. Za­bo­rav se odno­si na sve ono tra­u­ma­tič­no, fru­stri­ra­ju­će ili ne­pri­jatno što se „pro­li­ma” de­ša­va u eko­nom­skom i po­li­tič­kom si­ste­mu – ne­moć, po­ni­že­nje, eks­plo­a­ta­ci­ja, ru­tin­ski i meha­nič­ki rad („ar­ga­to­va­nje”), ne­hu­ma­ni uslo­vi sta­no­va­nja, od­su­stvo kon­tro­le nad ma­te­ri­jal­nom eg­zi­sten­ci­jom i po­litič­kim od­lu­či­va­njem… Upra­vo to je ono što u „za­ba­vi” treba za­bo­ra­vi­ti. Otu­da je pr­va funk­ci­ja za­ba­ve so­ci­jal­na narko­za, pa je ta­ko cilj in­du­stri­je za­ba­ve ma­sov­na pro­duk­ci­ja hip­no­tič­kih (nar­ko­ti­zu­ju­ćih) pred­sta­va. Sto­ga se frak­cija TNKK, an­ga­žo­va­na na ta­kvim poslo­vi­ma i mo­že na­zva­ti hip­no­kra­ti­jom.

No da bi se do za­bo­ra­va do­šlo, naj­pre se gra­đa­ni (sta­novni­ci) ne­ke ze­mlje mo­ra­ju pre­tvo­ri­ti u go­mi­lu. A to je, onda, i dru­gi stal­ni, stra­te­ški cilj ma­sov­ne kul­tu­re. Go­mi­lu od­li­ku­je sma­nje­nje ra­ci­o­nal­no­sti, in­fan­til­no mi­šlje­nje, „uma­nje­ni ose­ćaj za od­go­vor­nost, ni­ži nivo um­ne ener­gi­je i ve­ća ose­tlji­vost na ne­lo­gič­ne uti­ca­je”, kao i „ras­pa­ljena ani­mal­na stra­na ljud­ske pri­ro­de”.(3) Taj ma­njak ra­zu­ma u go­mi­li, da­je vi­šak pri­mi­tiv­nih emo­ci­ja i naj­ni­žih strasti. Glav­ni pro­iz­vo­đa­či go­mi­le da­nas su, na­rav­no, ma­sov­ni me­di­ji, pr­ven­stve­no te­le­vi­zi­ja, ali i štam­pa (ta­blo­i­di), ra­dio („la­ki” pro­gra­mi), in­ter­net (če­sto pro­jek­to­van da pod­sti­če ano­nim­nost i sve vr­ste por­no­gra­fi­je – tj. pr­ljavog pi­sa­nja). Ta­ko se do­bi­ja isto­rij­ski mla­đa (tj. mo­der­na) ro­đa­ka go­mi­le – ma­sa. U go­mi­li je sa­da lak­še iz­vr­ši­ti sle­de­ći ko­rak „za­ba­vi­zaci­je” ma­sov­ne kul­tu­re – li­kvi­da­ci­ju gre­ha i sti­da (a ti­me i tra­di­ci­o­nal­nog mo­ra­la). Jer, da bi „za­ba­va” bi­la „lu­da”, tre­ba obra­zo­va­ti što pro­stra­ni­je po­lje amo­ral­no­sti. Već po­mi­nja­no ma­mo­nit­sko troj­stvo mo­der­nog neo­li­be­al­nog kapi­ta­li­zma – ma­te­ri­ja­li­zam, he­do­ni­zam i ego­i­zam, ne­presta­no se pro­iz­vo­di pu­tem ve­ro­vat­no glav­ne mo­der­ne for­me kul­tur­ne so­ci­ja­li­za­ci­je „pro­la” – pre­ko re­kla­ma. Ta­la­si re­kla­ma, ko­ji nas hip­no­pe­dij­ski za­plju­sku­ju sva­ko­dnev­no iz na­ših TV apa­ra­ta, osno­va su kul­tu­re ego­i­stič­ke amo­ralno­sti. Po­slu­šaj­te sa­mo glav­ne lo­zin­ke TV re­kla­ma – „sledi svo­je in­stink­te”(4), „bri­ni o se­bi”(5), „ti to za­slu­žu­ješ”, „ne­ka sva ču­la uži­va­ju”, „zgra­bi i kre­ni” (grab and go; Coca-Co­la), „zgra­bi Snic­kers i idi da­lje”… Re­kla­me nam jed­nostav­no utu­vlju­ju u gla­vu da tre­ba da mi­sli­mo pr­ven­stve­no na se­be (u po­tro­šnji, kao cen­tral­nom po­lju ži­vo­ta, ali onda i na dru­gim po­lji­ma), da im­pul­siv­no gra­bi­mo ono što nam se us­hte, da ne raz­miš­lja­mo o dru­gi­ma, ali ni o svo­jim du­go­roč­nim in­te­re­si­ma (jer on­da ne bi­smo pi­li ne­zdra­va pi­ća i je­li ne­zdra­vu hra­nu). Re­kla­me nas, ta­ko­đe, uče da više ni­šta ni­je sram­no, da je, re­ci­mo, jav­no pod­ri­gi­va­nje jako za­bav­no(6), da ne­ma pro­vo­da bez san­du­ka pi­va(7), da je la­ga­nje naj­bli­žih sa­svim u re­du (8), da je kra­đa (od čo­ve­ka u ne­vo­lji) ta­ko kul( 9) , da je gaj­ba pi­va va­žni­ja od pri­ja­te­lja(10) itd.

No za us­po­sta­vlja­nje pu­ne dej­stve­no­sti ono­ga što je To­ma Kar­lajl (Tho­mas Carlyle, 1795-1881) na­zvao „fi­lo­so­fi­jom svi­nje” (pig phi­lo­sophy) (11), po­treb­no je još ne­što osim go­re opi­sa­ne sva­ko­dnev­ne „mar­ke­tin­ške mo­ral­ke”. Po­treb­no je da TV se­ri­je, ta­blo­i­di, fil­mo­vi i in­ter­net sa­dr­ža­ji nepre­sta­no „pro­li­ma” na­me­ću dva glav­na kul­tur­na fe­ti­ša sa­vre­me­nog ka­pi­ta­li­zma. Pr­vi je seks, dru­gi je na­si­lje. Naj­pre, kao što je Hak­sli (Al­do­us Hux­ley) odav­no pri­me­tio u pred­go­vo­ru za Vr­li no­vi svet, „u me­ri u ko­joj po­li­tič­ka i eko­nom­ska slo­bo­da ne­sta­je, do­la­zi do na­do­me­šta­ju­ćeg po­rasta sek­su­al­nih slo­bo­da”(12). Po­što im si­stem „na­me­šte­nih ka­ra­ta” us­kra­ću­je dru­ge bit­ne slo­bo­de, po­što ih li­ša­va dru­gih to­po­sa mo­ći (do­mi­na­ci­je), „pro­li” se usme­ra­va­ju da svo­je pri­rod­ne (na­gon­ske, ljud­ske) po­tre­be za slo­bo­dom ili za mo­ći za­do­vo­lja­va­ju u sek­su. Što ma­nje slo­bo­de i moći u stvar­noj pro­iz­vod­nji ži­vo­ta, to vi­še vir­tu­el­ne slobo­de i mo­ći u sek­su (ko­ji je, za ve­ći­nu „pro­la”, i sam vi­še pred­sta­va ne­go stvar­nost, vi­še vir­tu­e­lan ne­go pra­vi). Ta­ko por­no­gra­fi­ja (raz­blud­nost, pro­mi­su­ki­tet) po­sta­je je­dan od ob­li­ka so­ci­jal­ne kon­tro­le „pro­la”(13).

Slič­no je i sa na­si­ljem. Bes ko­ji pro­iz­i­la­zi iz fru­stra­ci­je zbog dru­štve­nog po­lo­ža­ja, od­no­sno iz ne­mo­guć­no­sti za­dovo­lja­va­nja ve­štač­ki (mar­ke­tin­ški) uve­ća­nih po­tro­šač­kih aspi­ra­ci­ja, iz grup­nog (kla­snog, na­ci­o­nal­nog) bez­na­đa (hope­les­sness), iz is­kva­re­no­sti ključ­nih usta­no­va si­ste­ma ko­je on­da „za­ku­ca­va­ju” sud­bi­nu po­je­di­na­ca za ni­že pre­ča­ge svetske so­ci­jal­ne hi­je­ra­hi­je, iz stra­šne obez­lju­blje­no­sti (love­les­sness) ko­ju pro­iz­vo­di amo­ral­nost, ego­i­zam i vla­da­ju­ć kul­tu­ra ci­ni­zma, po­hle­pe i za­bo­ra­va, taj, da­kle, bes mo­ra bi­ti is­pra­žnjen na, za si­stem, bez­o­pa­san na­čin. Upra­vo je spek­takl na­si­lja, bo­la i smr­ti to efi­ka­sno sredstvo pra­žnje­nja na­go­mi­la­nog be­sa i fru­stra­ci­je. Kao što je već dav­no uo­če­no(14), ono što su gla­di­ja­tor­ske igre bi­le za rim­sku sve­ti­nu, to su za da­na­šnje „pro­le” sve one broj­ne smr­ti, zlo­čin­stva i mu­če­nja što ih sva­ko­dnev­no gle­da­ju na TV ekra­ni­ma (od „fo­ren­zič­kih” se­ri­ja, do emi­si­ja ve­sti).

Nor­ma­li­za­ci­ja pa­to­lo­škog, kroz sve po­drob­ni­je pri­ka­ze krvi, bo­la i svi­re­po­sti (jer su, vre­me­nom, po­treb­ni sve ja­či na­dra­ža­ji da bi se po­sti­gao isti ste­pen sa­do­ma­zo­hi­stič­kog uži­va­nja(15), do­vo­di do pre­tva­ra­nja či­ta­vog mo­der­nog sve­ta u glo­bal­ni pa­to­po­lis – grad bo­le­sti(16), me­sto mo­ral­ne i ljudske iz­o­pa­če­nop­sti, So­do­ma i Go­mo­ra. Za­to je po­sled­nji ko­rak tog „svet­sko­i­sto­rij­skog ra­da” masov­ne kul­tu­re – kul­tu­ra smr­ti (Cul­tu­re of De­ath).(17) Norma­li­za­ci­ja pa­to­lo­škog, u svom isto­rij­skom to­ku, mo­ra se za­vr­ši­ti pre­tva­ra­njem pa­to­po­li­sa u ne­kro­po­lis – pre­tvara­njem gra­da bo­le­sti, u grad smr­ti(18). Jer, ako ste uži­va­nje pro­gla­si­li glav­nom vred­no­šću na­kon 17 ča­so­va (pre 17.00 je to, na­rav­no, no­vac), on­da sve osta­lo, uklju­čiv i sam ljudski ži­vot, mo­ra bi­ti pot­či­nje­no toj vred­no­sti. Ta­ko se onda, re­ci­mo, ni sek­su­al­no uži­va­nje ne mo­že i ne sme ni­čim ugro­zi­ti – pa čak ni „ko­la­te­ral­nom šte­tom” ka­kva je za­če­to de­te. Otu­da na­ša kul­tu­ra smr­ti iz­vo­di onu sram­nu „mo­ralnu gim­na­sti­ku”: za­če­tom de­te­tu od­u­zi­ma se sta­tus čo­ve­ka, te mu se do­de­lju­je sta­tus „fe­tu­sa”, tj. ne­že­lje­ne iz­ra­sline (po­put ka­kve žle­zde). A tu „iz­ra­sli­nu”, na­rav­no, tre­ba „ope­ri­sa­ti”. Ta­ko kul­tu­ra ko­ja, ina­če, sprem­no ne­gu­je prezen­ti­stič­ki ra­si­zam – uve­re­nje da su na­ši pre­ci bi­li ne sa­mo ma­nje in­te­li­gent­ni, već i ma­nje mo­ral­ni od nas („divlja­ci”), mo­že u isto vre­me da osu­đu­je če­do­mor­stvo u ar­hajskim dru­štvi­ma (či­nje­no usled de­mo­graf­skog pri­ti­ska), a da sa­ma prak­ti­ku­je „utrob­no če­do­mor­stvo” – pri­ka­zu­ju­ći ga, pri­tom, i kao vr­hu­nac „eman­ci­pa­ci­je že­na” („žen­sko ljudsko pra­vo”, „pra­vo da se ne­ma­ju ne­že­lje­na de­ca”). Ta­ko smo do­bi­li obri­se ma­sov­ne, „za­ba­vi­zo­va­ne” kul­tu­re sa­vre­me­nog ka­pi­ta­li­zma – kul­tu­ru za­bo­ra­va, po­tro­šač­kog „oslo­bo­đe­nja” od gre­ha i sti­da, fe­ti­ši­zma sek­sa i na­si­lja, kao i nor­ma­li­za­ci­je („re­lak­sa­ci­je”) pa­to­lo­gi­je i amo­ral­nosti.

***

I u vi­so­koj kul­tu­ri ne­sta­le su ra­ni­je gra­ni­ce sti­da, pristoj­no­sti, pa i mo­ral­no­sti, sve pod oprav­da­njem da je reč o „umet­nič­kom iz­ra­ža­va­nju” i „umet­nič­kim slo­bo­da­ma”. Kri­ti­čar­ska od­bra­na ta­kvih de­la obič­no na­gla­ša­va njihov „iza­zi­vač­ki” aspe­kat, od­no­sno na­sto­ja­nje da se „šo­ki­ra ma­lo­gra­đan­ska pu­bli­ka”. Ali to „šo­ki­ra­nje” pu­bli­ke, ako ma­lo du­blje raz­mo­tri­mo stva­ri, za­pra­vo iz­ra­ža­va na­si­lje – nad pu­bli­kom, ili umet­ni­ka nad sa­mim so­bom, sve­jed­no. Ta­ko je u mo­der­noj li­kov­noj (vi­zu­el­noj) umet­no­sti sva­ki čin ili pred­met ko­ji do­la­zi od oso­be sa dru­štve­nom etike­tom „umet­nik” pro­gla­še­no umet­no­šću – uklju­čiv i ta­kve bi­zar­no­sti po­put školj­ke od pi­so­a­ra(27), umet­ni­kov ne­na­mešten kre­vet(28), umet­ni­kov iz­met(29), đu­bre(30), ma­stur­bi­ra­nje(31), iz­go­va­ra­nje ime­na ku­hinj­skog po­su­đa(32), po­ta­pa­nje Ras­pe­ća u mo­kra­ću(33), ra­se­kli­ne na sli­kar­skom plat­nu(34), itd. Po­seb­no su na ce­ni na­tu­ra­li­stič­ki ak­ti (sa­mo)na­si­lja – po­put (samo)uba­da­nja pr­sti­ju no­žem(35), (sa­mo)ure­zi­va­nja kr­va­ve obrnu­te zve­zde na sto­mak(36), (sa­mo)za­ku­ca­va­nja ek­se­ri­ma i cr­tanje ži­le­tom po koži(37), (sa­mo)ko­pa­nje oči­ju i ka­stra­ci­ja(38), sa­mo­u­kra­ša­va­nje li­ca cr­vi­ma(39), za­ba­da­nje tr­nja u po­dlak­ticu i re­za­nje ša­ke ži­le­tom(40), ra­za­ra­nje tki­va met­kom(41), ka­saplje­nje ži­vo­ti­nje pre­ko go­log ljud­skog te­la(42), sa­do-ma­zo porno­gra­fi­ja(43), ma­ši­ne za ras­te­za­nje (mu­če­nje) iz­vo­đa­ča(44), itd.

U oba slu­ča­ja, i ka­da je reč o šo­ki­ra­nju „tra­di­ci­o­na­li­stičke” („kon­zer­va­tiv­ne”) pu­bli­ke, i ka­da je reč o pri­ka­zu (samo)po­vre­đi­va­nja, mo­že­mo slo­bod­no re­ći da je po­sre­di iz­vesna umet­nič­ka (kul­tur­na) le­gi­ti­mi­za­ci­ja na­si­lja. Na­si­lje nad ne­či­jim uve­re­nji­ma ili si­ste­mom vred­no­sti mo­že bi­ti jed­na­ko po­ni­ža­va­ju­će i po­vre­đu­ju­će kao i na­si­lje nad neči­jim te­lom ili lič­nim in­te­gri­te­tom(45). Otu­da je „este­tika šo­ki­ra­nja”, u svom du­bljem dru­štve­nom smi­slu, za­pra­vo jed­na od de­mon­stra­ci­ja prak­tič­no so­ci­jal­no neo­gra­ni­če­ne (ne­ka­žnji­ve) vo­lje istin­skih go­spo­da­ra dru­štva (TNKK, „Im­pe­ri­je”). To je sa­mo umet­nič­ka (kul­tur­na) apo­te­o­za jedne pre­bo­ga­te i obe­sne mo­ći da se – bez ika­kvih gra­ni­ca, bez ika­kvih skru­pu­la – ura­di bi­lo šta. U ovom slu­ča­ju, da se iz­vr­ši jed­na po­seb­na, i zbi­lja ori­gi­nal­na, vr­sta na­si­lja – da se ni­šta, đu­bre i zlo pro­gla­se umet­nič­kim de­lom.

Upra­vo to go­spo­da­re­nje nad vred­no­sti­ma, nad sa­mom de­fini­ci­jom vred­no­sti, mo­že se uze­ti kao još je­dan di­stink­tivni znak mo­der­nog so­ci­jal­nog moć­ni­ka. Ia­ko se po pra­vi­lu oprav­da­va­ju da svo­jim, „umet­nič­ki is­po­sre­do­va­nim” na­siljem za­pra­vo pro­te­stu­ju pro­tiv pri­su­stva na­si­lja u mo­dernom sve­tu, „mo­der­ni” („avan­gard­ni”) umet­ni­ci, u su­šti­ni, sa­mo ne­sve­sno, a kat­kad i sve­sno, iz­ra­ža­va­ju obe­snu moć glo­bal­ne eli­te – ali i pod­zem­ni rad nje­ne ne­či­ste sa­ve­sti zbog po­seb­no pa­to­lo­škog i ne­mo­ral­nog ti­pa dru­štve­ne domi­na­ci­je (ko­je sam go­re opi­sao).

…

Ka­žem „to­ta­li­tar­na de­mon­stra­ci­ja” za­to što ta­kva vr­sta umet­no­sti – ka­ko mu­zič­ke, ta­ko i vi­zu­el­ne – ne do­zvo­lja­va eg­zi­sten­ci­ju dru­ga­či­jeg. Ona, na­i­me, pro­gla­ša­va ki­čem svako no­vo umet­nič­ko de­lo stvo­re­no po nor­ma­ma več­ne („klasič­ne”, „tra­di­ci­o­nal­ne”) umet­no­sti. Ši­re­ći ta­ko „strah od ki­ča” kao ključ­nu kom­po­nen­tu distin-k­tiv­nog uku­sa „moder­no­sti”, ona le­pi eti­ke­tu „ana­hro­nog” ili „ki­ča­stog” na sva­ko umet­nič­ko de­lo ko­je po­se­du­je, re­ci­mo, har­mo­ni­ju (u mu­zi­ci) ili fi­gu­ral­nost (u sli­kar­stvu).

Sto­ga, na­kon go­to­vo sto­le­ća ta­kve „po­li­tič­ke ko­rekt­no­sti“ u vi­so­koj umet­no­sti, mu­zič­ko i li­kov­no na­sle­đe ide­o­kratske frak­ci­je TNKK po­ka­zu­je da se u svet­skom to­ku isto­rije glo­bal­nog ka­pi­ta­li­zma iz­gle­da pa­ra­lel­no od­vi­ja­ju dva pro­ce­sa raz­vo­ja – na jed­noj stra­ni je raz­voj (ma­te­ri­jal­ne) ci­vi­li­za­ci­je, a na dru­goj raz­vi­tak (du­hov­nog) var­var­stva, de­gra­da­ci­je i pri­mi­ti­vi­zma. To je upra­vo do­bra sli­ka cele TNKK, ali i ce­log mo­der­nog ka­pi­ta­li­stič­kog si­ste­ma ko­ji po­či­va na na­si­lju, la­ži, po­hle­pi, za­glu­plji­va­nju i razvraća­nju.

Slobodan Antonić, DEMONTAŽA KULTURE („Pink tranzicija u Srbiji“, str. 29-36 i 40-45), CATENA MUNDI, Beograd, 2020.

(Članak u celini se može naći na adresi: https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0023-5164/2013/0023-51641340272A.pdf)

NAPOMENE

2. http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=CVjXt_v1roM

3 Šum­pe­ter J. (1960) Ka­pi­ta­li­zam, so­ci­ja­li­zam i de­mo­kra­ti­ja, (pre­vela Ve­ra Ilić), Be­o­grad: Kul­tu­ra, str. 365.

4 http://www.co­ca-co­la­hel­le­nic.rs­/Pr­o­duc­tsand­brands/Spar­kling­be­ve­ra­ges/Spri­te/

5 http://www.gar­ni­er.hr/_hr/_hr/ho­me.aspx

6 http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=OOP-FQLf0Cs

7 http://www.you­tu­be.co­m/watch?NR=1&fe­a­tu­re=endscreen&v=zRnCCDDHO5U

8 http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=gWYLCCDAc-I

9 http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=eW6yZs1ixQM

10 http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=eW6yZs1ixQM

11 Carlyle, T. (1850) Lat­ter-Day Pam­phlets. Lon­don: Chap­man and Hall,

http://www.bo­oks.go­o­gle.rs­/bo­oks?id­=K- nEI3Eu­cEQC&print­sec=front­cover&hl=sr&so­ur­ce=gb­s_ge­_sum­mary_r&cad=0#v=one­pa­ge&q&f=fal­se, VI­II, pp. 28-31.

12 Hux­ley, A. (1946 and 1932) Bra­ve New World. New York, Lon­don: Har­per & Bros, p. XX

13 Jo­nes, E. M. (2009) Bal­let Par­king: Per­for­ming The Nut­crac­ker as a Co­unter-Re­vo­lu­ti­o­nary Act. So­uth Bend: Fi­de­lity Press

14 Mum­ford, L. (1988 and 1961) Grad u hi­sto­ri­ji [The City in Hi­story], Za­greb: Na­pri­jed, r. 231

15 Kara-Mur­za, S. G. (2011 i 2000) Ma­ni­pu­la­ci­ja sve­šću, (s ru­skog pre­vela Sa­va Ro­sić), Be­o­grad: Ve­sna-in­fo i Pre­vo­di­lač­ka ra­di­o­ni­ca Ro­sić, str. 268-269.

16 Mum­ford, nav. de­lo, str. 232.

17 Evan­ge­li­um Vi­tae (1995): Jo­van Pa­vle II, en­ci­kli­ka Evan­ge­li­um Vi­tae, http://www.va­ti­can.va­/ho­ly_fat­her/john_paul_ii/encycli­cals/do­cu­ments/hf­jp­-ii­

en­c_25031995_evan­ge­li­um-vi­tae_en­.html, p. 12.

18 Mum­ford, nav. de­lo, str. 236

***

27 http://www.en.wi­ki­pe­dia.or­g/wi­ki/Fi­le:Mar­cel_Duc­hamp_Fo­un­tain_at­_Ta­te_Modern_by_Da­vid_Shank­bo­ne.jpg

28 http://www.en.wi­ki­pe­dia.or­g/wi­ki/My_Be­d

29 http://www.en.wi­ki­pe­dia.or­g/wi­ki/Ar­tist’s_shit

30 http://www.vi­su­a­larts.ne­t.au­/gal­lery/carlyfischer

31 http://www.dailymo­tion.co­m/vi­deo/x7ygp­c_vi­to-ac­con­ci-se­ed­bed-1972_cre­ation#.UYYJWUplLHU

32 http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=3zSA9Rm2PZA

33 http://www.en.wi­ki­pe­dia.or­g/wi­ki/Piss_Christ

34 http://www.ar­ti­tu­de.eu­/it­/pil­lo­le/12-lu­cio-fon­ta­na-(1899-1968)

35 http://www.tum­blr.com­/tag­ged/ma­ri­na abra­mo­vic; http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=h9-HVwEbdCo

36 http://www.tum­blr.com­/tag­ged/lips of tho­mas

37 https://www.go­o­gle.rs­/se­arch?q=günter+brus&tbm=isch&tbo=u&so­ur­ce=univ&sa=X&ei=SBmGUYHJOcftsgaP0YDQBg&ved=0CE­UQ­sAQ&biw=1540&bi­h=819

38 h t t p s : / / w w w . g o ­o ­g l e . r s ­/ s e ­a r c h ? q = R u ­d o l f + S c h w a r ­z k o ­ gler&hl=sr&tbm=isch&tbo=u&so­ur­ce=univ&sa=X&ei=RP-FUffhBYSHtQ

aE8oCYDA&ved=0CDYQsAQ&biw=1540&bih=819

39 http://www.zak­hor-on­li­ne.co­m/?at­tac­hment_id­=4160

40 http://www.gi­na­pa­ne.fi­les.wor­dpress.com­/2011/04/no­u­vel­le.jp­g

41 http://www.ju­le­swid­mayer­.wor­dpress.com­/2009/11/19/in­tro-to­-chris-bur­den/

42 http://ik­blog­du­sik­ben.fi­les.wor­dpress.com­/2010/05/her­man-nitsch-blo­edkunst-94131.jpg

43 http://www.physi­o­lo­gus.de­/bil­der/maschi­ne.gif (To­mi Un­ge­rer)

44 http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=Wab­sr8Eo­uts, http://www.dan­ce-tech.net/vi­deo/marcel­li-an­tu­nez-ro­ca-epi­zoo

45 Ka­gan, R. (2003. i 2002) Moć i ne­moć u: Ka car­stvu do­bra ili apo­kalip­si, iz­bor Iva­no­vić, Ž. , str. 113-141. Be­o­grad: Fi­lip Vi­šnjić, str. 130

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

Izvor srodstvopoizboru.wordpress.com, 24. oktobar 2020. 

BONUS VIDEO