Tokom leta ove godine mediji su preneli vest da će prvi put posle 18 godina u Bujanovcu biti formirana jednonacionalna albanska vlast. Bar zvanično, mnogi su bili iznenađeni ili kritični – novinari, srpski političari, brojni građani. To nas je navelo da se podsetimo koliko opasne posledice izazivaju promene nacionalne strukture stanovništva u višenacionalnim sredinama, posebno kada su u velikoj meri ili sasvim izvršene nasilno. Koreni današnjih događaja nisu u sadašnjem vremenu. Pogledajmo koje nam podatke o Bujanovcu, ali i Preševu i Medveđi daju istorijski izvori od pre pola veka.
Posle albanskog nasilja na Kosovu i Metohiji 1981. godine, pogoršana je bezbedonosna situacija u susednim opštinama u kojima su živeli Albanci – Bujanovcu, Preševu i Medveđi. Albanski iredentizam je nailazio na pogodno tle. Ekonomski problemi su bili veliki, zaostalost enormna, međunacionalni odnosi sve zaoštreniji, a položaj Srba sve teži i nepodnošljiviji. Pravni sistem nije funkcionisao, ustav i zakoni nisu poštovani, otpisivane su poreske obaveze, sudski predmeti su zastarevali (u Preševu je, prema podacima Nikole Ljubičića iz marta 1984. godine, zastarelo 14.000 predmeta u kojima su oštećeni bili Srbi, a okrivljeni Albanci).
Sumorna istina
Nasleđena zaostalost ovog kraja bila je jača od ulaganja socijalističkog društva. Bujanovac, Medveđa i Preševo su bili među najnerazvijenijim opštinama u državi, dohodak po stanovniku i stepen zaposlenosti su bili ispod trećine srpskog i jugoslovenskog proseka. Prema podacima iz 1980. godine, sve tri opštine su bile među opštinama sa najmanjim procentom zaposlenih (Preševo 5,6 procenata, Bujanovac 6,3 procenata, Medveđa 6,1 procenata). Raznim oblicima saradnje sa društvenim sektorom poljoprivrede bilo je obuhvaćeno samo 87 od 8.523 domaćinstva Bujanovca i 65 od 4.033 domaćinstva Medveđe. Život se odvijao u uslovima niskog nivoa pismenosti i zdravstvene zaštite, agrarne prenaseljenosti, nerazvijene infrastrukture.
Privredni objekti i obrazovni i zdravstveni kapaciteti su bili uglavnom koncentrisani u sedištima opština, pa su stanovnici sela ostajali van privrednog i društvenog razvoja. Saobraćajna mreža bila je slaba. Veliki broj naseljenih mesta bio je bez struje, posebno u opštini Medveđa, u kojoj je osam hiljada ljudi, odnosno polovina stanovništva, koja je živela na dve trećine teritorije opštine, živela bez struje. Od 34 mesne zajednice ove opštine samo su četiri imale autobusku i telefonsku vezu sa centrom opštine.
Investicionim projektima i političkim akcijama Srbija nije uspevala da stanje izmeni iz korena. Jedan od vidova pomoći nedovoljno razvijemim krajevima van pokrajina bio je preko Fonda za podsticanje bržeg društveno-ekonomskog razvoja ovih područja. Uvođenjem obaveznog zajma za fond najpre u visini 0,3 odsto, a 1975. 0,5 odsto društvenog proizvoda privrede uže Srbije obezbeđivana su sredstva za ulaganja u te krajeve. Od 1971. do 1984. godine, Republički fond je podržao 70 investicionih projekata u ovim opštinama, što je činilo šest odsto takvih projekata u republici. Otvoreno je oko 4.000 radnih mesta. U okviru projekta „Morava 2“ 1984. godine je bila u toku izgradnja 570 stočarskih farmi na individualnom sektoru, podizanje voćnjaka od 400 hektara i izgradnja kapaciteta za sušenje voća i povrća.
U uslovima opšte zaostalosti tog dela Srbije, nedovoljnih efekata investicione politike i rada albanske iredente, godinama je tekao proces iseljavanja Srba, često i prisilan, koji je ostavio duboke i trajne posledice. Izloženi albanskom pritisku, Srbi su se masovno iseljavali. Vremenom je u republičke organe počelo da se sliva sve više informacija o teškom ekonomskom stanju i položaju Srba u ovom delu republike. U junu 1982. je na sednici Opštinskog komiteta SK u Bujanovcu konstatovano da se iz Bujanovca iselilo više Srba nego iz bilo koje opštine Kosova. Veliki broj njih se iseljavao pod pritiskom. Početkom 1983. bezbedonosne procene su govorile da je situacija u Preševu, Bujanovcu i Medveđi bila „nezadovoljavajuća“, posebno u Bujanovcu u kome su postojali sukobi u rukovodstvu.
Ipak, ovo su bili samo fragmentarni podaci. Detaljniji su dobijeni razgovorom predstavnika Međuopštinske konferencije SKS, Međuopštinske regionalne zajednice i Međuopštinske konferencije SSRN južnomoravskog regiona sa članovima Predsedništva CK SKS Živoradom Mišićem i Žikom Radojlovićem 18. januara 1984. u CK SKS. Bio je to važan momenat u suočavanju republičkih političara sa sumornom istinom i rezultatima svoje politike. Govoreći o Preševu i Bujanovcu, rukovodstvo regiona je situaciju ocenilo „teškom i složenom“. Bili su otvoreni: „Pune tri godine u njima (Bujanovcu i Preševu, prim. S. S.) traju neprijateljska delovanja sa pozicija albanskog nacionalizma i iredentizma i pritisci na iseljavanje Srba i Crnogoraca“, ističući različite vidove rada iredente, od ilegalnog delovanja, pisanja i rasturanja parola, pamfleta, vređanja, pretnji i pritisaka za iseljavanje.
Članovi Predsedništva CK SKS tada su čuli od lokalnih zvaničnika podatke o iseljavanju Srba iz Preševa. Poražavajuće je delovao podatak da u školu nije upisano nijedno dete čiji je maternji jezik bio srpskohrvatski, što je značilo da su ostala samo staračka srpska domaćinstva. Konstatovano je da je u opštini Preševo proces iseljavanja Srba „skoro završen. Iredenta je ostvarila svoj cilj (…) Zbog iseljavanja srpskih porodica i naseljavanja albanskih preti opasnost da se zatvori tradicionalna granica srpskog i makedonskog stanovništva“. Procenjeno je da će Preševo uskoro postati „etnički čista“ opština i da će to imati „težih političkih posledica“.
Iredenta sa Kosova
Situacija u opštini Bujanovac je opisana kao „još složenija“. U njoj je tada živelo malo više od 50 odsto Albanaca i oko 35 odsto Srba. Zbog pritisaka, ekonomskih razloga i „vrlo loših odnosa u rukovodstvu opštine“ iseljavanje Srba je nastavljano. Zapaženo je da su Albanci ne samo kupovali imanja Srba po visokim cenama u Bujanovcu, Preševu i Medveđi, već da su sve češće kupovali kuće i lokale i van tih opština, u Vranju i Leskovcu. Lokalni predstavnici su na ovom sastanku tražili održavanje zajedničke sednice Predsedništva CK SKS i Predsedništva SR Srbije, preduzimanje mera za rešavanje problema ekonomske zaostalosti regiona, da zemlju otkupljuju poljoprivredne i komunalne organizacije, angažovanje Fonda za razvoj nerazvijenih, angažovanje radnih organizacija Srbije u ovim opštinama, davanje kredita za izgradnju stanova, kuća i školovanje.
Srpsko rukovodstvo više nije moglo da ne reaguje. Kao posledica razgovora sa lokalnim predstavnicima u CK SKS, Predsedništvo CK SKS i Predsedništvo SR Srbije održali su 22. marta 1984. posebnu sednicu posvećenu stanju u ove tri opštine i iseljavanju Srba. Kao i u slučaju Kosova i Metohije, srpska partija je i ka ove tri opštine uprla pogled prekasno za mnoge Srbe. Materijali sa sednice pokazuju da je vrh Srbije bio upoznat sa težinom problema. Predsednik Predsedništva SR Srbije Nikola Ljubičić je priznao da je taj deo Srbije („periferija Kosova“) izmakao pažnji države posle albanskog nasilja 1981. Bio je jasan u oceni da je u tom kraju na sceni bilo sprovođenje politike Velike Albanije i projekta po kome bi broj Albanaca nadmašio stanovništvo Makedonije i Slovenije i dostigao nivo BiH. Smatrao je da se parola „Kosovo republika“ nije odnosila samo na Kosovo, već na sve krajeve nastanjene Albancima u Jugoslaviji. Zaključio je da povećanje nataliteta Albanaca nije bilo samo pitanje „zaostalosti“ i „primitivizma“, već i „političkog uticaja“.
Ljubičić je detaljno opisivao strategiju albanske iredente, pritisaka na Srbe da se iseljavaju („dolazi do tuča, dolazi do silovanja, ubistava, poljskih šteta, skrnavljenja grobova, crkava“), nuđenja ogromnih svota novca za kupovinu kuća. Konstatovao je da su za to vreme „narodna vlast“, partija, milicija, organi bezbednosti „zakazali“. Kritikovao je inertnost u rešavanju uočenih problema i zataškavanje propusta, navodeći da trojica sudija odgovornih za zastarevanje predmeta u Preševu nisu kažnjena („Njihov rad je bio ovakav, a mi sada hoćemo da zataškamo, neka to prođe, neka vreme učini svoje“). Pitao je: „Kako možemo objasniti pojavu ovakvih stvari i to u dužem periodu, a da odgovorni rukovodioci u opštini, regionu, pa i mi u republici ne preduzmemo neke energičnije mere?“.
Umesto da se u te tri opštine oseti delovanje države, bio je primetan rad iredente sa Kosova, čemu je doprinela i teritorijalna povezanost i širenje iredentističkih ideja među omladinom, pre svega studentskom, koja je bila upućena ka Prištinskom univerzitetu. Iz Preševa je oko 400 studenata studiralo u Prištini, a pedesetak je učestvovalo u demonstracijama 1981. (jedan je osuđen na 13 godina zatvora).
Poražavajući podaci
Svu razornost dugogodišnje politike nesmetanog delovanja albanskog nacionalizma i okretanja glave političkog vrha zemlje i republike od tog dela Srbije, pokazivali su poražavajući podaci koje je potpredsednik Izvršnog veća Srbije Miodrag Bogdanović izneo na sednici Predsedništva CK SKS i Predsedništva SR Srbije 22. marta 1984. Republičkom rukovodstvu je predočio podatak da se od 1961. do kraja 1983. iz ove tri opštine iselilo preko 17.000 Srba. Promenjeni su i nacionalna struktura tog dela Srbije i starosna struktura srpskih domaćinstava. Učešće Srba u ukupnom stanovništvu je osetno smanjeno, a njihova domaćinstva su postajala „staračka“. Veliki broj Srba je bio „na putu iseljavanja“, jer je od 950 srpskih domaćinstava opštine Preševo, njih 341 već imalo kupljenu kuću ili plac van teritorije opštine.
Promene nacionalne strukture izazvane iseljavanjem Srba bile su lako uočljive. Od 1967. do 1984. iz Bujanovca je iseljeno 4.600 Srba, pa su Srbi sa 43 odsto pali na 34 odsto stanovništva, dok je učešće Albanaca povećano sa 40 odsto na 55 odsto; iz Preševa je iseljavanjem 2.000 Srba opalo njihovo učešće sa 19 odsto na 12 odsto, a povećano učešće Albanaca sa 78 odsto na 85 odsto; iz Medveđe se iselilo 3.500 Srba, pa ih je u ukupnom stanovništvu umesto 62 odsto bilo 56 odsto, a udeo Albanaca je povećan sa 26 odsto na 32 odsto.
Dakle, srpsko rukovodstvo je steklo dovoljno uvida i raspolagalo relevantnim podacima o stanju u tom delu republike, pre svega teškoj ekonomskoj situaciji i ugroženosti nealbanskog stanovništva. Međutim, primetna je bila i nemogućnost srpskih komunista da se izvuku iz oklopa stereotipa o velikosrpskom nacionalizmu, pa je Nikola Ljubičić savetovao da se podaci o iseljavanju Srba ne učine dostupnim javnosti, da ne bi dali maha srpskom nacionalizmu i upozorio novinare da ne prenose njegove zaključke o politici stvaranja Velike Albanije i natalitetu kao političkoj strategiji Albanaca i podatke o iseljavanju Srba, jer bi to izazvalo „velikosrpski nacionalizam“ („Ne mora se sve ovo pisati, jer ne bi bilo poželjno da sve napišete ovo što ja govorim (…) Molim novinare da ovo ne pišu, mi smo vas pozvali, ali ne da sve pišete“).
Takav pristup je našao mesta i u informaciji o stanju u ove tri opštine u koju je pretočena diskusija sa sednice 22. marta. Uz konstatovanje zaostalosti regiona i posledica delovanja albanskog iredentizma, partijski vrh je ocenio da je takvo stanje uticalo na „pothranjivanje srpskog nacionalizma i na političko-bezbedonosno stanje na širem prostoru republike, pa i na pojave srpskog nacionalizma u ovim opštinama, koje se najčešće manifestuje u verbalnim istupima“.
Deklarativnost iskazana u republičkom vrhu nije mogla da promeni stanje na terenu. Od 1. novembra 1982, od kada je ta pojava pedantnije praćena, do kraja 1984. iz Bujanovca, Preševa i Medveđe se iselilo 992 Srba (214 iz Preševa, 444 iz Bujanovca i 334 iz Medveđe). Za prvih osam meseci 1985. još 256 (Preševo 65, Bujanovac 74, Medveđa 117). Srbi su i dalje bili izloženi raznim pritiscima (nanošenje poljskih šteta, uvrede, pretnje i fizički napadi). Od marta 1981. do kraja 1984. bilo je zabeleženo 200 slučajeva koji su predstavljali vid pritiska na Srbe (fizički napadi, oštećenje imovine, požari, pretnje, skrnavljenje spomenika i grobova).
Ekonomski problemi, delovanje albanske iredente, iseljavanje (proterivanje) Srba i drugih nealbanaca su u opisanim godinama dobrim delom bili procesi sa istovetnim odlikama u Preševu, Bujanovcu i Medveđi, sa jedne, i na Kosovu i Metohiji, sa druge strane. Jedna razlika je bila krupna: za razliku od teritorije južne pokrajine, na teritoriji ove tri opštine republičko rukovodstvo Srbije je posle ustava iz 1974. imalo potrebna ustavna ovlašćenja, a time i svu političku odgovornost. U navedenim podacima se krije odgovor na pitanje da li ih je iskoristilo.ž
Dr Slobodan Selinić je naučni savetnik na Institutu za noviju istoriju Srbije. Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: parlament.gov.rs
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO:
