Mnogi govore da je ovakav sled događaja bilo nemoguće predvideti. Ali oni koji veruju u linearnost i kraj istorije kao sekvence uzročno-posledičnih zbivanja često zaboravljaju da istorija nije put ka kraju ili pobedi, kako je ignorantski, nesmotreno i trijumfalistički predviđano pre tridesetak godina. Istorija zna da napravi pun krug. Kao recimo ovih dana.
Svet se menja. Oni koji žele da ga iz korena promene pokazuju neskriveni prezir prema postojećem stanju. Ancien regime mora biti zgažen. Ali tu ostrašćenost smo već imali prilike da vidimo. Taj prezir nije ništa novo. Ruske aristokrate, zemljoposednici, industrijalci, pa čak i pojedini članovi carske porodice u godinama pre komunističkog prevrata gajili su neskriveni prezir prema sopstvenoj zemlji. Pokazivali su simpatije za revolucionarne demagoge, poluobrazovane vođe, kriminalce i psihopate koji su vodili nezadovoljne mase ka krvavom prevratu. Nova elita je nakon revolucije započela marš kroz institucije, rušeći sve pred sobom. Zatim je došla glad, a nakon toga teror.
Deset, petnaest godina kasnije, stara elita je nastavak propadanja Rusije posmatrala iz Nice, Pariza, Harbina. Nisu razumeli vreme koje se ubrzavalo. Niti ono što se sprema. Ne zato što nisu znali da je država na svom putu ka modernizaciji ostvarivala rezultate koji su pokazivali društveni, ekonomski, kulturni napredak. Kilometri pruge izgrađeni tokom 1890-ih. Intenzivirane veze sa Azijom koje će drugi Evropljani prihvatiti ceo vek kasnije. Rast srednje klase i gradova. Zemljišne reforme. Arhitektura. Umetnost. Moglo bi se reći da se rusko društvo našlo na uzlaznoj putanji. Nemoguće je da oni nisu primetili te promene.
Ali nije bilo elementarne lojalnosti. I vladao je gotovo neobjašnjivi prezir prema državi i vrednostima na kojima je društvo bilo ustrojeno. Ovih dana u donedavno najmoćnijoj državi sveta prisustvujemo talasu prezira koji uz sve kulturne specifičnosti pokazuje i neke paralele sa onim što se već desilo. Pokušavam da se setim filmova koji su me upozorili da je tako nešto moguće.
Analizujući Pasje popodne (1975) Sidnija Lumea sa Al Paćinom i Džonom Kazaleom, Fredrik Džemison u knjizi The Signatures of the Visible govori o napadu na prigradsku filijalu američke banke u Nju Džerziju u kojoj dva muškarca pokušavaju da opljačkaju novac da bi jedan od njih mogao da izvrši operaciju promene pola. Radnja je, kaže Džemison, ne slučajno, smeštena u poslednji dan predsedničke kampanje Ričarda Niksona i Spira Egnjua. Politički podtekst filma je evidentan. Banka je opkoljena, nespretnjakovići pokušavaju da se izvuku, a masa okupljena na ulici počinje da skandira njihova imena i vređa policiju. Sve se, naravno, završi tragično. Džemison tvrdi da je ovaj film simptomatičan za ekonomske odnose u Americi, za odnose između centra i periferije o kojima govori i Stenli Aronovic u svojoj kapitalnoj knjizi Broken Promises. Da je ovo film koji govori u gubljenju poverenja u institucije.
Ali ne govori o preziru.
U filmu Waco: The Rules of Engagement (1997) snimljenom gotovo četvrt veka posle Lumeovog, američki dokumentarista Viljem Gazecki govori o opsadi ranča u Vejkou, Teksas, gde se zabarikadirala sekta Dejvida Koreša, pošto je njen lider sa svojim sledbenicima usmrtio nekoliko agenata iz Federalnog biroa za alkohol, duvan i vatreno oružje. Gazecki prati sudski proces koji istražuje tragediju u kojoj su ubijeni ili ugušeni članovi Korešove sekte, ali i o atmosferi tokom više od dva meseca opsade. Snima i intervjuiše ljude koji stoje na marginama medijskog cirkusa, a zatim i izjave američkog državnog tužioca Dženet Rino pred komisijom američkog Senata, sakupljajući dokaze da su vernici poginuli na teksaškom ranču uzalud izgubili živote. Da institucije više nemaju poverenje naroda. Da se na vrhu, tamo gde je to najpotrebnije, zakoni ignorišu i ne poštuju.
O preziru prema državi dokumentarista govori između redova. Sve je tamno. I tek ponekad kroz svedočenja onih koji se zalažu za poštovanje zakona, bljesne i brzo se ugasi trenutak empatije, ljubavi i poštovanja za drugog koji je davno izgubljen u jednom društvu.
Dva filma, igrani i dokumentarni, razdvojeni periodom od dvadeset godina, na posredan način najavljuju nemogućnost američkog suočavanja sa krizom. Čine to svakako i drugi filmovi, pre svega oni napravljeni u periodu Novog Holivuda. Filmovi Pena, Malika, Bogdanoviča, Ričardsa, Tobaka, koje je u zaborav bacio talas blokbastera na kome su jahali Spilberg i Lukas. Ali te filmove danas niko ne gleda.
Sadašnja kriza u Americi je izazvana društvenim, ekonomskim i kulturnim protivrečnostima koje su poslednjih decenija na unutrašnjem i spoljnjem planu dostigle vrhunac. Nemoguće ju je ignorisati. Ona je po mnogim pokazateljima sasvim različita od onog što se dogodilo u carskoj Rusiji. Američka elita je, kao što je poznato, transnacionalna (bila je i ruska, ali u daleko manjoj meri) i stvarana je punih sedamdeset godina, od završetka Drugog svetskog rata. U medijima je često predstavljena ’ekspertskom klasom’ iz redova političkih i industrijskih vrhuški, akademske zajednice i prominentnih medijskih ispostava. Ono što vidimo daleko manje su korporativne i informatičke elite pozicionirane u pozadini ovog pokreta.
One finansiraju usmeravanje javnog mnjenja i formiranje društvene svesti, akcije uperene ka rušenju ancien regime, Amerike kakvu poznajemo i deluju cenzorski, često agresivno usmeravajući procese kontrole i monitoringa ka nepoćudnim zajednicama ili individualnim glasovima otpora. Zajednički imenitelj im je prezir prema starom i ubeđenje da se režim ne može dovesti u red.
Da se jedan svet mora rušiti.
Gledajući košarkaške utakmice NBA lige pre mesec dana, video sam poruke koje plediraju za socijalnu pravdu, za kraj ekonomske i socijalne nejednakosti belih i crnih stanovnika Amerike. Nosili ih su ih neki od najvećih košarkaša današnjice. Sponzorisani su od strane transnacionalnih korporacija. Nema dokaza da je učešće tih korporacija u borbi protiv rasizma doprinelo da se tragični položaj Afroamerikanaca u Americi poboljša. Obrazovanje, poslovi, stambena politika, zdravstvo i kaznena politika su rezultat komplikovanih društvenih procesa sa heterogenim i često nevidljivim akterima. Marketing nikada nije iz zatvora izvukao mladiće koji prodaju drogu na uglovima projekata – zgrada za socijalno (ne)zbrinute u Baltimoru. Niti devojke koje sopstveno telo, odrastajući u endemskom siromaštvu, vide kao jedini asset.
Naprotiv, o stanju tih zajednica više smo saznali iz Žice, nego od političara od karijere, ekonomista, sportskih konglomerata ili nevladinih organizacija. Tim ljudima je potrebna dugoročna briga društva. Činjenica da se o njima brinu uspešni sunarodnici iste boje kože, sportisti, pisci, glumci, još uvek ne znači da će im društvo pružiti šansu da se istorijski usprave u zemlji u kojoj žive stotinama godinama i u kojoj im je, paradoksalno, pozicija lošija od emigrantskih zajednica u kojima dominira srednja klasa, Nigerijaca, Korejanaca, arapskih useljenika. Parole, reklame i posteri su jedno. Kvalitativne promene u životu čitavih zajednica, nešto drugo.
U isto vreme, ulicama se valja prezir. I želja da se jedno društvo i jedan sistem vrednosti sruše. Da se na njihovo mesto postavi drugi, koji će u neki bi rekli neprirodnom saglasju korporativnog i revolucionarnog artikulisati drugačiju inkarnaciju neoliberalizma. Nešto radikalno novo što će, kao i u jednoj od najpronicljivijih poslovica na engleskom jeziku, značiti još više starog.
Lomljenje izloga u lokalnoj pekari, napad na policajca ili vandalizovanje hotela, paba ili butika jesu znak revolta, možda i znak besa zbog socijalne nejednakosti i endemskog siromaštva. Mogu se čak posmatrati i kao znak rasne emancipacije, ukoliko je jedna grupa isključena iz glavnih struja ekonomskog razvoja. Ali skrušeni prolazak pored zgrada Njujork tajmsa, Gardijana ili velike table na kojoj piše Holivud je takođe znak – ovog puta sikofantske potčinjenosti dominantnom načinu mišljenja. Rušenje i izlaganje poruzi spomenika kolonijalnih vođa može označiti staru Orvelovu premisu da ko kontroliše prošlost kontroliše i budućnost. Ali budućnost se radikalizacijom protesta – to je vidljivo svakome – neće radikalno unaprediti.
Prezir i ostrašćenost nisu, naravno, samo karakteristike revolucionarnih procesa u imperijama. Oni su široko rasprostranjeni i u manjim zemljama i rezultat su očaja potlačenih, i manipulacije javnim i političkim diskursom. Jedan od očajnika iz Crvenih brigada koji je u davnom terorističkom napadu zarobio italijanske gimnazijalce iz jedne privatne škole – krive zbog toga što su deca svojih roditelja – odlučio je da ih obeleži zauvek, pucajući im u potkolenice. Ignorišući njihove molbe, odbrusio je samouvereno:
Dokle bismo stigli kada bismo razmatrali pojedinačne slučajeve?
Ili još bliže? Slike razdraganih Skojevaca koji oduševljeno tapšu na montiranom sudskom procesu starom režimu, posle Drugog svetskog rata. Ili gimnazijalaca koji istovaruju kamion pun kamenica da bi gađali italijansku ambasadu, kličući ’Dole imperijalistička klika na čelu sa De Gasperijem,’ u vreme Tršćanske krize. Ili ’revolucionarne intervencije’ na gradskim fasadama, kao recimo vandalizam tupavih, ostrašćenih titoista koji su 1950. čekićima razlupali kompoziciju na Igumanovljevoj Palati, ’Sima Igumanov sa siročićima’.
Uništavati jedan spomenik od kulturne vrednosti zato što je deo starog režima podseća na idiotiju prethodnih, ali i najavljuje slepilo budućih revolucionarnih prelata, ideoloških ostrašćenika. Njihovi unuci danas žive u zemljama neoliberalizma ili trguju uverenjima u sopstvenoj državi, koristeći se stranim donacijama. I pokušavaju da racionalizuju slična nepočinstva i istorijske nepravde.
Možda ih valja podsetiti na prezir prema starom.
I čekati da vidimo da li će se istorija ponoviti.
Autor Boris Trbić
Naslovna fotografija: Reuters/Brian Snyder
Izvor Stanje stvari, 29. oktobar 2020.
BONUS VIDEO:
