Živojin Rakočević
Kako se ne poznajemo?
Potpuno nepoznati Albanci iz Prištine dolaze u Beograd na upoznavanje s potpuno nepoznatim Srbima na festivalu kosovske kulture „Mirëdita, dobar dan!“ U eri savršene komunikacije, opšte pismenosti grmi sa mnogih adresa: „Mi ne poznajemo Albance! Mi ne poznajemo jedni druge! Moramo se pomiriti!“
Amnezija
Mire se oni koji se nikada nisu svađali, događa se susret dve kulture – kosovske i srpske! Očevi ovih umetnika poznavali su Srbe, a druga generacija Albanaca ih doživljava kao da su Rimljani, Tračani ili Kelti. Da li je reč o etničkoj i ideološkoj amneziji, ako još uvek pored njih, u getima, žive i stvaraju Srbi slikari, pisci, vajari, glumci proterani iz gradova.
Kako je moguće da se ne poznajemo kada je Beogradski univerzitet iz temelja podigao Univerzitet u Prištini sa osnovnom namerom da asimiluje Albance i da ih pretvori u srpsku kolonijalnu, visokoobrazovanu masu. Nisu se ni osušile prve ruže ni suze na Titovom grobu, a sa tog neslobodnog i većinski albanskog Univerziteta krenuo je 1981. nacionalistički demon i za srce ugrizao Jugoslaviju. Ne, mi se ne poznajemo! Gradili smo zajedno Narodno pozorište u Prištini, glumci velikosrbi, beogradski reditelji hegemoni, izvodili su na sceni predstave u kojima se zauvek utopio duh albanskog naroda. Mi se nismo sretali!
Gradili smo zajedno gradove i grad i nismo se upoznali. U srcu tog grada je Univerzitetska biblioteka. U njoj su Amerikanci, nakon sukoba 1999, bezuspešno pokušali da naprave odsek za kosovologiju. Autor ovog teksta je, pre više od deset godina, dobio poziv da dođe u Biblioteku na neki sastanak sa činovnicima Evropske unije. Odgovorio je da neće doći uz izvinjenje: „Ne mogu da dođem u biblioteku, jer će me 800.000 knjiga na mome jeziku pitati: ’Zašto nas već 20 godina niko ne čita?’ Izvinite, ne mogu da podnesem teret tog pitanja.“
Paradoks i nesreća
Paradoks i osnovna nesreća današnjeg Kosova je da na njemu nama ništa kosovsko. Kosovo nema svoje vlasništvo, a sve vrednosti ovde pripadaju Srbima, Albancima, Turcima i ostalima. Ništa od toga ne pripada Kosovu, niti kosovskoj kulturi, kulturnom kontekstu, državnoj naciji. Ovde nema državne nacije, nema njenih vrednosti i ostvarenja. Osnovni sadržaj je ideologija OVK, koju su na silu nametnuli Tači, Haradinaj i ostali, i zauvek zbrisali nasleđe i ideje svojih protivnika iz tabora Ibrahima Rugove. Te nove vrednosti su samo u tragovima, najčešće kriminalnim, preskočile Prokletije i postale deo društvenog života u Albaniji, dok se u Makedoniji prepoznaju kao trajni model koji bi trebalo da, u dužem periodu po kosovskom principu, raskomada ovu državu.
Srpski kosovski model je sadržaj većine Srba i srpskih država, a tamo gde su ga izgubili prestali su da budu nacija. Vrednosti tog modela su opštečovečanske i njih je nauka jasno odredila, a u proteklih petnaest godina to je učinio UNESKO. U njima mogu, ako imaju za tim potrebe, učestvovati i Albanci, ali nikada ne mogu učestvovati kao vlasnici tog nasleđa. Kosovska kultura i novi kosovski sistem imaju za cilj da srpsku, tursku i ostalu baštinu podvedu pod svoju administraciju i promene njeno vlasništvo. Cilj te nove ideologije bez sadržaja je da preuzme tuđe jer svoje nema. Talenata, provokacije i dela ima, oni će vrednosno opstati ukoliko ne budu deo agresije, ideologije, kosovologije i kosovske kulture.
Aleksandar Đikić
Istina je retka zver
Festival „Mirdita“ je sinergičan sa sveukupnim našim delovanjem prema Kosovu i Metohiji, i to: političkom, ekonomskom, socijalnom, kulturološkom… Taj „festival“ jeste smišljen da bismo se ponizili, ali zar to ne radimo u svim gorepomenutim sferama, svuda i na svakom mestu. Stoga je „Mirdita“ organizovana od strane onih koji nastoje da srpskoj javnosti ogade Kosovo, kako bi proces secesije olakšali. To se radi perfidno i ima apsolutnu podršku: nevladinog sektora, ambasada vodećih zemalja Evrope, vlasti, kao i dela opozicije. Zato je taj „festival“ nešto mnogo više i opasnije od običnog festivala.
Da stvar bude gora, jednoj tako perfidno isplaniranoj i dobro i bogato organizovanoj akciji, kao po pravilu suprotstavljaju se tzv. desničarske grupe, koje u stvari (neko svesno a neko nesvesno) rade u interesu organizatora. Sklon sam da verujem da organizator kontroliše i festival i te „desničarske grupe“ i pojedince, i aktivira ih kako bi dodatno ocrnio Srbiju i Srbe.
„Mirditama“ se lako može suprotstaviti kada bi se htelo. Kada bi se u srpskom društvu govorila istina, pa i o Kosovu; kada bi se govorilo o ogromnim srpskim žrtvama, o pogubnosti projekta „Velike Albanije“ koja se pred našim očima i uz naš blagoslov stvara, o nestalima, poginulima, o otimačini državne i privatne imovine, kada se ne bi svest i savest Srba danonoćno anestezirale, onda bi se „mirdite“ same od sebe ugasile. Pošto se nama neprestano imputira osećanje krivice, neretko i etiketa genocidnosti, onda su „mirdite“ naša svakodnevica, a „desničarske grupe“ samo folklor koji to sve treba da pojača i opravda.
Svakodnevno kontaktiram s Albancima. Tačno je da sada mnogi od njih kažu da je etničko čišćenje Srba 1999. bila greška, ali to kažu sad! Te 1999. godine napravljeno je etničko čišćenje Srba. I ranije, ali 1999. imalo je karakter genocidnosti. O tome se u srpskom društvu ne priča, a kada bi se pričalo, verujem da bi i učesnicima raznoraznih „mirdita“ bilo neprijatno da uopšte pomisle da dođu u Beograd. „Simaspasićki“ progon „Mirdite“ je štetan i u stvari ide naruku organizatorima. Protiv „Mirdite“ se možemo boriti samo istinom, a ona je u srpskom društvu ovih dana „retka zver“.
Autor Nataša Jovanović
Naslovna fotografija: Tanjug/Nikola Anđić
Izvor Pečat
BONUS VIDEO:
