B. Omorac: Kako je izgledao moj boravak u Pekingu za vreme epidemije

Uz veliki napor celokupnog društva, pandemija je brzo stavljena pod kontrolu. To nikako ne znači da je trauma zaboravljena

Početkom oktobra, posle oko devet meseci (prinudnog) odmora, vratio sam se u Kinu, svom poslu, prijateljima i životu. U avionu kompanije „Er Čajna”, na letu iz Atine, stjuardese su bile u punoj zaštitnoj opremi, kao i veliki deo putnika, pretežno kineskih državljana.

Nakon što smo sleteli na aerodrom u Pekingu, čekali smo oko trideset minuta da bi iskrcavanje započelo. Po izlasku iz aviona, dugačkim hodnikom stigli smo do prve kontrole, gde se proveravao kod na mobilnim aparatima koji smo dobili popunjavanjem upitnika o mogućnosti transmisije virusa tokom dve sedmice koje su prethodile putovanju. Na narednoj kontroli meri se temperatura, a na trećoj se uzima bris iz grla. Tek posle tih provera dolazi se do pasoške kontrole i formalnog ulaska u zemlju. Sve osoblje je u skafanderima.

Posle pasoške kontrole, stiže se do odeljka s prtljagom. On je sakupljen na jednoj gomili, gde svi pronalaze svoje vlasništvo, a zatim se dolazi do autobusa koji prevoze do određenih hotela u kojima se ostaje u dvonedeljnom karantinu u okviru grada u kojem je okončano putovanje. Ne postoji pravo izbora hotela, već samo soba u okviru tog hotela. I da li želite obroke ili ne.

Nakon dolaska u hotel, dobili smo formular gde smo „popunjavali” telesnu temperaturu ujutru i uveče, a na istom papiru smo mogli da štikliramo polja sa drugim simptomima, ukoliko ih osetimo, poput drhtavice, dijareje, kašlja i drugih nelagoda. Tokom boravka u karantinu nije postojala mogućnost izlaska iz sobe. Prozore smo mogli da otvaramo.

Dan pre izlaska iz karantina ponovili smo PCR test. U roku od nekoliko sati putem mobilnih aparata dobili smo zeleni kod koji omogućava nesmetano putovanje po Pekingu. Sutradan, sukcesivno, puštani smo iz soba, kada su nam dodeljena uverenja o završenom karantinu, s pratećom dokumentacijom. Osoblje hotela je i tom prilikom bilo u punoj zaštitnoj opremi.

Slobodno putovanje odatle nije moguće u sve delove zemlje. Naprotiv. Svaka provincija ima u određenoj meri autonomnu politiku. Tako, ako bi neko želeo da odmah posle centralizovanog karantina ode u provinciju Šandung, južno od Pekinga, morao bi da ponovi dve nedelje dug karantin na teritoriji te pokrajine, a uz to bi bio podvrgnut dodatnim testovima, bilo PCR, bilo onom na antitela. Svaki pozitivan rezultat vodi bolničkim analizama, a sve troškove snose sami putnici. Nije reč o nimalo bezazlenim sumama, pogotovo ne onima koje se daju u okviru zdravstvenog sistema.

Pošto sam prošao kroz celu proceduru, mogu da zaključim da je reč o ozbiljnom sistemu prevencije i kontrole. Za razliku od Evrope, Kina se suočila s, barem široj javnosti i medicinskom establišmentu, nepoznatim virusom. Ipak, uz veliki napor celokupnog društva, pandemija je brzo stavljena pod kontrolu. To nikako ne znači da je trauma zaboravljena. Ljudi na ulicama nose maske. Da se pokaže zdravstveni kod na mobilnom aparatu, prilikom, recimo, ulaska u stanicu metroa ili u kulturni centar ili šoping mol, obaveza je svih građana, bilo stranaca, bilo državljana Kine.

U obalskom grad Ćingdau, u pomenutoj provinciji Šandung, u prvoj polovini oktobra otkriveno je 13 novih slučajeva zaraze. Grad je na to reagovao sistemskom kampanjom testiranja 11 miliona stanovnika, odnosno testiranjem celokupne populacije u roku od pet dana. Za ovu priliku angažovano je deset hiljada medicinskih radnika na četiri hiljade punktova. Rezultati su pokazali da novih slučajeva zaraze nije bilo.

S druge strane sveta, u SAD i Evropi posebno, politika je umešala prste. Nejasne, gotovo apsurdne mere donele su skroman rezultat, a odlučnosti koju je Kina pokazala, kao i hrabrosti njene vlasti, nije bilo. Već tokom januara, vlasti u Pekingu su u potpunosti blokirale provinciju Hubej i posebno njenu prestonicu Vuhan, područje gde živi 60 miliona ljudi. Letovi i putevi takođe su bili blokirani. Ubrzo potom, veliki broj provincija, od istoka do zapada zemlje, primenio je iste mere. Procenjuje se da je oko 760 miliona ljudi stavljeno u karantin. Dakle, ako nema leka ili vakcine, onda je metoda izolacije najefikasnije sredstvo sprečavanja širenja virusa. Oko dva meseca kasnije, broj slučajeva bio je nekoliko dnevno.

Dr Rajna Mekintor, ekspert za biobezbednost sa Univerziteta Novi Južni Vels u Australiji, rekla je da „u demokratijama zatvaranje ovakvog tipa zahteva velika objašnjenja”. Ipak, tek sada javnost treba da zahteva velika objašnjenja, posle vrlo neadekvatnog odgovora koji su evropske i američke vlasti dale na epidemiju i posle smrti velikog broja ljudi. Pogotovo sada, kada drugi talas istog virusa uzima sve više maha širom sveta.

Kad je reč o globalnoj epidemiji, ne postoji demokratija ili autoritarni sistem. Postoji zdravstveni sistem i postoje političari koji su, kao (izabrani) predstavnici naroda, dužni da sprovode ono što je u najboljem interesu građana, a što uglavnom sada ne rade, plašeći se gubitka glasova. Protesti protiv zatvaranja, koji se mogu videti širom sveta, dešavaju se iz više razloga: nejasnih i stihijskih odgovora na vanrednu situaciju, nedoslednosti, nestručnosti i politikantskih kalkulacija u sprovođenju prevencije, kao i ideološkog upliva u zdravstvena pitanja. I zato se bojim da je sada kasno za onaj deo „svesnog”, „demokratskog” i „slobodnog” sveta.

 

Autor Branislav Omorac

 

Naslovna fotografija: AFP/Wang Zhao

 

Izvor Politika, 05. novembar 2020.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u