Turska se, pod Redžepom Tajipom Erdoganom, u poslednje dve godine upustila u neverovatan niz aktivnih geopolitičkih intervencija po inostranstvu – od Sirije, preko Kipra, do Libije, a najskorije i na strani Azerbejdžana u teritorijalnom sukobu sa Jermenijom povodom statusa Nagorno-Karabaha. Neki su to nazvali Erdoganovom strategijom „Novog osmanskog carstva“.
Međutim, slobodni pad lire i raspadajuća ekonomija prete da neplanirano okončaju njegove velike geopolitičke ambicije. Koliko je ozbiljna ekonomska kriza u današnjoj Turskoj i da li Erdogan ima plan B?
Slobodni pad lire
Krajem oktobra, usled izbijanja otvorenog sukoba između predsednika Erdogana – koji zahteva niske kamatne stope od centralne banke u cilju stimulacije rasta – i finansijskih tržišta – koja zahtevaju više kamatne stope kako bi se osigurala od rizika, turska lira je oštro pala za tri procenta u jednom danu. U toku 2020. godine, do ovog momenta, lira je pala za 34 odsto u odnosu na dolar i za 70 odsto tokom proteklih pet godina. Iako neki misle da će ovo stimulisati izvoz turske robe, ono što se zapravo događa je izlaganje čitavog turskog bankarskog sistema i ekonomije kolosalnoj dužničkoj eksploziji.
Problem je u tome što da bi podstakle Erdoganovu agendu rasta, turske banke su se okrenule interbankarskom, nisko-kamatnom, na dolaru baziranom tržištu kako bi pozajmljivale novac koji potom daju na zajam turskim potrošačima kako bi gradili kuće ili otvarali hotele i firme. Svaki put kada lira izgubi vrednost u odnosu na dolar, potrebno joj je još toliko lira kako bi otplatila stare dolarske dugove, a u momentu pisanja ovih redova to iznosi još 34 odsto u odnosu na januar.
Inostrani investitori, posmatrajući podatke, žure da se oslobode turskih akcija i obveznica, što dodatno utiče na pad lire, kao i na cenu imovine koja služi kao garancija da će pozajmice u turskoj ekonomiji biti vraćene. Uz sve to, stopa inflacije od 12 odsto dodaje ulje na vatru.
Poslednjih godina, zahvaljujući Erdoganu, turska ekonomija je rasla po godišnjim stopama koje su premašivale one kineske ili indijske pre koronavirusa. Veći deo tog rasta činio je građevinski sektor, usled čega je došlo do pravog buma novih stambenih zgrada, šoping centara i turističkih hotela. Problem je što se sada ne nazire kraj krize, a budući da su članice EU u karantinu zbog koronavirusa, turski turizam trpi razorne udarce. Tokom avgusta – inače vrhunca turističke sezone – turistički dolasci opali su za ogromnih 70 odsto u poređenju sa avgustom 2019. godine. A usled svetskog ekonomskog pada izazvanog korona krizom, sav izvoz je u zastoju.
Kriza spoljnog duga
Erdoganovi problemi su pomešani sa činjenicom da su se turske kompanije i banke uglavnom okrenule ka stranim tržištima radi pozajmljivanja po nižim kamatnim stopama, što je atraktivno u slučaju kada je lira stabilna ili kada beleži rast. Međutim kad lira padne 34 odsto ili više u jednoj godini, to je katastrofa za pozajmljivače. Kako bi sprečila sunovrat lire centralna banka je već iskoristila dobar deo svojih „tvrdih“ deviznih rezervi, oslonivši se čak i na devizne svopove kako bi izbegla dalji rast kamatnih stopa. To nas dovodi do nove potencijalne krize, višestruko slične onoj azijskoj iz 1997. godine.
Pad lire znači da građevinske firme nisu u stanju da otplate strane pozajmice u dolarima ili evrima. Sledeći korak je bakrot. Godine 2018. turske banke i privatne kompanije, kao i vlada, dugovale su nekih 467 milijardi dolara u stranim valutama. Devizne rezerve centralne banke su septembra 2020. godine iznosile oko 36 milijardi dolara ili manje, nakon gubitka od 65 milijardi dolara u besplodnim pokušajima odbrane lire. Zlatne rezerve pale su na vrednost od 42 milijarde dolara. Ovakvo stanje nije stabilno.
Da sve bude još gore, u septembru je agencija za kreditni rejting Mudi spustila rejting duga turske vlade na pet ocena ispod klase „đubre“ (engl: „junk“), što je najniže ikada. Erdoganu sada preostaje ograničen broj opcija za spasavanje ekonomije, a samim tim i za svoj reizbor o kojem će se odlučivati za tri godine. Ekstremno niske kamatne stope u periodu od 2012. do 2018. godine stvorile su ekonomski bum bez presedana, ali su dugovima finansirani građevinski mehur i mehur nekretnina zavisili od inostranih kredita. Sada se sve to urušava i imaće ogromne posledice po Erdoganovu „aktivnu“ spoljnu politiku.
Ugrožena geopolitička agenda
Godine 2010, tadašnji Erdoganov ministar spoljnih poslova Ahmet Davutoglu obznanio je čuvenu „Politiku nultog konflikta“ sa susedima. To je davna prošlost, zajedno sa dotičnim ministrom spoljnih poslova. Današnji Erdogan deluje spremno da otvara sukobe sa svim nekadašnjim saveznicima Turske.
Erdoganovi smeli pokušaji da proteklih meseci postavi turske brodove za eksploataciju gasa u teritorijalnim vodama EU članica Grčke i Kipra, prisvajajući suverenitet nad njihovom ekonomskom zonom, doveli su ga u direktan konflikt sa NATO saveznicom Grčkom, koja planira izgradnju gasovoda od Izraela, preko Kipra do Grčke, i dalje ka Italiji i Francuskoj. Turska je odbila da potpiše Konvenciju UN o morskim pravima.
Stvari dodatno komplikuje to što je ranije ove godine Erdogan otvoreno podržao Vladu nacionalnog spasa iz Tripolija – koja se nalazi usred rata i koju faktički kontroliše Muslimansko bratstvo – u trenutku snažnog vojnog napredovanja generala Haftara. U junu je Erdogan, koji podržava Muslimansko bratstvo, poslao turske trupe u pomoć Tripoliju. Haftara podržavaju Rusija, Egipat, Ujedinjeni Arapski Emirati i Francuska. Pritom tursko-libijska specijalna ekonomska zona, čije je uspostavljanje proglašeno ranije ove godine, provokativno preseca planirano istočnomediteranski gasovod Izrael-Kipar-Grčka.
U Siriji, Francuska podržava sirijske Kurde, inače ljute neprijatelje Erdogana koji održava vojno prisustvo u pograničnoj regiji Sirije kako bi ih kontrolisao. Francuska takođe podržava i kiparsko-grčke pozicije povodom njihovih prava na ofšor gas. Francuska Total enerdži grupa je aktivna u kiparskom projektu.
Sasvim nedavno, nakon groznih odsecanja glava koje su džihadisti vršili po Francuskoj, Erdogan je pozvao na bojkot francuske robe i nazvao Makrona mentalno bolesnim, pošto je ovaj stao u odbranu prava francuskog satiričnog lista na slobodu govora izraženu reprintom karikature proroka Muhameda.
Što se zatezanja odnosa sa Rusijom tiče, osim libijske avanture, tu je i otvorena podrška Erdogana (koja uključuje vojna sredstva, a moguće i trupe) Azerbejdžanu u sukobu sa ruskim saveznikom Jermenijom povodom Nagorno-Karabaha. Novi faktor u tursko-azerskim odnosima je transanadolijski gasovod od Azerbejdžana kroz Tursku, pri čemu je Turska po prvi put uvezla 5.44 milijardi kubnih metara azerskog gasa u prvoj polovini ove godine, što je skok od 23 odsto u poređenju sa istim periodom 2019. godine.
Međutim, Erdogan je uložio mnogo truda u kultivaciju dobrih odnosa sa Putinom, između ostalog i radi kupovine naprednog ruskog antiraketnog sistema S-400, zbog čega trpi kritike NATO-a i Vašingtona.
Do sada su hiper-aktivne inostrane intervencije Erdoganove Turske nailazile na sasvim malo ozbiljnih sankcija ili protivljenja EU. Jedan od očiglednih razloga jeste velika izloženost evropskih banaka turskim pozajmicama. Prema izveštaju nemačkog Velta od 17. septembra, španske, francuske, britanske i nemačke banke su investirale preko sto milijardi dolara u Tursku. Španija je najizloženija sa 62 milijarde dolara, a odmah za njom je Francuska sa 29 milijardi dolara. To znači da EU hoda po jajima: nije spremna da ulaže dodatni novac u Tursku, ali ne želi baš ni da se zaleće u prave ekonomske sankcije.
Kako Erdogan iz brojnih razloga odbija da ispruži ruku ka MMF-u, njegove trenutne opcije vrte se oko drastičnog smanjenja inostranih geopolitičkih operacija radi koncentrisanja na stabilizaciju ekonomije – ili na iznalaženje plana B. U ovom trenutku, jedini mogući kandidat za plan B i finansijski spas Turske je Kina.
Pogled ka Kini
Poslednjih godina Erdogan je preduzeo krupne korake za popravljanje odnosa sa Sijem Đinpingom i Kinom. Godine 2019, tokom posete Pekingu, Erdogan je mnoge šokirao odbijanjem da osudi Kinu zbog navodno brutalnog tretmana velike muslimanske ujgurske populacije u regiji Sinkjang. Decenijama je Turska, koja ujgurski region naziva „Istočni Turkestan“, prihvatala ujgurske muslimanske izbeglice i osuđivala ono što je Erdogan jednom nazvao „genocidom“ Kine u Sinkjangu. Jula 2019. godine, tokom posete Pekingu, Erdogan je izbegao bilo kakvo pominjanje Ujgura i hvalio je saradnju Turske sa Kinom. Cinici bi rekli da je nadanje u ogromnu finansijsku darežljivost Kine uticalo na njegovo preumljenje.
Tokom prethodne krize lire iz 2018. godine, kada je turska valuta pala za 40 odsto, državna Industrijska i komercijalna banka Kine pozajmila je turskoj vladi 3,6 milijardi dolara za energetske i transportne projekte. Juna 2019, nakon lokalnih izbora u Istanbulu koji su otkrili pad podrške Erdoganu, centralna banka Kine ustupila je milijardu dolara – najveću finansijsku injekciju. Onda se u julu 2019. dogodio pekinški susret sa Sijem Đinpingom, odmah nakon izbornog neuspeha, odnosno u trenutku kada je Erdogan bio ranjiviji nego ikad na polju ekonomije. Kineski Ujguri možda jesu „braća muslimani“, ali ne glasaju na turskim izborima.
Peking je odgovorio. Pod plaštom „Inicijative pojas i put“ (BRI), kineska Korporacija za izvoz i kreditna osiguranja je ranije ove godine izdvojila pet milijardi dolara za državni investicioni fond Turske, kako bi taj novac bio korišćen za projekte BRI. Ranije je Kina investirala u železnicu koja se proteže od Karsa u istočnoj Turskoj, preko Tbilisija u Gruziji, do azerbejdžanskog Bakua na Kaspijskom moru, odakle se dalje nadovezuje na transportne mreže ka Kini.
Godine 2015, kineski konzorcijum kupio je 65 odsto trećeg najvećeg terminala za kontejnere u Turskoj – Kumporta u Istanbulu. Kineski investitori su januara ove godine spasili prestižni Erdoganov projekat kupovinom 51 odsto mosta Javuz sultan Selim, koji povezuje Evropu i Aziju preko Bosfora, nakon što se italijansko-turski konzorcijum koji je kontrolisao most povukao. A Peking sada dopušta turskim kompanijama da koriste kineske juane u trgovini, čime im je olakšan pristup kineskoj likvidnosti.
Iako Kina očigledno u određenoj meri pomaže Erdoganu, ona nije uspela da zaustavi slobodni pad lire, niti da nadomesti 100 milijardi dolara pozajmica od EU i drugih, kako bi se oživela turska ekonomija. Juan-lira trgovina sa Kinom i svop aranžmani pomažu Turskoj da uvozi više kineske robe, ali potrebni su joj dolari kako bi pozajmice prema EU i nekim drugim zemljama. Kina, uprkos optimističnim naslovima u medijima, ozbiljno je pogođena globalnim karantinima i kolapsom trgovine koji je izazvao koronavirus. Izvoz iz Kine se ni približno nije vratio na nivo iz 2019, a unutrašnja nestašica hrane izazvana velikim poplavama i najezdama skakavaca dodatno je opteretila drugu najveću ekonomiju sveta.
Dok Peking pojačava svoje vojne odgovore u Istočnom kineskom moru i oko Tajvana, bivajući primoran da ponovo pregovara o dugovima zemalja BRI u Africi i drugde koje nisu u stanju da ih otplaćuju, diskutabilno je hoće li Si Đinping tretirati svoje skorašnje savezništvo sa nepredvidivim Erdoganom kao najviši prioritet tokom aktuelnog zaokreta kineske ekonomije ka svom domaćem tržištu.
Godina 2023, u kojoj će se dogoditi novi izbori, trebalo je da bude slavna godina za Erdoganov AKP, jer Turska slavi 100 godina od svog osnivanja. Program ove partije pod nazivom „Vizija 2023“ predviđa da će Turska da uđe među prvih deset ekonomija sveta, i da izgradi automobilsku, vojnu i čeličnu industriju svetske klase, uz godišnji BDP od nekih 2600 milijardi dolara.
Sve to sada deluje veoma nerealno. Naredni meseci će za Erdogana i tursku ekonomiju biti veoma turbulentni i nepredvidivi. Lukavom Erdoganu ubrzano ponestaje pobedničkih karata u špilu
Naslovna fotografija: Presidential Press Service via AP, Pool
Izvor New Eastern Outlook
BONUS VIDEO:
