U noći sa ponedeljka na utorak okončan je rat između Azerbejdžana i Jermenije, treći veći sukob između ove dve države u poslednjih 30 godina. Jermenija je nakon 44 dana borbe potpisala sporazum sa Azerbejdžanom i Rusijom, u kojem se ističu sledeći uslovi koji su bili presudni za postizanje primirja: predaja Azerbejdžanu teritorija koje mu zvanično pripadaju ali nisu bile pod njegovom kontrolom (tzv. „pojas bezbednosti“ oko Nagorno-Karabaha); Azerbejdžan zadržava pozicije koje je vojno zauzeo tokom mesec i po dana ratnih dejstava; i instaliranje ruskog mirovnog kontingenta u deo Karabaha pod kontrolom Jermena.
Uzroci i tok rata
Dvadeset šest godina nakon kraja prvog rata (u kojem je Azerbejdžan doživeo katastrofalan poraz) i četiri godine nakon prvog ozbiljnog okršaja u ovom veku (sukob 2016. nije doneo bitne promene na frontu), Baku je nedavno potpisani sporazum doživeo kao veliku pobedu. To je vidljivo iz podsmevanja predsednika Azerbjedžana Ilhama Alijeva premijeru Jermenije Pašinjanu i slavlja ne samo širom Azerbejdžana, već i celog turkijskog sveta.
Istorija na Zakavkazju se sasvim sigurno neće završiti ovim sporazumom. Godine 1994. osiromašeni Azerbejdžan je prethodno izgubio skoro 15 odsto teritorije, što je otprilike površina teritorije Kosova i Metohije u odnosu na Srbiju. Azerbejdžan je, za razliku od Jermenije, do kraha Sovjetskog Saveza bio i ostao nedovoljno razvijena republika koja je imala mnogo manje istaknutih ličnosti u vojsci, nauci i političkom životu SSSR u odnosu na Jermeniju. Treba reći i da je Jermena u to vreme bilo duplo manje: 3,5 miliona naspram 7,5 miliona Azerbejdžanaca. Danas, posle etničke homogenizacije u obe zemlje, u Jermeniji jedva da živi tri miliona stanovnika, a u Azerbejdžanu skoro 10 miliona. Azerbejdžanci su pritom nešto mlađa nacija od Jermena (prosečne godine su 32:35) i imaju nešto veći broj dece u odnosu na broj žena.
Ako je pre 26 godina pobedila zahvaljujući smelosti na bojnom polju, Jermenija je sada izgubila zbog niza drugih razloga. Tehnološki nivo jermenskih snaga je značajno zaostajao u odnosu na azerbejdžanski, pre svega u oblasti bespilotnih letelica, gde se najviše istakao turski model „Bajraktar“, koji je prethodno u Libiji, Siriji i Iraku stekao status ponosa turske vojne tehnologije. Avioni u ovom ratu nisu imali bitnu ulogu, iako obe zemlje poseduju „Suhoje“.
Koliko značajnu ulogu su odigrali dronovi govore podaci o gubicima pribavljeni iz određenih ruskih javnih izvora koji su se u prošlosti pokazali kredibilnim: jermenske snage su, između ostalog, izgubile 187 tenkova i ukupno 87 oklopnih vozila različitih tipova i 72 jedinice raketnih sistema, dok su azerbejdžanske snage izgubile 30 tenkova, 44 oklopna vozila različitih tipova i 36 jedinica raketnih sistema. Najveća razlika je zabeležena u gubitku bespilotnih letelica: Jermeni su izgubili 4, a Azerbejdžanci 36, što govori da ih je Baku i daleko više koristio. Tehnološka razlika između bespilotnih letelica je bila nemerljiva u korist Azerbejdžanaca, dok je u gorepomenutim tipovima naoružanja razlika minimalna. Primera radi, skoro svi uništeni tenkovi su bili T-72. Svi ovi podaci ukazuju da je najveći broj ljudi ubijen daljinski, preko „džojstika“ i tastature.
Turska i Azerbejdžan su neposredno pred početak sukoba održali planirane velike vojne vežbe, što ukazuje da rat nije slučajno izbio, nego da je bio planiran mnogo ranije. Ankara je svoje vežbe sa Azerbejdžanom objasnila „ekonomskim interesima“, a deo turske vojne tehnike je ostao u Azerbejdžanu. Tri turska generala i 200 vojnih savetnika su isplanirali i vodili rat za Azerbejdžan.
U Jermeniji je nakon „obojene revolucije“, u aprilu 2018. godine, postalo jasno da Pašinjan zasigurno nije tu da bi unapredio odnose Jerevana sa Moskvom. I pre revolucije Jermenija je imala nesuglasice sa Moskvom, ali je taj odnos suštinski bio stabilan. Konstantna unutarpolitička trvenja, masovni protesti i sukobi su ozbiljno načeli političko jedinstvo u Jerevanu koje je postojalo bezmalo od kraja prvog rata u Karabahu (1988-1994). Revolucija 2018. godine nije narušila samo snagu Jermenije nego i balans snaga na Zakavkazju. Jedini faktor koji je sprečavao Azerbejdžan da ozbiljnije napadne i pobedi Jermeniju – bila je Moskva. Ono što je 2016. godine trebalo da bude današnji obnovljeni rat – nije se dogodilo zahvaljujući Kremlju i činjenici da je Jermeniju tada vodio Serž Sarksjan.
Ruska uloga
Sarksjan je put do mesta predsednika započeo kao jedan od osnivača pokreta „Karabah“, da bi preko funkcija u vojsci kraj rata dočekao kao ministar odbrane Jermenije. Sa njim je Putin mogao ozbiljno i poverljivo da razgovara. Na talasu obojene revolucije, Pašinjan je promenio čak i vojni establišment, uključujući ražalovanje, sudski proces i povlačenje sa mesta generalnog sekretara Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) Jurija Hačaturova. Istovremeno je zbog rušenja ustavnog poretka i zloupotrebe vlasti optužen i pritvoren bivši jermenski predsednik Robert Kočarjan.
U prilog tvrdnjama o instaliranju svojih ljudi govori i navodna povezanost Pašinjana i novog predsednika Karabaha Araika Arutjunjana. Zvanično, Arutjunjan je tražio pregovore i ovlastio Pašinjana da potpiše sporazum. Dolaskom ove vlasti 2018. godine, Rusija je izgubila partnera sa kojim nikada sasvim nije bilo lako raditi, iako su poteškoće bile uzajamne (podsećanja radi, Rusija je u prvom ratu, pa i kasnije, prodavala oružje obema stranama).
Shvativši da je izgubila saveznika na Zakavkazju, Rusija je faktički dozvolila ovakav rasplet događaja i dala prednost dobrim odnosima sa Azerbejdžanom, iako je sukob započet mešanjem Turske. Svakome ko je pažljivo pratio rusku politiku prema Karabahu bilo je jasno da Moskva nikada nije ultimativno podržavala jermenske stavove i da uplitanje Rusije u sukob nije bilo ni očekivano. Član 4 statuta ODKB kaže da će ostale članice braniti onu koja je napadnuta, a u ovom slučaju to nije bila Jermenija, jer je Nagorno-Karabah nepriznata teritorija koja po svim rezolucijama UN pripada Azerbejdžanu. Ulasku Rusije u rat nije pomogao ni „argument“ da se na teritoriji Jermenije nalazi njihova vojna baza.
Rusija je, dakle, zauzela i održavala neutralnu poziciju u toku sukoba. Na zvaničnu molbu Pašinjana da Rusija pomogne, koja je usledila posle mesec dana ratovanja, Ministarstvo spoljnih poslova Rusije je izdalo saopštenje u kome je navedeno da će Jermeniji biti pružena sva neophodna pomoć ukoliko se sukobi prenesu direktno na njenu teritoriju. Alijev je od samog početka rata veoma kontrolisano upravo to izbegavao. Ulazak Rusije u ovaj rat ne bi bio koristan ni Turskoj, ni Azerbejdžanu, naravno ni samoj Rusiji. Suprotan ishod, odnosno ulazak Rusije u rat, de facto bi značio ulazak u sukob protiv kolebljivog partnera na globalnom nivou (Turska) radi interesa malog kolebljivog de jure partnera na regionalnom nivou (Jermenija).
Pogled iz Bakua
Pravno gledano, ni u jednom trenutku se rat nije vodio na teritoriji Jermenije. Sve rezolucije SB UN – 822, 853, 874, 884 – pozivaju na povlačenje okupacionih (čitaj: jermenskih) snaga iz Republike Azerbejdžan. Bez obzira što se radi o drevnoj jermenskoj zemlji, međunarodno pravo je na strani Azerbejdžana, što mu je dalo legitimitet da povrati zemlju koju smatra otetom skoro 30 godina.
Azerbejdžan decenijama gradi odnose sa neprijateljima svojih neprijatelja. Budući da je Iran bio više naklonjen Jermeniji, Baku je već dugo vremena gradio odnose sa Izraelom. Izrael je Azerbejdžanu prodavao brodove, artiljeriju, opremu za špijuniranje, licence izraelskih kompanija za proizvodnju dronova. Procenjuje se da je Baku do sada isplatio Izraelu devet milijardi dolara za ove proizvode, a Izrael je uzvratio kupovinom nafte. Osim toga, poznato je da Izrael ima koristi od aktivnih odnosa sa Azerbejdžanom kao jednom od retkih većinski islamskih zemalja koja je spremna na saradnju. Pretpostavlja se da Azerbejdžan služi i kao polazna tačka Mosada za infiltraciju u Iran.
Azerbejdžan je pažljivo vodio svoju spoljnu politiku, pravio „bizmarkovske“ saveze i strpljivo gradio svoju trenutnu poziciju. Baku se nije preterano zamerao Moskvi, uprkos dominantnom prisustvu i uticajima jermenske dijaspore na javni i politički život u Rusiji. Jermeni, recimo, drže sijaset važnih mesta u maltene svim sferama, posebno u medijima.
Sve u svemu, za Alijeva će ovaj sporazum poslužiti kao odskočna daska da konsoliduje režim, ujedini narod i pripremi zemlju za nove investicije.
Turska računica i jermenske greške
Turska je imala ključnu ulogu u sukobu i, po svemu sudeći, njena vojna elita je dovela Azerbejdžan do pobede. Vredi napomenuti da stvaranje ratnog žarišta u Nagorno-Karabahu Erdoganu nikako ne bi prijalo pre 10 godina, ali su se geopolitičke okolnosti u međuvremenu promenile, a time i njegov pristup rešavanju problema van granica Turske. On se sada u vođenju spoljne politike ozbiljno oslanja na vojsku, kojom je u potpunosti ovladao nakon propalog puča 2016. godine.
Ipak, saglasno dogovoru sa Moskvom, Ankara neće imati svoje mirovnjake u Nagorno-Karabahu kao što je želela, ali će zajedno sa Rusima imati Centar za nadgledanje primirja. Prema potpisanom sporazumu, Azerbejdžan će preko Karabaha biti povezan sa svojom eksklavom Nahčivan i dalje sa Turskom (čime je opravdana gorepomenuta tvrdnja o ekonomskom karakteru vojnih vežbi Ankare i Bakua). Time se Bakuu otvara koridor ka Evropi, što za Turke i Azerbejdžance u geoekonomskom smislu menja situaciju iz korena. Ukoliko iskoristi priliku, Azerbejdžan može da doživi procvat, Turska da izvuče korist, a Jermenija da bude zaobiđena i da pretrpi katastrofalnu štetu.
Pored svega navedenog, reklo bi se da je prvi ispit na kom je Jermenija pala – jedinstvo svih strana političkog spektra. Političko rukovodstvo koje je preuzelo zemlju nakon 2018. godine verovatno nije ni moglo da spasi teritorije od daleko nadmoćnijeg protivnika, ali je prilično jasno da ono nije imalo nikakve strateške – odnosno dugoročne – planove spoljnog delovanja u svetskom poretku koji se ubrzano menja. Od poznate jermenske dijaspore širom sveta, za koju je teško reći kolika je, došlo je, prema različitim procenama, od nekoliko stotina do hiljadu dobrovoljaca. Oni su i zdušno lobirali svuda po svetu, što na kraju nije urodilo plodom.
Slikovit je doprinos vrlo poznatog američkog benda System Of A Down sa pesmama „Oni brane zemlju“ i „Genocidni humanoidi„. Američki muzičari jermenskog porekla su se nakon 15 godina okupili u studiju i režirali izuzetno inspirativan ratni spot kakav do sada nije viđen u svetu komercijalne muzike.
Ni tvitovi Kim Kardašijan nisu pomogli. Nažalost stiče se utisak da su Jermeni koji su se okupljali na protestima po celom svetu, kao i oni u matici, negirali realnost koja je bila očigledna: da im iz dominantno hrišćanskih država neće stići konkretna pomoć, odnosno da neće biti nikakve hrišćanske solidarnosti. Tome je umnogome doprinelo i političko rukovodstvo, koje je dovelo narod u veliku iluziju.
Tvit nije jači od metka
Distanciranje Pašinjana od Moskve i potraga za partnerima u zapadnim prestonicama možda su unazadili Jermeniju za nekoliko decenija. Multivektorska politika malih država u mirnodopskim uslovima može biti svrsishodna. Kako bi je sačuvala, država mora ispravno strateški proceniti od koga bi mogla da računa na direktnu podršku, odnosno koga je u slučaju rata potrebno imati na svojoj strani. Pa čak i ako odbrana teritorijalnog integriteta podrazumeva prenošenje dela suvereniteta svom savezniku-velesili.
Azerbejdžan je pametnom igrom zaokružio teritorijalnu celovitost i ustupio prostor Rusima, Turcima i Izraelcima da prave svoje dogovore, a ovim poslednjim i da vršljaju po susednom Teheranu (treba napomenuti i da bi preterana bliskost sa Izraelom mogla pretvoriti Azerbejdžan u metu iranske odmazde, o čemu svedoče i nedavne vojne vežbe Teherana tik uz granicu sa Azerbejdžanom). Ako bi iz bilo koje perspektive potpisani sporazum mogao imati loše strane za Alijeva, onda je to zbog činjenice da je njime predao dobar deo suvereniteta velikim silama u zamenu za sticanje kontrole nad delom zemlje koji je smatrao otetim. To je ipak neuporedivo bolje od Pašinjanove situacije, jer on nema kontrolu ni nad nacionalnom skupštinom.
Jermenski lobisti u Zapadnoj Evropi, SAD i Rusiji su činili sve kako bi vlade tih zemalja uticale na Azerbejdžan ili im čak uveli sankcije. Popularna američka TV zvezda Kim Kardašijan je na Tviteru stala uz Jermene. Većina Jermena koji su verovali u pobedu svoje države nisu boravili u njoj za vreme rata, a oni upućeniji u samoj Jermeniji su videli da se rat vodi vrlo nekoordinisano i da se stvari kreću ka najgorem ishodu. Sa druge strane, Azerbejdžanci su, pod pritiskom jermenskog lobija, u delu globalnog javnog mnjenja bili označeni kao agresori i koljači. To je samo pokazalo da globalni imidž jeste bitan, ali da i dalje ne može biti bitniji od odnosa snaga na terenu, čak ni 2020. godine.
Mane „otvorenog društva”
Autoritativni režimi Alijeva u Azerbejdžanu, Erdogana u Turskoj, nekada Sarksjana u Jermeniji, čine da države budu daleko spremnije za ratove nego države u kojima postoji demokratski oblik raspodele vlasti. Zatvaranje zemlje, koje je započeo Ilhamov otac Gajdar Alijev, služilo je stvaranju mentaliteta u kojem se autoritet vladaoca smatra neprikosnovenim arbitrom u svim sferama društvenog organizovanja. Taj sistem je utemeljen na dubokoj i trajnoj nejednakosti učesnika u društvenom životu, u kojoj je porodica Alijev bila i ostala „bog i batina“. S druge strane, upravo te mane autoritarnog unutardržavnog uređenja na spoljnom planu su doprinele konsolidaciji snaga oko cilja da se povrati deo teritorije koji se smatra otetim, što je posle gotovo 30 godina u velikoj meri i učinjeno.
Paralelno s jačanjem Azerbejdžana u vojnoj sferi – koje je praćeno geostrateškim i vojnim usponom njegovog prirodnog saveznika Turske – zalaganje Nikola Pašinjana za „otvoreno društvo“ Jermeniji je donelo veliku štetu. Kada je u februaru na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji suočio mišljenja sa Alijevim, samouvereno je pričao da je potrebno da se dogode „mikro-revolucije koje bi se pretvorile u mini-revolucije u pregovorima“.
Alijev, koji mu se i tom prilikom nediplomatski rugao, upravo je primenio ovaj princip. Baku i Ankara su odbijali primirja sve dok nisu postigli proboj na terenu kojim su Jermene naterali na predaju, zaustavivši se pre masovnog masakra i totalnog egzodusa jermenskog stanovništva.
Dok je Azerbejdžan osluškivao promene u svetskim odnosima i pripremao se za rat, Pašinjan je smenjivao ljude na ključnim pozicijama dok nije, pokazalo se, onesposobio funkcionisanje državnog sistema. Pre toga je, tokom demonstracija koje su ga dovele na vlast, svoj pokret predstavljao kao „institucionalnu opoziciju“, a kada je preuzeo vlast negovao je javni diskurs iz koga se nije moglo zaključiti kakve tačno stavove on zastupa.
Da, zasigurno korupcija jeste bila gorući problem Sarksjanove Jermenije, a u okviru borbe protiv nje je Pašinjan i došao na vlast. Ali izgubljeni rat za Karabah je pokazao da je borba protiv korupcije u Jermeniji bila sporedan tok revolucije, a da je nešto drugo bilo primarni cilj. Potpisana kapitulacija je potvrdila nepisano pravilo da se „obojene“ revolucije uvek pokažu kao smrt za nacionalne interese zemlje.
Pouke za Srbiju
U srpskoj javnosti se dosta priča o poukama koje bi Srbija trebalo da izvuče iz rata za Nagorno-Karabah koji je Jermenija izgubila. Pre svega potrebno je istaći da postoji opšti konsenzus vojnih stručnjaka da je ovo bio prvi međudržavni sukob sa visokom primenom bespliotnih letelica i veštačke inteligencije. Stoga bi Vojska Srbije trebalo da adekvatno nadogradi svoje planove budućeg razvoja time što bi u njih uključila ovaj faktor.
Osim toga, Jermenija je jedna od retkih država koja se može porediti sa Srbijom po opštoj nepovoljnosti geostrateškog položaja. S tim u vezi, važno je izvući zaključak da su strateška jasnoća i izbegavanje naglih zaokreta u spoljnoj politici jedan od ključnih preduslova uspešne odbrane nacionalnih interesa.
Postoji i jedna čisto politikološka pouka koja se može izvući iz nedavno okončanog kavkaskog sukoba. Nakon pandemije koronavirusa, i ovaj rat je pokazao da u kriznim situacijama demokratski sistem teško parira autoritarnim sistemima. Otuda, možda ne bi bilo loše razmisliti o korekciji zakona o funkcionisanju države u ratnim uslovima. Kad zapucaju puške i polete dronovi, tada je kasno za debate i demokratičnost, prioritet bi trebalo da budu državno i nacionalno jedinstvo i gvozdena hijerarhija u procesu odlučivanja.
Na kraju, posle poređenja Srbije sa Jermenijom, teško je ne primetiti paralelu između Srbije i Azerbejdžana. Ta zemlja je u roku od samo 30 godina od gubitnika koji je doživeo ratnu blamažu došla u mogućnost da uz relativno male ljudske i materijalne žrtve reintegriše teiroriju koja je proglasila nezavisnost i na kojoj je živelo neprijateljski nastrojeno stanovništvo. Mnogi će reći da su tome presudno doprineli energetski resursi koji su Azerbejdžanu dali veliku ekonomsku prednost nad Jermenijom. To nije netačno, ali je sasvim očigledno da je u ratu koji smo analizirali presudila ne samo vojna nadmoć Bakua, već i strateška mudrost, dugoročno planiranje, osećaj za trenutak kada treba preuzeti ofanzivu i, što je najvažnije, jednodušna saglasnost državnih i društvenih struktura oko prioritetnih nacionalnih interesa.
Drugim rečima, ako želi da vrati Kosovo i Metohiju pod svoj ustavno-pravni poredak na način na koji je Azerbejdžan vratio deo Nagorno-Karabaha, Srbiji će pre svega biti neophodna volja za borbu na duge staze i strateška mudrost, a ekonomija će već nekako uspeti da isprati taj cilj.
Andrej Cvijanović je diplomirani politikolog i student postdiplomskih studija Fakulteta za međunarodne odnose pri Univerzitetu MGIMO u Moskvi. Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: Stringer/Reuters
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO:
