I. Miladinović: Tragičan život poslednjeg kralja

Čini se da ne postoji tragičnija ličnost iz novije naše prošlosti od Petra II Karađorđevića. Čak ni njegova smrt nije mogla da prođe bez kontroverzi

Subota, 14. novembar 1970. godine. Tačno pre pola veka, na jučerašnji dan, svi prilazi ka manastiru Svetog Save u Libertivilu, nadomak Čikaga, bili su zakrčeni narodom i automobilima. U manastirskoj porti i okolnim brežuljcima okupilo se tridesetak hiljada Srba iz Amerike i Kanade da odaju poslednju poštu poslednjem jugoslovenskom kralju. Među njima su i zvanični predstavnici Kongresa, Senata, Stejt departmenta…

Tu su i četiri stotine američkih pilota koje su u Srbiji, tokom Drugog svetskog rata, spasili pripadnici Kraljevske vojske u otadžbini. Tu je i par hiljada znatiželjnog običnog američkog sveta. Za njih taj dan je od izuzetnog značaja, prvi put u istoriji njihove države, na njihovom tlu, sahranjuje se jedan kralj. Doduše, bez zemlje, ali ipak kralj.

Jedanaest dana ranije, 3. novembra, u državnoj bolnici „Kolorado dženeral hospital“ u Denveru, sklopio je oči Petar II, najstariji sin kralja Aleksandra i kraljice Marije Karađorđević, kome su kumovi bili engleski kralj Džordž VI i njegova supruga Elizabeta. Smrt je nastupila u 9.50 sati pre podne, piše u umrlici koja je izdata 12. novembra, a potpisao je lekar Džems Anderson. Uzrok smrti, navodi se dalje, neuspela transplantacija jetre.

Petrovo zdravstveno stanje naglo se pogoršalo početkom te 1970. godine. S proleća je bio smešten u bolnicu „Džon Vosli“, u Los Anđelesu. Tražeći lek seljakao se iz bolnice u bolnicu. U toku noći 7. oktobra 1970. prebačen je u denversku bolnicu gde je obavljeno presađivanje jetre od jedne preminule petnaestogodišnje devojčice. Po operaciji dobio je zapaljenje pluća. I kraj je bio neminovan. Imao je 47 godina.

Čitav njegov život bio je praćen protivurečnim dešavanjima, provokativnim i neretko sumnjivim ponašanjima, skandalima, podelama i raskolima, porodičnim, dvorskim, ličnim… Čini se da ne postoji tragičnija ličnost iz novije naše prošlosti od Petra. Imao je samo jedanaest godina kada je postao kralj, posle atentata na njegovog oca u Marselju, a dvadeset i jednu kada je izgubio presto.

I njegova smrt nije mogla da prođe bez kontroverzi. Tih godina među Srbima u dijaspori, naročito u političkoj emigraciji, na vrhuncu je sukob u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, između raskolnika koji su se odvojili od Majke crkve u Beogradu, i onih koji su ostali verni Sinodu i patrijarhu Germanu. Prokletstvo srpske nesloge, koje se vuče kroz naše vreme i naše živote, nije mimoišlo ni Karađorđeviće: braću Petra, Tomislava, Andreja i sina Aleksandra, i to u trenutku njihovog konačnog rastanka.

Kada su 1963. godine, među Srbima širom vascele planete počele svađe i deobe, kada je Sinod SPC raščinio mitropolita zapadno-američkog Dionisija, zato što je u Vašingtonu predvodio demonstracije protiv Josipa Broza, Petar se opredelio za raskolnike. Vremenom je uvideo svoju zabludu i vratio se matici, ali njegov nestalan duh mu nije dao mira. Pred smrt se ponovo opredelio za raskolnike.

Još dok je ležao u bolnici u Los Anđelesu i kada je bilo jasno da se njegov kraj bliži, posetili su ga mlađi brat kraljević Tomislav i sin prestolonaslednik Aleksandar. Pored njega su zatekli Mici Lou, ženu sa kojom je Petar proveo poslednjih petnaestak godina i koja je svesrdno brinula o njemu. Ta gospođa se našla pri ruci bivšem kralju kada je emotivno slomljen, nagrižen alkoholom, uleteo u vode koje su ga nemilice potapale i kada on nije imao snage da iz njih ispliva. U to vreme je znao često da ponavlja rečenicu: „Ja sam kralj jedne nesreće.“

Kako je svima bilo jasno da je Petar pri kraju života, otvorila se priča o njegovoj sahrani.

Načelno je dogovoreno da bude sahranjen uz majku, kraljicu Mariju, na groblju u Vestminsterskoj opatiji u Engleskoj. Za svaki slučaj, Tomislav je poslao pismo kraljici Elizabeti u vrlo neutralnom tonu: „Bio sam kod brata i mislim da neće preživeti ovu bolest. Imamo problem jer ne znamo gde da ga sahranimo“. Kraljica je lično, svojom rukom odgovorila: „On mora da bude sahranjen pored vaše mame. Ja sam naredila preko ministarstava za spoljnu i unutrašnju politiku da se to omogući.“

Ali ne leži vraže, raskolnici su saznali za ovaj dogovor, i čim je Petar izdahnuo, stupili su u akciju, operaciju je vodio Dionisijev zamenik na raskolničkom mitropolitskom tronu, Irinej Kovačević. Raskolnički sveštenici shvatili su da ako oni organizuju kraljev pogreb i sahrane ga unutar manastira Sveti Sava u Libertivilu, koji je tad bio pod njihovom kontrolom, da će im taj čin pomoći da pridobiju veliku naklonost naroda. Na volšeban način, uz ogromnu pomoć spomenute Mici Lou, uspeli su da iznesu poslednjeg kralja iz denverske bolnice i prebace u Libertivil, sa falsifikovanim papirima. Falsifikovano je sve: datum, vreme i mesto smrti čak i ime – Petar Petrović. Ni porodicu nisu obavestili da je umro.

Tomislav i Aleksandar za ovaj tragičan događaj saznali su iz agencijskih vesti, u kojima je, pored obaveštenja o smrti, objavljena i kraljeva želja da bude sahranjen u Libertivilu. Navodno je on rekao da ne želi ni da njegove cipele budu sahranjene u Engleskoj.

– Bili su to najteži dani za mene. Petar je bio moj brat, moj kralj. Lomio sam se da li da idem na sahranu koju su vodili raskolnici i pravili demonstraciju i paradu svoje nadmoći. Nisu dozvoljavali da sahrani prisustvuju „federalci“, oni pripadnici naše crkve koji su podržavali Sinod u Beogradu. Ovaj spor je stigao i na sud. Kupio sam kartu, dobio sam vizu i spremao sam se za put. Međutim, sud u Čikagu je odbio da obezbedi dostojanstvenu neutralnu sahranu. Smatrao sam da je Petar bio kralj svih Srba, a ne samo onih koji su bili u raskolu. Ta sudska odluka je bila presudna da na sahranu ne ode niko iz porodice Karađorđević koji su bili uz SPC i protiv raskola – ispričaće dvadesetak godina kasnije kraljević Tomislav autoru ovog teksta.

Pored Petrovog odra u Libertivilu, od njegovih rođenih iz kraljevskog doma bio je samo brat, princ Andrej. Od kralja se oprostio čuveni politički emigrant, književnik i novinar Dragiša Kašiković:

„Kralju naš čestiti, gospodaru, mili zemljače. Morao si u izgnanstvo, sudbina ti je trnov venac namenila. Nosio si ga hrabro, karađorđevski. Ali ti se kunemo čašću i imenom da ćemo te preneti na Oplenac. U slobodnu Srbiju, koju ti sudbina nije dodelila da ponovo vidiš.“

Supruga kralja Petra, grčka princeza Aleksandra, sa kojom će se on razići ranih pedesetih godina prošlog veka, mada se nikad nisu zvanično razveli, poslala je buket belih ruža. Nadživela ga je 23 godine. Karađorđevići su sedam dana posle kraljeve sahrane, u Londonu održali pomen. Govor je održao njegov sin Aleksandar.

Posmrtni ostaci kralja Petra II Karađorđevića od 26. maja 2013. godine počivaju na Oplencu.

Ko je bila Mici Lou

Mici Lou je zapravo Milica Anđelković. Rođena je u Vrnjačkoj Banji, 26. avgusta 1926. godine, u porodici banjskog lekara Milana Anđelkovića i domaćice Evice. U rodnom gradu završila je malu maturu. Neposredno pred Drugi svetski rat njeni roditelji su se razveli, pa je Milica sa majkom prešla da živi kod očuha, poznatog banjskog kafedžije. U toku rata pomagala je majci i očuhu u kafani sve do odlaska u Nemačku, pod vrlo sumnjivim okolnostima. U Nemačkoj upoznaje američkog lekara kineskog porekla, Frenkija Loua i ubrzo se udaje za njega. Uzima ime Mici Lou i odlazi za Ameriku. Živeli su u Palm Springsu, gde je Frenki imao svoju kliniku, i rodili dvoje dece – sina Frenka i ćerku Lori.

Posle razvoda sa doktorom Lou, Mici je ušla u svet biznisa. Početni kapital joj je bio novac od osiguranja. Bavila se prodajom nekretnina. Ubrzo je otvorila i vlastitu banku u Los Anđelesu. Kada je kralj Petar došao u Sjedinjene Države, posle razlaza sa kraljicom Aleksandrom, Mici Lou postaje njegova nerazdvojna družbenica. Intimna veza između Petra i Mici trajaće punih 15 godina, sve do njegove smrti.

O njenoj vezi sa kraljem, kraljević Tomislav je svedočio:

– Iako je imala mnogo para, to nije zadovoljilo njene ambicije. Očito da se u njenoj glavi stvorila kombinacija da postane kraljica. Moj brat Petar, u stanju u kom je bio, emotivno slomljen, nagrižen alkoholom, bio je prava prilika za tu vrstu ambicija. Pošto se na sahrani kralja Petra u Libertivilu pojavio samo princ Andrej, Mici Lou je sve svoje planove usmerila ka njemu.

Ona je pokušavala prilikom ranijih obilazaka brata u Kaliforniji, da upeca mene u njenu mrežu tajnih planova. Kako joj to nije pošlo za rukom, okrenula se ka Andreju. Andrej je tih dana, inače, bio u velikoj krizi – i emotivnoj i materijalnoj. Potpuno je bio bankrotirao, a u porodici je imao veliki problem sa suprugom koja je bila alkoholičarka. Kod njega su se stekli svi uslovi da ga Mici Lou obrlati. I taj odnos krunisan je brakom 1974. godine.

 

Autor Ivan Miladinović

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/royalfamily.org/Snake bgd

 

Izvor Večernje novosti, 16. novembar 2020.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u