Njegov život bio je trčeća planetarna pop opera koja će se večno pamtiti. Od Somalije do Bangladeša, svima su poznate osnovne konture njegove priče – El pibe (Maradonin nadimak koji na španskom znači dečak, prim. NS) iz Vile Fiorito, siromašnog predgrađa Buenos Ajresa („Ja sam stanovnik sirotinjske četvrti“), koji je uzdigao fudbal do statusa čiste umetnosti.
Biti kralj terena bila je jedna stvar. Neprestano igrati na globalnoj pozornici je potpuno drugačija vrsta igre. Mase su instinktivno razumevale o čemu se radi – on je uvek emitovao magiju u višim frekvencijama, nedostižnim carstvu čula.
Pagansko božanstvo
Italijani, koji znaju ponešto o estetici genija, uporedili bi ga sa Karavađom: divljim, ljudskim – suviše ljudskim – paganskim božanstvom koje obitava u svetlosti i senkama, padajući na iskušenjima iznova i iznova dok se praktično čitav njegov život odvijao pred očima javnosti: vrtoglavi balet svih unutrašnjih demona koji eksplodiravaju, porodični skandali, razvodi, reke alkohola, doping, izbegavanje poreskih izvršitelja, Himalaji kolumbijskog kokaina, bezbrojni nagoveštaji smrti usled neprekidnih uživanja.
Personifikovao je neprestano ukrštanje visova Olimpa sa scenama iz filma „Težak pad“: šetnju – dribling – feštu divljih kontradikcija, sa one strane dobra i zla. Da se poslužimo rečenicom T. S. Eliota, bio je poput reke, „snažni smeđi bog – smrknut, neukroćen i neuhvatljiv“.
Pokojni, veliki Eduardo Galeano ga je zaista predstavio kao pagansko božanstvo, baš poput jednog od nas: „arogantan, ženskaroš, slab… Svi smo takvi!“ El pibe je bio najveći među prljavim bogovima – „grešnik, neodgovoran, drzak, pijanica.“ On se „nikada nije mogao vratiti u anonimnu masu iz koje je potekao“.
Možda je očarao svet u svetlo-plavom dresu Argentine, ali njegovo najveće remek-delo je verovatno izvedeno u fudbalskom klubu Napoli – najznačajnijem italijanskom klubu radničke klase. Instinktivno se još jednom svrstao u red autsajdera, prezrenih, prosjaka, i budući rođeni David ubio severne Golijate – Juventus, Milan, Inter.
Antiimperijalista do koske
Nikada nije prestao da sebe doživljava kao dečaka iz komšiluka. I to je izgradilo njegov politički karakter – njegov instinkt koji je uvek bio usmeren ka pravdi. Uvek je bio na narodnoj strani istorije – tetovažu Čea nosio je na desnoj ruci, a tetovažu Fidela na levoj nozi.
El Comandante Fidel mu je bio kao surogat oca. (Još jedan znak sa nebesa je i to što su umrli istog dana, u razmaku od četiri godine.) Podržavao je Uga Čaveza, Eva Moralesa i Lulu. I sebe je smatrao „Palestincem“. Antiimperijalista do koske.
Poetskom pravdom, Božija ruka je morala da bude isprepletena, na istoj utakmici, sa najspektakularnijim golom u istoriji. „Sa koje si planete?“, plačnim glasom je uzvikivao legendarni urugvajski komentator na jednoj argentinskoj radio stanici. Sam prljavi bog je kasnije priznao da su ovo bila dva uzastopna kontraudarca Britancima za Foklande/Malvinska ostrva.
Svojim tekstom „10,6 sekundi“ u kojem opisuje taj sudbonosni 22. jun 1986. na Stadionu Asteka u Meksiku, argentinski pisac Hernan Kasijari ažurirao je priču „Alef“ napisanu od strane „Bude u smeđem odelu”, Horhea Luisa Borhesa. Te reči su legendu uklesale u kamen, da odzvanja u večnosti:
„Igrač zna da je napravio četrdeset četiri koraka i dvanaest dodira lopte, i sve to levom nogom. Zna da će predstava trajati 10,6 sekundi. Zatim odlučuje da je vreme da čitavom svetu saopšti ko je on, ko je bio i ko će biti do kraja vremena“.
Preveo Radomir Jovanović/Novi Standard
Naslovna fotografija: Matt Sayles/AP Photo
Izvor Asia Times
BONUS VIDEO:
