Грађани Скопља прелазе преко моста у центру града, 10. јун 2018. (Фото: Robert Atanasovski/AFP/Getty Images)

F. Rodić: Bila jednom jedna administracija

Okupacionu vlast bi „nekom administracijom“ pri čistoj svesti do sada nazivao samo Vidkun Kvisling, a Zoran Zaev svojim istupima preti da Vidkunu preuzme titulu

Negde na samom početku mog bavljenja novinarstvom, bilo je to u desku agencije Beta ’97. godine, u tikeru agencije Frans pres naleteo sam na vrlo zanimljivu vest. Radilo se o komparativnoj analizi udžbenika iz istorije država nastalih raspadom Jugoslavije i razlikama u viđenju istorijskih događaja. Bilo je tu svega i svačega, ali nijedna reinterpretacija nije bila zanimljiva i maštovita koliko ona „makedonska“.

Solunski front objašnjen je, na primer, tako što je navedeno da su linije fronta koje su se održale, očuvane zahvaljujući tome što su se tu borili makedonski vojnici koje su mobilisali Bugari, dok je do proboja došlo na mestima gde su se borili makedonski vojnici koje su mobilisali Srbi. Ukratko – Solunski front, a verovatno i čitav Prvi svetski rat bio je jedan unutarmakedonski sukob, da ne kažemo građanski rat.

Više od dvadeset godina kasnije, ništa se u BJR Makedoniji promenilo nije, osim imena i stotinak spomenika znamenitih ličnosti raznih nacionalnosti koje su se u međuvremenu materijalizovale u centru Skoplja. U stvari, promenila se još jedna stvar. Dok se ranije u krivotvorenje, izmišljanje i falsifikovanje istorije ulazilo zarad veličanja i stvaranja nekog sopstvenog identiteta, danas se to radi iz snishodljivosti i koristoljublja u besomučnoj jurnjavi ka ostvarivanju umišljenog cilja i dostizanja fatamorgane zvane Evropska unija, pošto je civilizacijsko dostignuće zvano članstvo u NATO već ostvareno.

Severnomakedonski premijer Zoran Zaev je, izgleda, odustao od svakog dostojanstva, ako ga je ikada i imao. Od tog dostojanstva odustala je i većina žitelja teritorije koja trenutno nosi naziv Severna Makedonija. Da nisu, ne bi birali čoveka koji se odrekao imena. Da budemo jasni, nisam ja taj ko im negira da su Makedonci. Ne, sami su to sebi uradili, a meni ih je bilo žao dok su to radili i sve sam se nadao da, ipak, neće. Zato više teritoriju na kojoj žive ne mogu zvati državom, niti njih nacijom.

I nastavljaju u tom smeru, a koraci su im sve krupniji. Mogu ja razumeti da je u severnomakedonskoj svesti oslobađanje od Turaka u Balkanskim ratovima ravno „okupaciji“, ali nikako ne mogu da razumem da se ono što je nedvosmisleno okupacija naziva „prijateljstvom“. Zaev je, govoreći o Drugom svetskom ratu u intervjuu za bugarsku agenciju Bgnes, rekao da „Bugari nisu fašisti, već prijatelji“. Što znači da su prijatelji i kada su fašisti. „Bila je neka adminstracija u tom trenutku na početku (Drugog svetskog rata, ili okupacije, prim F. R).

Zatim se Bugarska digla zajedno s antifašizmom, borila se za slobodu, za demokratiju i apsolutno je deo antifašističkog fronta. Bugarske i makedonske vojske oslobađaju teritorije: Kriva Palanka, Kumanovo, celi region, Skoplje. I to je jedan lep deo naše istorije koji čini da budemo još jedinstveniji“, rekao je Zaev. Okupacionu vlast bi „nekom administracijom“ pri čistoj svesti do sada nazivao samo čovek po imenu Vidkun Kvisling, a Zoran Zaev ovako oštrim startom preti da Vidkunu preuzme titulu.

Pošto je današnja Severna Makedonija u Drugom svetskom ratu podeljena između Bugarske i Velike Albanije pod italijanskim protektoratom, da li su italijanski fašisti koji su upravljali Tetovom, Gostivarom, Kičevom ili Strugom bili „prijatelji“ i „neka administracija“? Ako nisu, u čemu je razlika između italijanskih i bugarskih okupatora? Ako je na vlasti u Skoplju bila neka „prijateljska administracija“, ko je odgovoran za slanje 4.000 skopskih Jevreja na put bez povratka u Treblinku?

Još je zanimljivije pitanje kako Zaev gleda na ustanak i narodnooslobodilačku borbu u Makedoniji do 9. septembra 1944. godine kada je, dan nakon ulaska Crvene armije u Bugarsku ova zemlja promenila stranu u ratu i odrekla se savezništva sa Trećim rajhom. Da li je napad Prilepskog partizanskog odreda na bugarsku policijsku stanicu u Prilepu, 11. oktobra 1941. godine u stvari bio teroristički akt, jer se udarilo na „prijateljsku administraciju“? Ali tu nije kraj! Pošto su „bugarske i makedonske vojske“, kako kaže, oslobodile Skoplje od te „prijateljske administracije“ 1944, na scenu stupaju „vlasti Jugoslavije“ da „Makedonce i Bugare koji nemaju podeljenu istoriju, ni ukrštenu, već zajedničku“ drže „razdvojenim“. Pa vlasti Jugoslavije i to one komunističke što im dade i nacionalnost i crkvu ispadoše okupatori, a Bugari oslobodioci.

Vrlo zanimljiv pogled na svet koji je uzrokovan krajnjim pragmatizmom. Radi se o tome da je šefica bugarske diplomatije Ekaterina Zaharijeva nešto ranije izjavila da će Bugarska blokirati početak pregovora Severne Makedonije sa EU sve dok se u susednoj zemlji ne okonča, kako je rekla, govor mržnje o svemu što je bugarsko, zbog čega je Sofija 17. novembra blokirala početak pregovora Severne Makedonije o članstvu u EU. Zaharijeva je rekla da odnosi između Skoplja i Sofije treba da budu poput onih između Latinske Amerike i Španije. I sad zamislite doskorašnjeg predsednika Bolivije, prvog Indijanca na tom mestu Eva Moralesa kako govori da su konkvistadori bili „neka administracija“ i da su ih na kraju oslobodili od samih sebe.

 

Autor Filip Rodić

 

Naslovna fotografija: Robert Atanasovski/AFP/Getty Images

 

Izvor Večernje novosti, 29. novembar 2020.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u