A. Pavić: Tramp je ogolio nedemokratski karakter Amerike

Današnji američki sistem je ogoljen. Ne samo kao nepošten i pristrasan, već i duboko korumpiran, možda i izvan mogućnosti reforme

Suštinski, izbori u nekoj drugoj zemlji ne bi trebalo da budu prvorazredno pitanje za nas. Ipak, jasno je da je američka post-izborna kriza postala jedna od omiljenih stvari za praćenje, u rangu televizijskih serija ili čak i sportskih događaja.

Mnogi će na to reći, ili već uveliko govore – šta se to nas tiče, treba da gledamo sebe, pogledajte kako je katastrofalna situacija kod nas, šta nas briga za milijardera Trampa, senilnog Bajdena, demokrate, republikance, elektore…

Ipak, čini se da su ovi drugi u manjini, odnosno da većina pridaje značajnu važnost američkim izborima i njihovim posledicama ne samo po tu zemlju, već i za nas i za celu planetu. I tu ne treba previše objašnjavati. Sve što se dešava unutar jedine zemlje na svetu koja ima univerzalističko-globalne pretenzije i sredstva da bar stremi ka njima, nužno utiče i na ostatak sveta.

Ali, nije samo o tome reč. Možda je čak i veći razlog za srpsku fasciniranost trenutnom američkom političkom krizom to što je u njenom središtu čovek poput Donalda Trampa.

Još od 2016. godine, Tramp je kod nas percipiran kao čovek koji se bori protiv sistema, onog istog koji je, u periodu posle pada Berlinskog zida, doveo do rasparčavanja našeg etničkog prostora, bombardovanja naše zemlje, sistematskog pokušaja otimanja naših svetinja, napada na naše tradicionalne vrednosti.

To što je, tokom svog mandata, umesto poboljšavanja, dodatno zaoštrio odnose sa Rusijom, pa onda i sa Kinom – koje podržavaju naš teritorijalni integritet, sarađuju sa nama po ravnopravnoj osnovi i nikad se nisu priključile anti-srpskoj kampanji – kao da nas mnogo ne brine.

Kako to objasniti?

Na prvom mestu, sigurno zato što je, tokom Trampovog mandata, postepeno opao međunarodni, preciznije zapadni pritisak koji se vrši na nas. Jasno je da Trampova administracija nije bila opterećena klintonističkom antisrpskom orijentacijom, već vođena golim pragmatizmom.

A pragmatizam je nešto što je opipljivo i jasno. Za razliku od globalizma, koji uvija brutalno gaženje njemu suprotstavljenih interesa u raznorazne šarene i svetlucave omote ”brige za opšte dobro”, Trampov pragmatizam jasno objavljuje namere i relativno transparentno ih sprovodi. Račun je neuporedivo čistiji.

Nema pretenzija na razna ”prelamanja mozga”, nema sladunjavog moralisanja, nema previše lažnog čistunstva. Lepo je i jasno rečeno iz Bele kuće – Amerika je na prvom mestu.

To je čak mogao, i još uvek bi mogao da bude – ako sveopšta kriza pokrenuta ekonomskim posrtanjem bretonvudskog modela, pandemijom, zakulisnim borbama između raznih globalnih oligarhija i posledicama agresivnih zapadnih ratnih pohoda ne uvede svet ili u globalni sukob ili u orvelovsko-hakslijevsku anti-utopiju – važan korak ka nešto normalnijem svetu.

Svetu u kojem se stvari nazivaju pravim imenom, u kojem se države i narodi ne guraju na silu u raznorazne integracije ”za njihovo dobro” i nasilno se ne nameću nove moralne norme tradicionalnim društvima i sredinama. Naravno da većinom navijamo za Trampa i zbog tog suštinski oslobađajućeg pogleda na svet. Znamo da je život ”borba neprestana”, ali je bar mentalno lakše boriti se kada ima manje vukova u jagnjećem ruhu, a više u vučijem.

A ima i nešto donkihotovsko u Trampu i njegovoj borbi. Uprkos njegovim milijardama i naizgled urođenoj neskromnosti. Ne napada vetrenjače, ali napada možda najopasnijeg nematerijalnog neprijatelja današnjice. Medije. Preciznije, one lažljive. ”Fejknjuz medije” kako ih naziva. Sejače lažnih vesti, koje smo i sami osetili – a i dalje osećamo – na sopstvenoj koži.

Si-En-En. Njujork tajms. Vašington post… Korporativne medije koji su ukinuli ne toliko slobodu štampe koliko raznolikost pogleda na svet. Valjda je tokom poslednjih godina postalo jasno da objektivnih medija nema. Najviše čemu mediji mogu da teže jesu savesnost u izveštavanju i kakva-takva uravnoteženost uređivačke politike.

No, do početka raspada Jugoslavije, danas od Trampa već uveliko raskrinkani globalističko-intervencionistički mediji poput gore-navedenih su se uspešno švercovali i svetu predstavljali ”objektivnim”, praktično neprikosnovenim autoritetima, prema čijim gledištima i mišljenjima je trebalo da se ravnaju ne samo njihovi gledaoci ili čitaoci, već i svetski lideri,”sav normalan svet”.

Najpre zahvaljujući Trampu, njihove naduvane, pretenciozne reputacije su se razbile u paramparčad. I u samom njihovom sedištu, Sjedinjenim Američkim državama, i širom sveta. Toliko su navijali protiv Trampa da to više nisu mogli da sakriju. Bili su spremni da objave svakojake neproverene optužbe, tračeve, ”insajderske” informacije, pa čak i konverzacije pod oznakom državne tajne.

Punom parom su učestvovali u sramnom, neo-makartijevskom potpirivanju anti-ruske histerije samo da bi diskreditovali ideološki nepoželjnog i nepodobnog (čitaj antiglobalističkog i anti-intervencionističkog) predsednika koji nije po njihovoj volji, i time se za sva vremena ogolili.

Još jedna stvar koju je Tramp u svojoj borbi razbio u paramparčad je idealistički imidž američkih izbora kao ”najdemokratskijih” na svetu, u univerzumu, pa i šire. Od predizborne otvorene medijske cenzure i njihove brutalno otvorene pristrasnosti u korist Trampovog protivnika, pa sve do na hiljade razotkrivenih izbornih marifetluka i primera otvorene krađe u vremenu posle izbora – današnji američki sistem je ogoljen. Ne samo kao nepošten i pristrasan, već i duboko korumpiran, možda i izvan mogućnosti reforme.

To je važno ne samo sa stanovišta tupljenja američke ”meke” moći (koja je, da se razumemo, postala nužna prethodnica one ”tvrđe”), već i sa stanovišta sakralizacije jednog sistema do njegovog pretvaranja u globalni imperativ, koji je trebalo da visi kao Damoklov mač nad glavama svih koji su proglašeni ”neprilagođenim”.

Jasno je sada svakom iole pažljivijem posmatraču da se ono što se zove ”demokratija” u SAD pretvorila u plutokratiju. A i ostale zapadne demokratije su se ekspresno kompromitovale tako što su njihovi lideri požurili, sa neskrivenim olakšanjem, da čestitaju Bajdenu pobedu još pre nego što je pobednik zvanično i nepobitno pravno utvrđen. Za razliku od ”nedemokratske” Rusije, na primer.

Čim je Tramp tolika smetnja takvoj jednoj strukturi –ne može da bude sasvim loš, u najmanju ruku. A sigurno je bolji od onih koji na njega – a i na sam koncept vladavine naroda – tako žestoko kidišu.

Čini se, stoga, da većina Srba navija za Trampa u najvećoj meri bezinteresno. Na sceni je velika drama, navijamo za pojedinca protiv jednog trulog, ali još uvek moćnog sistema, modernog Levijatana, ne razmišljajući mnogo o eventualnim posledicama njegove pobede.

Tako to rade još uvek slobodni narodi i duhovi.

 

Autor Aleksandar Pavić

 

Naslovna fotografija: Chip Somodevilla/Getty Images

 

Izvor sveosrpskoj.com, 06. decembar 2020.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u