Istaknute ličnosti iz redova intelektualne i političke desnice sve češće dovode u pitanje superiornost tržišta nad državom. Na kulturnom planu ta rasprava ima dugu istoriju, pri čemu tradicionalisti smatraju da tržišne sile podrivaju moral i uzrokuju sve veću vulgarizaciju kulture i društva. Libertarijanci su saglasni da je to istina, ali oni pozdravljaju takav ishod, ili u najmanju ruku insistiraju da se ne mešamo u ono što tvrde da je prirodan proces.
Obe strane greše. Nisu tržišne sile navukle različite proizvođače da nude vulgarne, senzacionalističke i anti-intelektualne sadržaje. Ono što je uništilo američku kulturu nije ni neuspeh tržišta, niti nekakav korozivni uticaj slobodnih tržišta na javni moral. Naprotiv, od ranih godina 20. veka, federalna vlada je uporno podrivala finansijsku održivost i tržišne zakone – odnosno obzir prema željama potrošača i ekonomsku efikasnost – u većini nacionalnih kulturnih industrija i institucija, uključujući film, radio, časopise, televiziju, javne škole i univerzitete, a od nedavno i društvene mreže.
Nema sumnje da su neželjene posledice takve politike često bile samo prateće pojave dobronamernih poteza vlasti. U drugim pak slučajevima radi se o posledicama svesnih nastojanja da se uveća državna moć ili da se izvuče korist za zakulisne interese u zamenu za predizbornu pomoć i medijsku podršku.
Počeci uplitanja države
U prvim decenijama 20. veka, tehnološke promene omogućile su osvajanje ogromnih auditorijuma veoma brzo. Filmovi, radio programi, neonske reklame, palp-časopisi i elektronsko snimanje slike, muzike i govora drastično je proširilo uticaj umetnika, zabavljača i onih koji upravljaju njima. Ovi cvetajući novi mediji držali su se podalje od opscenosti, prekomernog nasilja, golotinje, prikazivanja seksualnih aktivnosti, eksplicitnih političkih poruka i drugih kontroverznih tema. Ponašali su se tako reagujući na tržišne sile: vođenje računa o željama i preferencijama publike činilo ih je uspešnim. Ova kultura, ekstremno „čista“ u poređenju sa današnjom, reflektovala je tradicionalno američko poštovanje individualnosti pojedinca unutar zdrave zajednice.
Bioskopi u Americi dobar su primer ovog duha. Iako je tačno da je holivudska filmska industrija često pomerala granice dobrog ukusa, filmski kreatori su ipak vodili računa kako da izbegnu cenzuru lokalnih i federalnih organa, koja je visila kao stalna pretnja nad njihovim radom. Godine 1934, holivudski studiji usvojili su „Kodeks holivudske proizvodnje“ – dobrovoljni sporazum sa ciljem izbegavanja psovki, golotinje, prekomernog nasilja i promocije nemorala. Ovaj kodeks je obećavao da će svaki film prikazivati „ispravne standarde života“, kao i da nikada neće „obarati moralne standarde gledalaca“. Kao rezultat toga, holivudski studiji uživali su prestiž i simpatije javnosti kakve je malo koja oblast američke popularne kulture uspela da ostvari. Isti uspešni balans bio je uobičajen i u ostatku nacionalnih kulturnih institucija.
Društvena moć koju su stekle ove rastuće industrije predstavljala je očigledan izazov federalnoj vladi, koja se umešala da razbije ove kulturne redute, počevši od prve velike pretnje moći političara: radija. Tokom 1920-ih, odnosno prvih godina ovog novog medija, federalna vlada je uvela kontrolu na izdavanje licenci za radijsko emitovanje, kao i za dodeljivanje frekvencija radio stanicama. Federalna radio komisija (FRC) – inače preteča Federalne komisije za komunikacije (FCC) – momentalno je počela da eliminiše radio stanice, pri čemu su uskraćivanja licenci u početku bila bazirana isključivo na programskim sadržajima.
Na primer, godine 1931, radio stanica KGEF iz Los Anđelesa – hrišćanska stanica koju je držao evangelista Robert „Borbeni Bob“ Šuler – našla se na meti političkih napada zbog obelodanjivanja rasprostranjene korupcije među političarima Los Anđelesa. Nakon što mu je FRC uskratio licencu, Šuler se žalio, ali je američki okružni sud odbio da poništi odluku, obrazlažući da se radiju ne sme dopustiti da postane „pozornica za individualne strasti i sudare ličnih interesa“. Interesantno je da je Američka unija za građanske slobode – koja se više nego jednom našla na meti Šulerovih „strasti“ – podržala njegovo pravo na slobodno emitovanje sadržaja.
Primena modela licenciranja stvorila je oligopol sa državnom sankcijom u kome je moć koncentrisana u rukama nekolicine kompanija podložnih političkim uticajima. Takve radio korporacije nakon Drugog svetskog rata prerastaju u vodeće TV mreže. Ovaj oligopol je takođe imao koristi od uplitanja države, pošto je Federalna komisija za komunikacije koristila svoje vlasništvo nad licencama i frekvencijama za potiskivanje novih TV stanica – poput Du Monta i Overmira – sa tržišta. Početkom 1950-ih, promene pravila koja je uveo FCC oterale su Du Mont – najinovativniju TV mrežu i pionira u izradi programa za manjinske auditorijume – u bankrot. To je učinilo preostale stanice obazrivim da se ne nađu na nišanu države.
Do rasta konkurencije u televizijskom sadržaju dolazi tek sa uvođenjem kablovske televizije, što je tehnološka promena koja se odigrala u vreme Reganove administracije koja nije bila naklonjena uvođenju regulativa. Ali čak i danas većina popularnih kanala nalazi se u vlasništvu nekolicine velikih korporacija, pošto su poreski zakoni takvi da ohrabruju spajanje i konsolidaciju kompanija. Diznijev ESPN postao je čuven po sportskim izveštajima koje miksuje sa progresivnom političkom ideologijom, što nailazi na negodovanje velikog broja gledalaca. ESPN ima luksuz da se opire tržišnim silama pošto korisnici kablovske i satelitske televizije moraju da plaćaju za te kanale, bez obzira da li ih gledaju ili ne. Televizija danas u određenoj meri uvažava tržišne sile isključivo zahvaljujući nesklonosti Reganove administracije ka regulativama, ali njome i dalje dominira nekoliko multinacionalnih korporacija koje su otvoreno neprijateljski nastrojene prema interesima i brigama najvećeg dela njihovih gledalaca.
Transformisanje publike
Federalna vlada ostrvila se na filmsku industriju po istom scenariju kojim su preuzeli kontrolu nad radiom i televizijom. Nakon 10 godina pretnji i pregovora, 1948. godine Federalna komisija za trgovinu i Vrhovni sud Sjedinjenih Država primorali su filmske studije da prodaju studije i kompanije za distribuciju filmova, tvrdeći kako ova vertikalna integracija krši Šermanov antimonopolski zakon iz 1890, što je jedan od osnovnih zakona koji su pokrenuli progresivnu eru.
Za par decenija, studiji su prodati međunarodnim korporativnim konglomeratima. Holivud sada povremeno pusti neki blokbaster kojim se potom finansira stalni tok politički korektnih filmova-gubitaša koji ne moraju da se povinuju zakonima tržišta. Njihovi filmovi ne moraju ni da se dopadaju Amerikancima ako mogu više da izvuku od inostranih tržišta.
Federalna vlada je odigrala glavnu ulogu i u nestanku palp-časopisa – dominantne forme pripovedanja u periodu između dva svetska rata. Iako servirani u jeftinom papiru, sa jezivim naslovnicama i često senzacionalističkim prikazima zločina, horora, akcije i romanse, junaci palp fikcije – poput Senke, Zoroa i Konana varvarina – snažno su podsticali ličnu odgovornost, revnosnost u radu, samokontrolu i buržoaske vrednosti.
Međutim, tokom Drugog svetskog rata, federalna vlada je rekvirirala jeftini papir koji su palp magazini koristili, nehotice okončavajući još jednu kulturnu formu koja je predstavljala model udovoljenja potrošačima zdravim proizvodom, i to u uslovima tržišne konkurencije. Naravno, skuplje publikacije izvukle su korist od propasti palpa. Iako nestanak palp-časopisa nekome možda ne deluje kao preterano istorijski značajan, važno je prepoznati kako je preterano uplitanje države loše čak i kada postoji dobra namera.
Pored toga što su ovi direktni koraci koncentrisali ekonomsku moć nacionalne popularne kulture u rukama velikih, međunarodnih korporacija otpornih na tržišne zakone, federalna vlada je preduzela brojne napore da utiče na kulturu sa aspekta potražnje, i to menjanjem prirode publike. Uvećana imigracija, na primer, transformisala je publiku na način da je porstao broj građana koji nisu posvećeni tradicionalnim američkim vrednostima.
Možda još bezobzirniji bio je Zakon o nacionalnom mentalnom zdravlju iz 1946. godine, na osnovu kog je finansiran eksplozivni rast primene i kulturnog dometa frojdovske psihologije, istovremeno pomerajući finansiranje lečenja mentalnog zdravlja sa državnog (misli se na američke države; prim. prev) na federalni nivo. Zvanični razlog za ovaj zakon bilo je otkriće, do koga se došlo tokom Drugog svetskog rata, da zapanjujuće visok broj građana pati od mentalnih oboljenja, o čemu je svedočilo i nisko stanje morala među regrutima – što je razumljiva reakcija na užase rata.
Uprkos tome, rasprostranjena anksioznost od koje su patili oni koji su bili naterani da učestvuju u najbrutalnijem i najužasnijem ratu u istoriji poslužila je kao povod da vlast preuzme na sebe odlučivanje o mentalnom zdravlju Amerikanaca. Kao meru njene kompetentnosti u ovom domenu, treba spomenuti da je par godina kasnije država praktično zbrisala negu mentalnog zdravlja na lokalnom nivou pomoću Zakona o mentalnom zdravlju zajednica iz 1963. godine. Federalne jedinice morale su da premeste mentalne bolesnike iz svojih institucija – gde su lečeni i držani na sigurnom – na ulice, što je dovelo do trajne nacionalne krize beskućništva i opadanja nivoa bezbednosti.
Otvaranje paklenih kapija
Još jedan vladin potez koji je ostavio duboke posledice na nacionalnu kulturu bila je presuda u slučaju Njujork tajms protiv Salivana iz 1964, u kojoj je Vrhovni sud odlučio da javna ličnost koja tvrdi da je oklevetana mora da dokaže zlonamernost optuženog – što je kriterijum koji je ekstremno teško ispuniti. Ova odluka je oborila vekove precedentnog prava i doprinela sve većem prihvatanju spekulacija i otvorenih laži od strane novinara.
Počevši od 1950-ih, kolaps tradicionalnih standarda opscenosti takođe je rezultat federalnog uplitanja. Niz presuda američkog Vrhovnog suda – pre svega Rot protiv Sjedinjenih Država (1957), Menjuel enterprajzis protiv Deja (1962), Džejkobelis protiv Ohaja (1964) i Memoari protiv Masačusetsa (1966), kao i odluka Klintonove administracije iz 1994. godine da se ukine primena svih federalnih zakona o opscenosti – otvorile su paklene kapije univerzalne dostupnosti pornografije, i to posebno na internetu, gde oko 35 odsto od ukupnog broja preuzetih sadržaja otpada na pornografiju.
Rot presuda je opovrgla tradicionalno shvatanje precedentnog prava prema kojem prisustvo nelascivnih materijala u jednoj publikaciji ne može poslužiti kao iskupljenje za opscene sadržaje u istoj toj publikaciji. Prema novim „standardima zajednice“ koje je Sud uveo, objavljeni materijal može se tretirati kao opscen jedino ukoliko „dominantna tema čitavog materijala posmatranog kao celine služi zadovoljenju interesa pohote“ prosečne osobe u bilo kojoj lokalnoj zajednici.
No, vremenom su standardi lokalne zajednice u potpunosti odbačeni, pa je niz pomenutih presuda nakon one iz slučaja Rot na kraju utvrdio da treba odobriti sve što nije „očigledno uvredljivo“ i „totalno lišeno iskupljujuće društvene vrednosti“ – a koja je to vrednost ostaje na sudovima da utvrde. Ukratko, federalno mešanje rezultovalo je nametanjem nacionalnih standarda opscenosti, pri čemu je država praktično zauzela stav da jedino dečija pornografija ne sadrži neku iskupljujuću društvenu vrednost.
Ako se osvrnemo na skoriji period, još jedan razlog za brigu je odluka koja se ničim ne može opravdati, a prema kojoj se društvenim mrežama dodeljuje pravni imunitet. Odeljak 230. Zakona o komunikacionoj pristojnosti iz 1996. godine, prilično slobodno tumačen, štiti „pružaoce sadržaja“, istovremeno im dopuštajući da cenzurišu sadržaje „koji su za osudu“, što čine uz flagrantnu političku pristrasnost. Drugim rečima, kompanija poput Fejsbuka ne tretira se kao izdavač, pa je stoga oslobođena od odgovornosti za ono što se pojavljuje na njenoj platformi.
Ne iznenađuje što je ovaj imunitet doveo do koncentracije moći u veoma malom broju gigantskih međunarodnih korporacija, te brisanja tržišnih zakona sa interneta usled eliminacije rizika od greške u moderaciji sadržaja, što je rizik koji neuporedivo više pogađa velike korporacije. Što je veća kompanija, to je veća korist od imuniteta koji joj je poklonjen odeljkom 230.
Levičarska indoktrinacija
Kao da čitav ovaj zakonodavni i pravosudni haos nije dovoljan, federalna vlast je usmerila milijarde dolara ka omiljenim kulturnim organizacijama. Nadzornik transparentnosti organizacije Otvorite knjige (Open the Books – američka neprofitna organizacija iz Čikaga posvećena borbi za transparentnost u državnom trošenju novca poreskih obveznika, prim. prev.) u svom izveštaju navodi kako je vlada samo 2018. godine dala 2,2 milijarde dolara novca poreskih obveznika Korporaciji za javno emitovanje, Smitsonijanskoj instituciji, Institutu za muzejske i bibliotekarske usluge, Nacionalnoj galeriji umetnosti, Umetničkom programu američkog ministarstva prosvete, Centru Džon F. Kenedi i Komisiji lepih umetnosti.
Horor priče o umetničkoj ofanzivi protiv hrišćana i konzervativaca finansiranoj ovim novcem dobro su poznate. Primeri uključuju grantove Andersu Seranu, kreatoru „PissChrist“-a (složenica od reči „urinirati” i reči „Hrist”; prim. prev), i Robertu Mepltorpu, fotografu koji se bavi dečijom golotinjom i bizarnim seksualnim činovima, kao i 30 miliona dolara investiranih 2017. u produkciju Šekspirovog „Julija Cezara“ u Njujorku, gde glavni lik, pretvoren u Donalda Trampa, biva izboden na smrt.
Novac poreskih obveznika ne ide organizacijama i aktivnostima posvećenim vrednostima većine. Izveštaj pomenute organizacije „Otvorite knjige“ iz 2017. potvrdio je kako je 2016. godine gotovo polovina grantova Nacionalne fondacije za umetnost i društvene nauke – nekih 210 miliona dolara – otišlo u Njujork, Kaliforniju i druge većinski levičarske države. Još šokantnije, iste godine je ukupno 71 neprofitna organizacija, svaka sa imovinom čija vrednost premašuje milijardu dolara, dobila 20.5 miliona dolara u grantovima od pomenute fondacije. I ovde su odsutni zakoni tržišta, što primaocima tolikih grantova daje slobodu da konstantno pomeraju granice kulturne perverzije.
Međutim, verovatno najmoćnija sila koja uklanja tradicionalne vrednosti sa njihovih nekada dominantnih pozicija u američkoj kulturi jesu državne škole. Ne treba naglašavati da zakoni tržišta ne važe za državne škole koje pohađaju deca koja su na to primorana zakonima o izostajanju. Oslobođene od potrebe da udovolje svojim „korisnicima“, nacionalne škole su u proteklih 60 godina promovisale filozofski i moralni relativizam, primenjivale bizarne pedagoške metode koje đacima ne uspevaju da prenesu veštine i znanje, sprečavale roditelje da deci pomažu u učenju i promovisale podanički stav prema državnoj vlasti.
Štaviše, državne škole serviraju tendenciozni pogled na američku istoriju koji našu zemlju prikazuje kao fundamentalno korumpirano mesto prožeto sistemskim rasizmom, seksizmom, verskom netrpeljivošću i sličnim etiketama koje tvore narativ o takozvanoj „belačkoj privilegiji“. Osim što usađuju radikalne političke stavove, ove ideje podstiču zavisnost dece iz manjinskih zajednica od države, uveravajući ih da nemaju nikakve šanse za uspeh pomoću sopstvenih zasluga i sposobnosti. U demokratskoj viziji Amerike, zavisnost građana od centralne vlasti služi interesima države tako što povećava broj ljudi koji ne uspevaju ili ne žele da se staraju o sebi, što ih motiviše da glasaju za pristup tuđem novcu (misli se na glasanje za Demokratsku stranku, koja se zalaže za izdašnije programe socijalne pomoći; prim. prev).
U paketu sa ovom demoralizacijom, državne škole čine veliki broj učenika nesposobnim za uspeh, implementirajući prosvetne hirove poput „nove matematike“, „celovitog jezičkog učenja“ (whole language learning – postmoderna prosvetna doktrina prema kojoj se čitanje jezika prirodno razvija, na isti način kao i razvoj govora, što implicira izlišnost strogih gramatičkih pravila, prim. prev), „otvorenih učionica“, škola bez ocenjivanja, nacionalno standardizovanih režima testiranja koji ubijaju inovativnost, standarde „zajedničke srži“ koji nameću nacionalnu uniformnost kurikuluma, i tome slično.
Problem nije samo na nivou osnovnih ili srednjih škola. Ubrizgavanje neverovatnih količina državnog novca u univerzitetsko obrazovanje tokom poslednjih decenija skoro u potpunosti je uklonilo zakone tržišta iz ove oblasti, iz čega je proizašao aktuelni sistem levičarske indoktrinacije u luksuznim akademskim čaurama, koje su pošteđene bilo kakvog izazova vladajućoj doktrini multikulturalizma i antiamerikanizma. Profesori koji se drže tradicionalnih američkih vrednosti bivaju otvoreno marginalizovani i isterivani gde god je to moguće, dok se govornici na studentskim kampusima koji dovode u pitanje današnje dogme nasilno ućutkuju.
Dodajte svemu ovome i efekte države blagostanja, koja odvaja očeve od dece i podriva roditeljski uzor lične odgovornosti i oslanjanja na sopstvene kapacitete, i postaće jasno kako je država sistematski transformisala kulturu ove nacije. Čuvena tvrdnja pokojnog Endrjua Brajtbarta da se „politika nalazi nizvodno od kulture“ u najboljem slučaju je nepotpuna. Država je postala dominantan partner u nacionalnoj kulturi i koristi je za svoje ciljeve.
Postizanje pozitivne kulturne promene protiv svih ovih sila nemoguće je kroz samu kulturu. Kulturni zadatak desnice danas je da okrene Brajtbartovu izreku i prepozna državu, a ne tržišne snage, kao podmuklu silu koja je podrila nacionalnu kulturu. Sistematsko uklanjanje ogromne mreže zakona i regulativa koje omogućavaju državi da dominira kulturom neophodni je element bilo kakvog pokušaja da se ponovo utvrde tradicionalne američke vrednosti.
Preveo Vladan Mirković/Novi Standard
S. T. Karnik je viši saradnik i izdavački direktor u institutu Hartlend
Naslovna fotografija: Michael Nigro/Sipa USA
Izvor chroniclesmagazine.org
BONUS VIDEO:
