Dežulović: Beograd je blatnjava kasaba, ubili su ga M. Kapor i B. Đorđević

Hrvatski novinar i pisac, čije romane objavljuje Laguna i koji često boravi u Beogradu, izneo je svoje mišljenje o tom gradu

Beogradska „Laguna“ nedavno je objavila roman Jebo sad hiljadu dinara Borisa Dežulovića u kojem je autor Feral tribjuna opisao tragediju poslednjih ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Osvrnuvši se na današnji Beograd, Dežulović je naveo da on već odavno nije grad, već kasaba – Dubai za siromašne ili Jagodina za bogate. „Blatnjava, tužna selendra koja izgleda kao da ju je snimio Radoš Bajić na metamfetaminima“.

“Beograd, naravno odavno više nije moj grad, “moj London” ili “naš Berlin” iz osamdesetih. I neka nije, da se razumijemo, nije ni Split više moj grad… U prirodi je grada da se mijenja, promjena je sama definicija grada, već i “moj Split” ili “moj Beograd” iz osamdesetih bili su tuđi gradovi za fetive Splićane i stare Beograđane”, rekao je Dežulović u intervjuu za Nedeljnik.

“Riječ je o nečemu drugom: o tome da Beograd jednostavno više nije grad, to je tek malo veća kasaba, Dubai za siromašne ili Jagodina za bogate. Riječ je o tome da je u Beogradu sistematski poništena svaka pojedinačna ideja grada, i to ne samo onim čudovišnim, lažnim baronom Stefanom Minhauzenom na topovskom đuletu pred željezničkim kolodvorom, buđavim i ofrlje provincijskim Beogradom na vodi, te ostalom pseudourbanističkom plastičnom bižuterijom, koja Beograd čini velegradom tačno onoliko koliko je Jagodinu velegradom učinila ona Palmina žirafa”, dodao je on.

Dežulović podseća da grad čine ljudi, socijalna, kulturna i svaka druga “diverzija i diverzifikacija”.

“Grad, naime, ne čine žirafe, nego ljudi. Ne razlikuju grad i selo samo industrija i poljoprivreda – više se krompira i kupusa danas uzgoji u urbanim vrtovima Helsinkija nego na finskom selu – već rastvorenost grada i njegova socijalna, kulturna i svaka druga diverzija i diverzifikacija, nasuprot plemenskoj tradiciji sela i seoskih glavara. Upravo po tome Beograd je nekad bio grad, upravo po tome Beograd je danas blatnjava, tužna selendra koja izgleda kao da ju je snimao Radoš Bajić na metamfetaminima”, rekao je on.

 

Autor Ksenija Prodanović

 

Izvor Nova S, 11. decembar 2020.

 

Vesić odgovorio Dežuloviću

Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić odgovorio je na izjave hrvatskog novinara i pisca Borisa Dežulovića, koji je nedavno izjavio da je Beograd „kasaba“ i „Dubai za siromašne i Jagodinu za bogate“.
Dežulović je juče ponovo pričao o Beogradu u negativnom kontekstu, rekavši da su srpsku prestonicu „ubili Momo Kapor i Bora Đorđević“, koje je nazvao „gradskim otpadom“.

Odgovor zamenika gradonačelnika prenosimo u celosti.

„Pišući odgovor Dežuloviću znao sam da nije pravedno staviti ovog duhovnog provincijalca i prostaka u isti red sa stanovnicima Beograda Tinom Ujevićem, Antunom Gustavom Matošem, Gustavom Krklecom ili Ivanom Meštrovićem. Nije zaslužio ni društvo Džonija Štulića. Ni Splićanina Dina Dvornika, koji je prvi koncert održao baš u Beogradu.

Dežulovićev odgovor je nekako idiotski. Niko od Dežulovića ne traži da voli Beograd. On Beograd iskreno mrzi, sa strašću Ežena de Rastinjaka koji u Balzakovom romanu Čiča Gorio gleda sa uzvišice groblja na Pariz i uzvikuje: ”A sada je na nas dvoje red!“

Niko mu ne zabranjuje da piše o Beogradu. Bolesno je da sebe poredi sa nobelovcem Peterom Handkeom koji iskreno voli i Beograd, i Srbiju. I koji je bio spreman da plati cenu podrške Srbiji. Kao što Dežulović sada naplaćuje pljuvanje po Beogradu i Srbiji. Ali, to je oprobani recept da uspeš i zaradiš u Hrvatskoj. Shvatio je to konačno Dežulović.

Ono na šta Dežulović nema pravo je da jednog od najvećih srpskih vladara, u Srbiji, naziva baronom Minhauzenom. Bar ne u Srbiji. To je ruganje ne samo našem narodu već i istoriji. Nazivajući Stefana Nemanju Minhauzenom on kaže da je srpska istorija laž. Dakle, po Dežuloviću srpska istorija ne postoji za razliku od “velike hrvatske istorije”. Srbija nema istoriju ali je, kako nas uči Dežulović, ima Hrvatska kojom od početka 12. veka gospodare vladari, “Nemanjići i Imanjići” ali stranci. Razni Arpadovići, Anžujci, Habzburzi, Jagelonci, pa sve do nesrećnog Tomislava Drugog koga je postavio Ante Pavelić u dogovoru sa Musolinijem i italijanskom kućom Savoja vladali su Hrvatskom. Dakle, slobodno Dežuloviću podižite spomenike svojim vladarima, “Nemanjićima i Imanjićima”, samo što je problem što nisu bili Hrvati. Kakav god spomenik da podignete svojim stranim vladarima mi se skulpturi nećemo rugati onako kako se vi rugate Stefanu Nemanji.

Čuli smo od Dežulovića da je Beograd bio velegrad a onda su ga poseljačili i uništili Momo Kapor i Bora Đorđević!? Eto konačno smo saznali ko je kriv što je Beograd srpski grad a gledajući očima Dežulovića to znači ”seljački”. Jer oni u Hrvatskoj tako doživljavaju Srbe, kao seljake na traktorima po kojima još treba bacati ili bombe ili fekalije, kako je kome volja. I to nam kaže, čovek u čijem gradu, koji je inače velegrad za razliku od beogradskog sela, još postoji zloglasni objekat koji se zove ”Lora”, stravičan logor za Srbe u kojem su mučeni i ubijani.

Problem za Dežulovića je što će Beograd uvek biti velegrad. Koliko god ga vi mrzeli, kao i ljude koji žive u njemu. Osim onih pedesetak do sto ljudi koji vam aplaudiraju kada vređate grad u kome žive. Zašto je Beograd tako veliki? Ne znam kako da vam objasnim. To vam je kao sa romanima ”ozloglašenog pisca koji je poseljačio Beograd”, kako Dežulović kaže, Momom Kaporom. Kada je napisao trilogiju o Sarajevu (Čuvar adrese, Poslednji let za Sarajevo i Hroniku izgubljenog grada), koja je inače zabranjena u tom gradu, jedan švercer je prokrijumčario te knjige na buvljak. ”Šta će vam to đubre”, pitala ga je jedna starija gospođa? ”A šta ćete, gospođo, traži se”, odgovori joj prodavac.

E tako ti je moj Dežuloviću sa Beogradom. Šta da radimo, traži se!“

 

Izvor Večernje novosti, 13. decembar 2020.

 

Direktor KCNS odgovorio Dežuloviću

Povodom uvredljivih ocena o Beogradu koje je Boris Dežulović izneo u razgovoru za srpske medije, sociolog i direktor Kulturnog centra Novog Sada Bojan Panaotović ocenio je danas da je „Beograd, na žalost, kroz svoju istoriju navikao da ga zasipaju, što bombama, što ideološkim i kvaziintelektualnim pomijama kao što su ove, najsvežije, iz pera Borisa Dežulovića“.

– Imate grad koji vas je oduvek oberučke primao i kao gosta i kao stanara, u kome vam ugledni izdavač objavljuje knjigu, u kome dajete opsežne intervjue za tiražne medije, ipak vi ga vidite isključivo kao blatnjavu kasabu čija su zakonomernost neobrazovani primitivci. Rđavom se svako čini rđav, veli stara mudrost – kaže Panaotović u autorskom tekstu „Jadi (poznog) Dežulovića“

On dodaje da valja podsetiti Dežulovića i slične da su u minulih par godina u Beogradu svoje knjige predstavljali Ljosa, Pamuk, Handke, Parsons i na desetine čitanih svetskih pisaca. Nijedan, kako veli direktor KCNS, nije imao dojam o blatnjavoj kasabi, naprotiv.

– U Beogradu živi, radi i stvara čitljivi i čitani Muharem Bazdulj. Ne verujem da bi došao da živi i stvara u svinjcu. U Beogradu predaje čuveni zagrebački profesor Dejan Jović, nikada nismo od njega čuli opservacije o mračnoj kasabi. U njemu je i pre i posle rata rado gostovao i pevao Arsen Dedić. Nikada od Arsena nismo doživeli ovakve ocene. U Beogradu često muzicira Rundek. Nikada nije vređao ni Beograd ni Jagodinu. Klasić, Jakovina, briljantni intelektualci, britke, kritičke misli, koji se ne ulaguju ni jednom režimu, nastupaju u Beogradu, ne izlivajući pomije po istom… – naglašava direktor KCNS.

Dodaje da postoji nešto što se zove učtivost i pristojnost, a to je da ukoliko vas neka sredina primi, podrži, objavljuje i medijski promoviše, pa nađite makar neku odmerenu, ako ne i lepu reč za istu!
Ocena je mnogih, veli dalje Panaotović, da Zagreb nije ni nalik onom nekadašnjem Zagrebu, ali kad pomislim na Zagreb, neću ga poistovetiti sa Tuđmanom ili Pavelićem, već ću pokušati da se prisetim novog vala, briljantnih prevoda Alana Forda, Krleže, Ćira Blaževića, Igora Mandića, Vedrane Rudan, mladih intelektualaca koji žele mir i razumevanje ljudi na Balkanu.

– Regionu je potrebna, dobrohotnost, razumevanje i saradnja, a ne zlovolja, traženje trunke u tuđem oku i nepodnošljiva lakoća pljuvanja po drugome! Rani Dežulović je umeo da bude duhovit i analitičan, dočim se ovaj pozni usredsređuje na žirafe u Jagodini. „Kakav čoek, takva i besjeda“, Njegoš će reći – zaključio je Panaotović.

Dežulović je, naime, objavio roman Jebo sad hiljadu dinara u kojem je naveo da on već odavno nije grad, već kasaba – Dubai za siromašne ili Jagodina za bogate. „Blatnjava, tužna selendra koja izgleda kao da ju je snimio Radoš Bajić na metamfetaminima“.

 

Izvor Večernje novosti, 13. decembar 2020.

 

Dežulović: Beograd je sam sebe ubio

Beograd se sam ubio, nije ga ubio nijedan nesretnik s Kosova ili iz Krajine, Beograd je ubio Momo Kapor, ubili su ga prvosveštenici njegova asfalta, kojekakvi Minimaksi, Bore Đorđevići i sličan, vrlo gradski otpad, kaže za Nova.rs Boris Dežulović.

Hrvatski pisac, novinar i kolumnista u razgovoru za naš portal tako praktično ponavlja i dodatno obrazlaže ono što je izjavio u intervjuu povodom reizdanja njegove knjige Jebo sad hiljadu dinara, koji je ustalasao javnost. Pričajući o knjizi u izdanju “Lagune” Dežulović je u razgovoru za Nedeljnik pomenuo i grad čiji je nekad bio stanovnik – Beograd, karakterišući ga kao “kasabu”, odnosno “Dubai za siromašne i Jagodinu za bogate“.

Vaš intervju izazvao je ogromnu pažnju. Da li ste očekivali ovakvu “buru” ili ste iznenađeni reakcijama?
— Takvu buru, naravno, nisam očekivao, ali ispao je eksperiment u kontrolisanim laboratorijskim uslovima: da je Beograd zaista ozbiljna, velika evropska metropola, kako bi i u kojem to paralelnom svemiru buru u takvom jednom megalopolisu mogao izazvati intervju trećerazrednog nekog pisca iz jednog dalmatinskog sela s ukupno deset stanovnika? Reakcije na moj intervju tako su upravo empirijski dokazale svaku moju tezu. Slavni Beograd uvrijedio se kao seoska mlada, dirljivo provincijski, baš kao neka kazahstanska selendra iz filma Saše Barona Koena. Da nisam ustaško đubre, skoro da bi mi ga došlo milo.

I dok vas većina hvali zbog hrabrih izjava, ima i onih koji vas kude primećujući da možete tako o Srbiji da govorite jer ne živite u njoj…
— Ne mogu tako da govorim jer ne živim u Srbiji? Ima u srpskom jeziku divna jedna narodna poslovica na tu temu, oprostićete mi ako je nisam zapamtio od riječi do riječi, davno je bilo otkako sam otišao iz Beograda, ali – pokušaću po sjećanju. Ide otprilike ovako: “Ajde?!” To je ono kad, na primjer, Milutin Topalović kaže da je umro deda Pantelija, ili da, šta ja znam, ne može tako da se govori o Srbiji ako se ne živi u njoj, a Bili Piton mu odgovori: “Ajde?!” Kad bismo, naime, licencu za kritiku dobijali po mjestu boravka – kad bi o Srbiji smjeli govoriti samo ljudi koji žive u Srbiji, a o Hrvatskoj, Bosni ili ostatku svijeta samo ljudi kojima u ličnoj karti piše “Hrvatska”, “Bosna” ili “ostatak svijeta” – da vam kažem: srpske novine izlazile bi na jednom listiću vc-papira, a srpska publicistika i cijela ona, kako se zove, Nova srpska politička misao stale bi na jednu poštansku marku s motivom nekog srpskog manastira.

Čak ni Vasilije Ostroški ili, daleko bilo, manastir Krka ne bi mogao biti na njoj! Ja sam, pritom, u Srbiji i živio, čak i nešto duže od, napamet govorim, Petera Handkea. Nisam čuo da je neko Handkeu rekao da ne može da govori o Srbiji zato što je Austrijanac koji živi kraj Pariza. Osim, jasno, ukoliko se s tim teškim hendikepom – nesrpskom adresom – o Srbiji može i smije govoriti samo u herojskom epskom dvanaestercu, perom titrajući otečena srpska muda. Ako se dogovorimo, može i tako: jedva čekam u srpskim novinama nadahnute eseje i reportaže o ponosnoj Hrvatskoj, prpošnoj Dalmaciji, tolerantnom, šarmantnom Splitu ili mediteranskim veseljacima iz Torcide. Ne biste vjerovali koliko ja takvih lijepih rečenica za titranje sujete i ponosa, za citiranje na Tviteru, ježenje kože i cijeđenje očnih suza koje umijem napisati o Beogradu.

Iako govorite da ni Split više “nije vaš grad” kako ste došli do te brutalno-realne skice Beograda kao selendre, koja izgleda kao film u režiji “Radoša Bajića na metamfetaminima”?
— Beograd nije takav od jutros. Početak današnjeg Beograda – s Bajom Malim Knindžom na Terazijama, postrojenim dobrovoljcima kraj Skupštine i Šešeljom s tjelohraniteljima u Klubu književnika – pamtim još od 1991, kao mladi reporter Slobodne Dalmacije. Kad sam se petnaest godina kasnije doselio, taj je Beograd još samo izdaleka podsjećao na Beograd osamdesetih. Danas više ni ne podsjeća. Ovdje, međutim – i to bih volio potcrtati – nije riječ o razaranju beogradske urbane supstance od strane došljaka, kako kolokvijalno te stvari vole tumačiti od Beograda do Splita. Beograd se sam ubio, nije ga ubio nijedan nesretnik s Kosova ili iz Krajine, Beograd je ubio Momo Kapor, ubili su ga prvosveštenici njegovog asfalta, kojekakvi Minimaksi, Bore Đorđevići i sličan, vrlo gradski otpad. Došljaci nisu samo bogatstvo grada, došljaci su sam njegov smisao: u najkraćem, grad i nastaje kad u kasabu dođu došljaci.

Ne bih se stoga ni osvrtao na idiotske tvitove Gorana Vesića, zamjenika beoseoskog selonačelnika – gde bi čovjek dospio kad bi se osvrtao na ono što o njemu blebeće svaka crnogorska ministarka kultura ili beogradski dogradonačelnik? Da me onako srpski široko u tom došljačkom kontekstu nije ugurao u ol-star društvo s Antunom Gustavom Matošem, Tinom Ujevićem, Ivanom Meštrovićem i Džonijem Štulićem, koje je Beograd, eto, onako lepo primio, pa nisu poput mene srali po njemu. Na stranu sad što je Matoš iz Beograda pobjegao pred istim bijesom čaršije, zbog jedne kritike Janka Veselinovića, i što je Ujević uhapšen i doslovno protjeran iz grada.

Vesićevo upoređivanje, osim što je kretensko, jednostavno nije pošteno: Matošu je gradonačelnik Beograda bio Mihailo Bogićević, pariski đak i gospodin čovek iz ugledne porodice, sin drugog beogradskog gradonačelnika Miloša i unuk vojvode Ante Bogićevića, Meštroviću je beogradski gradonačelnik bio Ljubomir Davidović, osnivač Demokratske stranke, Ujeviću je gradonačelnik bio Dobra Mitrović, veteran albanskog marša, osnivač Vremena i otac beogradskog urbanizma, Džoniju Štuliću gradonačelnik je bio Bogdan Bogdanović, možda i najveći gospodin među svim beogradskim gradonačelnicima ikad. A meni, kad sam došao u Beograd, gradonačelnik je bio, jebi ga, Dragan Đilas. Nije pošteno. Ali ćutim, još sam dobro prošao: imam na Novom Beogradu prijatelja iz Splita kojem je gradonačelnik bio Siniša Mali.

Ako grad ne čine, kako kažete, žirafe, već ljudi, koliko je onda Beograd o kome govorite ogledalo tih istih stanovnika?
— Niti Beograd, niti ijedan grad nije ogledalo svojih stanovnika: on jest svoje stanovništvo. Beograd nije bio velegrad zbog svoje arhitekture, Beograd je – evo vam još malo vatre za lomaču – zapravo ružan grad, on nikad nije oduzimao dah, on ga je onako živ i rastvoren dodavao. Ono što ga je činilo ozbiljnom evropskom metropolom i zbog čega smo ga voljeli bili su divni, različiti ljudi sa svojim divnim, različitim idejama, a ne zgrade zadužbina i ambasada. Kao što ga danas ne čine oni čudovišni betonski hangari i lažni bronzani baroni Minhauzeni koje gospodin zamjenik selonačelnika vidi kao moju hrvatsku ljubomoru. Kako je glup. Pa takvih Nemanjića i Imanjića mi u maloj, lažnoj seoskoj Hrvatskoj imamo za Skoplje i Beograd zajedno. I još nam ostane bronze za Tuđmanjiće.

Znači li sve to da u vama danas ima neke sete za nekadašnjim Beogradom?
— Ima, naravno, ali to je – kao i svaka takva – sjeta za mladošću. Ovo o čemu vi i ja govorimo ne znači da u meni ima ljudske sjete, već da u meni ima ljudskog gađenja. Ne govorim to dakle kao čovjek koji pamti, ili barem ne samo kao neko ko pamti, nego i kao neko ko gleda. A takvome nije važno kakav je Beograd bio – ostavimo to za kafanske priče o tempi passati, mogu o tome danima… Važno je kakav Beograd jeste, i kakav će biti. A Beograd danas jest Potemkinova kasaba, scenografija Pink televizije, somnabulni set za Mitrovićevu “Zadrugu” sa dva milijuna učesnika.

Nedavno je kod nas reizdat vaš roman Jebo sad hiljadu dinara. Kako ste uspeli da jednu tako tešku temu kakav je rat na prostoru bivše Jugoslavije zaodenete i u “komično odelo”?
— Nisam je zaodenuo: ta tema i jeste u “komičnom odelu”. Njoj “komično odelo” stoji kao saliveno, “komično odelo” toj je temi narodna nošnja. Svi naši sukobi – uzmite samo ovaj imbecilni “slučaj kasaba” – u svojoj su suštini užasno komični: ono što nije komično jesu, naravno, njihove posljedice. Svaka je naša komedija tragična, svaka nam je tragedija komična. Ja takve teme stoga niti odijevam niti zaodijevam, već upravo obrnuto: skidam ih do gole kože. Naše su tragedije, naime, komične tek ogoljene.

Ako decenijama posle raspada Jugoslavije, zemlje koja je, da vas citiram, proganjala slobodne intelektualce, zabranjivala knjige i zatvarala umetnike i dalje o njoj “ispevamo bajke” je li problem u nama i da li je on rešiv? Ima li nade?
— Nema.

 

Autor Jelena Koprivica

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/kotoweb

 

Izvor Nova S, 12. decembar 2020.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u