Filip Rodić: Ima li ovde Orvela

Koja je to instanca merodavna da u slobodnom i demokratskom društvu jednom novinaru da slobodu da argumentovano kritikuje koga god poželi?

Pred vama je, dragi čitaoci, još jedan „neoriginalan“ naslov, koji je u stvari referenca na antologijsku rečenicu bivšeg ruskog ambasadora u Beogradu Aleksandra Konuzina, a ne njegovog imenjaka i naslednika Čepurina, kako to neki misle. Možda je pominjanje Orvela još neoriginalnije, jer su njegova predviđanja u današnjem svetu postala stvar svakodnevice, pa oni koji ih uočavaju stalno podsećaju na njega pokušavajući da počine krivično delo saopštavanja istine u svetu postistine koji nam se želi nametnuti. Meni nije toliko bitno jesam li originalan ili ne, jer to je samo pitanje forme. Meni je stalo do suštine koju vam želim preneti u svojim kolumnama i bitnije mi je da li ono što vam pišem istina ili ne. O tome procenite sami. Imate tu slobodu i ne morate je „sami sebi davati“, ali je morate uzeti.

Ponovo, po ko zna koji put, suočeni smo s matricom koju su domaći autošovinisti preuzeli od svojih kolonijalnih gospodara, matricom koja se do sada pokazala dosta uspešnom i kod nas, a i u zemljama u kojim je izmišljena. Metoda je vrlo jednostavna i ne odnosi se samo na polje sukobljavanja misli i ideja, nego i šire. Recept je sledeći. Oni prvo napadnu. Bespoštedno, koristeći se brutalnim sredstvima, bezočnim lažima, izvrtanjima, uvredama. Potom, ako se usudite da odgovorite, počnu da viču kako su, u stvari, oni žrtve vaše verbalne ili fizičke agresije i praveći od sebe žrtve, obezbeđuju sebi pravo da vas išibaju i razapnu, ako požele. A žele.

S tom metodom smo se u njenom najbrutalnijem obliku prvi put susreli tokom ratova. Nije malo primera. Od Vukovara, gde su proustaške paravojne hrvatske formacije prvo tamanile Srbe i pod opsadom u kasarni držale golobrade regrute JNA pa posle odbrambene reakcije sebe proglasile za žrtve, preko klanja u Skelanima i Kravici, do napada na civile, policajce i vojnike na Kosovu.

Otvorenog rata više nema, ali se podjednako bestijalna agresija i dalje sprovodi. Sada u onome što bi se najkraće moglo opisati kao rat ideja. Brojni su primeri kada neka od perjanica domaće autošovinističke elite nebiranim sredstvima udari po nekoj srpskoj instituciji, tradiciji, karakteristici ili ličnosti. Koliko god taj napad bio primitivan i nedoličan, on se automatski podvodi pod borbu za slobodu izražavanja, misli, kritike i koliko god kukavički on bio, karakteriše se kao „hrabrost“. Sjajno je to i nadasve argumentovano ovih dana na primeru Dinka Gruhonjića opisao izvanredni Slobodan Antonić u tekstu „Oni samo čekaju Dunav da se zaledi“, koji su prenele i Novosti.

U jednom tekstu zamišljenom kao odgovor na moju prošlonedeljnu kolumnu slabe i jezičke i logičke utemeljenosti meni se u tom stilu spočitava što sam „sebi dao slobodu“ da nešto kritikujem. Čudno je i zaista neočekivano da ljudi kojima su usta puna slobode misli i govora, koji se zalažu za pravo na kritiku bilo kome to osporavaju, odnosno da se čude što neko sebi daje takvu slobodu. Kao da je to posebna privilegija u jednom otvorenom i demokratskom društvu čemu pre svih oni tvrde da teže.

Opasna je to teza. Mnogo opasnija nego što vam se na prvi pogled može učiniti, jer se iza nje krije ideja da bilo kome slobodu za iznošenje mišljenja i kritike neko drugi treba da da. Slobodu koja je, inače, zagarantovana i našim ustavom i pratećim zakonima. Ako mi sami sebi ne možemo dati tu Ustavom garantovanu slobodu, ko nam je daje? Oni? Nekakvi samoproglašeni moralni arbitri? Odakle crpu autoritet za tako nešto? Iz nagrada dobijenih za tobožnju borbu za ljudska prava dodeljenu od onih koji su ta ista ljudska prava pogazili gde god su stigli na kugli zemaljskoj? Ako nisu oni, da nije neki opskurni centar moći što delegira tužioce i sudije koji po Srbiji (i drugde) treba da određuju ko sme, a ko ne sme da kritikuje, i ko sme, a ko ne sme da misli?

Legitimno je, tvrde oni, kritikovati i ruglu izvrgavati vekovne kanone Srpske pravoslavne crkve, nasleđe i tradicije srpskog naroda i države, pa na koncu i odluke demokratski izabranih vlasti, ali nije legitimno i za to ne može postojati sloboda da se kritikuje „uređivački koncept“ jednog lista i „politika“ jednog političkog tela. To su njihove svete krave koje se ne smeju dirnuti. To su legitimni „kanoni“ autošovinizma koji su nedodirljivi za svakog ko ne pripada tom krugu „prosvećene elite“.

Drznete li se da odgovorite na napad prvosveštenika građanističke crkve, pokušate li da odbranite sebe, ili drugog, vi ste zver koja se momentalno dehumanizuje i na koju se otvara vatra iz ličnog naoružanja pešadinaca na liniji fronta uz podršku baražne artiljerijske vatre međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih i drugih prava.

Problem je, dakle, ko kritikuje i ko, odnosno šta je predmet kritike. Nije problem ni kako se kritikuje ako je meta na „pogrešnoj strani“, a kritičar na pravoj. Onda se može i puška uperiti u tu „zver“, onda se može i Srbija nazvati nacističkim koncentracionim logorom. A znamo kakvi su oni koji takvim logorom upravljaju i koji taj logor mogu voleti. A i šta se s njima radi.

I kako onda ne podsetiti na Orvela? Kako, kada ti ljudi potpuno dele svetonazor svinja iz njegove Životinjske farme da su „sve životinje jednake, samo su neke jednakije od drugih“. Nekima je dozvoljeno sve, a neki treba da traže dozvolu i za najnormalnije stvari. Ponovo, ako neću ja i bilo koji drugi novinar „sebi dati slobodu“, ko će nam je dati? Rob je samo onaj ko čeka da drugi dođe i oslobodi ga.

 

Autor Filip Rodić

 

Izvor Večernje novosti, 13. decembar 2020.

 

V. Matić: Ima li Srba u Filipu Rodiću?

O tome sam jutros razmišljao kao naslovu teksta koji bih mogao napisati. Ne, tamo Srba nema. Ima samo fantazma koju Filip Rodić ima o sebi i o tome kakvi bi Srbi trebali biti. Na sliku i priliku samog F.R. koji bi hteo da oni misle njegove misli, da govore njegove reči i da osećaju njegova osećanja. On bi hteo da živote Srba pretvori u svoje fantazme i da im tako oduzme njihove živote.

Javni servis je pre desetak dana objavio kolumnu Biljane Srbljanović o imenovanju Arnoa Gujona na mesto vršioca dužnosti direktora Uprave za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu Ministarstva spoljnih poslova. Pojavljivanje komentara na istu temu u nedeljniku Novosti, koji izdaje Srpsko nacionalno vijeće u Hrvatskoj, pokrenuo je seriju napada na novinarku Anju Kožul.

Napadi koji su stigli iz Srbije su bili u toj meri brutalni i preteći da su izazvali reakciju Hrvatskog novinarskog društva koje je u svom saopštenju pozvalo institucije države da zaštite koleginicu Kožul. Asocijacija nezavisnih elektronskih medija podržava Anju Kožul i osuđuje napade koji na društvenim mrežama dolaze od prononsiranog ratnog huškača Dragoslava Bokana.

Stvaranju pogromaške atmosfere doprinosi i kolumnista beogradskih Večernjih novosti Filip Rodić, koji u svom tekstu postavlja pitanje „Ima li Srba u SNV?“

Ako vam je ovaj komentar i napad zaličio na vokabular iz devedesetih, niste daleko od istine, jer smo takve komentare slušali od strane Milorada Vučelića, sadašnjeg glavnog i odgovornog urednika Večernjih novosti, osnivača nedeljnika Pečat u kojem je pomenuti Rodić pomoćnik glavnog i odgovornog urednika.

Slušali smo ih devedesetih, za vreme ratova, kada su upravo Srbi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini najsurovije zloupotrebljavani, a potom odbacivani. A Vučelić je, kao tadašnji direktor svemoćne RTS, tek u 17 ili 27 minutu u centralnom Dnevniku izvestio o „padu Krajine“.

Krugovi se veoma „lepo“ zatvaraju tako da Rodić sebi daje slobodu da dovodi u pitanje uređivački koncept nedeljnika Srpskog nacionalnog vijeća, ali i njihovog političkog koncepta. Slično Miodragu Linti, i Filip Rodić sa bezbedne daljine zamera na pokušajima hrvatsko-srpskog poverenja, pomirenja i obostrano hrabrim koracima u tom smeru. Pritom Rodić baš i nije originalan sa tim pitanjem o Srbima, pošto je isto pitanje na konferenciji u Beogradu još 2011. godine postavio tadašnji (iziritirani) ruski ambasador Konuzin.

Izuzetno je važno napomenuti da je glasilo Srpskog nacionalnog vijeća u Hrvatskoj, nedeljnik Novosti i portalnovosti.com, jedan od najboljih listova u regionu u kojem rade izvanredni novinari iz brojnih medija, a u prvom redu iz nekada svakako najbolje evropske novine Feral tribjuna. Novosti su svakoga dana meta nacionalista, šovinista, ratnih zločinaca, desničara, pod konstantnim zahtevima desnice da budu zabranjeni, da se ukinu sredstva za podršku medijima manjina, pa sve do najbrutalnijih pretnji uredništvu i novinarima. Novosti, kao i Srpsko nacionalno vijeće, imaju nezamenjivu ulogu kada je reč o očuvanju društvenog, kulturnog, političkog identiteta Srba u Hrvatskoj danas. Uprkos ogromnim izazovima kroz koje su prolazili, uspeli su da, iako malobrojni, nametnu pitanje položaja Srba u Hrvatskoj i bez neke velike podrške iz matice. Novosti treba braniti pre svega zbog toga što veoma profesionalno obavljaju novinarsku misiju, posvećeno, temeljno, istraživački, a ne zbog toga što su glasilo Srpskog nacionalnog vijeća ili srpske manjine, jer nisu samo to.

Po meni je potpuno legitimno otvoriti pitanje Gujonovog imenovanja od strane onih koji predstavljaju Srbe i dijasporu u regionu. Umesto da to bude razlog za legitimnu diskusiju od strane svakako najuticajnijeg medija srpske manjine u regionu, Gujonov mandat započinje sa ovakvom odbranom njegovog lika i dela. Bilo bi dobro da se on sam distancira od ovakvih branitelja, pošto je smisao njegovog postavljena na visoku poziciju u Ministarstvu spoljnih poslova upravo podrška Srbima u regionu, njihovim glasilima i njihovoj slobodi.

A sloboda, značaj i hrabrost Novosti su veliki i nesporni.

Isto kao i lidera Srpskog nacionalnog vijeća.

Kao i novinarke Anje Kožul.

Dok se to formalno ne konstatuje iz Beograda, stalno ću se pitati: „Ima li ovde razuma?“

A pošto znamo odgovor na to pitanje, bolje je da budem eksplicitan – od istorijskog je značaja da podržimo Novosti, Srpsko nacionalno vijeće i druge institucije Srba u Hrvatskoj, uključujući i Srpsku pravoslavnu crkvu, institucije koje nastoje da očuvaju nasleđe, kulturnu baštinu, jezik, i da unaprede taj prostor. Koje brinu o stratištima u kojima su, pored drugih naroda, stradavali i Srbi.

Od istorijskog je značaja da se podrže napori koje čine ove institucije koje, uz sve razlike, rade u slozi sa Crkvom, obnavljaju svoj ekonomski život u sredinama u kojima žive, obnavljaju školsku i kulturnu autonomiju, bore se za ravnopravnost i priznanje ćirilice, pružaju pravnu pomoć mnogima, pružaju humanitarnu pomoć još brojnijima, raskrčuju i obnavljaju obrasle i zapuštene društvene domove i crkve, grade nove kulturne centre i sedišta u Zagrebu, Rijeci, Vukovaru, Kninu, Osijeku i drugim mestima. Izgrađuju odnose između Hrvatske i Srbije u meri u kojoj mogu. Šire i svoj i prostore slobode u Hrvatskoj generalno.

Od istorijskog je značaja podržati njihovu nezamenjivu ulogu u sećanju na sve što se Srbima događalo na tim prostorima i zajedničko komemoriranje mesta stradanja svih u ratu devedesetih. Ali je jednako važno podržati i proces normalizacije, suživota, pomirenja. A to je jedino moguće preko demokratski izabranih dokazanih demokrata, predstavnika koji 30 godina vode veoma važnu bitku. I preko profesionalnih medija koji se bave najvažnijim temama.

 

Autor Veran Matić

 

Naslovna fotografija: Novi Standard

 

Izvor javniservis.net, 08. decembar 2020.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u