Ne treba nam vaša potvrda da smo deo sveta

SAD nemaju pravo da državu poput naše ponižavaju podsmešljivim: „Vi ste svet.” O našem doprinosu svetu govore dela naših predaka, ne treba nam vaš sertifikat

Pre nekoliko dana, Ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu je objavila promotivni politički video krajnje pretencioznog imena ,,Vi ste svet,“ u kome nam kroz ruku Borislava Pekića poručuje: „Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.“

Naravno, reč je o još jednoj vrsti jeftine i podle kolonijalne propagande, one koja ima za stvarni cilj legitimizaciju neokolonijalnog poretka, odnosno moralno opravdanje imperijalističkog prisustva na Balkanu. Kroz navodno uvažavanje kulturnog stvaralaštva potlačenog u šemi neokolonijalizma ne nastoje se samo zadobiti lake simpatije lokalnog stanovništva, koje treba da zamaskiraju imperijalističke lance na rukama naše Otadžbine, već se iznose prikrivene političke poruke koje su fundamentalno protivne moralnom biću srpskog naroda, njegovom najboljem političkom interesu i njegovoj vekovnoj slobodarskoj tradiciji.

Počnimo od tipično arogantnog naslova videa ,,Vi ste svet“, koji nezaobilazno podseća i na ono drugo parolaštvo koje jednako često čujemo, ono da smo ,,i mi Evropa.“ Šta je pogrešno sa ovim? To što se Ambasada Sjedinjenih Američkih Država protivno dobroj diplomatskoj praksi ponaša kao da ima pravo da određuje ko je svet, a ko ne, kao da ima vlast da diskreciono dodeljuje sertifikat civilizovanosti po svojoj volji. To nadmeno tutorisanje je zamorno. Nama taj sertifikat zaista nije potreban.

Srpski narod je veliki civilizacijski narod sa impresivnom istorijom korenski pomešanom sa ovim prostorima, koji su uvek nosili u sebi klicu titanskih istorijskih dešavanja. U osvit vremena ljudske civilizacije, ovde je moguće pronaći kulture u Vinči i Lepenskom Viru, značajnijim arheološkim nalazištima u ovom delu sveta. Sa teritorije današnje Srbije poniklo je 17 rimskih careva, a svedočanstvo njihovoj sili i slavi ostalo je u Feliks Romulijani kod Zaječara. Sa ranim srednjim vekom dobijamo i svoju prvu poznatu i istorijski priznatu dinastiju, Vlastimiroviće. Kroz vekove smenjivanja feudalnih gospodara i njihovih međusobnih borbi, sazreva državotvorna misao, koja krešendo dobija pod nemanjićkom upravom. Srpsko vladarsko dostojanstvo od velikog župana biva uzdignuto u kraljevsko 1217. godine, a u carsko pod Dušanom Silnim 1346, kada car srpskog arhiepiskopa podiže u patrijarha jer je patrijaršija jedino što priliči carstvu u nastanku.

Srpski narod ne odlazi u tursko ropstvo mirno, nego se vatreno bori protiv osvajača i uspeva da mu nanese nekoliko poraza. U vekovima otomanskog ropstva ne gubi svest o svojoj posebnosti, nego uspeva da očuva i identitet i san o slobodi. Srpski ustanak predstavlja baklju koja označava početak borbe balkanskih naroda za slobodu. Srbi su jedan od prvih evropskih naroda koji uspeva da se izbori za svoju obnovljenu državnost. Progres koji u tom periodu doživljava srpska država je izuzetan: za manje od veka, mi od zabačene otomanske provincije postajemo moderna evropska kraljevina, koja služi kao Pijemont čitavog srpskog naroda i balkanskih Slovena. Kroz vatru, krv, stradanje i kosti, naši stari kupuju slobodu i ujedinjenje. Kruna srpskog monarha izlivena je od bronze sa Karađorđevog topa zaplenjenog od Turaka.

Šta ćete vi ovde?

Kada krvoločne nacističke horde ludog Hitlera krenu da osvajaju svet, srpski narod mu se suprotstavlja na vrhuncu njegove moći, dokazujući svoju antifašistčku prirodu 27. marta 1941, a ne 9.maja 1945. godine. Srbi pod petokrakom iz rata izlaze kao pobednici, postajući deo socijalističke Jugoslavije, koja omogućava dalju emancipaciju svog stanovništva i donosi značajan industrijski, infrastrukturalni i civilizacijski iskorak napred. Naša država ponovo postaje simbol slobode i antiimperijalizma, ali ovaj put je taj simbol planetaran: oko nje se okupljaju narodi celog sveta, uzdajući se u sveto pravo svakog naroda da rešava o svojoj sudbini bez lanaca i mača pod grlom. U toj viziji slobodnog čovečanstva mi vodimo napred jer u nama vide prijatelje, a ne eksploatatore. Stvoren je Pokret nesvrstanih, koji u vreme Hladnog rata okuplja slobodne narode na principima suvereniteta, jednakosti i međunarodnog prava.

Za vreme rađanja, gubljenja i vaskrsa državnosti, naš narod ne gubi ni ono što ga civilizacijski određuje, a to je njegovo kulturno stvaralaštvo, umetnost, nauka i pravo. Beli anđeo iz Mileševe je jedna od najslavnijih fresaka srpskog kulturnog bića, ali i biser evropske i svetske umetničke baštine, što svedoči i slanje u svemir tog majstorskog dela. Srbi su dali svetu i Visoke Dečane, jedan od najveličanstvenijih manastira podignut u slavu Boga i ljudskog neimarskog savršenstva, kao i nebrojane druge crkve i manastire, koji svedoče njihovoj duhovnosti, ali i njihovom istorijskom razviću. Sveti Sava je izveo faktičku recepciju rimskog prava kroz Zakonopravilo 1220, a Dušan Silni 1349. donosi Dušanov zakonik, koji pokazuje pravni progres i nivo razvoja mladog Srpskog carstva.

Manastir Mileševa iz 13. veka u kojem se nalazi čuvena freska Belog anđela (Foto: Julian Nyča)

Ciklusi srpskih epskih pesama predstavljaju etički hram jednog naroda ništa manji od Ilijade. U njemu je kolektivni genije jednog naroda koliko i u arturijanskim legendama ili predanjima o rimskim kraljevima. O unikatnosti, značaju i lepoti narodne epske poezije najbolje govore reči prote Golijana:,,Kada bih morao da biram da li da nestane srpske epske poezije ili svih manastira koji su napravljeni našom rukom, mnogo bi mi žao bilo prelepih manastira.“ Gete se fascinira Hasanaginicom. Srednjovekovna državnost i kultura služi kao inspiracija za oslobođenje, no ono ponovo donosi naše prirodno i organsko funkcionisanje u evropskom istorijskom biću: dobijamo Vuka Karadžića, narodnog reformatora i prosvetitelja. Naš je i Dositej Obradović, jedna od luča evropskog prosvetiteljstva. Dobijamo i Ćele-kulu napravljenu glavama srpskih patriota, o kojoj pišu evropski putopisci, kao opomenu šta je cena slobode. Dobijamo i vojvodu Sinđelića, sokola sa Čegra, koji će pre razneti sam sebe nego da klekne. Srpski narod daje Evropi i svetu besmrtnog Njegoša, nacionalnog pesnika-filozofa geteovske Evrope, koji promišlja o istim temama koje su nadahnule jednog Miltona.

Đura Jakšić se fascinira Rembrantom i koristi njegove ideje, a Paja Jovanović postaje nacionalni slikar srpske istorije. Mladi Kosta Abrašević piše vrhunsku crvenu poeziju. Naš je veliki Andrić, naš je i Selimović. Osman Đikić stvara ,,Srpsku vilu” i peva o pomirenju pravoslavnih i muslimanskih Srba, a Aleksa Šantić piše ,,Ostajte ovde!” Naše je društvo istinski i multiversko i multikulturalno pre nego što su se te dve emancipatorske ideje izopačile i postale karikaturalne na današnjem Zapadu. Pravimo impozantnu Kulu na Gazimestanu da označimo mesto naše tragične slave i na Zejtinliku oplakujemo senke oslobodilaca. Naši naučnici daju nemerljiv doprinos napretku čovečanstva sa ponosom ističući svoje srpsko poreklo i pomažući nesebično Otadžbinu u reči i delu. Umetnički pravci prolaze Srbijom koliko i istorijski procesi, a mi zadržavamo njihovu esenciju, iako im dajemo i svoj poseban nacionalni pečat. Pred jačima od sebe nismo ponizni, pred slabijima nismo oholi. Naši radnici grade po Africi, gde su rado viđeni i poštovani jer dolaze kao prijatelji i saradnici, a ne kao izrabljivači i ubice. Za naše filmove plakate slika jedan Pikaso, a Franko Nero glumi Banović Strahinju.

Poenta? Mi jesmo Evropa i mi jesmo svet. Samo nam nisu potrebni ni Gete, ni Amerikanci da nam to kažu, premda je Gete to uradio sa iskrenim oduševljenjem i bez zadnje namere okupacije dela naše teritorije. Mi znamo vrednost onoga što smo nasledili. Nije nam potrebna ničija zlonamerna potvrda naše izuzetnosti jer nam sujeta ne zamračuje zdrav razum. Sjedinjene Američke Države nemaju nikakvo moralno pravo da jednu u fundamentu evropsku civilizaciju ponižavaju podsmešljivim: ,,Vi ste svet.” Ne treba nam ruka kolonizatora da nam to pokaže, hvala lepo. Toga smo i sami svesni. I baš zbog toga što smo Evropa i svet, što imamo istorijsko trajanje, što smo jedan pravno prosvećeni narod, ne možemo da ne izgovorimo, gledajući ovakvu podsmešljivu propagandu: ,,Šta ćete vi na našoj teritoriji sa vašim vojnim bazama?”

Projekat obezličavanja

Zašto je baš ovaj Pekićev citat odabran? Iz istog razloga iz koga se nedavno u toksčinom narativu sumorne kolonije aktuelizovao onaj o tome kako treba ,,ljubiti zemlju dece svoje, a ne otaca svojih.“ Nikada nijedna pobednička zemlja nije slušala takve defetističke mantre, koje za cilj imaju da je politički razvlaste i nacionalno ponize. To je pokušaj anestezije prilikom amputacije vitalnog dela srpske državnosti. Kosovo i kuvanje žabe je ponovo na sceni, obrađivanje javnog mnjenja da pristane na ono što je dubinski protiv same srži njegovog nacionalnog identiteta.

Kosovo za Srbe nije teritorijalno, nego etičko i identitetsko pitanje. Naša vidovdanska etika uvek je veličala rodoljublje i patriotsku žrtvu, a prezirala i proklinjala izdajnike. Uvek je bila na strani onih koji su hteli i smeli, a ne onih koji su se kolebali u kvaziracionalnom pseudopragmatizmu i završavali na strani neprijatelja svog naroda. Naš je identitet mnogo više i od ponositih Visokih Dečana i od gorde Kule na Gazimestanu, on je naše iskustvo povezanosti sa precima – to je svetije od svake crkve i manastira što su ikad napravljeni. Svaki veliki narod i svaki veliki čovek ne raskidaju vezu sa svojom prošlošću i sa prethodnim generacijama. U nas je taj kult bio naročito dubok i čvrst jer smo u eri otomanskog ropstva samo preko njega mogli održati svest o tome ko smo i gde idemo. U nas je on bio u ravni ne samo državnog, nego egzistencijalnog iskustva jednog naroda. Zato je tako duboko usađen, nesalomiv i večan. I zato toliko smeta okupatoru i njegovim domaćim psima. On nas ujedno uči i šta je ispravno, a šta pogrešno, šta je etički zid preko koga izdaja Kosova ne može proći u srpskom kolektivnom nesvesnom, šta je misona i poetska luča koja će kad-tad ponovo ostvariti san slobode srpskog naroda.

Da bi se borili protiv njega i potisnuli ga u cilju realizovanja svojih geopolitičkih ciljeva, imperijalisti su kroz domaće propagandne tvrđave svoje vlasti krenuli da lansiraju priče o tome kako ,,ne treba gledati u prošlost, već se okrenuti ka budućnosti.“ Ovaj Pekićev citat je samo drugi način da se kaže to isto. Treba raskinuti vezu sa precima i, posredno, sa prošlošću, obezličiti nas i pretvoriti u one koji ne znaju odakle, niti kuda idu.

Crkva u manastiru Visoki Dečani (Foto: Decani.org)

A opet, onaj ko ne gleda u prošlost malo čemu se ima nadati u budućnosti. Od Cicerona do Orvela govorilo se o značaju prošlosti. Ciceron je istoriju nazvao ,,svedokom prošlih vremena, svetlošću istine, živim sećanjem i učiteljicom života, glasnicom drevnosti.“ Orvel je distopijski stvorio slogan da ,,ko kontroliše prošlost kontroliše budućnost, a ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost.“ Oni koji kontrolišu sadašnjost našeg kolonijalnog poretka upravo nam i šiju prošlost po meri, da bismo u budućnosti nastavili da budemo tlačeni u velikoj šemi svetskog neokolonijalizma i kroni kapitalizma.

Za brojčano male narode na međi interesa svetskih sila, iskustvo predaka nije samo identitetski značajno. Ono je neprocenjivo i politički, jer je osnov njihove čežnje za slobodom, a time i državnošću, koja kruniše istorijsku i kulturnu posebnost. Bez prošlosti, nema svesti o nezavisnosti, nema inspiracije za oslobođenje i, konačno, nema slobode.

Acta, non verba

No, zbilja, bilo bi dobro setiti se one latinske Acta, non verba, pa pogledati da li Amerikanci gledaju iza sebe ili zaboravljaju, kao što savetuju nama. Dok nas uče da budemo progresivni tako što ćemo zaboraviti Karađorđa, oni obeležavaju mesto na kome je Džordž Vašington sjahao sa konja. Kad nam kažu da zaboravimo Kosovo, oni sa ponosom govore o veteranima Rata u Vijetnamu, na drugoj strani sveta, gde je američka čizma poubijala milione u svom krvoločnom ideološkom pohodu, sejući napalm i smrt na vijentamske farmere. Dok nas prijateljski savetuju da zaboravimo heroje sa Košara, oni uzdižu njihove heroje pljačkaškog krstaškog rata na iračku naftu kao branioce otadžbine. Dok uzdižu Deklaraciju nezavisnosti, hteli bi da mi zaboravimo Dušanov zakonik i Sretenjski ustav. Dok smo mi savetovani da osuđujemo svoje generale koji su branili zemlju po komandnoj odgovornosti, Amerikanci ne dozvoljavaju da strani sudovi sude njihovim vojnicima koji su direktno učestvovali u pokoljima civila.

Aršini su dvostruki i ne treba biti previše pametan da bi se prostim posmatranjem shvatilo šta je ispravno u daljem delovanju, a šta je šarena narativna laža za okupirane. Kult pamćenja je uvek superioran u odnosu na kult zaboravljanja. Kultom pamćenja je nakon pet vekova ropstva srpska puška uspela da oslobodi Prizren. To je njegova nezaustavljiva moć, ona koju ne smemo nikada zaboraviti, ni potceniti. Da bi se nešto ostvarilo, prvo se mora znati da je to potrebno. Moralni zaveti jednog naroda su trajniji od političkih hegemonija imperija, a generacijska nasleđa često nadžive okove na rukama. A ako smo mogli i smeli sanjati pod Turcima, smemo i moramo i danas.

Na kraju, pitanje da li smo za Kosovo u sastavu Republike Srbije ili smo svet je lažna dilema. Mi smo i za jedno i drugo, mi smo i jedno i drugo – to ne samo da nije kotradiktorno, nego je jedino logički moguće. Srbin ne može biti svetski dok ne bude svoj, kao što ni Republika Srbija ne može biti svetska ako se odrekne osnovnih principa unetih u međunarodni poredak i svog unutrašnjeg poretka konstituisanog Ustavom, ako se odrekne svoje istorije, kulture i tradicije, istorijskog iskustva svojih predaka. Internacionalizma nema bez svesti o nacionalnoj posebnosti – tek kada se ona stvori, onda je moguće spoznati nacionalne posebnosti drugih i poštovati ih, ali i steći poštovanje drugih naroda za naše osobenosti.

Napred se može ići samo ako se zna šta je iza nas. To ne znači da bi trebalo da postanemo slepi zatvorenici prošlosti i aveti koje besciljno lutaju po senkama sveta koga više nema i davno minulih razdoblja, nego da budemo dostojni moralnog zaveštanja naših predaka i da ih ne brukamo u reči i delu. To će biti sasvim dovoljno da ne propadnemo. A time, sasvim sigurno, stvorićemo jedan bolji svet i za svoju decu, pa ćemo moći da ljubimo i zemlju naših otaca i naše dece.

Učesnik na proslavi Vidovdana maše srpskom zastavom ispred spomen-obeležja na Gazimestanu (Foto: Profimedia)
Obeležavanje Vidovdana ispred spomen-obeležja na Gazimestanu (Foto: Profimedia)

I nećemo izgubiti čast, kao što je nisu izgubili ni naši preci čuvajući sećanje svojih otaca. Američka ambasada može da bude sigurna u to.

 

Naslovna fotografija: Snimak sa ekrana/Jutjub

 

Izvor bdragicevic.com

 

BONUS VIDEO:

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u