Drugosrbijanski lov na vampire

Naši selebriti-građančići su toliko priprosti da su listom poklonici jednog kulta nastalog degeneracijom – primitivizacijom i debilizacijom – elemenata tradicionalne religije

Najpre jedan uvod – o meni.

Moj članak o Dinku Gruhonjiću doveo je do toga da još jednom budem raskrinkan. Goran Ješić ocenio me je kao „ono fašističko đubre Antonić“, Milan Ćirković demaskirao me je kao „osobu sa IQ-om manjim od broja cipela“, koji je „paradigma čistog, nepatvorenog ludila“, Aleksandar Marton je primetio da „u svakoj ozbiljnoj državi tužilac bi morao da pokrene postupak protiv nekog ko napiše ovakve gadosti“, Nikola Samardžić je na to dodao da bi možda trebalo po mene da se pošalje „hitna pomoć“, dok me je Slaviša Lekić do kraja razotkrio kao „godinama neokupanog profesora BU“, koji „svoje gadosti objavljuje po raznim opskurnim portalima“.

To da sam „fašista“ i „ludak“ odavno je već utvrđeno. Petar Luković je još 2006. godine objavio da, ukoliko se neko usudi da me pozove na tribinu, lično će „doći i išamarati (Antonića) fašistu“, za „fašistu“ su me uredno proglašavali i Branislav DimitrijevićBogdan IvaniševićDaško MilinovićNemanja RujevićNevena BojičićZdravko JankovićUroš Vasiljević

Dragan Popović bio je milostiviji, pa me je samo zvao „dilejom“ i „budalom“, Srđan Dragojević: „ludakom“, Dejan Petrović: „pacovom“, Ivana Uzelac „zlim, pakosnim čovečuljkom“, Gordana Čomić „štetočinom“, Isidora Stakić „teško obolelom osobom“, Zlatko Crnogorac „zrelim za Lazu Lazarevića“, Zlatko Paković „dilerom ideološkog opijuma“, čiji su članci „nagovori na kriminalne radnje“, dok je Basara bio najljubazniji od svih, komplementirajući me da sam čak „regionalni lider u zaumnom plemenskom trabunjanju“.

Međutim, moram da priznam da je oštroumni Slaviša Lekić sve nadmašio. On je razotkrio moju veliku i dobro čuvanu tajnu. Kao i drugi srpski nacionalisti i ja se nisam „godinama okupao“. Sva sreća što ovoga puta nisu raskrinkane i ostale moje tajne

Tako, čim ustanem drmnem duplu i opalim po šamar ženi i ćerki – čisto da se zna ko je gazda; onda, kao i svi nacoši, skoknem da malo obeležim kumu (dok mi je kum na poslu), zatim mlađem sinu pokažem kako se kolje svinjče (koje držim u kadi – čemu inače služi kada?), a onda odem do fakulteta da studentima objasnim da nema nikakvog virusa, već su se samo namnožile veštice i vampiri (samo kolac i beli luk!), a ko ode iz Srbije neka pripazi da ne dođe na kraj sveta kako se slučajno ne bi prevalio preko ivice…

Eto, takav sam ja.

* * *

A kad smo već kod veštica i vampira, hoću da ispričam nešto što se zbilja dešavalo pre dvesta godina.

Srbi su pod Turcima podivljali, pa kad je Miloš 1815. preuzeo upravu, jedna od najvećih njegovih muka bila je borba s praznovericama.

Vezano za veštice, izvesni Kostadin, iz sela Neresnice u knežini Zviškoj, nožem je 1820. godine ubio komšinicu Emu, budući da je oglašena za vešticu, zato što mu je razbolela i na onaj svet otpravila ženu (ovde 209). Tri godine docnije, uhvatili su u selu Jaklju ženu koja se odala da je veštica. Ona je otkrila da ih po okolnim selima ima još petnaestak. Tu sahvataju i nekog čoveka, koji priznade da je veštac, pa i on potvrdi da su onih 15 žena doista veštice (isto, 210). Iste godine, seljaci iz Svračkovice oglase baba Danicu za vešticu, te je daju na muke. Sledeće godine u Solotuši, neka baba, za koju se sumnjalo da je veštica, „dođe u kuću jednog čoveka, pa stade govoriti nešto njegovoj deci, a njemu se sažalilo, te je udari u glavu i ubije“ (isto).

Jozef Brant „Knez Miloš Obrenović“ (Foto: Wikimedia/Petar Milošević)
Jozef Brant „Knez Miloš Obrenović“ (Foto: Wikimedia/Petar Milošević)

Kad je pak reč o vampirima, 1820. godine na Ubu mnogi ljudi poumirahu, te se zaključi da to mora da je od vampira. Stoga Ubljani krenu da umoljavaju knjaza Miloša da im se dozvoli da se na groblju razračunaju s vampirima – ili će da se s Uba odsele („ja nami dopusti da odkopamo groblje, ili daj nama dopuštenije da se razselimo, zašto durati više ne možemo“; isto). Takođe, i u selu Svojdruga, 1836, meštani su tri puta otkopavali i zakopavali izvesnog Miloša Rajkovića; prvi put, nisu zvali veštake, pa vampir ne beše upokojen; drugi put, poprskaše ga svetom vodicom, ali opet bez uspeha; tek treći put su ga „dorongama nekakovim lupali, puškama probijali, i najposle glavu odsekli, pa ga tako posečena opet zakopali“; i tek onda se zlodejni vampir najzad smirio (isto, 211).

Koliko je narod pod Turcima postao praznoveran videlo se još i 1836. kada se po Kragujevcu – prestonici Srbije 1818-1841. – proneo glas „da će varoš u zemlju propasti“. Narod se zbog toga prepade i stane bežati, pa je tu noć „gomilom u polju noćio“ (isto, 212). Kad se smak varoši pak ne desi, odmah se raširi priča „da će propasti svet“. Zato je 22. jula 1836. srpska vrhovna uprava morala izdati raspis svim načalstvima „da umiruju narod“. Docnije se utvrdilo da su te zlokobne glase širili „nastojatelj Vraćevšnice Jeronim i neki Stevan Branković, čovek skitnica i budala“ (isto).

Na kraju, uz veštice i vampire, narodu se priviđaše i čudovište iz Loh Nesa. Tako je 1836. u reci Uvcu, usred dana, opaženo čudovište koje  je „u telu s glavom za četiri hvata dugačko i za jedan rastegljaj čovečji široko, glava mu je kao kod kljuseta zatubasta i na četvrt dognata, vilica donja pouska, pod grlom podbelasta, na čelu žuti joj se nešto u veličini jedne pesnice, samo dve noge imade, i to velike i pomalo krive, i činjaše se da su malo rakljaste, ispred nogu, kod glave blizu, viđahu se neka pomalena krila, naredom nekog sitno nareckanog perja, odozgo je kao okrek zelena, a odozdo kao potrbušina, tako i noge, pirgasto šarena“ (isto).

* * *

Kao što je onomad prost svet podivljao pod Stambolom, tako je i sada naša selebriti građanija podivljala pod Briselom i Vašingtonom. Iako se naši građančići prave da su bogzna kako fini i pametni, zapravo su teški primitivci. Već sam pisao o njihovom diluvijalnom strahu od mrtvaca i o njihovoj palanačkoj estetici. Sad evo par reči i o njihovom ratu s avetima – vampirima i vešticama.

Glavni vampir trenutno je Zoran Ćirjaković, koga su optužili da „poziva na ubistvo Vesne Mališić“. Ta mlada djeva je, inače, jedna od drugostepenih zapovednica (tur. kabadahija, hrv. doglavnica) autokolonijalne pečatnje, kakav je sad i NIN. A seljaci iz Svojdruge, koji nesrećnog Miloša Rajkovića već po treći put iskopovaju, ne bi li ga konačno dotukli dorangama, ovoga puta su: NINNUNSUNSSINOSŽene u crnomReporteri bez granica, uz sasluženije N1 i Danas, i, naravno, uz egzorcističku gomilu sastavljenu od naših starih znanaca: Jovane GligorijevićBiljane SrbljanovićJelene LalatovićAntonele RiheNikole KrstićaLuke Božovića i drugih visokih bjesoizgonitelja.

Revnosna policija već sutradan je izdala saopštenje da traga za počiniocem. Dva dana potom, policajci su došli Ćirjakoviću na vrata, izvršili mu premetačinu stana – a sve u potrazi za oružjem kojim se Ćira, je l’ tako, spremao da kokne Mališićku – te ga odveli u stanicu da mu uzmu izjavu.

Zoran Ćirjaković (Foto: Novi Standard)
Zoran Ćirjaković (Foto: Novi Standard)

Najlepše je što niko od zabrinutih vampirologa, koji su apelovali na policiju da što pre nabavi glogov kolac, nije naveo kako tačno glasi ta Ćirina „pretnja“. Da bi pokazao apsurd čitave optužbe, Ćira je tu strašnu objavu zakačio na početak svog profila: „Mislim sam da nije moguće naći argumente u prilog femicida, ali mentalno razglavnjena Vesna Mališić svojim javnim delovanjem kao da želi da pokaže da nema nemogućih misija. Nažalost, i đavo je postao suviše milosrdan i više nije u stanju da se nosi sa nekim izazovima“.

Pa gde je tu poziv na ubistvo? – reći ćete vi. To su rekli i svi ostali, kojima svraka nije mozak popila. Stoga su naši vampirolozi morali da daju dodatno tumačenje. Prva se toga poduhvatila Jovana Gligorijević, kao ona baba Mirjana u Leptirici, koja je seljacima objasnila Savu Savanovića (ovde 27:30-30:47).

Gligorijevićka je, a da nije našla za shodno da citira samu objavu (kako ne bi, valjda, javnost sablaznila), prepričala njenu sadržinu ovako: „Neko je na Tviteru napisao da je Vesnu (Mališić) sasvim u redu – ubiti“. Ali, dodala je ona, „inteligentni autor ove grozote formulisao je tvit tako da njegovo značenje zatrpa kao mačka sopstveni izmet“.

Eto, kaže Jovana, običan svet, zdravog razuma, ne prepoznaje opasnost od Zlodeja; ali, srećom, tu nam je ona, diplomirana hermeneutičarka i vampirološkinja, da nam otkrije tragove Hromog Dabe i ohrabri nas da ga nataknemo na kolac.

Odmah se oglasila i druga naša isterivačica aveti, baba Srbljanovićka. Ona priznaje da Ćirjaković za Mališićku „nikada nije rekao da će je lično ubiti, niti da neko treba da je ubije, nego je, lukavo i mnogo opasnije (e, što ti je Ćira! – S. A), zapravo ‘samo’ napisao da bi mogao da razume da je neko ubije“. Dakle, „opasnije“ je reći „razumeo bih da te neko ubije“, nego „ubiću te!“ i „treba te ubiti!“ Kakav mozak, jebentesrpio, što nam takva žena nije ministarka policije?

Štaviše, Srbljanovićeva otkriva nešto što čak ni turbo hermeneutičarka Jovana nije videla – Ćira je samo zombi kojim upravlja mastermajnd i njegova „mašinerija“, „oni koji su izgredniku davali prostor i stvorili mu temelj moći“, „koji su ga stvorili i upotrebili“. Reč je o „centru moći oko Ljiljane Smajlović“, „elitnom i moćnom krugu mejnstrim šovinizma, okupljenom oko pomenute moćne novinarke i urednice“. Raskrinkavši pravi centar zla, vešticu koja upravlja zombi-Ćirom, Srbljanovićeva se na kraju sita isplakala da kanselovanje Ćire nije dovoljno. Ne, jer „mašinerija ostaje, svi oni ostaju netaknuti“, „oni su se opet provukli, ostali neokrznuti, opranih ruku, sasvim nekažnjeni za svoju ulogu u trasiranju puta tom zlu“ (to zlo = Ćira).

Dramska spisateljica Biljana Srbljanović (Foto: Medija centar Beograd)
Dramska spisateljica Biljana Srbljanović (Foto: Medija centar Beograd)

Srbljanovićka se već odranije dokazala kao vrsna razotkrivačica mega urota: „Čvrsto verujem da Srbijom, od Majskog prevrata (1903), upravlja jedna parapolicijska i parapolitička organizacija“, „ja sam čvrsto ubeđena da Crna ruka postoji i dalje“, „ubistvo Đinđića izvela je Crna ruka“, „crnorukaši imaju zaštitu pravosudnog sistema u Srbiji, to je snaga koja traje čitav vek“, „to jezgro, to zmijsko leglo nikada niko ne sme štapom da takne”, i zato „Crna ruka doći će glave ovom društvu, ako društvo napokon ne uspe da izađe na kraj sa njom“.

Pošto je, po modelu večitog Jevrejina i večitog reptila razobličila i večnog Srbin-crnorukca, Srbljanovićka je sada razotkrila i glavnu vešticu – nadvešticu Ljilju, koja zapravo upravlja svima nama, zombi-nacošima.

Eto, baš pre neki dan, požalih se Koviću i Lomparu da mi se čini kao da neko vlada mojim mislima, da mi neko, ko mi je u glavi, govori šta moram da uradim. „Trebalo bi da se javiš svojoj vračari, da ti to malo pogleda“, reče Ković. „Nipošto“, upozori Lompar, „ženu i zdravlje ne proveravaj, uvek ćeš se neprijatno iznenaditi“…

Kad ono – Ljilja. Hvala ti, Biki, kud ne reče pre, veštičaru ne videh jedno deset godina, ali sad, kad si mi otvorila oči, slomiću joj metlu o grbaču, neće me više ona teledirigovati na Svetog Gruhonjića i Prepodobnu Jovanu.

* * *

Naši selebriti-građančići su, zapravo, toliko priprosti da su listom poklonici jednog kulta nastalog degeneracijom – primitivizacijom i debilizacijom – elemenata tradicionalne religije. Ti elementi su, prema Bojanu Dragićeviću, sledeći (moje dopune):

– Tvorac i rajski svet – Tito i SFR Jugoslavija;
– Pobunjeni Lucifer koji je uništio Raj – Milošević;
– Prvobitni greh zbog kog svi Srbi moraju da ispaštaju (uključiv i decu) – podrška Miloševiću, ispraćali tenkove cvećem…;
– Naši smrtni gresi – Vukovar, Srebrenica, rušite onog finog Đukanovića…;
– Prvi dolazak Mesije – 5. oktobar i Đinđić;
– Juda Iskariotski – Koštunica;
– Jevreji koji odbacuju i ubijaju Mesiju – Srbi, 12. mart i Đinđić;
– Pokajanje – „suočavanje s prošlošću“, odricanje od „srpskog nacizma“;
– Sveto pismo – Filosofija palanke;
– Sinagoga satanina – SPC;
– Hram u Jerusalimu – Centar za kulturnu dekontaminaciju;
– Julijan Apostata – Ćirjaković;
– 12 apostola – Latinka, Dubravka, Srbljanovićka, dve Cece (Peščanik), Čeda, Dabrica, Samardža, Kišjuhas, Čongradinova, Gruhonjić;
– Hiljadugodišnje carstvo – ulazak u EU;
– Lažni mesija – nekad Tadić, danas Vučić;
– Novi, konačni Mesija – Saša Janković, sudija Miodrag Majić, Marinika Tepić… (nastavi niz).

„Drugosrbijanci su neka vrsta pseudoreligioznih zilota“, uočava dobro Dragićević. Kao i svi ziloti oni su fanatični (bigotni), ali su još i društveno maligni, budući da je njihov ateistički kult po primitivnosti na nivou mambo-džambo isterivanja veštica i demona.

Kodža-Miloš je s „budalama“ koje su širile praznoverice izlazio na kraj tako što bi im dao deset po turu i nema priče. Ali, Srbija je tada bila ozbiljna vazalna kneževina. Danas je tek kolonijalna prčvarnica, u kojoj se kompradorska elita klanja svakom prokletom činovniku iz Brisela i Berlina, i u kojoj se vlast mora praviti da za ozbiljno uzima paranoidne fantazije histeričnih baba Milijana. Jer, vampirološkinje su važan deo ideološkog zaluđivanja ovog naroda, te sačuvaj Bože da neko dovede u pitanje njihova šamanistička naklapanja.

Jovana Gligorijević, novinarka „Vremena“ (Foto: Snimak ekrana/Centar za antiautoritarne studije)
Jovana Gligorijević, novinarka „Vremena“ (Foto: Snimak ekrana/Centar za antiautoritarne studije)

Zato već dve godine linčuju Ćiru: prvo su ga uklonili iz nastave, onda su ga oterali s posla, a sad hoće da ga strpaju u ludnicu (ili zatvor) – kao onog Rajkovića iz Svojdruge, što su ga trired iskopavali i zakopavali.

Aman, ostavite čoveka na miru! Šta može da zadovolji vaš ludački kult? A da obećam da ću da se okupam?

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor Iskra, 15. decembar 2020.

 

BONUS VIDEO:

Društvo
Pratite nas na YouTube-u