Da li je Beograd balkanski Njujork ili Dubai za siromašne?

Za Dalmatinca Igora Mandića Beograd su bili Bogdan Tirnanić i Momo Kapor, za novinara i pisca iz Splita B. Dežulovića Beograd su ubili Bora Đorđević i Momo Kapor

Za najlucidnijeg Dalmatinca Igora Mandića Beograd su bili Bogdan Tirnanić i Momo Kapor, za novinara i pisca iz Splita Borisa Dežulovića Beograd su ubili Bora Đorđević i Momo Kapor. A do polemike o tome šta je Beograd, ko su nosioci njegovog duha a ko rušitelji, došli smo posle Dežulovićevog intervjua Nedeljniku u kojem je rekao šta misli o gradu u kojem je nekada živeo. Da li je Beograd balkanski Njujork ili Dubai za siromašne?

U vreme kada su sve novine u Hrvatskoj bile iste, u vreme kada su se hrvatski novinari takmičili da liče jedni na druge – novinari splitskog Feral tribjuna jesu bili drugačiji. Ne samo zato što su pisali o ratnim zločinima nad Srbima. Delu beogradske čaršije tih 90-ih prijala je ironija kojom je trio Viva Ludež – Viktor Ivančić, Boris Dežulović i Predrag Lucić – pisao o najgorem vremenu stilom montipajtonovaca. Ali Feral odavno ne postoji, nema ni feralovaca, oni sada pišu u listu srpske manjine u Hrvatskoj. A Beograd nikada tako nije raspravljao o jednom bivšem feralovcu kao danas. Boris Dežulović je u Beogradu jedno vreme i živeo. Ipak, nikada nijedna njegova reč u Beogradu nije tako odjeknula kao sada njegove reči – o Beogradu.

„Beograd već odavno nije grad, već kasaba – Dubai za siromašne ili Jagodina za bogate. Blatnjava, tužna selendra koja izgleda kao da ju je snimio Radoš Bajić na metamfetaminima“, rekao je Dežulović za Nedeljnik.

„To je surov sud, preteran, kao što to ume neko ko je poznat po svojim stavovima, ali ne treba se mnogo čuditi. Gospodin Dežulović je dosta toga napisao o drugim stvarima, mnoge od njih su nam godile, sada kad nam ovo nimalo ne godi, ne treba ocenjivati drugim kriterijumima teške reči“, kaže profesor Filološkog fakulteta Aleksandar Jerkov.

Istoričarku i profesorku Filozofskog fakulteta Dubravku Stojanović te rečenice su jako pogodile i rastužile jer dolaze od Borisa Dežulovića.

„Znam da on voli Beograd, da to dolazi od nekog hrvatskog nacionaliste, kao kad nešto dolazi od srpskih nacionalista, to ne računam u neko ozbiljno mišljenje. Ali od Borisa Dežulovića koji je živeo u Beogradu i koji je zaposleni u zagrebačkim Novostima, onda treba da nas podstakne na razmišljanje“, smatra Dubravka Stojanović.

„Mene je to pogodilo jer dolazi od njega i zbog toga što se bojim da živeći u Beogradu neke stvari ne primećujemo, i to mi je izgledalo kao ono kad neko vaše dete nije dugo video, pa kaže – jao kako se to dete promenilo, a vi niste primetili jer živite sa njim. Dakle imala sam tu jednu vrstu osećaja da živeći tu, mi nismo svesni koliko se menja“, smatra profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu.

„Njega je pozvao jedan srpski nedeljnik, on je čovek dao intervju, mislim da se tome u našoj javnosti bespotrebno pridaje pažnja, a s druge strane i reakcija vlasti u Beogradu je pokazala nervozu i nedostatak, sportski rečeno, forme“, kaže univerzitetski profesor Aleksandar Popović, a na pitanje da li je Beograd selendra, odgovara: „Ne, nije, ako uopšte o tome treba da razgovaramo, ali mislim da o opštepriznatim istinama nema potrebe da razgovaramo.“

„Beograd je toliko selendra da bi svi oni sutra došli ovde i rado videli svoje knjige, ova selendra je imala kapacitet i za njih, pravo pitanje jesu li oni imali kapacitet i za sebe, i za sve nas, i za srpsku književnost i kulturu, onakvu kakva ona jeste, to je ozbiljno pitanje nad kojim će se pre ili kasnije sve ozbiljne jugoslovenske države pisci ili prostori morati da zamisle“, smatra profesor Filološkog fakulteta Aleksandar Jerkov.

Lažni baron Stefan Minhauzen na topovskom đuletu – tako Dežulović, pokušavajući da bude duhovit, naziva spomenik Stefanu Nemanji Rusa Aleksandra Rukavišnjikova. Tvrdi da je „provincijski Vaterfront Beograd učinio velegradom tačno onoliko koliko je Jagodinu velegradom učinila ona Palmina žirafa“.

„Arhitektonskih grešaka, naročito u domenu likovne pismenosti u Beogradu ima takvih da su one strašne, ipak morate razlikovati umetnički izraz nekog skulptora i ono čemu odajete priznanje. To što je gospodin Dežulović rekao o lažnom baronu Stefanu na topovskom đuletu, ako je reč o likovnom izrazu, o tome bismo mogli da debatujemo, ali ako je tu reč o njegovom odnosu prema srpskoj istoriji, onda ja na to gledam sa najdubljim neodobravanjem, čak bih rekao sa nipodaštavnjem, o jednoj stvari o kojoj nije umeo da se izrazi, a koja nije beznačajna i nije besmislena“, navodi Aleksandar Jerkov.

Ko je „ubio” Beograd?

Nekad je Videoseks iz Ljubljane pevao o tome ko je ubio gospođu Mesec, a danas Boris Dežulović iz Splita tvrdi da su Beograd ubili sadašnji stanovnik Ljubljane i Hercegovac rođen u Sarajevu. Citat je sledeći: „Beograd je ubio Momo Kapor, ubili su ga prvosveštenici njegova asfalta, kojekakvi Minimaksi, Bore Đorđevići i sličan, vrlo gradski otpad“. Bora Đorđević iz Ljubljane je srpskim medijima samo kratko odgovorio: „Ne znam pomenutog. Nikad čuo. Moj prijatelj Nedeljko Popadić kaže da miševi pljuju na lavove da bi se čulo za njih.“

„Verovatno bi i Crnjanski bio na listi da ga se Dežulović seća, ali opet uvodite me u nešto, da debatujem o nečemu o čemu ne treba debatovati, on je izneo svoj stav na način na koji ga je izneo, nekada nije samo bitan stav već i način, taj deo stava je meni potpuno neprihvatljiv, način na koji ga je izneo, ali o svima nama govori šta govorimo i kako govorimo. S druge strane, pa menjaju se ljudi, vremena, ni vi ni ja nismo isti kao pre dvadeset godina“, kaže Aleksandar Popović.

Ćerka Mome Kapora, Ana Kapor, koja danas živi u Rimu, na Fejsbuku je između ostalog zapisala: „Optužuju ga za propast Beograda, pa da li je moguće da je baš on razlog? Zar nema niko življi koga bi mogli da optuže? Skoro 11 godina posle smrti i dalje je tema. Bio bi srećan da zna. Voleo je publicitet.”

„Mislim da je veliki nesporazum šta je on hteo da kaže pominjanjem sva tri imena, ja sam to razumela kao razočaranje u tri urbane face, u tri čoveka koji su bili simboli Beograda, a koji su početkom 90-ih podržali nacionalističku politiku i rat. Što bi trebalo da je u suprotnosti sa njihovim urbanim i kosmopolitskim duhom“, kaže Dubravka Stojanović.

Aleksandar Jerkov, pak, veruje da je gospodin Dežulović duboko protivurečan kad kaže da Beograd ne čine zdanja nego ljudi. „Ako se njemu beogradski ljudi čine ovako kako se o njima izrazio, teško da bismo mi o tome mogli da razgovaramo, morao bi da povede računa o tome kako opisuje stvari, i da ima na umu da oni koji blagonaklono gledaju na oštar kritički stav neće to podržati. A kada je reč o tome da li morate biti anacionalni, ja mislim naprotiv, morate da budete takvi kakvi jeste, i da budete dositejevski građani sveta, kosmopoliti i ljudi otvoreni za sve druge, ali nipošto tako što ćete majmunski da imitirate druge nago tako što ćete biti svoj na svom, kakvi vi i jeste“, navodi Jerkov.

Dubravka Stojanović naglašava da je važno što Boris Dežulović „istom tom pesnicom u glavu udara i Zagreb i Split i sve ostale sredine bivše Jugoslavije. „I ja to razumem kao njegov vapaj zbog gubljenja duha svih tih gradova i prostora koji su nekad bili zajednički i neka vrsta apela da se uzmu u pamet i da vide šta će sa tim gradovima i tim duhom koji je očigledno izgubljen“, smatra Dubravka Stojanović.

Šta je Beograd za hrvatske pisce?

A šta misle drugi hrvatski pisci o Beogradu? Miljenko Jergović, Sarajlija sa zagrebačkom adresom svojevremeno je govorio u intervjuu listu Vreme – Beograd je stvarna metropola, Njujork Balkana. A najlucidniji živi Dalmatinac Igor Mandić je govorio da su njega za Beograd bili upravo Momo Kapor i Bogdan Tirnanić, oni su mu davali tu dimenziju koju nije kao neko ko nije iz Beograda, mogao da ima.

Profesor Mihajlo Pantić zapisao je da četiri najveća hrvatska pisca 20. veka – Antun Gustav Matoš, Tin Ujević, Ranko Marinković i Miroslav Krleža ne bi bilo to što jesu da nisu imali beogradsku dimenziju u svom stvaranju.

Aleksandar Popović smatra da Beograd svakako jeste najveći grad i svakako grad u kome se najviše moglo i dan danas najviše se može. „To nema nikakve veze sa politikom, ima veze sa veličinom i ima veze sa ljudima koji su u njemu.“

„Pa zar ima još neki grad na Balkanu da je stvarno grad“, pita Aleksandar Jerkov, a na primer Zagreb ovako opisuje: To je jedna lepa predsrednjoevropska varoš u kojoj sam proveo divne trenutke, i nikada nećete čuti nijednu ružnu reč od mene o Zagrebu, ali razlika u stepenu širine ili skučenosti svih drugih gradova, južno od Budimpešte je uvek bila vidna i očigledna. Beograd je, kao što su to Sofija, Bukurešt i Budimpešta, evropski grad i evropska metropola“, smatra Jerkov.

„Beograd jeste veliki grad i on kao veliki grad, guta i daje slobodu svakome“, kaže Dubravka Stojanović. „Ja sa svojim mišljenjima, iako spadam u neku tanku manjinu, ja se nikad nisam tako osećala, ovde stvarno ima mesta za sve. I po tome on ne može biti selendra, ono što on može biti jeste da se provincijalizuje da on reaguje kao grad u provinciji što sigurno nije bio ranije. Ali opet, moramo da vodimo računa i o širim kontekstima, nije isto biti prestonica jedne države kao što je bila Jugoslavija koja je vodila svetsku politiku, koja se ponašala kao svetska sila, gde su u Beograd dva puta nedeljno dolazili državnici iz celog sveta i biti danas negde na granicama Evropske unije, bez nade da uđete u Uniju, svi ti konteksti su se promenili, pa se mora promeniti i mesto i energija Beograda.“

Tirke o duhu Beograda

U vreme kada je Beograd bio svet, a opet deo zatvorenog socijalističkog sveta, raspravljalo se o duhu grada. U julu 1983. Bogdan Bogdanović razgovara sa Bogdanom Tirnanićem, autorom knjige Beograd za početnike. Sa sebi svojstvenom autoironijom, Tirke kaže: „Beograd je ružan grad, ružan iz istorijskih razloga, rušen je toliko puta da nije ostalo ništa što krasi druge velike gradove… Zahvaljujući tome što nije mogao da bude kao i svi drugi gradovi, Beograd je morao da bude nešto drugačiji. Beograd je privlačio ljude iz malih mesta koji su u toku noći, popevši se uz Balkansku ulicu postajali rođeni Beograđani. Ljudi iz Beograda mogli su da odu u svet i da se tamo osećaju svetski… Ta duhovna transmisija, to je Beograđanima, u duhovnom smislu, bilo zanimanje.“

„Oduvek je Beograd bio i kasaba, ili možda bolje reći čaršija, ali je ona umela da proizvede dobre reakcije i vrlo često nas spasavala od nas samih, ona je i znak malograđanskog mentaliteta, ali i bliskosti ljudi koji se obraćaju jedni drugima, svi su balkanski gradovi u maloj ili većoj meri kasabe, i u tome ima nečeg retrogradnog i nečeg povoljnog, treba videti i jednu i drugu stranu tog položaja koji mi zauzimamo u istoriji i Evropi“, smatra Aleksandar Jerkov.

„Beograd ima nesreću da se nikad nije planski razvijao, i moja teza u knjizi Kaldrma i asfalt jeste da je Beograd imao nesreću i sa vlastima beogradskim, ali još više sa državnim sa kojima je često bio u sukobu. Nema plana, i to je ono što vrlo često ostavlja utisak jedne zapuštene i zanemarene urbane sredine, a sa druge strane se neprimereno kiti, spomenicima visine sedmospratnice kao što je spomenik Nemanji“, smatra Dubravka Stojanović.

Da li je reakcija Beograda reakcija provincije?

I vratimo se na Dežulovića. On kaže: „Da je Beograd zaista ozbiljna, velika evropska metropola, kako bi buru u takvom jednom megalopolisu mogao izazvati intervju trećerazrednog pisca iz jednog dalmatinskog sela sa ukupno deset stanovnika? Slavni Beograd uvredio se kao seoska mlada, dirljivo provincijski, baš kao neka kazahstanska selendra iz filma Saše Barona Koena.“

„Ja se uopšte ne nalazim prozvanim, ne nalazim sebe u tome što on priča, i što reče Zabranjeno pušenje – neću da budem Švabo u dotiranom filmu“, kaže Aleksandar Popović.

„Najrazličitije smo reakcije čuli, ne bih se uopšte bavio tim reakcijama, mene ovde zanima da li je jedan polemički kolumnista, pronašao pravu meru kritičkog diskursa ili je promašio, a promašio je bitno u dvema stvarima – kada govori o beogradskim ljudima i o srpskoj istoriji“, smatra Aleksandar Jerkov.

A da li je moglo da se zamisli suprotno, da srpski novinar u zagrebačkom ili splitskom nedeljniku objavi nešto slično o Zagrebu, a da književno ili politički preživi u Hrvatskoj?

„Hajde za početak da Milutin Milanković dobije ulicu u Zagrebu ili bar u Osijeku, pa kad je dobije da onda debatujemo šta je moguće da srpski pisac izgovori u hrvatskim medijima, hajde prvo da idemo u kvalifikacije, pa da onda idemo u prvo kolo lige“, kaže Aleksandar Popović.

„Ne mogu da zamislim tu situaciju da jedan srpski pisac tako nešto kaže u hrvatskoj štampi, ali ako ništa drugo, ja sam ponosna što hrvatski pisac to može da kaže u Beogradu, jer to dokazuje da je on veliki grad, naravno, reakcije su bile brutalne protiv Dežulovića, meni je bilo žao zbog tih reakcija, ne zbog njega, on je navikao da se sa tim nosi, nego mi je bilo žao jer histerične negativne reakcije nekako dokazuju da ste mala sredina, a to što je on to ipak mogao da kaže u Beogradu i da dva-tri puta odgovori na te napade, za mene je dokaz da je Beograd veliki grad i u tom smislu mislim da je važna ova debata i da je važno da ga Beograd shvati na pravi način i da radi na svom razvoju, i da radi na tom duhu, i da se razvija u tom pravcu, a ne da se provincijalizuje“, kaže Dubravka Stojanović.

„Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno“, tako je o Beogradu govorio Duško Radović. O duhu grada ne vredi raspravljati, jer se duh ne može uhvatiti. Za jedne je to Zeleni zub, za druge Tirke, ili Prele, ili Bajaga, ili Džej. Ili Bora, ili Kapor. Ili Beograd na vodi, ili Stefan Nemanja, Ili ništa od toga. Beograd o kojem je sanjao mladi Krleža nije Beograd u kojem je živeo Dežulović. Sve je za poređenje, a opet ništa se ne može porediti. Sve što kažeš o Beogradu, u pravu si – Beograd je u oku posmatrača.

 

Autor Stevan Kostić

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Amos

 

Izvor RTS, 17. decembar 2020.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u