Zoran M. Nikolić: Čekajući Vinavera

Namera ovog teksta je da Stanislava Vinavera vrati u suvereni prostor nacionalne kulture, čuvajući uspomenu na njega kao esejistu, književnog kritičara, pesnika, parodičara, novinara i prevodioca – evropskog formata

Ljudima je puklo pred očima: da se u današnjem stanju nervne napetosti i moćnih organizacionih groznica uopšte ne može bez smeha. Prosto – naprosto: smeh je kao hleb i pirinač, osnovna sirovina života. Ako ga nemamo, moramo ga uvoziti. Bez smeha ne možemo savladati ni život, ni njegove zadatke; bez smeha se gušimo i grcamo. Šta bi bilo od čoveka da ga nisu spasavali, kad mu je sve dolazilo do guše i preko guše – šta bi bilo od čoveka da nije imao Rablea, Servantesa, Molijera, Gogolja, Sremca, Nušića, Marka Tvena? I taj smeh nije neka slučajna i privremena vitaminska i hormonska potreba koju je izmislio neki novi lekar. Smeh je stalna, neprekidna potreba čoveka.
Stanislav Vinaver, „Razmišljanja o Novoj godini“

 

Dok su se svi gradovi u Srbiji tokom ove godine borili protiv kovida, dotle smo se mi – građani Šapca – bez maski i rukavica, borili protiv organizovane groznice zvane demokratija. I pobedili smo je zajedničkim naporima – na izborima.

Demokratija protiv nas nije imala nikakve šanse. Naša građanska svest je na višem stupnju nego što je to slučaj sa ostalim srpskim gradovima, varošima, a palankama naročito. Pa ipak, nismo mi džaba bili i ostali prvi i jedini slobodni i evropski grad u Srbiji.

Tek kad se sve okončalo, kad se posle šest meseci završio izborni dan, kad smo, zahvaljujući kolektivnoj samodisciplini, izdržali četiri udarna talasa narodne volje, i kad su na vlast došli naši drugi da bi zamenili naše prve, tek tad se razdanila istina koju smo ljubomorno krili od svih, pa i od nas samih – što zbog partijske odanosti, što zbog dobro shvaćene životne potrebe da je, ipak, demokratija ta koja uvek pobeđuje. Ona je za nas nesavladiva prepreka.

Ona je ta koja u levijatanskom spoju politike i medicine – kao pobedilac – pravi socijalnu distancu u odnosu na sve nas. Oprala je i dezinfikovala svoje ruke, na lice namakla masku kako je ne bi prepoznali, i kako je ne bi zarazili svojom rešenošću da se protiv nje borimo. I hvala joj na tome. Zaštitila nas je od svih štetnih posledica po naše zdravlje i džepove.

Živela demokratijakao perpetum mobile odjekuje ulicama našeg grada. I dan-Danas ta naša „nervna napetost“ paradno se sliva – ko drugovi i drugarice u transu – stiska se da se zakloni pod gromobran svemira na novoizgrađeni Vinaverov trg u našem gradu.

Demokratiji, baš kao i strahu, potreban je eho.

Pa, mi, Šapčani, smo stvarno posebni. Nije Vinaver bez razloga naš najevropskiji sugrađanin. Mi smo odavno – zahvaljujući njemu – shvatili da se slavoluk između egzistencijalne politike i politike apsurda zove – demokratija.

Mi Beketa imamo u malom prstu. Takvi smo ti mi.

Ali u senci grandioznih stranačkih pobeda i još grandioznijih nacionalnih poraza, sve vreme na velikoj sceni našeg gradskog teatra, preti nam jedan sasvim običan čovek kojem još uvek nije pošlo za rukom da od palanačkog antiheroja postane nacionalni junak.

On je naša neporeciva istina – beogradsko ogledalo – gde, svi u Evropu zatreskani, građani raspoznaju sopstveno herojstvo u neprekidnoj borbi protiv pretekle srpčadi koju baš nadrievropejstvom treba dokrajčiti.

Njegovo ime je Radomir Konstantinović.

Da bi ga dodatno približili svekolikom evropskom pučanstvu, svi ti mladohegelijanci koji – da bi se rimovalo – sebe nazivaju drugosrbijanci, iz pijeteta prema gorepomenutom gorostasu, nadenuli su mu i nadimak –  Semjuel.

Ali da bi na ovaj komad novije kulturne istorije grada Šapca bacili dodatno svetlo, potrebni su i dodatni rekviziti – zli volšebnici bi rekli dva rasplamsala utuljena kandila – kako bi shvatili fabulu radnje u poslednje tri godine postojanja „Fondacije Stanislav Vinaver“.

Prvi žižak – nije važno ime, već zvanje – i dan-Danas je zelen u svom poimanju vlasti koju je na lokalu izgubio, ali je još uvek u agoniji svesti da bi mogao da je povrati na nacionalnom nivou.

Oslobođen od bilo kakvog društvenog položaja, taj doskorašnji heroj šabačkih ulica, bez herojskih karakteristika, pretvorio se u ideološkog kiborga Druge Srbije, pa sada, umesto nuđenja asfaltiranih ulica i kanalizacionih cevi, odlučio je da Embahadama, u kojima nema besplatnog ručka, ponudi sebe, a povodom konačnog rešenja za Kosovo i Metohiju. A od njih je, kako nas istorija uči, dobio bratsku pomoć.

Listopadni primer šta demokratija može da učini od čoveka.

Bivši gradonačelnik Šapca Nebojša Zelenović (Foto: Snimak ekrana/Televizija Šabac)
Bivši gradonačelnik Šapca Nebojša Zelenović (Foto: Snimak ekrana/Televizija Šabac)

Ali, u priči „Fondacija Stanislav Vinaver“ ovaj „barjaktar slobodarstva“ dao je svoj nemali doprinos. Bio je izuzetan promoter i motivator. Ruku na srce, nije tu bilo nikakve – za one koji su čitali Vinavera – psihološke motivacije, ali je zato bilo finansijske.

Iz gradskog budžeta je našim parama (50.000 evra) platio početak izdavanja sabranih dela Radomira Konstantinovića, kako bi sebi ispunio mladalačku želju i na ruke predao prvih pet knjiga „srpskog Samjuela“ svom ideološkom idolu – gospođi Latinki Perović, koja ga je tim povodom majčinski podsetila da je i demokratija u Srbiji čedo komunizma.

***

Ali pravo čedo ove smehofobne metafondacije je čovek koji ima i svoje ime i prezime. Njegovo ime je Gojko Tešić. Profesor književnosti, kulturni radnik, čovek zaslužnik, koji je priredio sabrana dela Stanislava Vinavera. Osoba koja politiku ne voli, koja se u njoj ne snalazi, jer je to – kako je sam priznao prostor neverovatnih diskvalifikacija, mržnje, patologije i šizofrenosti. Dihotomski raspolućena ličnost kada su u pitanju pisma. Pismomrzac kada pisma prima i pismoljub kada ih on piše.

Jedno otvoreno pismo primio je od mene, a kako nisam dobio odgovor, bio sam prinuđen da mu ga, na prvoj promociji sabranih dela Radomira Konstantinovića, održanoj u Šapcu, lično pročitam.

Profesor se tada suočio – video sam mu to u očima – sa pitanjem šta znači „biti u rodnom gradu“ kad u njemu nisi rođen, i kako izgleda „suvo sarajevsko brijanje“. I, razumeo je da se to ne odnosi na njega, već na Radomira Konstantinovića – Sarajliju. Ne po rođenju, već po opredeljenju.

O otvorenom pismu koje je on napisao sadašnjem predsedniku Republike Srbije ne bih ovom prilikom ništa rekao, osim da je to pismo vanvremenskog karaktera. U našoj međusobnoj stihomitiji, vreme još uvek stoji. Od tada, on je za mene samo čovek koji ne drži svoju reč.

U njegovoj poluprepisci sa predsednikom republike vreme je, možda, podložno promenama.

Mrtva trka između Ahila i kornjače.

***

Fondacija „Stanislav Vinaver“ je od svog osnivanja par excellence ideološko ogledalo, progresivno – apatridne političke elite, koja u paralizovano – nacionalnom prostoru, tumači i optužuje, da sve što je u nas patriotsko – vazda je i neevropsko, a da sve evropsko – nikako ne sme biti i nacionalno.

Ta, užasno glasna narikača u našoj kulturnoj i političkoj javnosti ima svoje ime i prezime.

Ona se zove – Druga Srbija.

… u društvu sve samih političara – i mrtvih pesnika – Vinaver je bio prinuđen da u sopstvenoj fondaciji – još jednom – primi udarce od politike, ali to se nije očekivalo od čeda od kojeg je trebalo da dobije pomoć.

A ta pomoć je izostala.

U „samoodbrani“ svog nepristojnog honorara – i priređivač Beketa u Francuskoj bi mu pozavideo – prof. Gojko Tešić se odlučio da spoji nespojivo, da napravi celinu od dva nepreklapajuća dela, da između krivice i slobode stavi znak jednakosti, da kao odustajni kod dijaloga sa Vinaverom, koji brani poredak neprolaznih vrednosti, nametne komunikaciju sa Konstantinovićem, koji brani vrednost prošlog poretka.

Nespojiva je Spomenica o Skopskom đačkom bataljonu – 1300 kaplara – koja je igrom sudbine tek u desetak primeraka pretekla posle bombardovanja Beograda 1941. i iz koje se i danas izliva miro naše slobode i Filosofija palanke iz koje se i dan-Danas oseća zadah nametnute krivice, koja je bombardovanje Beograda ’99 prizivalo.

Niko nema prava da se ruga Cerskoj i Kolubarskoj bici, da razoružava Gvozdeni puk, raskopava kosti na Kajmakčalanu, da pljune u Plavu grobnicu. A sve je to uradio Radomir Konstantinović – nedostojnik – u toj famoznoj Filosofiji palanke, koju razumeju samo naši neprijatelji, a koju drugosrbijanci doživljavaju kao svoju Bibliju i koji kao oglašeni u samoporicanju i autošovinizmu, hteli bi da nam drže misu beščašća i u kulturi i politici, gde zajedno sa svim našim dušmanima grade krležijanski Hram – Sagrada familia naše večite krivice.

Filosofija palanke je srbofobni manifest na kojem je stasala hijerarhija sekularnog sveštenstva koja je počinila Magnum crimen prema sopstvenom narodu.

„Ne volim reč patriotizam, obesmišljena je, istrošena – napisao je prof. Gojko Tešić – u prologu Sabranim delima Stanislava Vinavera.

U ovoj plačevnoj avanturi, u fondaciji koja nosi njegovo ime, ostavljenoj na milost i nemilost drugosrbijancima, ostavljenoj bez smehonazora, otpočeo je svoj neimarski poduhvat protomajstor g. Gojko Tešić. Ktitor čamotinje uspeo je da do sada priredi i odštampa 15 od 33 knjige Sabranih dela Radomira Konstantinovića.

Poco i Liki, oslepeli su i ogluveli davno. I mi ćemo – jer volimo Beketa – napraviti se gluvim, da sve što je rečeno nismo čuli, i slepim, da sve što je urađeno nismo videli.

Mi tek sad – kad Šabac više nije prestonica Druge Srbije – u patriotskom zanosu i prkosu…

…čekamo Vinavera.

Jer, Vinaver bez patriotizma ne bi bio Vinaver.

Jer, patriotizam bez Vinavera, ne bi bio patriotizam.

On je svojim pesmama odbranio „običnog srpskog čoveka“ spremnog da u samoodbrani ruši carstva, verujući da će u budućnosti postojati „nejač“ koja će odbraniti njega.

Radošću svojom, razveselio je sve nas i na – razboju života – predao nam je zlatno runo – taj sudbinski preplet reči, te čudesne šare naše rečenice, neprekinutu nit našeg jezika, da kad se u hladnim prokletijskim noćima ogrnemo, tim višebojnim ćilimom naše nacionalne kulture, znamo – da samo veselo srce kudelju prede.

Milovan Vitezović opisao je Vinavera kao jedan lep dan u Beogradu.

Jutro u Šapcu, kad je Vinaver rođen, bilo je još lepše.

A naš narod lepo kaže – po jutru se dan poznaje.

Volimo mi Beketa ali Vinaver je naš. I zato ga volimo više.

Takvi smo ti mi Šapčani.

 

P.S.

Kad god čitam Vinavera ja sam nasmejan. I znam da bi nam posle svega, sa veselošću poručio:

Ni koraka nazad.

________________________________________________________________________________

Napomena:

Fondaciju „Stanislav Vinaver“ osnovao je Grad Šabac 2017. godine, sa ciljem da – kako je definisano u osnivačkom aktu – razvija i unapređuje demokratske vrednosti i institucije, ljudska, građanska i manjinska prava, kulturu, umetnost, obrazovanje i javno informisanje.

Ovako – za jednog pisca i pesnika – nesvakidašnje definisanje programskih ciljeva od samog početka rada fondacije obeležila je konceptualno – finansijska netransparentnost i izražena ideološko – politička zloupotreba.

Namera ovog teksta je da, čuvajući trajnu uspomenu na Stanislava Vinavera, vratimo Vinavera u suvereni prostor nacionalne kulture, kao esejistu, književnog kritičara, pesnika, parodičara, novinara i prevodioca – evropskog formata.

 

Zoran M. Nikolić je autor knjige Vinaverova konstanta

 

Naslovna fotografija: skc.org.rs

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u