M. Bazdulj: Kako je propao humor ili šale u pauzi čišćenja štale

Sluge koje u pauzi čišćenja gazdine štale pričaju viceve o gazdi, ne dovode u pitanje ni svoj ni gazdin položaj. Oni su pomireni sa sudbinom da će zauvek ostati sluge

Ako nešto cveta u Srbiji u prethodnih pet-šest godina, to je šala, šega, satira, naročito ona politička. Karikaturisti postaju medijske zvezde, humoristi najomiljenija televizijska lica, a na društvenim mrežama stotine aktivista pokušavaju ispasti duhoviti. Većina toga je potpuno neoriginalan, nategnut i usiljen humor, ali to nije najveći problem. Postoji nešto u toj „opsesiji komedijom” i „ideologiji humoreske” što se suštinski zapravo ispostavlja kao doprinos stvaranju atmosfere koja odgovara vlastima. Osećam to već odavno intuitivno, ali mi nikako nije uspevalo da to osećanje kontekstualizujem i artikulišem. I onda u jednoj zanimljivoj memoarskoj prozi o ruskoj emigrantskoj književnosti naiđem na anegdotu o susretima Vladimira Nabokova sa ljudima koji su iz sovjetske Rusije stizali na Zapad. Ti su ljudi po pravilu bivali opsednuti pričanjem političkih viceva. Nabokov se prvi put još i smejao, ali posle se sve to ponavljalo i ponavljalo i on je jednom prilikom primetio: „Izuzetni vicevi, izuzetne šale, ali sve to me podseća na šale sluga ili robova koji ismevaju gazdu u vreme dok su zauzeti čišćenjem njegove štale.“

Humor je jedno od obeležja slobode, ali ne uvek i ne svaki humor. Poznat je uostalom odavno koncept tzv. galgenhumora, odnosno humora pod vešalima. To je humor kao poslednji izlaz, makar i tek simboličan, humor kao beg od bespomoćnosti, makar i kratak. To je najčešće humor u vezi stvari koje se ne mogu promeniti, u vezi neizbežnog usuda. Otud i prizivanje vešala. Nakon što ostane bez svake mogućnosti žalbe i pomilovanja, pa i odgode, nakon što sat otkuca njegovo vreme, osuđeniku preostaje samo humor.

Neko će, naravno, reći da je Srbija, odnosno demokratska javnost u Srbiji, u poziciji tog osuđenika. Situacija, međutim, ipak nije toliko jednostavna. Ako misliš da si bespomoćan, to ne znači nužno da zaista jesi bespomoćan, ali ako kreneš da se ponašaš kao neko ko je bespomoćan, u praksi ćeš i biti bespomoćan. Na sličan način, ako osobu koja je na poziciji vlasti ne posmatraš kao osobu koja je tu privremeno i koja je poziciju stekla zahvaljujući poverenju najvećeg broja glasača u zemlji, nego kao totalitarnog svedršca i samodršca koji kontroliše ne samo svaki aspekt političkog života u zemlji i društvu, nego i svaku, pa i najmanju, pojedinost u ličnim životima svojih „podanika”, onda će ti život, makar sa stanovišta vlastite psihologije, i izgledati tako. To je podsvesno pristajanje na ulogu služinčadi kojoj sve, od krova nad glavom do hleba u rukama zavisi od svemoćnog gazde.

A odnos prema gazdi je, naravno, ambivalentan. Nigde se gazda ne obožava osim u propagandi. U stvarnosti se ta svemoć, bila stvarna, bila zamišljena, mora makar humorno propitivati. Otud šala, šega, satira, vicevi, skečevi, dosetke i ostale „ludorije”. A politički efekat svega toga skupa je ravan nuli.

Ovde bi neko mogao da prigovori: Ali zašto bi humor uopšte imao političke efekte, zašto bi i težio tome? U većini slučajeva, takav prigovor je opravdan. Međutim, u društvu koje putem medija ulaže toliku energiju i tolika (politička) očekivanja u humorističke programe, u društvu u kojem su se, u skladu s tim, i humoristi „prestrojili” pa spremno daju intervjue na političke teme, nastupaju na političkim skupovima, ponašaju se kao politički aktivisti, taj prigovor nema smisla.

Sluge koje u pauzi čišćenja gazdine štale pričaju viceve o gazdi, ne dovode u pitanje ni svoj ni gazdin položaj. Oni su očito pomireni sa sudbinom da će zauvek ostati sluge. Gazde se možda i menjaju, pa se i vicevi menjaju, jer su i teme viceva uvek trivijalne: gazdine navike, njegovi manirizmi, njegov izgled i tako dalje, a nikad suštinski problem sam po sebi: otkud uopšte postoji takav sistem u kojem sluge rmbače za gazdu i gde im apsolutno sve u životu zavisi od gazde.

Da se razumemo, na takvo pitanje se i ne može odgovoriti vicem. Ono zahteva drugu vrstu „obrade”. A sluge dalje od vica ne idu. Sloboda se osvaja drugim putem. Kad se sloboda osvoji, humor ne nestaje. Naprotiv. Ali to je onda humor slobodnog čoveka, ne humor fokusiran isključivo na dnevnopolitičku dimenziju ljudskog života. Uostalom, istorijski gledano, epohe koje se obično, sa distance, smatraju „zlatnim dubom humora” su istovremeno i epohe natprosečno velikih sloboda u društvu. Možda i grešim, ali čisto sumnjam da će se humoru koji nas danas bombarduje iz svih pravaca ljudi u budućnosti vraćati, kao što se i danas vraćaju „Mućkama”, „Montiju Pajtonu”, „Alan Fordu” ili „Top listi nadrealista”.

 

Autor Muharem Bazdulj

 

Naslovna fotografija: Novi Standard

 

Izvor Politika, 27. decembar 2020.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u