Kada je u Kongresu SAD predstavnik demokrata molitvu umesto sa Amin (eng. Amen) završio sa Amen and Awomen, to je očekivano proglašeno vrhuncem idiotizma, koji sve više postaje (ili je već odavno postao?) zvanična ideologija Zapada sa – doduše nikada potpuno ostvarenom – pretenzijom na globalnost, ili bar ključno obeležje te ideologije.
Takva dosetka, za koju je ovaj nesrećnik mislio – a verovatno i dalje misli – da je pun pogodak, spoj je s jedne strane neznanja (kako onog koje proizlazi iz gluposti proglašene za vrlinu, tako i onog koje proizlazi iz osionosti i neprihvatanja da postoji išta izvan poznatih obzorja) i s druge strane ideološkog dogmatizma zasnovanog na manipulativnom čitanju pojma i prakse rodne ravnopravnosti, koja ideološku apstrakciju postavlja ispred činjenične stvarnosti. Ali „utoliko gore po činjenice“ – zar to nije nešto što smo apsolvirali još u prošlom veku?
Ova faza „zatvaranja američkog uma“ (moguć prevod čuvene knjige Alena Bluma The Closing of the American Mind: How Higher Education Has Failed Democracy and Impoverished the Souls of Today’s Students) u osnovi ne bi trebalo da brine nikoga osim Amerikanaca ukoliko bi se oni držali samo svog dvorišta, što je nerealno očekivati, jer su odavno naučili, i usadili u svoj mesijansko-pragmatički identitet, da je njihovo dvorište čitav svet, a simbolički gledano čitava poznata stvarnost, koju treba mapirati i prekodirati u unapred poznate i ideološki čitljive i komunikabilne kodove.
Anegdotski, ova kongresna glupost u domenu ukidanja svesti o postojanju drugih jezika osim engleskog (pa time i drugih kultura i tradicija osim američke) priziva štos o iščuđavanju Amerikanca kako ti glupi hrišćani mogu da veruju da su nekada na Bliskom istoku živeli ljudi koji su se zvali Džon ili Metju, a na planu apsurda manjinskopravaške ideologije stigmatizovanje „fetfobije“, odnosno netrpeljivosti prema debelim ljudima, pod koju može da se podvede čak i nečija želja da smrša. Ali ovde je to manje bitno, jer to su poznate stvari koje čak mogu doprineti opuštanju pred realnim opasnostima koje donosi ova i dalje moćna ideologija i još moćnije stanje svesti, koje upravo počiva na idiotizmu kao opštem relativizmu i svedozvoljenosti.
Dakle, čak više i od makar nehotičnog ismevanja molitve kao najuzvišenijeg i najvažnijeg vida čovekove komunikacije, ovo „ejmen and ejvimen“ u javni prostor unosi još jednu dozu apsurda, besmislice, jer ako „ejmen“ zaista nešto znači (mada ne na engleskom), „ejvimen“ ne znači apsolutno ništa, i pre liči na dadaističke kalambure nego na javni, a pogotovo politički govor.
Dakle, nije cilj podsmevati se nečijoj gluposti, nego shvatiti da obesmišljavanje reči, govora, javnog govora, institucija koje takav govor legitimizuju, unosi dodatnu dozu relativizma u ionako pomućeni javni govor i politički proces, što je zapravo najveći problem i glavno obeležje današnjeg postdemokratskog (ili transdemokratskog?) zapadnog sveta. Ako sve može da znači bilo šta, i može da se učini bilo šta, onda ništa rečeno i učinjeno zapravo nema nikakvih realnih značenja ni posledica, osim onih propisanih. A ko je onaj koji propisuje i s kojim ciljem, to je pitanje svih pitanja.
Dakle, ne smejmo se, nego obratimo pažnju. Obratimo pažnju i na buku naših tabloida i politički jezik koji sve čini mogućim, obratimo pažnju samo na javni govor u našem parlamentu, i nećemo se više smejati. Možda je to kod nas još više nušićevski, provincijalno, analogno, ali ne znači da je manje opasno, barem za nas.
Ako u „ejmen i ejvimen“ vidimo vesnika nečije propasti i anihilacije, čak civilizacijskog samoukidanja, šta vidimo na naslovnim stranicama naših tabloida, zatvorenom govoru medija, u parlamentu ili blago rečeno zbunjujućim performansima predsednika države?
A trebalo bi da se otkačinjemo sa broda koji tone, a ne da se još čvršće privezujemo za njega ili da ga imitiramo samopotapanjem. Čak i mali čamac može odoleti uzburkanom moru, pa i onom uzburkanom posle potapanja olupine, ali samo ako ima snažnog kormilara i čilu posadu. I snažnu ideju zašto je važno živeti i preživeti.
Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: AP Photo/J. Scott Applewhite
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO:
