Nova S objavila tri propagandna članka protiv vojnog roka za tri sata

Tabloidni portal Nova S objavio je tri članka zaredom koja ukazuju da građani ne podržavaju vraćanje obaveznog vojnog roka, iako istraživanja govore suprotno

Šta su Srbi naučili u vojsci

Srpske vlasti ponovo pominju vraćanje obaveznog vojnog roka – obaveze koju još malo koja država traži od svojih građana. Kako je tema postala veoma aktuelna u Srbiji, o služenju vojske raspisali su se i korisnici Tvitera.

Vučić je danas govorio o najavi ministra odbrane Nebojša Stefanovića da vrati obavezan odlazak u vojsku.

“Još se vaga. To nije vojni rok koji bi trajao godinu dana”, rekao je predsednik Srbije.

Na Tviteru su mnogi komentarisali mogućnost da se vojni rok opet zakonski uvede kao obaveza.

Neko je postavio pitanje – šta im je služenje vojnog roka donelo.

Ovo su bili odgovori:

“Nikada se ne javljaj u dobrovoljce. Eto to.”

“Naučila da je svako zamenljiv, naučila da koristim mnogo vrsta vatrenog oružja ali i hladnog, naučila da me ne može ništa iznenaditi u momentu kad se dešava već da me taj momenat straha uhvati kad se sve završi na dobro. Naučila da nikad ništa ne gledam izbliza već da se izmaknem”.

“Ništa, tamo sam otišao kao formirana ličnost. Samo debili mogu da kažu da su u vojsci odrasli, očvrsnuli, naučili životne lekcije. Budalaština! Ta godina u JNA je potpuno bačena u mom životu!”

“Svašta… A pošto sam bio na ratištu naučio sam kako se pomaže prijatelju kada mu je svega preko glave, kada puca sa živcima, kada mu nije ni do čega. Mislim da mi i danas to koristi, puno puta mi se ljudi povere i dešavalo se da im pomogne priča sa mnom”.

“Naučio sam da ako majmunu daš malo vlasti, on će postati još veći majmun”.

“Najjači utisak je saznanje da pored miljea ljudi u kojem se krećem u civilu, postoji još mnoštvo raznih socijalnih lejera, kao i životnih priča i načina života. Potpuno ti pomeri percepciju o tome gde i među kakvim različitostima živiš. To nigde više kasnije, nigde nisam iskusio”.

“Naučila – život u kolektivu, jednakost bez obzira na finansijsku pozadinu (bilo je od bogatih do veoma siromašnih), disciplina, nikada se ne sme kasniti radi poštovanja svog i tuđeg vremena, rad pod pritiskom, prilagođavanje svim uslovima života (spavanje na zemlji, u šumi…)”.

“Da obijem katanac od magacina kuhinje. Da pronađem vodu i hranu na terenu. Da raspoznam magarca od čoveka na mrtvoj straži.Da uhvatim albanske ilegalce na prelasku granice”.

“Kad treba da se savijem a kad da stojim pravo. Da treba da sumnjam i da preispitujem sve, ali da ipak ne moram sve da razumem i znam. Da može da mi se vrati i dobro i zlo. Da ja nisam centar sveta ali da ga i ja okrećem. I da vozim kamion”.

“Položio za kamion. Usavršio prvu pomoć, upoznao se sa ABH zaštitom, što kaže neko upoznao svakakvog sveta, pametne, glupe, mufljuze, naivne, pismene, nepismene”.

“Na vojnoj obuci sam prvo naučila da ućutim i kada bih odgovorila, naučila da baratam raznim naoružanjem, da prelazim pešadijske prepreke koje su mi izgledale nemoguće… Da mogu da izdržim i kada mislim da više ne mogu.. Stekla sam puno prijatelja, a i neprijatelja”.

“Prosek ljudi u Srbiji je katastrofa, naučio sam da držim do sebe da se ne pretvorim u štrokavu svinju, da ne ćutim nikome da ne bi ispao ‘čka, da ne verujem nikome jer ti cimeri kradu pare dok spavaš, da se ljudi prodaju za paklu cigara itd, itd”.

“Bukvalno ništa korisno, upoznao malo kvalitetnih i puno mizernih ljudi, žao mi je što neki misle da se u vojsci “postaje muškarac”, ništa od toga, vojska je institucija u kojoj se poštuje formalna hijerarhija, a ne ljudski kvaliteti i kompetencije”.

“U vojsci naučiš da ponekad moraš da slušaš gluplje od sebe i izvršavaš njihova glupava naređenja, a da se ne buniš. Isto tako je i u životu, na poslu, u državi…Veoma bitno kad si mlad i misliš da se svet vrti oko tebe”.

“Prvi put sam tada upoznao totalno nepismenu osobu, što je meni bilo neverovatno. Vojska u starom obliku je prevaziđena jer je imala indoktrinirajuću ulogu. Danas bi bila društveno izuzetno korisna u reformisanoj organizaciji i trajanju, ali nikako pod SNS”.

“Ja sam upoznao čoveka koji je tada prvi put spavao u krevetu. 1980”.

“Ništa pametno nisam naučio, ali sam kao nikad bio u fizičkoj formi. Šest meseci svaki dan usiljeni marš u punoj ratnoj opremi šest kilometara u jednom pravcu. Imao 65 kila. Skinuli se jedan dan da igramo fudbal, mogao sam da trčim kao Forest Gamp”.

“Naučiš da je vojska ko i zatvor. I da ima svega. Droge, pe*era, kukavica, isfrustriranih, hrabrih, vidiš da većina voli da se svrstava u neku grupu, tipa klasići, zemljaci… Uglavnom, sve što naučiš i u životu, ništa po čemu bi trebala da bude obavezna”.

“Šut protiv rogatog ne može. Ako si svoj, koliko god da je teško, znači čestitati sebi pred spavanje, još jedan dan što si ostao različit. -Sve prolazi, pre, ili kasnije. -Da, usput, naučio sam kako se ruše mostovi, minira, razminira”.

“Ništa. NIŠTA. Sve što sam već znao i radio kod kuće, imali su način da me silom teraju da radim na teži način nego što mora uz stalno podsećanje da sam nula i bezvredan. Tih 13 meseci besmisla bolje da sam bio u komi. Ništa pametno nisam naučio a video samo bedu”.

“U vojsci sam u stvari shvatio koliko su ljudi, mali, bedni, potkupljeni i sebični. Za neku bednu povlasticu, pohvalu ili izlazak u grad te ocinkaju i stave u nezgodnu poziciju, za nagradu ih nadređeni pohvale kao psa koji donese aport”.

“Ništa pametno ili konkretno…Gomila nekakvih Indijanaca oko tebe u spavaoni… Cimanje, insistiranje na besmislenim stvarima, JNA 88′ kao takva čista nula kao nekakva vojna sila, Lovačko društvo iz Leskovca bi nas pokidalo tad, hrana đubre, higijena đubre, obuka đubre”.

“Ništa posebno korisno. Eventualno da prepoznam dupeuvlakača, cinkaru, idiota (ma koliko se trudio da to sakrije). Ali svakako je to u tim godinama sledovalo i van vojske. Šteta tog vremena provedenog tamo”.

“15 meseci robije bez ikakve krivice. Protraćeno 15 meseci života. Mada si mogao da upoznaš grebatore, ulizice, poltrone, cinkaroše i džukele, koje gledamo svaki dan”.

“Dobio sam 9 meseci bez stresa, kvalitetnog vremena za razmišljanje, prirodu, redovan san, redovne obroke. Vratio se čistog uma, hladne glave. Najbolje odluke doneo sam u mesecima posle vojske”,

“Ništa naučio, ko je imao vezu služio u gradovima čizme triput nije obuo, mi ostali po vukojebinama. da su mi bar upisali 15 meseci radnog staža”.

“Da mnoge stvari prihvatamo zdravo za gotovo. Krevet, jastuk, vodu, struju, slobodu… Da možemo više nego što mislimo da možemo. I da je zajedno lakše”.

“Naučio sam da poštujem i procenjujem protok vremena. Mogu s malom greškom, bez gledanja na sat, da vam kažem kada je prošao minut, sat, pola straže”.

“Da se radujem malim stvarima. Ne bi čovek poverovao da može toliko da se obraduje bureku za doručak”.

“Ništa, sve su me naučili otac i majka a vojska je samo to i dokazala”.

 

Autor Božica Luković

 

Izvor Nova S, 05. januar 2021.

 

Zašto je vraćanje vojnog roka najgluplja stvar u Srbiji

U moru patriotske gromopucatelne baražne paljbe kojom smo zasuti ovih dana ima nas koji se ne slažemo.

“Rado ide Srbin u vojnike”, držim, jedna je od najpogubnijih narodnih izreka u nas.

Pre nego što me dežurne Srbende napadnu i krenu da pametuju kako je Srbija kroz istoriju vazda vodila oslobodilačke ratove, stavite prst na čelo i razmislite: koliko (miliona) bi nas bilo više da nismo tako rado išli u vojnike, i kad je trebalo, a još više kad nije trebalo?

Žišku je bacio predsednik republike. Nije jasno da li se o tome ozbiljno razmišlja, koliko se daleko odmaklo u realizaciji tog plana, ali da se nešto ozbiljno kuva svedoče i izjave nadležnih, pre svih ministra vojnog (nije služio vojsku), koji tvrdi da vraćanje vojnog roka neće koštati 700 miliona evra, kako se pominje, već dosta manje.

Ali, koštaće.

`Ajmo par zdravorazumskih primedbi na početku. Ako već nemamo nameru da vodimo nove ratove, što je više desetina puta ponovio i sam Aleksandar Vučić, šta će nam vraćanje vojne obaveze? Za koga to spremamo rezerviste? Znaju li političari nešto što običan narod ne zna?

Dalje, vojska je skupa rabota. Srbiji su potrebnije moderne bolnice, moderne škole, prostrani vrtići, moderni putevi, moderna železnica. Mala digresija: vaspitačica mi je saopštila da će moj stariji sin biti zajedno s još 44 dece, u prostoriji od jedva 30 kvadrata.

Gospodo koji razmišljate o vraćanju vojnog roka: ulaganje u taj i ko zna koliko sličnih, tesnih vrtića u Srbiji, deluje mi kao pametnija investicija.

Društvene mreže svaki dan zapljuskuju klipovi propalih bolnica s čijih se tavana ruši malter, čiji su zidovi memljivi i neokrečeni, o zastareloj aparaturi da ne pričamo. O zakazivanju pregleda, operacija, magnetne za po nekoliko meseci ili godina, tek.

Srbija je početkom devedesetih već doživela talas iseljavanja mladih, koji su bežali od mobilizacije i slanja u rat, od koga se nikad nije oporavila. Sad, na sreću, nema pretnji novim ratovima. Ili ipak ima?

Mladih je ionako sve manje, svako od nas zna bar nekoliko koji su otišli trbuhom za kruhom ili planiraju da odu. Imam dva mala deteta, silom prilika komuniciram s mladim roditeljima. Gotovo svako od njih ima plan da svoje dete, kad dođe vreme, pošalje napolje na školovanje. Da se ne vrati nikad više. Žena i ja slično razmišljamo.

I sad, objasnite mi to: nemamo para da uložimo u normalnu budućnost naše dece, osavremenimo škole i otvorimo dovoljno dobro plaćenih radnih mesta da ostanu ovde, ali imamo para da ih šaljemo u vojsku? Pa, gde je tu logika? Šta nam je važnije? Koji su nam prioriteti?

Svi kukamo kako je broj umrlih prestigao broj rođenih. Šta činimo da to sprečimo? Pretimo vojskom i ono malo mladih koji bi da ostanu i muče se ovde teramo da odu?

Konačno, zar ta stvar ne bi trebalo da bude dobrovoljna? Šta bi s onim da je samo dobro plaćena vojska jaka vojska?

Kakav to 12. vek progovara iz nas kad mlade ljude KOJI NE ŽELE DA IDU U VOJSKU državnim dekretima uterujemo u kasarne, makar na tri ili šest meseci?

Ja, da se odmah razumemo, ne planiram da svoja dva sina šaljem u vojsku. Ko to želi, eno mu profesionalna vojska. Nemojte nam nametati nešto što ne želimo, jer ne razmišljamo svi na isti način.

Tu dolazimo do privatnog momenta.

Do svoje 27. godine bio sam u dva rata. Koliko je normalno da osoba koja tek što je napunila 27 godina ima devet meseci krvavog fronta za sobom? Da li biste to poželeli svom detetu? Tuđem detetu? Bilo kom detetu, ako se ne odazivate na Miša Vacić.

Ni u jedan rat nisam otišao dobrovoljno. U prvi, u Hrvatsku, poslali su me kao regularnog vojnika septembarske klase 1991. Par meseci kasnije završio sam u Vukovaru, gde sam se nagledao pakla dovoljno za tri života.

U drugi rat, osam godina kasnije, takođe su me prisilno poslali. Selo Samoljica, nedaleko od Preševa, 100 posto albansko. Godinama kasnije čitao sam da je upravo nad Samoljicom NATO istovario ko zna koliko stotina kilograma municije sa osiromašenim uranijumom. Na dvestotinak metara od kuće u kojoj smo spavali.

Vratimo se na sekund u Niš i septembar pre 30 godina. Vojska ima svoja stroga pravila: ustajanje u pet, jutarnja gimnastika, podizanje zastave, dnevna zapovest, marširanje na pisti, društveno-koristan rad, baratanje oružjem, čišćenje istog, čišćenje prostorija i WC-a, straže, požarstva… Drže vas budnim od 5 do 22, a onda na počinak. Tako je bar bilo u naše vreme.

Jedan od argumenata zagovornika vraćanja vojne obaveze glasi i da vojska od vas napravi čoveka.

OK, nema mesta generalizacijama, ali dobar deo onih koji su pucali jedni na druge, a kliču se Srbima, Hrvatima, muslimanima, Albancima, Crnogorcima ili Slovencima, postali su ljudi baš u vojsci. Pa, ako već armija od nas pravi čoveka, kako ne napravi nešto plemenitije, nego krvoločne zveri koje će se na mig još krvoločnijih političara zaleteti puškom i nožem na tuđeg, tuđu imovinu, tuđu zemlju, tuđu ženu?

Kako je moguće da su svi ti u vojsci isklesani super ljudi na prvoj prepreci klonuli, poklekli i oslobodili zveri iz sebe? Bar neki od nas, ne svi.

Dalje, nauči vas vojska redu i radu. Znate onu priču, da se namesti krevet, da se ustaje rano, da se na vreme izvršavaju obaveze, da se očvrsne, da se bude u kondiciji.

Kondicija i čvrstina i sve ostalo su stvar lične higijene. Vojska će vas istesati u tih 12, šest ili tri meseca, ali kakav je garant da se uskoro nećete opet opustiti? Ili, zašto bi nam vojska bila potrebna za to?

Čemu onda služe roditelji i škole? Uvažavam da je školstvo degradirano (razni su razlozi, da ne širimo priču), ali šta je s roditeljima? Šta je njima važnije od sopstvene dece? Karijera, bilo kakav posao, nešto treće? Besmisleni izgovori.

Vaspitanje deteta zadatak je u prvom redu roditelja, pa onda društva i svih institucija u kojima se naša deca socijalizuju. Nije to posao vojske. Posao vojske je da pravi vojnike koji će jednog dana negde ratovati, za nečije idiotske ciljeve.

Ako smo se složili da nikad više nigde nećemo ratovati, eto još jednog ataka na logiku: čemu onda vojska?

`Ajmo još dalje. Vojska je, bar ona koju ja pamtim, uglavnom najbesmisleniji skup sadista i onih koji bi to želeli da budu. Govorim o onima iznad običnih prašinara.

“Daj mu vlast i videćeš kakav je”. E, to se pravilo najbolje potvrdi u vojsci. Počev od desetara, preko poručnika, majora, pa sve do onih s najviše zvezdica na epoletama.

Naš je major u Vukovaru, izvesni Stanić, obožavao da maltretira vojsku. Uzbune u pola noći, pa gašenje agregata usred utakmice Partizan – Zvezda, pa svako malo cimanje na novi položaj, bliže neprijateljskoj paljbi. I sve to iz debele pozadine. Dupe mu nismo videli za tih šest i kusur meseci zajedno, ali su naredbe stizale svaki dan, sve gora od gore.

Ili oni u životu neostvareni tipovi, opterećeni brojnim kompleksima, koji te teraju, “za tvoje dobro”, da marširaš na plus 40 pod punom ratnom opremom.

Pa čišćenje debelo okađene klonje četkicom za zube. Ili hodnika koji si upravo ispolirao da se cakli, a onda prođe neki guzonja s čvarcima blatnjavim čizmama i upropasti ti sav trud.

Ponavljam, nisu svi isti, u vojsci ćete steći neke od boljih prijatelja u životu. Nevolja ujedini ljude.

Ipak, posle 48 pređenih životnih kilometara, dobar vam tvrdim da je tih 365 dana jedno od gorih iskustava koje će vas zadesiti. Minus ljudi koje sam upoznao, sve drugo bio je uglavnom pakao.

Nadam se da imam pravo na ovaj stav. A nisam jedini.

I zato, gospodo političari, uvažite činjenicu da se ništa dekretom ne sme nametati, posebno ne ljudima koji će jednog dana možda glasati za vas.

***

Ovaj tekst napisao sam pre dve i po godine, u vreme kad se poslednji put podgrevala priča o vraćanju vojnog roka. Šta god da je razlog oživljavanja ovog “mrtvaca” (mnogi glasno šapuću o jako lošem odzivu u profesionalnu vojsku), fakat je da ova vlast već devet godina jaše na populističkim idejama koje se dobro “primaju” u njihovom biračkom telu.

A gde ćeš bolju, večniju i “srpskiju” temu o Srbinu koji rado ide u vojnike. I tu negde zatvaramo krug s početka ovog teksta.

 

Autor Saša M. Stajić

 

Izvor Nova S, 05. januar 2021.

 

Kad budalu pošalješ u kasarnu

U Srbiji se digla velika buka zbog mogućnosti da se vrati obavezno služenje vojnog roka. Novinar Igor Mihaljević imao je oštar komentar na tu temu.

Pošto su vlasti najavile mogućnost obaveznog vojnog roka, reakcije na mrežama su eskalirale. Prenosimo u celosti status autora bloga “Znaš ti zašto” Igora Mihaljevića.

“U novogodišnjem duhu raspršivanja balona od sapunice, priopćavam pučanstvu da služenje vojnog roka ne menja karaktere ljudi i njihove radne navike, niti čini te muškarce i žene odgovornijim osobama. Tačno, možda više ne uzimamo zdravo za gotovo toplu vodu u kupatilu i klozetsku šolju, ali iz kasarne smo izašli kao identični ljudi.

Ljudi koji su 12, 9 ili 6 meseci rintali praktično za džabe, bez ijednog sata radnog staža. Moja vojnička plata je 2002. bila dva i po evra mesečno i nisam jedini kojeg je vojska finansijski unazadila, izdašnim darovima pred odlazak uprkos.

Posle zakletve te svi zaborave, i to je okej.

Ipak, razumem vapaje militantnih narikača oba pola i svih godišta, uglavnom onih koji ionako neće služiti armiju. Tačno je da se upotrebna sposobnost mladog čoveka u problematičnim situacijama u proseku donekle smanjila.

Međutim, to se ne leči besmislenim vojnim rokom.

Ako vas preplave čudna osećanja kada posmatrate ljude iz generacije naših očeva i dedova, ako ste ikada pomislili da su sposobniji, spremniji na žrtvu, solidarnost i gutanje Povređenih Osećanja™, žao mi je – ali to nije zasluga vojske.

Tako su vaspitani i oblikovani društvom u kom su živeli. Nema te vojske koja to može da nadoknadi ili stvori. Nama, zapravo, nedostaju drugačije odgajani mladi ljudi, a ne ljudi koji su služili vojni rok. Ako odgojimo budalu i nesposobnjakovića, budite uvereni da će se budala i nesposobnjaković vratiti iz kasarne u istom ruhu i sa istim navikama.

Samo će ta budala i nesposobnjaković naučiti da puca i diže stvari u vazduh, na radost svatova. U pravom oružanom sukobu, sve nas odslužene vojnike će dobro opremljeni profesionalci pobiti kao zečeve.

Vreme velikih narodnih armija je prošlo, isto kao što su zamkovi postali tehnološki prevaziđen sistem odbrane. Znate kada Grci u filmu “300” prigovaraju Leonidi kako su očekivali da povede više vojnika u boj? Onda Leonida pita te Grke sa mačevima i štitovima šta su po profesiji, a oni vele grnčar, samardžija, vajar… na šta Spartanac kaže “vidiš, ipak sam poveo više vojnika nego ti”.

E, to. Jeste film ali je istina.

Rešenje za ovaj lažni problem “nesposobne omladine” naravno postoji, ali ne prija ušima koje samo čuju zapaljive govore, himne, marševe i litije. Jako je prosto, zato i radi.

Pucanje i dizanje u vazduh ostaviti profesionalcima, a decu u osnovnoj školi, dok je gvožđe vruće a hormoni hladni, učiti teritorijalnoj odbrani. Ne slati ih u tuđ grad godinu dana, gde će osakatiti kućni budžet i prekinuti karijeru. Učiti ih u školama i na terenskoj nastavi.

Da svaki tinejdžer/ka ume da koristi protivpožarni aparat i javni hidrant.

Da znaju kako se bezbedno evakuiše u slučaju nepogode ili rata.

Da se pravilno ponašaju tokom požara, zemljotresa, poplave, ili kada im prete zapaljene električne instalacije.

Da znaju da stave gas masku, prečiste vodu, zapale vatru, podignu šator i spreme jelo.

Da znaju iskopati rov, nabaciti nasip i rukovati radio-uređajem.

Da umeju pružiti prvu pomoć povređenima, u miru, a ne ratu.

Da se opasulje, nauče da delaju kao jedan i rade timski.

Od toga naravno neće biti ništa, zato što dete sa takvom obukom nije osoba pogodna za manipulaciju niskim strastima”.

 

Autor Božica Luković

 

Naslovna fotografija: Ministarstvo odbrane Republike Srbije

 

Izvor Nova S, 05. januar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u