Svet u 2021. godini očekuju brojne promene, a jedna od značajnijih je svakako predstojeća promena vlasti u Beloj kući. Dolazak Džozefa Bajdena na mesto predsednika SAD, umesto Donalda Trampa, mnogi vide kao priliku za „revanš“, odnosno mogućnost da nadoknade četiri „izgubljene godine“ pod vlašću odlazećeg američkog lidera. Tako se i postavlja pitanje: kakve odnose će Bajden graditi s dva najveća konkurenta i rivala na međunarodnoj sceni, Pekingom i Moskvom.
I dok jedni pretpostavljaju da će izabrani američki predsednik svoju spoljnu politiku postaviti bez oštre konfrontacije s Kinom, kako je to radio Tramp, drugi veruju da taj zadatak za Bajdena neće biti lak, jer smatraju da „normalizacija odnosa“ s Pekingom samo ide naruku Kinezima, a da Amerika od toga dugoročno gubi. I jedni i drugi, međutim, uvereni su da će se odnosi Bele kuće i Kremlja pogoršavati, mada ne uzimaju u obzir da prostora za „zahlađenje“ gotovo da više i nema, ako se zna da praktično nema oblasti u kojoj se dve supersile nisu već sukobile.
Nepisana pravila „globalnog trijumvirata“
Tako dobijaju na značaju argumenti po kojima Vašington, odlučujući između sukobljavanja s Kinom i Rusijom, bira konflikt s ovom drugom – smatrajući je slabijim protivnikom i, samim tim, navodno lakšim zalogajem. Kao da se previđa da među globalnim liderima nema slabih igrača i da takva vrsta obračuna nosi sve veće rizike, uvlačeći u sukob čitave regione, pa i kontinente. Presudno u ovakvim odnosima pak jeste odabir saveznika, jer je poznato da aktuelni „globalni trijumvirat“ ima svoja nepisana pravila.
Drugim rečima, u relacijama između Vašingtona, Moskve i Pekinga obično se dvoje udružuju protiv trećeg, kako bi suzbijali njegovu hegemoniju i branili sopstvene interese, dok se svi ostali u svetu prilagođavaju ovim odnosima i traže svoj prostor za delovanje. Na čemu u Americi temelje entuzijazam da bi Peking pristao da sruši ovo „gvozdeno pravilo“ i time rizikovao da ostane bez ključne ruske podrške u budućnosti – verovatno u Vašingtonu najbolje znaju. Mnogo je izvesnije da bi Amerikancima odgovaralo da izoluju Rusiju i tako je primoraju da se okrene protiv Kine, imajući u vidu da je Peking u ovom trenutku glavni američki ekonomski konkurent, a da je u tom smislu Rusija manje opasna.
Zato je teško verovati da bi Peking sada drastičnije menjao osnovni vektor spoljne politike, ma kako „primamljive“ bile eventualne Bajdenove ponude. Pre će biti da će Kina tražiti tačke dodira s Belom kućom, ali na taj način da još čvršće za budućnost osigura stečene pozicije, a ne da bi ih ugrožavala okretanjem od Moskve – partnera s kojim već decenijama gradi duboke odnose prožete poverenjem i zajedničkim interesima. Jer, kako je nedavno izjavio i ruski predsednik Vladimir Putin, Kina je jedna od zemalja s kojima Moskva nema otvorenih pitanja, a na međunarodnom planu dve sile imaju praktično identične poglede i stavove.
Na kraju krajeva, Moskva i Peking uglavnom – i sve češće – zajedno glasaju u svim međunarodnim forumima, što svakako nije slučajno. To su faktori koje Bela kuća i Stejt department moraju uzeti u obzir prilikom kreiranja „nove“ globalne spoljnopolitičke strategije, ali treba razumeti da brze i radikalne promene u politici supersila nisu moguće. Zato će ovi procesi biti pod najvećom lupom i u budućnosti.
U tome su od pomoći i zvanični stavovi vodećih rukovodilaca ovih država, a svoje viđenje odnosa Pekinga, Moskve i Vašingtona već u prvim danima 2021. godine izneo je i šef kineske diplomatije Vang Ji. U razgovoru za kineske medije, Vang je rekao da se odnosi SAD i Kine nalaze na raskrsnici, ali da bi, posle perioda koji su obeležile teškoće, mogli da se vrate na pravi put. „Sada se otvorila prilika da dve strane otvore novi prozor nade i započnu novu rundu dijaloga“, naglasio je visoki funkcioner, uz bitnu napomenu – da je politika Vašingtona prema Pekingu naštetila interesima obe zemlje, ali i sveta.
Iskusni diplomata, naravno, nije ulazio u detalje, ali glavna poruka je jasna: Amerika je kriva što su odnosi pokvareni i od nje se očekuju prvi koraci da bi dijalog imao smisla. Kada se ova poruka raščlani, dobija se sledeća formula: od Bajdena će Kina tražiti da prihvati ono što Tramp nije želeo. Time se cela priča vraća na početak.
Rusko-kineski odnosi izdržali su iskušenja
Da je tako, vidi se i iz Vangovih reči da Vašington treba da „poštuje društveni sistem i put razvoja Kine“ i da bi u tom slučaju sporovi mogli da budu rešeni. Teško je verovati da je problem između Kine i SAD zasnovan na tome što Amerikanci ne priznaju društveni sistem Pekinga, mada su optužbe za odsustvo demokratije i ljudskih prava deo standardnog repertoara Zapada prema najmnogoljudnijoj zemlji sveta. Ali ako su SAD prihvatljivi saudijski vlastodršci i njihov feudalistički sistem, onda bi nekako progutali „gorku ideološku pilulu“ i kineski komunizam – samo da je Peking spreman da popusti o nekim bitnijim, materijalnim pitanjima.
Neprijatan signal za Amerikance je i upravo obznanjeni sporazum u oblasti investiranja, zaključen između EU i Kine posle sedmogodišnjih pregovora. Ugovor od koga će najviše koristi imati Nemačka, očito, nije se previše obazirao na „društveno uređenje“ i kineski predsednik Si Đinping može biti zadovoljan. Ovaj kompromis je putokaz i za Vašington, ali problem za SAD biće mnogo veći. Peking izrasta u globalnog lidera, ne samo u ekonomskom već – naslonjen na Moskvu – i u političkom smislu. Stoga je malo verovatno da najveća svetska supersila može biti spremna da lako zažmuri na „masovna kršenja ljudskih prava i demokratije“.
Nesumnjivo će Amerikanci poželeti da račun ispostave Evropi, odnosno Nemačkoj koja koristi trgovinski rat SAD i Kine za svoje interese – ali to nosi rizik otvaranja novog fronta, ovog puta sa saveznicima. I u odnosima prema EU Bajden će ponovo biti u iskušenju da nastavi „Trampovim putem“, podozrevajući da je Berlin na mala vrata progurao sporazum s Pekingom dok je Amerika bila zabavljena sobom i svojim izborima.
I tu se vraćamo ponovo na rusko-kineske odnose. U pomenutom intervjuu, koji prenosi Kineska globalna televizijska mreža (CGTN), Vang Ji je biranim rečima govorio upravo o Rusiji i njenom predsedniku Putinu. Kako je naglasio, u odnosima dve zemlje „nema ni plafona, ni prepreka“. „U 2020. godini rusko-kineski odnosi izdržali su iskušenja, kako pandemije koja se dešava jednom u veku, tako i globalnih izazova bez presedana. Pri tome su oni u svakom pogledu dostigli najviši nivo u istoriji“, naglasio je Vang i podsetio da Putin i Si „vode aktivni dijalog“ – tokom prošle godine imali su pet telefonskih razgovora i razmenili nekoliko pisama, „označavajući strateške orijentire za stabilan razvoj bilateralnih odnosa“.
U dužoj izjavi, kineski šef diplomatije je spomenuo različite sfere saradnje dve države, posebno naglašavajući da je „2020. bila godina 75. godišnjice pobede u Drugom svetskom ratu i osnivanja UN“. „Rusija i Kina su udruženo čuvale plodove pobede u Drugom svetskom ratu i radile na očuvanju pravednosti i pravosuđa na svetskoj areni. Naše zemlje počele su aktivnije da podržavaju jedna drugu u zaštiti temeljnih interesa i rame uz rame suprotstavljale se politici vođenoj sa pozicije sile, što dodatno podvlači važnost rusko-kineskih odnosa za ceo svet“, ocenio je Vang Ji.
A zatim je kineski ministar spoljnih poslova izneo poentu: „Za rusko-kineske odnose 2021. biće posebno važna, jer dve zemlje stupaju u novu fazu razvoja u kojoj za nas nema prepreka, zabranjenih zona, ni plafona u pogledu toga koliko duboka ova saradnja može biti. Stavivši akcenat na centralni zadatak praktične realizacije uzajamnog razumevanja između dvojice lidera, naše zemlje koriste 20-godišnjicu potpisivanja Sporazuma o dobrosusedstvu, prijateljstvu i saradnji da bi potvrdile našu uzajamnu privrženost večnom miru na uzajamno korisnoj osnovi. Posmatrajući jedna drugu kao strateški oslonac, važnog diplomatskog partnera i razvojnu mogućnost, obe zemlje će raditi na širenju i produbljivanju saradnje sa još boljih polaznih pozicija. Zajedno, Rusija i Kina nastaviće da budu primer dobrosusedstva i prijateljskih odnosa između velikih država, ali i da deluju kao pokretačka snaga obnove svetske ekonomije, doprinoseći globalnoj strateškoj stabilnosti.“
Valcer „na lepom plavom Dunavu“
Teško da bi se ovim rečima imalo mnogo šta dodati. Ima, naravno, i dalje onih koji javno iznose ocene nepoverenja u iskrenost rusko-kineskog prijateljstva, ali reklo bi se da to čine upravo strahujući od savezništva dve supersile i priželjkujući raspad ovih odnosa. Činjenica je, međutim, da obe zemlje – važno je naglasiti, obe – imaju ogromne koristi od tako bliske saradnje u kojoj ne moraju da brinu o namerama najbližeg suseda i zato mogu da se ozbiljno posvete rešavanju drugih zadataka, baš kako je rekao i Vang Ji. Otuda je poverenje, oličeno u „uzajamnom razumevanju“ dvojice lidera i ideji „večnog mira“, ključna reč u rusko-kineskim odnosima.
Ne treba zaboraviti da su obe zemlje (ponovo) izrasle u svetske lidere baš u proteklih 20 godina, nakon potpisivanja pomenutog strateškog sporazuma. I baš je teško verovati da bi Putin ili Si bili spremni da ova dostignuća lako žrtvuju, na radost svojih protivnika. Zato ne treba sumnjati da će i u 2021. ruski medved i kineski zmaj ostati u čvrstom, prijateljskom zagrljaju. Ako im se, sledujući logici iz novog sporazuma Brisela i Pekinga, i želeći još više kineskog tržišta i kapitala, u ovoj godini u njihovom velikom evroazijskom plesu pridruže i Evropljani, onda bi taj drugarski stisak mogao da preraste u pravi valcer. Na lepom plavom Dunavu…
Autor Bojan Bilbija
Naslovna fotografija: Reuters/Jason Lee
Izvor Pečat, 08. januar 2021.
BONUS VIDEO:
