J. Janjić: Vladika Grigorije pokazuje duhovnu nezrelost

„To što jedan vladika uoči izbora novog srpskog patrijarha želi da se bavi državnom politikom ne doprinosi crkvi, ali tim potezom on pokazuje svoju duhovnu nedozrelost”

„Jedan od velikih evropskih istoričara Leopold fon Ranke rekao je da dve trećine ljudske istorije čine odnosi crkve i države. Iz toga se vidi koliko su ti odnosi isprepletani i koliko je bitno da oni budu usaglašeni, da se svako bavi svojim poslom, ne mešajući se u ingerencije onoga drugoga”, kaže za Politiku kulturolog i univerzitetski profesor dr Jovan Janjić.

U trenutku kada se iščekuje izbor patrijarha Srpske pravoslavne crkve i dok se još obeležava najradosniji hrišćanski praznik, a predsednik Srbije Aleksandar Vučić se vraća sa Svete Gore, gde je s monasima proslavio Badnje veče i Božić, oglasio se preko jedne televizije episkop diseldorfski i cele Nemačke Grigorije, rekavši da „ima plan da okupi što više mladih ljudi koji su spremni da se žrtvuju za Srbiju kako bi napravili sistem u kome ništa neće zavisiti od jednog čoveka”. Mnogi su u njegovim rečima protumačili najavu uključivanja u politički život Srbije.

Analitičar Dragomir Anđelković kaže da bi crkveni velikodostojnici trebalo da izbegavaju da se javno opredeljuju kada je reč o izbornim i partijskim pitanjima. Tako bi i državni vrh trebalo da izbegava da se opredeljuje prilikom izbora patrijarha ili nekih drugih crkvenih velikodostojnika.

„Bilo bi idealno da crkva i država imaju jednu vrstu džentlmenskog odnosa. Taj odnosi bi podrazumevao sporazum da se državni zvaničnici ne mešaju u crkvena pitanja i obrnuto”, kaže Anđelković i dodaje da ipak u demokratskom sistemu svi imaju pravo da iznesu svoj stav.

To potvrđuje i Jovan Janjić. On podseća da, kao što nije dopušteno da se država meša u poslove crkve, nije dopušteno ni da se crkveni velikodostojnici mešaju u državna pitanja. „To što jedan vladika uoči izbora novog srpskog patrijarha želi da se bavi državnom politikom ne doprinosi crkvi, ali tim potezom on pokazuje svoju duhovnu nedozrelost”, smatra Janjić.

Naš sagovornik se osvrnuo i na odnos crkve i države, navodeći da je najbolji primer srpska srednjovekovna država u kojoj je vladala simfonija (saglasje) između države i crkve i pokazivali su se kao dva krila jednog istog bića, jednog istog naroda. Dužnost države je, kako navodi, da brine o materijalnim potrebama društva, a crkve o duhovnim potrebama. „Protivnici crkve često iznose neosnovane prigovore kako se crkva navodno meša u državne poslove, ali se retko kada može čuti zahtev da ne bi država ne bi smela da se meša u poslove crkve. Posle Drugog svetskog rata, u vremenu komunizma, imali smo upravo takvu situaciju. Zahtevano je da crkva bude odvojena od države, ali se država nije odvojila od crkve”, podseća naš sagovornik. Potrebno je, naglašava Janjić, da se svako bavi poslom koji mu po prirodi pripada, ali da i crkva i država rade u korist naroda.

Na naše pitanje zašto određeni deo javnosti smatra da država finansirajući crkve i verske zajednice kupuje njihovu lojalnost, Janjić podseća da je stvar državnog uređenja i uzajamnih odnosa države sa crkvama i verskim zajednicama na koji način će se obezbediti nesmetanje obavljanja verskog života u jednoj zajednici. Da li će to biti kroz državni porez, posebne doprinose, oslobađanje od poreza onih koji pomažu crkve i verske zajednice…

Ali, naglašava, jedno je neophodno: omogućiti nesmetano ostvarivanje verskih prava građana u toj zemlji. „Kada država pomaže crkve i verske zajednice, ona u stvari pomaže sopstvene građane. To su isti građani koji državi plaćaju porez, a ona im, kroz pomoć crkvama i verskim zajednicama, vraća ono što im pripada kako bi ostvarili svoja verska prava. Nema crkve i verske zajednice bez naroda”, dodaje naš sagovornik.

U Nemačkoj građani kroz porez finansiraju svoje verske zajednice, a u Srbiji država delom finansira crkve i verske zajednice preko Uprave za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama. Budžet uprave je u 2018. godini iznosio milijardu i 38 miliona dinara. Deo tog novca bio je namenjen za uplatu poreza i doprinosa sveštenstvu, za podršku sveštenstvu i monaštvu sa KiM, kao i za obnovu i gradnju hramova (211 miliona dinara).

Država je u Hram Svetog Save za tri godine uložila 43 miliona evra, a ministar bez portfelja Nenad Popović izjavio je juče da je predsednik Vučić tokom posete manastiru Hilandaru obećao da će za dve godine biti završena njegova obnova. Gotovo svako izdvajanje novca za obnovu hramova povod je za polemiku u jednom delu javnosti koji smatra da bi država trebalo da se uzdrži od uloge ktitora.

Ipak, Dragomir Anđelković podseća da je SPC temeljna institucija našeg naroda dok je Republika Srbija, prema svom Ustavu, srpska nacionalna država, kao što je i država svih njenih građana. Stoga, kako smatra, normalno je da država na svaki način podrži SPC, kao i druge crkve i verske zajednice, proporcionalno broju vernika.

„To nije u sukobu sa sekularnim karakterom države jer se radi o legitimnoj i legalnoj podršci identitetskim stubovima većinskog naroda i drugim nacionalnim zajednicama”, kaže Anđelković. Dodaje da bi protiv demokratskih principa bilo kada država ne bi podržavala SPC koja uživa ogromno poverenje građana. Negodovanje zbog ponašanja države prema SPC, kaže naš sagovornik, govori koliko je u nekim našim krugovima jak boljševički pogled na svet koji je ostao iz doba titoističkog totalitarizma.

„Crkva u našem identitetu zauzima posebno mesto budući da je očuvala srpski narod u vreme kada nismo imali državu. Tako da je naša crkva, na neki način, starija od države. Ogroman broj Srba pripada SPC i ona ima misiju održavanja kontinuiteta između naše savremene državnosti, što nije slučaj u ostalim zemljama. To govori o tome koliki značaj u našem društvu ima odnos crkve i države, ali i o potrebi da se izbegavaju teme konfliktnog karaktera”, prokomentarisao je Anđelković, koji napominje da bi svi u državi i crkvi trebalo da teže prevazilaženju potencijalnih sukoba.

Kolika je uloga crkve pokazalo se nedavno i na primeru Crne Gore nakon usvajanja skandaloznog Zakona o slobodi veroispovesti, koji je propisao da država postaje vlasnik svih verskih objekata. Jovan Janjić navodi da smo na primeru Crne Gore videli šta može da se desi kada se država okrene protiv sopstvenih građana.

„Mladi ljudi” kao smokvin list

Ministar saobraćaja i infrastrukture Srbije Tomislav Momirović optužio je „jednog građanina Srbije u odori sveštenika” da je Božić iskoristio za „najbestidniji lični marketing”, najavu formiranja stranke i moguću kandidaturu za predsednika Srbije. „Pošto je imao smrtni slučaj u porodici, ovde ću stati. Zasad”, naveo je Momirović na „Tviteru”.

Ministar nije precizirao na koga tačno misli, ali je majka episkopa diseldorfskog i cele Nemačke Grigorija, Savka Đurić, preminula 6. januara, na Badnji dan. Ovim povodom oglasio se i funkcioner Građanskog demokratskog foruma Aleksandar Olenik, navodeći da „bojkotaška” opozicija sa SPC sprema „crnogorski scenario”, po kojem će nam SPC, sada Grigorije, postaviti vladu. Olenik je na „Tviteru” napisao da „sadašnja vlast jeste najgora”, ali da je i takva bolja nego vlada SPC.

S druge strane, politički analitičar Dejan Vuk Stanković misli drugačije. On nema nikakvu dilemu u čije ime govori vladika Grigorije – jednog dela SPC ili opozicije. „Sumnjam da se tu radi o crkvi kao instituciji, da preko Grigorija artikuliše svoje političke stavove, jer se crkva drži podalje od dnevne politike i uglavnom se izjašnjava po opštim državnim pitanjima, zanemarujući akciono-organizaciono delovanje, kojem je, očigledno, vladika sklon”, izjavio je Stanković za Tanjug.

Ideju vladike Grigorija o „okupljanju mladih ljudi” on vidi kao pokušaj da se opozicija učini konkurentnijom sadašnjoj vlasti, tako što će mladi poslužiti kao „smokvin list” za nepopularnost opozicionih lidera.

 

Autor Jelena Popadić

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Televizija Hram

 

Izvor Politika, 09. januar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u