S. Karganović: Upad u Kongres bio je klasična operacija lažne zastave

Upad rulje na teritoriju Kongresa, bez obzira na brižljivo sazdani privid, bila je klasična operacija pod lažnom zastavom, američka adaptacija priručnika za obojene revolucije

Velikodušni ustupak običnom čoveku elitističkog preumljivača Edvarda Berneza, „ljudi imaju pravo da biraju između opcija koje im mi pružamo“, dramatično se iskazao tokom nedavne izborne sezone u Americi. Pučina je sa velikim apetitom smazala oskudne opcije koje su bile postavljene pred nju. Većina je bila nesposobna da zapazi razliku između igrokaza i stvarnosti. Ponašali su se kao ostrašćeni glumci u samorazarajućem pozorišnom komadu koji do najsitnijih pojedinosti koreografišu neke nevidljive sile, vođene ciljevima na koje poneki osnovano sumnjaju, ali koji nisu do kraja jasni nikom.

Svako ko je proučavao usmereno rušenje SSSR i Jugoslavije mogao je krajnji plan da posmatra, „kao u ogledalu, nejasno“ (1. Kor. 13:12), manje više kao i svi ostali, ali je ipak uživao bar jednu značajnu prednost. Tutnjava predstojećeg raspada koja je pronicljivijim umovima bila osetna tada, sada se opet nepogrešivo čuje.

Prvi i najpotresniji utisak kada posmatramo jednu veliku državu dok se iznenada stropoštava u agoniju i rasulo je čista neverica „kako padoše moćni“ (pogledati 2 Sam. 1:19 ili 1:27, po ukusu čitaoca, jer oba stiha pogađaju u metu). Razmer nesreće preneražava i bukvalno i metaforički. U ovom drugom smislu utisak deluje posebno snažno. Nekada dinamično i snalažljivo društvo, kao u nekoj đavolskoj neslanoj šali, sada – u svojoj oronuloj fazi – predaje se na upravu jednoj senilnoj ljudskoj olupini čije se oronulo stanje tačno podudara sa posrnućem nekada impozantne države, na čiju nominalnu upravu se ta olupina postavlja.

Ali, da pređemo sa širokih generalija na banalne pojedinosti, neizvesno je da li će posle ove sramote Amerika ikada moći opet da se predstavlja svetu kao uzvišena paradigma biblijskog „grada na gori“. Čak važnije i od toga, unutrašnji dogovor koji ju je održavao kao monolitnu celinu „jednoga naroda, pod Bogom“ (opet biblijska aluzija) sada je bespovratno raskinut. Izdresirani narod koji je preko dva veka smerno pristajao, po Bernezovim rečima, da se prilagodi nametnutim opcijama, sada u potpunosti shvata sistemsku skandaloznost tog ciničnog aranžmana i više nije sklon da mu se podređuje. Još uvek ne svi, ali svakako bar polovina, a i više od toga. Nadmoćno prvenstvo koje su dali „gubitničkom“ predsedničkom kandidatu, bez obzira na teško ekonomsko stanje i haotičnu zdravstvenu situaciju, što je bez premca u prošlosti, jasan je znak svima koji nisu slepi.

Kao što „analitičari“ vrlo dobro znaju, Amerikanci uvek „glasaju prema stanju svoga novčanika“, čak i kada je protivnik aktuelnog šefa države senilni tupan, pa je zato u ovom slučaju njihovo stvarno izborno ponašanje presedan koji će vladajuća elita, opčinjena Bernezovim mudrolijama, prenebreći samo na ogroman sopstveni rizik. Kratkoročno gledano, posle dvadesetog januara, brisanje Drugog amandmana (ustavno jemstvo prava na posedovanje oružja) najverovatnije će biti njihov refleksni odgovor na novonastali izazov; ali da li je to dovoljno da povrati poslušnost, tek će se videti.

Ali što je još bitnije, ako se zagledamo u tekuće stanje malo dublje od razmatranja prostog nezadovoljstva, uprkos najobimnijoj organizovanoj blokadi protoka vesti i informacija ikada viđenoj, utučene mase, neki intuitivno a neki empirički, preko još uvek nepokorenih alternativnih izvora, do sada su već shvatile šokantni obim izvršene prevare. Jedan od stubova nameštenog društvenog konventa na kome javni red i društvena stabilnost decenijama počivaju, naivna vera u demokratsku suštinu sistema, trećeg novembra je lakomisleno podriven, a to su izveli upravo oni koji su trebalo da budu najviše zainteresovani da ostane netaknut. Rascep koji će ta razorena vera izazvati sigurno će imati nesagledive posledice.

Međutim, svetogrdni upad rulje na posvećenu teritoriju Kongresa sigurno nije bilo jedna od tih posledica, bez obzira na brižljivo sazdani privid. To je bila klasična operacija pod lažnom zastavom, američka adaptacija uobičajenog priručnika za obojene revolucije, koji je pre toga bio uspešno primenjivan u brojnim situacijama gde je cilj bio „smena režima.“ Neprekidno napadani i uglavnom demoralisani režim, na čijem se čelu nalazi politički nepismena osoba čije razumevanje stvari i lukavost ne idu mnogo dalje od rutinskih prevarivanja neophodnih za zaključivanje „dilova“ na njujorškom tržištu nekretninama, očigledno je, pored svega ostalog, bio i dubinski infiltriran, tačno kao slični režimi u zemljama trećeg sveta.

Nasilnički šok odredi Antife, sada mobilisani kao Sturmabteilung ušančene elitističke kamarile, za tu priliku su dovezeni u Vašington u belim autobusima, pod pratnjom policije. Straža na Kapitol hilu, predelu grada gde se nalazi Kongres, juriš je omogućila tako što je rastavila barikade i propustila rulju da uđe. Niti su koreografi zaboravili na neophodnost da se za takvu priliku obezbedi i obavezna sakralna žrtva. Sa operativnog stanovišta, Džin Šarp bi izrazio svoje zadovoljstvo, mada je malo verovatno da se za njegova života razmatrala mogućnost domaće primene njegovih prevratničkih tehnologija.

Očekivanje miliona Amerikanaca raznih političkih ubeđenja i iz svih društvenih slojeva da će, posle niza neuspešnih pokušaja koje su pozivajući se na klimave procesne izgovore sudovi odbacili, Kongres šestog januara najzad upotrebiti svoja ustavna  punomoćja da naloži temeljnu proveru po meritumu svih spornih izbornih pitanja, neslavno se izjalovilo. Državni činovnik koji je u ovom slučaju bio ovlašćen da pokrene postupak, potpredsednik Majk Pens, otvoreno je odbio da to učini. Pensovo ponašanje odrazilo je, kao u ogledalu, sličan postupak 1992. godine člana Predsedništva SFRJ Bogića Bogićevića. U odsudnom trenutku, dok se srljalo u raspad Jugoslavije, Bogićević, tada jezičak na vagi, odbio je da glasa za predložene mere koje bi – da su bile usvojene – možda doprinele regulisanju krize. To je presudilo da te mere ne budu usvojene, čime je postavljena podloga za krah i krvoproliće koji su usledili.

Naoko čudna i neprirodna činjenica da su se sve figure iz establišmenta, iz obe stranke i iz svih formalnih i neformalnih upravnih struktura, na kraju našle zajedno na istoj liniji, jednoglasno potvrđujući potpuno neubedljive izborne rezultate, možda je konačni dokaz inače šokantne tvrdnje advokata Lina Vuda o tome, kako sistem zapravo funkcioniše.

Svođenje ove problematike na lični nivo, kao što mnogi van Sjedinjenih Država čine, jeste greška. Obe glavne ličnosti su ljudi od slame, lišeni supstance. Hirovito se kandidujući pre četiri godine u predsedničkoj trci, više kao čin egocentričnog samodokazivanja oligarha kome se sve može nego iz ozbiljnog očekivanja da će pobediti, verovatno nenamerno, aktuelnom predsedniku se tada omakla artikulacija najdubljih briga i frustracija već odavno pre toga smrknutih masa. Odmah zatim, oni su pohrlili da ga usvoje i da u njega projektuju svoju ogorčenost i iluzije, pretvarajući ga po difoltu u svoga stegonošu.

Činjenica da posle četiri godine truda njihov simbolički harambaša nema dostignuća kojima bi se mogao pohvaliti, ali da mu je bez obzira na to ipak pošlo za rukom da usred ekonomskog kraha prikupi oko osamdeset miliona glasova, predstavlja izuzetno znakovitu pojavu. To je otrežnjujuće upozorenje upravljačkoj eliti da bi eklatantna izborna prevara i besprizorna informaciona cenzura kratkotrajno možda još uvek mogli poslužiti njenim ciljevima, ali da vidljivo gube svoju efektivnost.

Tigra ne možete neograničeno vući za rep pre nego što se okrene i počne da kidiše na vas.

 

Autor Stefan Karganović

 

Naslovna fotografija: Reuters/Stephanie Keith

 

Izvor strategic-culture.org, 10. januar 2021./Stanje stvari, 11. januar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u