Nikolae Čaušesku, predsednik Socijalističke Republike Rumunije, vladao je tom zemljom bezmalo 25 godina. Bilo je to vreme stagnacije zemlje, medijskog mraka, nepoštovanja prava čoveka i totalitarizma. Poslednje godine njegovog predsednikovanja upamćene su po gladovanju ljudi, zimskom smrzavanju građana, kako bi se štedelo na energiji. Privatnosti u doba Čaušeskua gotovo da nije bilo. Policijska država je sve znala, ma gde ko šušnuo ili šapnuo. Prema podacima koji su kasnije procurili u javnost, državna bezbednost Rumunije, zloglasna Sekuritatea, imala je oko dva i po miliona doušnika. U tom monstruoznom sistemu sve je moralo da se zna. Nikolae Čaušesku je u predsednikovoj gardi regrutovao decu bez roditelja, kojima je u vreme školovanja govoreno da im je Nikolae Čaušesku otac, a Elena Čaušesku – majka. Vaspitavani su spartanski.
Mada je ta zemlja formalno bila članica Varšavskog ugovora, u praksi su mnoge državne obaveze zamrzavane, prećutkivane, a Nikolae Čaušesku, formalno odlukom rumunskog parlamenta, nije dozvoljavao da se na teritoriji Rumunije organizuju vežbe Varšavskog ugovora uz učešće saveznika, niti je dopuštao da se kroz tu zemlju transportuju trupe članica istočne vojne alijanse.
Rađanje revolucije
Na sceni je bilo veliko siromaštvo. „Voljeni“ predsednik je odredio kurs i tempo vraćanja inostranih dugova (11 milijardi dolara), da bi zemlju izvukao iz dužničke zavisnosti. Rumunska ekonomija, koja nije bila tržišno orijentisana, teško je podnosila takav namet. Korišćena je svaka mogućnost da se izvezu proizvodi na zapadno tržište, kako bi se stekli dolari, pa je roba izvožena čak i daleko ispod proizvodnih cena. U leto 1989. godine predsednik Rumunije je obznanio narodu da su vraćeni svi inostrani krediti. Međutim, u diplomatskim krugovima se govorilo da je ipak ostalo još oko 2,4 milijarde dolara za vraćanje, ali da je Rumunija, umesto para, založila zlato.
Očekivalo se, nakon vraćanja dugova, da će se ekonomska situacija u zemlji popraviti, to jest da će se na tržištu makar naći više hrane, ali se to nije dogodilo. Rumunski predsednik, koji je živeo u izobilju, kako bi se to reklo u komunizmu, uljuljkan slavoljubljem, što nije imalo uporišta u narodu, zanemarujući životne kompase i opšte siromaštvo stanovništva, koje je iz dana u dan bilo bitku za fizički opstanak, zakazujući sveopšti zbor „radnog naroda i građana“ u centru Bukurešta, povukao je samoubilački potez.
Istog dana (21. decembra) u isto vreme (u podne) u jugoslovenskoj ambasadi, koja se nalazi u blizini centra grada, priređen je prijem povodom Dana JNA. Tom događaju, uz deo diplomatskog kora i gotovo kompletni vojnodiplomatski kor, prisustvovali su visoki predstavnici državnog i partijskog establišmenta Rumunije, odnosno brojni generali Rumunske armije.
Na mitingu u centru grada pred više od 100.000 ljudi Čaušesku se narodu obratio s balkona zgrade CK i rekao da su događaji koji su se zbili poslednjih dana potvrda akcija organizovanih zarad destabilizacije države i da su uperene protiv integriteta i nezavisnosti zemlje. Zahtevao je opštu mobilizaciju partijskog aparata, državnih organa i svih naoružanih snaga (milicije, bezbednosti, vojske). Deo okupljenih, međutim, počeo je da negoduje, uzvikivao je parole vezane za temišvarske događaje i, sve češće, do tada neprikosnoveni govornik je prekidan zvižducima. Sve to diktator je gledao razrogačenih očiju. Predsednik je upadao u sve veće greške, a negodovanje i zviždanje su bivali sve glasniji. Nešto ukoso, iza govornika, stajala je akademik Elena Čaušesku.
Uočavajući šta se dešava u masama, poluglasno je rekla suprugu da studentima obeća povećanje stipendija za tričavih dva-tri odsto. Ali narod se nije dao umiriti. Elena suflira „najvećem sinu rumunskog naroda“ da proglasi povećanje plata zaposlenima za po 100 leja (po tadašnjem crnom kursu, to je ekvivalent za 1,4 dolara). Ponovo se pojačavaju žamor i zvižduci. Omamljen ehom razjarenih ljudi, Čaušesku uzaludno pokušava da uspostavi kontrolu nad masom, obraćajući im se s „Alo, alo“, odnosno „Ostanite mirni, na svojim mestima“. Nije shvatao da se pred njegovim očima upravo rađa nova revolucija.
Za to vreme u jugoslovenskoj ambasadi vojni izaslanici su izvlačili reči vojnom izaslaniku Japana, koji je tih dana jedini, na samo njemu znan način, uspeo da se probije do blokiranog grada Temišvara i da vidi svojim očima šta se tamo zbiva. Dan pre toga, zbog teških represalija koje su rumunske vlasti preduzele prema demonstrantima u Temišvaru, SKJ je prekinuo odnose sa RKP. Na prijemu u jugoslovenskoj ambasadi predstavnici rumunske države i partije su uporno ubeđivali ambasadora SFRJ Boru Denkova da je naša strana pogrešila i da treba ponovo da uspostavi odnose saradnje. Ubrzo je u salu prijema ušlo nekoliko starešina Rumunske vojske i nešto došaptavao generalima, a potom i ostalim oficirima, koji su kao glavom bez obzira napustili svečanost.
Krvavi obračun
Što zbog mase naroda koja je sve vreme okruživala zgradu CK, pa nije bilo moguće pokrenuti kolonu, što zbog ozbiljnosti situacije, bračni par Čaušesku nije se vratio u rezidenciju. Nikolae Čaušesku je, zajedno s vrhom države, partije i vojske, ostao u zgradi CK, rukovodeći akcijama za uspostavljanje reda i mira. Zgrada je potom opasana oklopnim transporterima i dobro opremljenim specijalnim protivterorističkim jedinicama, poznatijim po skraćenici USLA. Jedinice Rumunske armije stavljene su u najviši stepen pripravnosti.
Narod se nije razišao s trgova i ulica. Još odlučnije je iskazivao svoja osećanja prema režimu koji ih je duži niz godina držao u pokornosti. Toga dana kao da je otvorena Pandorina kutija… Snage reda i mira hapsile su „huligane“ i „izgrednike“. Transportovali su ih u zloglasni zatvor „Žilava“, u istoimenom selu, na putu Bukurešt–Đurđu. Broj ljudi na ulicama se i dalje uvećavao, pa su snage represije s padom mraka otpočele da primenjuju silu. Nenaoružane i neorganizovane demonstrante sistematski su napadali pripadnici Sekuritatee u civilu i policajci. Protiv naroda su upućeni tenkovi, oklopni transporteri, specijalna vozila milicije…
Sa žešćim represalijama se otpočelo oko ponoći, pod komandom ministra nacionalne odbrane, general-pukovnika Vasilea Milee. Na demonstrante je pucano iz zgrada i poprečnih ulica. Pale su i prve žrtve. Ljudi su sabijeni na manji prostor, a onda su ih snage reda zasule pendrecima i palicama. Usledila su nova hapšenja. Oko tri sata po ponoći demonstranti su nestali sa ulica. Bilans te krvave noći bio je sledeći: 50 ubijenih, 462 ranjenih i 1.245 uhapšenih i odvedenih u zatvor „Žilava“.
Supružnici Čaušesku prespavali su noć (21/22. decembar) u zgradi Centralnog komiteta RKP, u posebnom apartmanu. Nikolae Čaušesku, i dalje nerealan u oceni stanja i događaja, naređuje da se u fabrikama konstituišu „grupe za odbranu“. Diktator je smatrao da će državu i sopstvenu kožu spasti ukoliko snage reda, potpomognute vojskom, budu još žešće pucale u okupljeni narod. Ali Rumuni više ništa nisu mogli da izgube, osim sopstvenog života, koji se održavao na najnižim granama standarda.
Sutradan izjutra, u velikim kolonama, gotovo istovetnim širini ulica kojima su se kretali, oni su se zaputili prema centru grada. Bile su to bukvalno reke naroda, koje su čas uzvikivale seriju slogana uperenih protiv predsednika i njegovog režima, čas su dostojanstveno hodali u tišini, naglašavajući „hod po mukama“. Taj usaglašeni reski zvuk, koji su u ritmu stvarali tako što su ritmički „overavali“ svaki korak, udarajući o asfalt, podsećao je na indijanske bubnjeve rata. Ko je to doživeo, pričao je kasnije o jezi koja ga je obuzimala i podsticala na razmišljanje šta će se za koji sat dogoditi.
Došlo je do zasićenja prostora. Narod više nije mogao tako blizu da se primakne zgradi u kojoj je bio predsednički par. Milicijske barikade, koje je trebalo da spreče prodor radnika na Trg univerziteta i Trg palate, pokazale su se neefikasnim. Izjutra, negde oko 9.30 časova, u Zgradi CK RKP, kako su naveli zvanični izvori, izvršio je samoubistvo ministar odbrane Vasile Milea. Međutim, i dan-danas se tvrdi da je on bio ubijen zato što je, navodno, odbio Čaušeskuovo naređenje da puca u narod.
Izdajnik ili heroj
Čaušesku je posle tog tragičnog događaja, u internim okvirima, rekao da je Milea izdajnik. Za ministra imenuje Viktora Stankuleskua, pomoćnika ministra odbrane za vojnoprivredni sektor. Na hitnoj sednici Izvršnog komiteta Partije doneta je odluka o proglašenju vanrednog stanja na celoj teritoriji Rumunije. Tu odluku su objavili elektronski mediji. Novoimenovani ministar odbrane Stankulesku od početka je igrao duplu igru: s jedne strane je iskazivao lojalnost predsedniku, a s druge naređivao mere koje su bile uperene protiv režima.
Istoričar Jon Skurtu će kasnije napisati: „General Stankulesku je preuzeo prerogative vrhovnog komandanta, koji su po Ustavu pripadali predsedniku Rumunije.“ Ta činjenica je dala za pravo jednom broju istoričara, i onima koji to nisu, da preciziraju kako je Stankulesku izvršio državni udar i, pomažući se vojskom, preuzeo političku vlast u zemlji.
Situacija je bila napeta do krajnjih granica. Pripadnici USLE su narod koji se, nošen talasima pokreta, pomerao ka njima opomenuli s nekoliko plotuna uvis. Narod je sve vreme pokušavao da pridobije oficire i vojnike u oklopnim vozilima, koji su bili u punoj borbenoj gotovosti. Zapamćene su scene kada devojke cvećem kite tenkovske cevi, ili ga daruju vojnicima. Bila je to neka čudna igra nerava i ispitivanja namera koja je potrajala gotovo dva sata. I onda, odjednom, prolomilo se „Uraaaa!“. Vojnici su se redom bratimili s narodom.
Shvativši šta se događa, Čaušesku je tražio način kako da napusti partijsko gnezdo koje se pretvorilo u bojno polje. Iz zgrade od naroda nisu mogli da prođu jer bi bili linčovani. Podzemni koridori koji od zgrade CK izvode prema rezidenciji, udaljenoj oko tri kilometra, odavno nisu proveravani i bili su zakrčeni nekim sredstvima. Jedini izlaz je bio vazdušni prostor.
Helikopter je zatražio general Marin Neagoje, komandant 5. divizije Sekuritatee (koja je obezbeđivala sedište CK RKP). Poslata su dva helikoptera, od kojih je jedan uspeo da aterira na zgradu, gde su se ukrcali supružnici Čaušesku, stari komunisti Emil Bobu i Manea Manesku i obezbeđenje. Ministar odbrane, kako bi izbegao obavezu praćenja predsednika, prethodno je zdravu nogu stavio u gips. Podizanjem helikoptera u vazduh obznanjena je pobeda Rumunske revolucije. Razdragani građani su se ukrcali na oklopne transportere i sa zastavama, iz kojih su izrezali grb, krenuli ulicama glavnog grada, da obznane pobedu.
Pobeda revolucije
Čaušesku je hteo da pobegne na jednu od tri tajne lokacije (komandna mesta vojske). Govorilo se da je reč o podzemnim atomskim objektima na Karpatima. Čak je diktator naredio da se pripremi predsednički avion, verovatno smerajući beg u inostranstvo. Ali Elena je insistirala da se umesto na obližnji aerodrom „Otopeni“, na kojem je smeštena predsednička eskadrila, odvezu u letnju rezidenciju kraj jezera Snagov, oko 40 km udaljenog od Bukurešta, da bi pokupila štedne knjižice i neke dragocenosti.
U međuvremenu je komandant RV i PVO potpuno zatvorio vazdušni prostor Rumunije. Kada se helikopter ponovo podigao, odmah je naređeno da se spusti na zemlju, ili će biti oboren. Ubrzo letelica sleće na put Bukurešt–Ploešti. Predsednikovo obezbeđenje zaustavlja nekoliko vozila, izbacuje putnike iz njih i svita se upućuje prema Trgovištu, srednjovekovnoj prestonici Rumunije. Pri tome su automobili menjani nekoliko puta, a generali iz obezbeđenja su, jedan po jedan, hvatali krivinu, kako bi se odvojili od svite.
Još verujući da situacija može da se preokrene, Čaušesku zahteva da se upute u sedište partije za taj okrug. Već posle nekoliko minuta iz kasarne su stigli naoružani oficiri i vojnici koji su uhapsili bračni par Čaušesku i odveli ih u tamošnju kasarnu. Kada je helikopter napustio zgradu CK RKP, prvi punkt gde su se obreli revolucionari bila je televizija. Tamo su među prvima (12.51 časova), zajedno s drugim revolucionarima, stigli pesnik Mirčea Dinesku i glumac Jon Karamitru. Ušli su u studio državne televizije i obznanili narodu da je diktator pobegao, pokazujući raširenim prstima slovo „V“. Time su potvrdili da je revolucija pobedila.
Posle bega bračnog para Čaušesku nastao je haos u Bukureštu, pretvorivši se u stanje potpune euforije. Narod je pohrlio u zgradu CK RKP, ponašajući se vandalski. Glavne mete su bile portreti diktatora u kancelarijama i pisana dela Čaušeskua i njegove supruge Elene. Knjige su masovno izbacivali kroz prozore. U posebno neprijatnom položaju se našla Rumunska armija. Naime, jedinice protivvazdušne odbrane su na ekranima radara gotovo neprestano imale odraze ciljeva u vazdušnom prostoru, koji su se približavali bez uobičajene najave i odobrenja nadležne službe za prelet rumunske teritorije. U panici koja je zavladala, ispaljeno je mnogo raketa na ciljeve, a ispostavilo se da su odrazi na ekranima bili proizvod elektronskih simulacija. Odakle su emitovani ti talasi i ko je to činio, ostala je strogo čuvana tajna.
Važne objekte napale su nepoznate snage. Nazvani su „teroristima“, a vojska i narod su bili pozvani da brane i odbrane tek izvojevane tekovine revolucije. Često se dešavalo da se sukobe dve vojne jedinice, milicija s vojskom, odnosno revolucionari s vojskom. Najveći okršaj dogodio se noću u blizini međunarodnog aerodroma „Otopeni“. Tamo su se sukobile dve vojne jedinice. U toj neželjenoj, ali žestokoj bici poginulo je čak 50 ljudi.
Drugog dana haotične situacije paralelno su delovala tri centra moći. Prvi je bio u televiziji, gde se oko 14 časova pesniku Mirčei Dineskuu i glumcu Jonu Karamitruu pridružio političar Jon Ilijesku, koji će biti izabran za prvog demokratskog predsednika Rumunije. Drugi centar nalazio se u zgradi CK RKP, gde je grupa Ilie Verdeca pokušala da stvori novu vladu. Već nakon 20 minuta sastančenja pokazalo se da od toga nema ništa. Treći centar imao je izuzetno veliku, faktičku moć, a reč je o Ministarstvu odbrane s generalom Viktorom Stankuleskuom na čelu.
Shvatajući značaj vojske za učvršćivanje tekovina revolucije i držanje vlasti, Jon Ilijesku je, još dok se nalazio na državnoj televiziji, uspostavio vezu s novim ministrom odbrane. Oko 22 časa, 22. decembra, posle dugotrajnih konsultacija, formiran je Front nacionalnog spasa, kao novi organ vlasti, koji je preuzeo teret revolucije. Prema ocenama analitičara, bio je to organ sastavljen od ljudi iz drugog partijskog ešalona, ali telo koje je zdušno bilo i ostalo privrženo društvenim promenama. Uostalom, mnogi od njih su, kasnije, kada su bili u vrhu vlasti, zaslužni što je Rumunija krenula putem demokratije.
Unapred doneta presuda
Mada su mnogi mislili da je hapšenjem bračnog para Čaušesku završen glavni posao revolucije, to se ipak nije dogodilo. Snage lojalne režimu, pre svega iz redova Sekuritatee napadale su podmuklim hicima iz konspirativnih stanova, kontrolisali su glavne arterije kanalizacije, oglašavali se odakle su najmanje očekivani. Organizovaniji i žešći napadi su (u Bukureštu) počeli 22. decembra oko 18.30 časova. Važne objekte napale su nepoznate snage. Nazvani su „teroristima“, a vojska i narod su bili pozvani da brane i odbrane tek izvojevane tekovine revolucije. Neki od napada na vojsku bili su simulirani aparatima koji su proizvodili zvuk i svetlost.
Oružani nasrtaji snaga vernih predsedniku Čaušeskuu i starom sistemu unosili su paniku među revolucionare. U nekoliko navrata pretila je opasnost da povrate dominaciju nad važnim objektima, poput televizije i pošte. Sve je bilo u nekom grču, a najviše je carevala panika. Taj haos doprineo je da i televizija emituje neproverene, netačne i kontradiktorne informacije.
Kasarna u Trgovištu je stalno bila pod vatrom ljudi odanih predsedniku. U jednom času je toliko bilo kritično da je pretila opasnost da Čaušesku i njegova supruga budu oslobođeni. Komandant te jedinice, koja je u sastavu imala oklopne transportere, zbog teške situacije, donosi odluku da predsednički par ukrca u jedno od oklopnih vozila i da blindirana kolona napusti kasarnu. Ta kolona kružila je makadamskim putevima nekoliko časova, izbegavajući naselja. Za to vreme jedinica je uspela da se odbrani od napada.
Pripadnici tajne policije Sekuritatee, koji su ostali verni Čaušeskuu sve vreme, tačno su znali gde se supružnici nalaze. Pošto su bili zatvoreni u kasarni u Trgovištu, uočeno je da diktator, s vremena na vreme, pritiska nešto na svom ručnom časovniku. Malo kasnije, kada su stražari prišli bliže i zagledali u časovnik, uočili su malu antenu. Časovnik je, zapravo, bio deo elektronskog mini-uređaja, koji je, pritiskom na prekidač, emitovao radio-talase (lokator).
Gde se tačno nalaze supružnici u taboru revolucionara niko nije znao, osim lukavog ministra odbrane Viktora Anastasea Stankuleskua, koji je kasnije robijao u zatvoru „Žilava“, u blizini Bukurešta, jer je bio osuđen i kažnjen petnaestogodišnjim zatvorom zbog izdavanja naređenja da se u Temišvaru puca u narod.
U Frontu nacionalnog spasa ubrzo je odlučeno da se Čaušeskuu sudi, a za glavnog organizatora suđenja određen je upravo general Stankulesku. Tokom razgovora sa Silviom Brukanom, jednim od članova tadašnje improvizovane vlasti, Stankulesku je dobio i odgovor kako suđenje treba da se završi. Plan je bio da se diktator osudi na smrt i da se kazna odmah izvrši.
Ministar odbrane je obrazovao tim od 10-12 ljudi, u kojem su bili tužioci, sudije i advokati. Instruirani su u Ministarstvu odbrane. Pre toga je dekretom obrazovan Preki vojni sud s predsednikom, pukovnikom Gicom Popom na čelu. Optužnica je sačinjena na brzu ruku i nije se zasnivala na istinitim činjenicama. Predsednik države je optužen za genocid nad 60.000 ljudi, za primenu sile protiv demonstranata, za rušenje gradova i stradanje materijalnih dobara, zatim za podrivanje nacionalne ekonomije i za pokušaj bekstva u inostranstvo s jednim milionom dolara.
Kada je mnogo godina kasnije senator Dumitru Mureš Pop postavio pitanje šta se dogodilo s tih milion dolara, dobio je odgovor od ministra finansija Mihaila Taneskua „da je jedna od tri oblasti optužnice falsifikovana“. Dakle, Čaušesku je lažno optužen.
Suđenje je na sve ličilo, ali najmanje na sudski proces. Tužilac i predsednik Prekog vojnog suda su se sve vreme bukvalno drali na Čaušeskua, ne dozvolivši mu da se slobodno brani. Dvojica advokata civila, koji su dovedeni iz Bukurešta, ponašali su se kao tužioci. Uopšte, dakle, nisu branili optužene. Čaušesku je tada izgovorio: „Ne priznajem ovaj sud, već samo sud Velike narodne skupštine.“ Bio je veoma ljut i nervozan, videlo se na snimku koji je te večeri (25/26. decembar) emitovan na državnoj televiziji. Ta lakrdija od suđenja nije dugo trajala, jer su naredbodavci žurili da što pre likvidiraju omraženi bračni par.
Za izvršenje kazne nad bračnim parom već je čekao vod pripadnika Rumunske armije. Jedan od njih Darin Marian Karlan posle nekoliko godina je za londonski Obzerver izjavio: „Osećao sam da imam istorijsku ulogu. Znam za Francusku revoluciju i giljotinu, a i to da sam nešto slično uradio… Bio sam treniran kao specijalac koji brani državu. Čaušesku je bio vrhovni komandant, a ja obučavan da ga branim, a ne da ga ubijem!“
Kada je bračni par izveden pred vod, kako navodi Karlan, Čaušesku je rekao: „Ne možemo da budemo ubijeni kao psi.“ Elena je kazala: „Zajedno smo se borili, zajedno ćemo umreti“, zahtevajući da se egzekucija obavi odjednom, to jest da jedno od supružnika ne posmatra smrt drugog. „Bio je to težak trenutak za nas“, navodi Karlan. Poslednje Čaušeskuove reči su bile: „Živela Socijalistička Republika Rumunija!“ Nikolae i Elena su ubijeni na Božić, 25. decembra, a dekret o pogubljenju potpisan je tek 27. decembra.
Obaveštajna pozadina
Ko je sve bio upleten u svrgavanje predsednika Čaušeskua i komunističke diktature verovatno se neće još dugo pouzdano znati, sve dok ne budu otvorene arhive tajnih službi (stranih). U Rumuniji se, povodom dve decenije od revolucije, naveliko pisalo da su u svrgavanju diktatora zajednički učestvovale američke i ruske tajne službe. Čak se navodi da je baš u vreme revolucije u Rumuniji boravilo barem 20.000 ruskih „turista“.
Predsednik Fronta nacionalnog spasa i Rumunije Jon Ilijesku je izjavio da tih 20.000 navodnih turista nisu mogli da organizuju izlazak ljudi na ulice, da nije bilo jakih, internih razloga. „Revolucija je kulminacija nezadovoljstva ljudi rešenih da se oslobode tiranije“, naveo je on. Na direktno pitanje novinara da li su u događaje u decembru 1989. godine bile umešane strane službe, Ilijesku je odgovorio: „Verujete li da se u jednoj zemlji nešto tako dogodi, bez prisustva stranih službi? Nemojte da imate iluzije!“ Sledeći put je kazao „da su bile umešane strane tajne službe, ali su one imale marginalnu ulogu“.
Oni retki koji su imali privilegiju da za vreme revolucije uđu u zgradu američke ambasade u Bukureštu, a ulazili su i pre toga, tvrde da je tada zgrada bila zakrčena raznovrsnom elektronskom tehnikom. Više analitičara smatra da je Rumunsku revoluciju organizovao Zapad, navodeći brojne činjenice koje toj tezi idu u prilog. Jedno je sigurno: sila koja je vukla konce u pozadini revolucije po svaku cenu je nastojala da se zbaci socijalistički sistem i ocrni Rumunska komunistička partija.
Rumunija je u minule tri decenije bila podvrgnuta uticajima, promenama, unutrašnjim neslaganjima, pa i sukobima. Na planu nacionalne ekonomije nisu postignuti očekivani rezultati. Posle revolucije učesnici prevrata su se samoorganizovali, formirajući spiskove zaslužnih revolucionara sa ciljem sticanja vlasništva nad kapitalom i nekretninama. Na tim spiskovima, pokazalo se, bilo je nekoliko puta više ljudi nego što ih je neposredno učestvovalo u rađanju nove demokratije. Rumunija je svim silama stremila u NATO i Evropsku uniju, što joj je i pošlo za rukom.
Umesto zaključka
Tokom Rumunske revolucije smrtno je stradalo 1.142 građana, koji su posmrtno proglašeni za heroje revolucije. Ranjeno je 3.138 ljudi, a zatvoreno 760 učesnika protesta. Mnogobrojne žrtve su deca. Iz redova Rumunske armije poginulo je 260, a ranjeno 545 ljudi. Iz redova bezbednosnih snaga 65 je izgubilo život, a 73 je ranjeno.
Posle revolucije je utamničeno oko 1.000 civila i oko 1.500 pripadnika vojske, bezbednosti i milicije, jer su bili protiv promene režima. Samo iz sastava Pete uprave, jedinice iz Departmana državne bezbednosti, 341 pripadnik je bio u zatvoru. Postoji sumnja da mnogi „sekuristi“ nisu prijavili ranjavanje, kako time ne bi potvrdili opredeljenost za Čaušeskua.
***
Na 20-godišnjicu revolucije u Rumuniji se pojavila knjiga koja, navodno, najzad saopštava istinu. Kako se tvrdi u tom delu, rumunski prevrat su zajednički organizovale Sjedinjene Države i Sovjetski Savez. Sovjetski lider Mihail Gorbačov je pre rumunske narodne eksplozije, početkom decembra 1989. godine, kako se sada piše, pokušavao da ubedi Čaušeskua da dobrovoljno odstupi s vlasti. A pošto to predsednik nipošto nije želeo, snašao ga je narodni i državni stampedo.
***
Ljudi koji su aktivno učestvovali u svrgavanju Čaušeskua smatrali su da je glavno oružje u njihovim rukama – televizija. Zahvaljujući releju kod Vršca i ondašnjoj Jugoslovenskoj radio-televiziji, slike o prevratu su ubrzo potekle u svet. Gledaoci širom sveta imali su prvi put mogućnost da direktno prate revoluciju. Kasnije, u prevratima i ratovima što su sledili, to je postao glavni adut i manir Zapada (SAD). Kompleks državne televizije, drvenim palicama, branilo je nekoliko hiljada građana s naoružanim pripadnici vojske. Ljudi iz Sekuritatee su nekoliko dana pokušavali da osvoje tu medijsku Bastilju.
***
Nekoliko meseci pre izbijanja Rumunske revolucije u Bukureštu su se sreli savezni sekretar za narodnu odbranu, general armije Veljko Kadijević i rumunski ministar odbrane, general-pukovnik Vasile Milea. Na zvaničnoj večeri, koju je tim povodom priredio jugoslovenski ambasador Boro Denkov, prilikom zdravice, visoki oficiri su ponovili da nikada vojsku neće upotrebiti protiv svog naroda, kritikujući primenu sile na pekinškom Trgu Tjenanmen.
Zvonimir Pešić je pukovnik u penziji. U vreme Rumunske revolucije bio je sekretar Vojnog izaslanstva pri ambasadi SFRJ u Bukureštu.
Naslovna fotografija: Evenimentul Zilei
Izvor Pečat
BONUS VIDEO:
