Nikola Živković: Nekoliko reči o Miki

Imam tri kćerke, dakle, mogu veoma dobro da razumem te, tada devojčice i mlade devojke koje sada govore o svojim patnjama. Ono što ne mogu da razumem jeste ponašanje roditelja

Srpska javnost najzad je malo odahnula. Barem za dva ili tri dana mediji nas ne bombarduju o „stotinama hiljada novozaraženih“ u Srbiji, u Evropi i svetu od virusa korone. Svi pričaju o Miki. Reč je naravno o režiseru i učitelju glume Miroslavu Aleksiću.

Lavinu je pokrenula jedna glumica. Ime joj je Milena Radulović. Svi se pohvalno izražavaju o njenoj „izuzetnoj hrabrosti“. Optužila je profesora da ju je seksualno zlostavljao i silovao. Tada je bila maloletna. Posle nje javilo se još nekoliko žena sa gotovo istom ili sličnom optužbom. U to vreme bile su stare između petnaest i devetnaest godina. A neke i mlađe.

To su za sada poznate činjenice. Sud, razume se, treba da proceni koliko su optužbe tih žena ubedljive i istinite. Naravno da se sa velikim interesovanjem očekuje i izjava Miroslava Mike Aleksića.

Kao dete od nekih devet ili deset godina igrali smo se „kauboja“ i „indijanaca“. Ja sam uvek voleo da budem „indijanac“. Ni danas ne mogu da tačno objasnim zašto sam se rešio na taj korak. Moguće da sam, premda dete, intuitivno osetio da tu nema nekog velikog junaštva ako jedna „ekipa“ poseduje puške i topove, a druga strana samo luk i strelu. U tom slučaju, ovde nemamo posla sa poštenom borbom. „Beli“ su se prosto perverzno iživljavali nad „crvenim“. Baš kao što su se NATO dželati, čije stanovništvo broji oko 400 miliona ljudi, godine 1999, oko osamdeset dana, perverzno iživljavali nad mojim narodom, koji broji manje od 10 miliona (Srbija, Republika Srpka i Crna Gora).

Šta želim da kažem sa ovom pričom? Ništa, sem da sam oduvek bio na strani žrtve. Tako sam i sada na strani Milene Radulović i njenih drugarica. One su godinama, kako danas tvrde, bile zlostavljane od strane svog učitelja.

Ćutale su dugo godina. Saosećam sa njima. Nije lako javiti se sudu, izaći pred javnost i pričati o svojim patnjama. Tada su bile devojčice. Danas su one žene, a neke, pretpostavljam, imaju sopstvenu porodicu. Kako one danas mogu svom detetu da objasne zašto se to upravo njima događalo? I zašto su tako dugo ćutale?

Na ovo pitanje postoje brojni odgovori. Pročitao sam neke od njih. Nisu me zadovoljili. Sva ta gomila komentara, po meni, jeste nekako neubedljiva, jednostrana, siromašna, pa, ako hoćete, i nemaštovita.

Šta želim da kažem? Imam tri kćerke, dakle, mogu veoma dobro da razumem te, tada devojčice i mlade devojke. Ono što ne mogu da razumem jeste ponašanje roditelja. Kako je moguće da su majke te dece pristale na uslove koji je postavljao Miroslav Aleksić? Niko ne može da u vaspitanju zameni roditelja, a naročito ne dok su deca maloletna. Zašto se nijedna devojčica nije poverila majci? Najčešći odgovor glasi: „On je bio takav autoritet! A mi smo imali poverenja u njega.“ Odgovore ovakve i slične sam mnogo puta čuo i deluju mi potpuno neubedljivo. Zašto? Zato što imam utisak da roditelji žele da sopstvenu odgovornost za vaspitanje dece prenesu na nekog drugog. U ovom slučaju – na Miku. On je zahtevao da roditelji budu sasvim isključeni iz „Mikinog obrazovnog programa“.

I zaista, zašto su majke pristale na te uslove? Da se devojčice nisu poverile svojim roditeljima za mene je jasan znak da tu nešto nije u redu. Greška i greh, dakle, leži ne samo na Miki, nego i na roditeljima. A to nije lako priznati. Da je „Mika svemu kriv“, to mi se čini suviše pojednostavljeno objašnjenje i ono me nikako ne zadovoljava. Jer, ako su roditelji pristali na uslove vaspitanja učitelja glume, to znači da su prećutno pristali da on „raspolaže“ njihovom decom, kako njemu odgovara. Verujem da se tu nalazi ključ problema.

I još nešto. Ovde nemamo posla samo sa današnjim mladim glumicama, sa estradnim zvezdama iz sveta teatra i filma. Prosto se o njima u štampi i medijima najviše piše. No, postoje brojne prećutane žrtve. A o njima niko ni danas ne govori. Treba da, po meni, iskoristimo ovaj slučaj i da progovorimo o svim žrtvama, a ne samo onima koje obasjava reflektor kamere.

Čuo sam pre nekoliko nedelja, recimo, priču o jednoj mladoj lepoj ženi. Srećno živi sa mužem i dvoje maloletne dece. Podstanari su. Muž je nedavno dobio otkaz, tako da žena trenutno jedina zarađuje za porodicu. Čisti po stanovima bogatih Beograđana. U mojim očima to je žena istinski heroj. U stanu u centru Beograda pre nekih pola godine silovao ju je jedan bahati, bogati i besan muškarac. Star je blizu pedeset godina. Poseduje odlične veze sa najmoćnijim ljudima u Srbiji. Izgledi da istera pravdu za nju su ravni nuli. Ta, jedva ima novaca da prehrani porodicu!

Vaspitana u tradicionalnom, srpskom duhu – rođena na jugu Srbije – jedinu pomoć videla je u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ispričala je ceo slučaj svom proti. Priznala je da je pre neki dan bila na Pančevačkom mostu, sa namerom da skoči u Dunav. Čula je glas mlađeg deteta: „Mama! Ne!“ Poslušala je taj „Božiji glas“. Prota je zadužen za parohijane njenog dela grada. Jedva ju je odvratio od samoubistva. Premda duboko verujuća žena, njen osećaj poniženja i stida bio je toliko snažan da nije više imala snage da dalje živi.

Godinama se družim sa tim sveštenikom i on mi je sve to ispričao u poverenju i, razume se, nije spomenuo ime te žrtve. Posle smo posedeli uz kafu i nastavili smo da se družimo nekih tridesetak minuta, da više ćutimo nego pričamo. Tihovanje je često ubedljivije i lekovitije od bučnih psiholoških i socijalnih televizijskih „okruglih stolova“ i učenih analiza.

U jednom trenutku stari, dobri prota prekide naše ćutanje: „A šta mislite da je ta žrtva kojim slučajem bio Ciganin, lezbejka ili homoseksualac? Sve te nevladine organizacije – bogato dotirane od strane države Srbije, Amerike i Evropske unije – digle bi takvu buku, da bi od predsednika Srbije do njegovog najnižeg činovnika svi morali da kleknu pred Vašingtonom i Briselom i da izraze ,duboko žaljenje zbog srpskog fašizmaʼ. Ovde je žrtva jedna obična mlada Srpkinja, svetosavsko stvorenje, a za te žrtve nije, čini se, niko nadležan.“

Nema ko da joj pritekne u pomoć sem, eto, ovog skromnog, mudrog prote. A on nema nikakvog uticaja na vlast i medije. Iz svog džepa dao joj je novac, koliko otprilike dobija za jedan mesec kada čisti po stanovima bogatih beogradskih kuća. Novac može da vrati kada ima. Ne treba da žuri. A on će da se postara da možda neko od parohijana nađe neki posao za nju i njenog muža. Izgledi nisu veliki, no, potrudiće se. Sve je u Božijim rukama. Tako su se rastali. Moli se za nju svakog dana.

Jednom rečju, puni naslov ovog mog kratkog teksta trebao bi, verovatno, da glasi: „Nekoliko reči o Miki i o današnjem srpskom društvu.“

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Agape – Aleksandar Gajšek

 

Izvor Stanje stvari, 22. januar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u