Kada budete čitali ovaj tekst, pretpostavljam da ćete već zaboraviti da je jednom davno postojala neka ledena zimska oluja koja se zvala Filomena, čiji je dolazak štampa u Srbiji najavljivala gromopucatelnim naslovima, da bi u nastavku saopštavala publici otprilike ovo: tokom predstojećeg januarskog vikenda biće snega i neće biti toplo. Dakle, to je (bila) Filomena u Srbiji. Ok, preživeli smo je. Zašto onda uopšte pišem danas o tom običnom januarskom vikendu u Srbiji? Možda zato što se, češće nego što mislimo, u najbesmislenijim vestima nalazi neki končić koji nas na kraju dovede do onoga što jeste vest i što jeste istina.
Šta je dakle, (bila) prava vest u „vesti“ o Filomeni? Prava vest je trend zastrašivanja koji se Filomenom nastavlja. Umesto da navodimo druge slične primere zastrašivanja, zapitajmo se gde to strašenje počinje.
Zlokobno poistovećivanje
Naravno, počinje od porodice. Evo jednog malog testa: koja vam jezička formulacija prva pada na pamet, a da se u njoj nalazi reč porodica? Moja prva asocijacija je porodično nasilje. Neko će reći da nasilja u porodici ima, što je tačno, ali je tačno i to da je nasilje bilo sankcionisano i pre nego što se pojam porodično nasilje pojavio. Pa zašto je onda taj pojam nastao? Zašto je, zahvaljući bujici serija i filmova u kojima divljaju očevi ili muževi zlostavljači, danas lakše zamisliti muškarca kao nasilnika, nego kao nekoga ko voli i štiti svoju ženu i decu?
Razume se, porodica ima raznih – neke su srećne, neke nesrećne. Ključna stvar nije u tome kakva je ova ili ona porodica, već na šta pomislimo kada čujemo reč porodica. Ako se sintagma porodično nasilje toliko zalepila za pojam porodice da je postala skoro neodvojiva – za razliku od izraza porodična ljubav ili porodična lojalnost – onda je jasno da je na delu jezički inženjering koji treba da u glavama ljudi promeni značenje reči porodica. I to ne zato što to tako jeste, već zato što to neko želi.
I tako, ako smo „preživeli“ porodicu, evo nam spasa: krenuli smo u školu. Ali ne lezi vraže! Nema nam spasa, jer nas tamo čeka vršnjačko nasilje. Za svedoka uzimamo Vlajsu Arsenijevića i njegov život na Balkanu. Tekst u kome se to opisuje nosi naslov „Ispovest Vlajse Arsenijevića (2): Trpeo sam vršnjačko nasilje“, a počinje ovako: „Prelazak u drugi grad i drugu školu, svakako su povelike traume koje mogu da vas snađu, naročito ako imate ispod 10 godina. U slučaju Vlajse Arsenijevića, dramatičnost promene i jedinstveno ružno iskustvo iz obrazovnog sistema, direktno su ga vodili u uličnu, pank školu, u kojoj je konačno našao svoj put. Iz njegove i sličnih gradskih priča drugih momaka i devojaka, iznikla je živa muzička scena, kojom se Beograd i te kako kasnije ponosio.“
Kako u ovim sklepanim rečenicama prepoznati rad ideologije? Jednostavno. Iako se u tekstu uglavnom govori o banalnosti Vlajsine mladosti u kojoj nije voleo školu, ali je voleo proizvode masovne kulture – teško da je bio jedini koji je tako proveo mladost – u naslovu i uvodu se sve to svodi na jednu stvar: vršnjačko nasilje. I to ne samo tako što se ono konstatuje, nego što se neposredno povezuje sa uspehom, jer kako kažu autori teksta, iz Vlajsine i sličnih gradskih priča (dakle, iz priča o ljudima koji su trpeli vršnjačko nasilje) „iznikla je živa muzička scena kojom se Beograd i te kako kasnije ponosio“. Drugim rečima, tvrdi nam se da u Beogradu ne bi bilo muzike da nije bilo žrtava vršnjačkog nasilja. Kakva glupost! Ako je to zaista tako, zašto sada, kada vršnjačkog nasilja (navodno) ima više nego ikada ranije, nemamo još bolju muzičku scenu u Beogradu?
Opsednutost vršnjačkim nasiljem koju pokazuju autori teksta o Vlajsi deo je jedne šire akcije: škola se mora poistovetiti sa vršnjačkim nasiljem, kao što se porodica poistovetila sa porodičnim nasiljem. A pošto je Vlajsa uvek bio pre svega lutka u izlogu političke korektnosti (odnosno korporativne ideologije) onda naslov i uvod teksta o njemu moraju da govore o vršnjačkom nasilju, a ne, recimo, o panku, stripu, i ostalim opštim mestima mladosti o kojima se u pomenutom tekstu govori mnogo više.
Dakle, zaboravite priče da ste se lepo družili i da imate dobre drugare iz osnovne i srednje škole. Ako to budete pričali, osumnjičiće vas da krijete kako ste nekoga zlostavljali. Najkorisnije za vas je da se predstavite kao žrtva vršnjačkog nasilja čime ste postali vlasnik traume kojom ćete, poput lične karte, mahati svaki put kada vas neko pita ko ste i šta ste (uradili u životu).
Znam da se sada krećem po tankoj liniji i da me neki čitaoci možda neće razumeti: nasilje u porodici i školi ne treba tolerisati, ali se ovde ne radi o konkretnim pojedinačnim slučajevima, već o tome da stvaranje pojmova porodičnog i vršnjačkog nasilja i njihovo reklamiranje, dovodi to toga da porodica i škola postaju sinonimi za nasilje, te da se u njima „proizvode“ deca koji se ne ohrabruju da prebrode svoje traume, ukoliko ih uopšte imaju, već naprotiv, da se sa njima poistovete, da celu svoju mladost svedu na opsednutost traumama… jer je to „politički korektno“.
Traumatični mekušci
Ako „preživimo“ vršnjačko nasilje zreli smo za fakultet gde se dovršava proces proizvodnje osoba opsednutih traumama – tako nastaje generacija mekušaca. O tome živo svedoči engleska feministkinja Kler Foks: „Kao što obrazlažem u svojoj knjizi Mislim da je to uvredljivo! (I Find That Offensive!), ‘generacija mekušaca’ veruje u pravo da budu zaštićeni od svega što smatraju nepristojnim. Ovakva mentalna vizura posebno je rasprostranjena na univerzitetima. Primeri su daleko od parodije: Nacionalna unija studentskih konferencija zabranila je aplaudiranje, jer bi ono moglo da prouzrokuje traumu; studentkinja Edinburškog univerziteta suočila se sa pretnjom isključenja sa sastanka nakon što je podigla ruku kao znak neslaganja. Prošle godine studenti na Univerzitetu Istočna Anglija zabranili su meksičkom restoranu da deli sombrera zbog rasističke stereotipizacije. Univerzitet u Kembridžu je u martu zabranio tematsku zabavu Put oko sveta za osamdeset dana usled straha da bi nošenje nacionalnih kostima moglo delovati uvredljivo.“ (Prevedena verzija citiranog teksta nosi naslov “Generacija mekušaca“ i može se naći na internetu).
Ovi tragikomični primeri su potpuno logični: ako biti politički korektan znači biti opsednut traumama, onda se u životu studenata oba pola sve mora vrteti oko trauma (a ne, recimo, oko sticanja znanja ili unapređivanja vlastite ličnosti). Pošto je trauma ključna stvar – bilo kao nešto što se ima, ili nešto što preti – onda je prag traumatičnosti toliko smanjen da bezmalo svaki kontakt može da je izazove i zato je ima doslovce svuda: ispod svakog kamena, iza svakog ćoška, iza svakih vrata.
Na kraju i samo obrazovanje postaje traumatično: sećam se vrlo dobro kada su nam u okviru reforme visokog školstva po bolonjskom receptu naređivali da smanjimo obim programa, navodno zato što su studenti „preopterećeni“. Dakle, sugerisalo se da bi mogli da se „traumatizuju“ učeći. Sada smo dobili fakultet na kome studenti provode više vremena – jer su predavanja uglavnom obavezna, pa je opterećenost maksimalna – a da pritom usvajaju mnogo manje gradiva, budući da su programi kurseva skraćeni. Tako je briga o optrećenosti i potencijalnoj traumi studenata postužila kao izgovor da se poveća kontrola studenata i da se smanji količina znanja koju usvajaju. (Mi smo devedesetih studirali drugačije: programi su bili mnogo širi i bolji, a predavanja de facto neobavezna. Čovek je mogao da ide na predavanja koja su ga zanimala, a da ostatak slobodnog vremena provodi u samousavršavanju, spremajući ispite sam, kao što i priliči studijama. Tada nisam znao šta je trauma, ali sam znao šta je zadovoljstvo studiranja: i to u prvoj polovini devedesetih, da to ponovim.)
Opsednutost traumom i „nasiljem“ koje nas u zasedi čeka na svakom ćošku, poput vernog psa prati potcenjivanje intelektualnih sposobnosti učenika i studenata. O tome govori i anegdota koju je ispričao engleski sociolog Frenk Furedi: na takmičenju u recitovanju, njegov sin, osnovac, naučio je napamet prilično dugačku pesmu, za razliku od ostale dece koja su naučili pesmice od strofe ili dve. Nakon što je dečak izrecitovao pesmu, voditeljka programa ga je pitala – i to samo njega – da li zna šta znači pesma koju je naučio napamet. Kad je dečak odgovorio, okrenula se, u neverici, prema direktorici sa pitanjem šta da radi. Furedi je kazao da je za tu voditeljku dužina pesme koju je naučio njegov sin bila neka vrsta kulturološkog zločina (cultural crime).
Furedi nije dalje obrazlagao ovu tvrdnju, ali stvar je jasna: to je zločin, jer je dečak opteretio sebe više nego drugi učenici, pa je time pokazao da se od svih njih traži manje, nego što mogu da urade. Taj dečak je, drugim rečima, razotkrio jednu prevaru: da se u školama učenici uče manje nego što mogu da nauče i to zato što glavni junak školovanja nije znanje ili testiranje gornjih granica sposobnosti učenika, već… trauma i vršnjačko nasilje. Učenike ne traba okružiti znanjem čije usvajanje stvara osećanje ponosa i povećava samopouzdanje, već pričom o pretećim traumama koje od učenika stvaraju bespomoćnike, uvek spremne da traže nečiju pomoć.
Na fakultetima se, kao što smo videli, taj proces traumatizovanja produžuje i dovršava – više se brine o tome da studenti ne budu „preoterećeni“, nego da nešto nauče – da bi, na kraju, u anglosaksonskim kampusima to dovelo do stvaranja ustanove „sigurnog prostora“ (safe place) u kojima se studentima garantuje da će biti udaljeni od bilo kakvog izvora trauma. To praktično znači da su u sigurnom prostoru studenti izolovani od svega, jer tamo gde postoji opsednutnost traumama, tamo sve može da izazove traumu.
Strategija porobljavanja
Da li vam opis tog sigurnog prostora malo liči na zatvor?
Meni da.
Uglavnom, sigurni prostor je simbolički kraj procesa školovanja, započetog „porodičnim“ i „vršnjačkim“ nasiljem. Na kraju dobijamo ljude koji su naučeni da nemaju nikoga bliskog – ni članove porodice, ni vršnjake, jer su i jedni i drugi izvor nasilja/trauma; ljude koji se plaše sveta, jer ovaj može da ih traumatizuje; ljude opsednute traumama, koji sebe određuju kao žrtve, dakle, kao bespomoćne ljude koji su nemoćni da prebrode traumu ili da je savladaju, zato što su naučeni da su bez traume niko i ništa – traumiran sam, dakle postojim. Tako dobijamo ljude koji su pristali na to da budu od porcelana, ljude koji ne mogu ništa da izdrže, jer su sve vreme učeni da ništa i ne treba da izdrže; ljude koji su učeni da je junaštvo – sposobnost da sebe zaštitiš – nešto prljavo i odvratno, nešto sirovo, „necivilizovano“; ljude koji se plaše svakog sukoba, pa i zamrznutog.
Dobijamo, ukratko, ljude koji se hvale svojom nemoći i koji su zato prinuđeni da mole za zaštitu. Koga da mole? Pa onoga ko ima moć, a to je mreža korporacija koja ih je tako i vaspitala i oblikovala, upravo zato da bi na kraju došli pred nju, klekli, i tražili zaštitu. I zaštitu će dobiti, ali ne besplatnu. Cena je pokornost. I zaista, ljudi koji su pretvoreni u pokretne traume, pristaće na ropsku pokornost, koju više ni jedan argument neće moći da dovede u pitanje, prosto zato što se u jezgru te pokornosti ne nalazi neko uverenje, već panični strah nastao dugotrajnim zastrašivanjem. I ovakvi uplašeni ljudi biće, bez sumnje, surovi i brutalni, i lišeni svake principijelnosti, baš zato što su bespomoćni i uplašeni: bez junaštva, nema ni čojstva.
Ova briljantna strategija porobljavanja vlastitog stanovništva, ima samo jednu slabu stranu: ne može se vladati svetom, sa ljudima koji se uče da beže od sveta. Nakon što se grupa ljudi povuče u sigurni prostor uklanjajući se od trauma, na prazno mesto, koje je ostalo iza njih, doći će drugi ljudi. Oni koji se ne plaše trauma, koji se ne plaše sveta. Oni koji nikada nisu čuli za Filomenu, jer januarskom minusu i snegu ne daju imena.
U međuvremenu, šta nama u Srbiji preostaje? Odgovor je jednostavan: da budemo politički nekorektni, dakle hrabri, kako bi sutra mogli da se ponosimo hrabrošću, a ne traumama. Jer ono što nas ne ubije, ojača nas. To važi i za hladnoću u januaru i februaru: ukratko, obucite se, izađite napolje.
Naslovna fotografija: AFP Photo/Gabriel Bouys
Izvor Pečat
BONUS VIDEO:
