Udruženje Književnika Srbije objavilo je saopštenje povodom romana Kontraendorfin Svetislava Basare, koje prenosimo u celosti.
– Tražimo pomilovanje za grešnog našeg kolegu Svetislava Basaru povodom njegovog romana Kontraendorfin u kome je opisao nešto što se nikada nije desilo sa nebeskom Desankom Maksimović. I oprosti mu Bože, jer ne zna što čini u svom delu ovenčanom prestižnom NIN-ovom nagradom.
Ukazujemo ovom prilikom na opšti vrednosni pad kriterijuma izdavača i urednika u izdavačkim kućama, kao i žirija, što dovodi i do ovakvog omalovažavanja ne samo Desanke Maksimović, već nameće trend omalovažavanja srpskih književnih velikana čime se obezvređuju kulturni identitet srpskog naroda i kulturne vrednosti koje su oni stvorili.
Žao nam je što se NIN nije izdigao iznad strasti samoporicanja iskazanih u nagrađivanju Basarine umotvorine. Želimo, da nekada naš najugledniji nedeljnik bude opet ono što je i bio. Put zatiranja naših književnih vrednosti nije put NIN-ovog izbavljenja.
Ovo se moglo desiti u „jednoj zemlji na Balkanu“ samo kao slepilo.
Želimo od srca, kolegi Basari, žiriju i NIN-u da progledaju. Ovakve pojave u srpskoj književnoj kulturi „no basaran“, jer nivo svesti čitalaca je iznad teofilizacije Srbije.
Desanka, oprosti nam.
Izvor Večernje novosti, 29. januar 2021.
Vladimir Kecmanović: Dva basa i jedan pas
Čudni su laureati drvenog kritičara Pančića i njegove četiri omorike. Ljudi kažu šta misle o tragikomičnom žiriju i pripadajućim mu maloumnim kriterijumima, a ovi što ih izaberu počnu da kurobecaju, kao da su im krivi oni koji su na lakrdiju skrenuli pažnju, a ne oni koji su ih svojim izborom u tu lakrdiju uvalili.
Ali, hajde kad je u pitanju prošlogodišnji laureat – on sa socijalnom, i ne samo socijalnom, inteligencijom, nikada nije bio najintimniji.
Ovogodišnjem, međutim, barem kafanske pameti nekada nije falilo.
No, eto ti šta se desi kad je čovek svestan da nije nagrađen za knjigu – koju je, sudeći po onim stilski nedorađenim fragmentima u kojima se pesnikinji iz lektire pripisuje ljubav prema analnom seksu, skarabudžio levom nogom – nego za najveću blamažu koju je sebi priuštio u dosadašnjem javnom životu.
A nije da je manjkalo blamaža u karijeri autora Kontraendorfina (koga zovu Bas, pa je tako dirigent Teo, uz psa i kontrabas iz romana svog prošlogodišnjeg favorita, dobio još jedan kontrabas, ali nema drugog kera, zbog čega će četvoro preostalih članova orkestra onaj jedan džukac i dalje morati sam da prevodi preko ulice kada maestru dosadi da ih žedne prevodi preko vode).
Ipak, nikada donedavno Sveta zvani Bas nije došao u priliku da pruži podršku jednom trideset godina starom režimu kontra građanima koji su se protiv tog režima pobunili. Ne znam da li mu je, dok je potpisivao tu vragoliju, bilo jasno da se, što bi on rekao, žestoko „upuvao“, ili je gadan miris osetio tek kada su drski građani na izborima taj režim konačno skinuli sa grbače.
Kako god, ni utešna nagrada od redakcije pod dominacijom samozvane ambasadorke one Crne Gore koje više nema, ali joj to još niko nije javio, očigledno ne može da ga uteši, pa – umesto da, kao što dolikuje slavljeniku, peva – nastavlja da, kao neka prekoplotašica, druge optužuje za dramatičnu situaciju u sopstvenim tangama.
Kao što „ambasadorki“ nije jasno koja je razlika između desetina hiljada zastava sa ocilima na protestima u Njegoševoj Crnoj Gori i šahovnica kojima po Srbiji mašu imaginarni domoljubi iz njenih snova, ni naš Baki ne kapira kako je podsmevanje opozicionom bojkotu, bojkotu NIN-ove nagrade ili peticiji 93 intelektualca – ma šta ko o ovim raznorodnim fenomenima mislio – blago rečeno neprimereno kada stiže iz usta iliti pera potpisnika Apela 88.
I normalno, kako i priliči novopečenom montengrinskom šovinisti, koji se Dukljanima priključio baš blagovremeno, kao Jozo koji je četrdeset pete otišao u Crnu legiju, Svetislavu se u svemu priviđa „velikosrpska zavera“.
Andrićeva nagrada u Višegradu se, tako, dodeljuje „isključivo zaslužnim nacionalistima“ (kao što su čuveni austrijski ili, biće, slovenački nacionalista Peter Handke, kineski nacionalista Ju Hua ili tatarska nacionalistkinja Guzelj Jahina, nagrađena – eto ti nacionalističke transferzale – za knjigu o Handkeovim Švabama…).
NIN-ova nagrada iz svojih slavnih dana je, po Basari, bila pod kontrolom „nacionalističke čaršije“, dok je ova, korporativna, baš picikato. A podršci bojkotu, koji mu „smrdi“, kaže, nedostaju još Sima Spasić, Ljilja Smajlović i Baka prase.
Nema sumnje da bi bilo zanimljivo Svetino iskreno, ali stvarno iskreno svedočenje o tome kako je „nacionalistička čaršija“ dodeljivala NIN-ovu nagradu pošto je prvu, po sopstvenom priznanju, dobio baš u vreme njene vladavine.
I u pravu je – za Simu Spasića ne znam, ali verujem da Ljilja Smajlović i Baka prase, kao i većina ljudi u Srbiji koji imaju tri daske u glavi, podržavaju bojkot NIN-ove nagrade i njihova imena stvarno nedostaju. Kao što u njegovom Apelu 88 nedostaju Naser Orić, Marko Perković Tompson i blaženopočivša Višnja Pavelić.
A što se tiče laureata Andrićeve nagrade iz Višegrada, pomenutih i nepomenutih, uključujući i čoveka koji je nagradu osnovao – Sveta može da čučne i počne.
Ali, evo, da budem konstruktivan – predlažem da se NIN-ova nagrada od sada dodeljuje kvartalno, kako bi Svetislav Kontrabas stigao da je dobije osamdeset osam puta, plus još jednom za Višnju, minus dva puta za Nasera i Tompsona koje su „nacionalistički“ žiri i „antifašista i Jugosloven“ Bogoljub već odradili.
Hoće li bi ti lako – neće.
Ali, šta da radimo – začepićemo nos.
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Nova S
Izvor Iskra, 29. januar 2021.
BONUS VIDEO:
