Miša Đurković: Dok se narod pita…
Da li će birajući put Vladimira Kostića, umesto puta Stojana Novakovića, ova generacija akademika ostati ubeležena u istoriji kao prva kojoj je srpski narod došao pod prozor da protestuje?
– U obe inicijative u koje sam uključen povodom neprihvatljivih javnih nastupa predsednika SANU obratili smo se čitavoj Akademiji, zahtevajući od samih akademika – među kojima su brojni veliki naučnici, srpske patriote, učitelji generacija, ljudi koje su mnogi doživljavali kao intelektualne i moralne svetionike u ova teška vremena – da čujemo šta misle o stavovima koje iznosi njihov predsednik. Dakle, da se od toga ograde, iznesu javnu kritiku, pokrenu raspravu o njegovoj odgovornosti, konačno da ga smene zbog kršenja Ustava i zloupotrebe položaja.
No sem akademika Pipera, Baste, Ocića i Tešića, ostali ćute i time očigledno prihvataju da stanu iza svog predsednika i njegovih ovakvih nastupa. Uostalom on kontinuirano iznosi ovakve stavove od 2015, a oni su ga uprkos tome izabrali za novi mandat. I to je jedina važna činjenica – kaže u razgovoru za Pečat Miša Đurković, direktor Instituta za evropske studije.
Koja je granica između slobode govora i prava pojedinca da se verbalno zalaže za nezavisno Kosovo i obaveze predsednika SANU da zastupa stavove koji su u skladu s Ustavom Srbije?
– Kao što vam je poznato, i ja sam, zajedno s profesorom Branislavom Ristivojevićem, dr Vladimirom Dimitrijevićem i još nekim ljudima, žrtva progona po osnovu neokomunističkog verbalnog delikta zbog svog uspešnog naučnog i javnog delovanja koje je dovelo do sprečavanja uvođenja tzv. obrazovnih paketa. Dakle, apsolutno ću braniti pravo privatne ličnosti Vladimira Kostića, kao i pravo Sonje Biserko, Nenada Čanka ili Čedomira Jovanovića, s kojima on deli iste stavove o budućnosti Kosova i Metohije, da te stavove javno iznose i politički zastupaju.
S druge strane, osećam obavezu da kao građanin, Srbin, konačno naučnik, podignem glas kada lekar Vladimir Kostić, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, iznosi stavove suprotne Ustavu, suprotne statutu Akademije, i suprotne osnovnim merilima javne reči koja zahtevaju kompetentnost i znanje o onome o čemu se govori. Zato smo pitali na kojim forumima, i na osnovu kog rada Akademije je on došao do stavova o Kosmetu koje iznosi i ko ga je ovlastio da tako govori. On je inače čovek koji Arsenija Čarnojevića naziva prelatom, koji o Srbima u Crnoj Gori govori kao o nacionalnoj manjini.
Koji su to tajni koridori moći u SANU koji ne dozvoljavaju da srpska akademska ustanova da svoj doprinos u definisanju strateških pravaca srpske obnove?
– Već dugo vremena traje plansko glajhšaltovanje Akademije od nosioca srpskog nacionalnog programa put drugosrbijanske institucije. Odeljenje društvenih nauka, koje bi moralo da bude jedno od najvažnijih, temeljno je odrađeno u tom pravcu i tamo sada suvereno vlada profesor Soroševog Centralnoevropskog univerziteta Tibor Varadi. U to odeljenje više nijedan srpski patriota neće moći da uđe, a najbolja ilustracija za pravac kojim idu je to što su sredstva od Odbora za proučavanje stanovništva, dakle koji bi trebalo da se bavi demografskom obnovom, prebacili na novi odbor koji će se baviti rodnom ravnopravnošću kao pseudonaučnim istraživanjem.
Pomenimo i primer izložbe „Totalni genocid“, koju je pripremio pokojni akademik Dinko Davidov i koju su faktički zabranili 2017, nakon što su Akademiju posetili ambasadori jedne velike sile i jedne regionalne države zainteresovane da javnost ne vidi slike Jasenovca u Knez Mihailovoj. Gospodin Davidov je živeo još nekoliko godina posle, a pripremljena izložba može i posthumno da se postavi, pa se očigledno radi o zabrani da se to pokaže Beogradu. Mislim da u svemu veliki uticaj imaju novac i privilegije. Od kad je u Tadićevo doba podignut akademski dodatak, a penzije u međuvremenu pale, Beograd svake tri godine zahvati ludilo u vezi s izborom u SANU jer se članstvo doživljava kao ozbiljna materijalna privilegija, pa su zarad novca i drugih pogodnosti ljudi spremni da zaćute i „prave se blesavi“.
U međuvremenu, saopštenjem se oglasilo i Odeljenje za istoriju SANU. Da li se Kosovo može braniti „svestranim izučavanjem“?
– Kako naš narod kaže, „Ne grdi ga majka što se kockao nego što se vadio“. Nesrećno saopštenje koje je Istorijsko odeljenje kao „najnacionalnije“ dobilo zadatak da izda, još jedan je primer brukanja i sebe i institucije. Na vrlo kratko i jasno pitanje koje smo im postavili: Da li vi stojite iza stavova svog predsednika i hoćete li da ga smenite, oni su odgovorili besmislenim nabrajanjem toga šta su Odeljenje i SANU radili poslednjih nekoliko decenija.
Podsetio sam ih na to kakav je bio stav Stojana Novakovića, predsednika SANU od 1906. do 1915: radilo se na srpskoj intelektualnoj, obrazovnoj i propagandnoj akciji ka okupiranoj Staroj Srbiji, na osnovu koje je ona 1912. godine oslobođena, a 1913. Londonskim ugovorom i formalno vraćena Srbiji. Umesto puta Novakovića, oni su izabrali put Vladimira Kostića i stoga će ostati ubeleženi u istoriji kao prva generacija akademika kojoj je srpski narod došao pod prozor da protestuje.
Da li je umesto defetističkih izjava da Srbija faktički ne kontroliše kosovsko-metohijski prostor uputnije bilo u ovom trenutku postaviti pitanje možemo li govoriti o očuvanju teritorijalnog integriteta kada SSP ne tretira Kosovo kao deo Srbije? Kako ocenjujete delovanje SSP u pravnom sistemu Srbije?
– Tokom takozvanog unutrašnjeg dijaloga o budućem statusu Kosova i Metohije jasno se kao dominantno stanovište pokazalo ono koje razume da je to privremeno okupirana teritorija i da je kao takvu treba i voditi, a s druge strane raditi sve na njenom ponovnom reintegrisanju u ustavno-pravni okvir Republike Srbije. Tu nema nikakvog zamrznutog konflikta: treba na sve načine raditi na poboljšanju odnosa s albanskom zajednicom, ubrzavanju protoka kapitala, ljudi, izboriti se da i stanovnici naše južne pokrajine budu stavljeni na „beli šengen“.
Akademija bi, da je sreće, trebalo da razrađuje razne modele za aktivno delovanje na tom prostoru, kao i modele za tretman ovog dela teritorije dok se nalazi pod stranom okupacijom. Ne znam zašto se odustalo od dobre ideje sudije Ivoševića da određenim pravnim aktom država Srbija ovlasti privremene institucije u Prištini da deluju kao parlament i vlada npr. Konačno, pogledajte šta sve rade Grci kad je sever Kipra u pitanju. Svakako im ne pada na pamet da „prihvate realnost“. A predsednik SANU kaže da dignemo ruke od svega…
Kako ocenjujete odnos državnih vlasti prema Kosovu, od Miloševića do danas? Da li smo sve dalje od reintegracije ili od priznanja?
– Nažalost, za sve političare od Miloševića do danas prioritet je bilo očuvanje sopstvene vlasti, pa se prema Kosmetu uglavnom na taj način i odnosilo. To nimalo ne abolira osnovnu činjenicu da je izvor problema tzv. međunarodna zajednica koja kontinuirano decenijama radi na suzbijanju Srbije ka beogradskom pašaluku i na otimanju Kosova, za šta je koristila sva moguća sredstva, uključujući i terorizam i vojnu agresiju. Oni tačno imaju mapu puta ispred sebe gde za svakog sledećeg koga dovode na vlast odrede šta će uraditi tokom svog mandata.
Naši političari, da bi došli na vlast, moraju da preuzmu obaveze od njih i onda se trude da nekako kupuju vreme dajući što manje. Nužno na kraju svi uđu u sukob s njima, ali tada već stoji sledeći, čeka u redu i nudi da odradi sledeću etapu. Stoga se sukcesivno ide u pravcu koji Nemci definišu kao potpisivanje obavezujućeg sporazuma o međusobnoj saradnji i ulasku Kosova u UN i druge međunarodne institucije. No dok god se i ovaj narod nešto pita, ne ide sve baš toliko glatko. S druge strane, da smo ozbiljna država, reintegracija, ma koliko daleko bila, morala bi da bude okvir koji definiše delovanje svih institucija i čitavog društva.
Kako objasniti to da danas na Kostićeve izjave ćute oni koji su nekada žestoko napadali Briselski sporazum zbog njegove neustavnosti? Čija je odgovornost veća, predsednika SANU ili onih koji su zaključili ovaj sporazum?
– To su naravno neuporedive kategorije. Predsednik SANU ne donosi političke odluke niti je u situaciji da potpisuje državne sporazume. To rade političari čija je odgovornost razumljivo najveća i o tome smo, kao što znate, više puta govorili, pisali i tim povodom protestovali. Strašno je, na primer, što je predaja energetskog sektora prištinskim institucijama prošla maltene nezapaženo u našim medijima. No Akademija i njen predsednik imaju ogromnu odgovornost u kreiranju strateških pravaca kretanja ovog društva i države – u situaciji u kojoj stranci preko svojih agenata uticaja u javnosti i vlasti lome ovu državu i njene čelnike da preko kolektivnih i ličnih ucena prihvate nezavisnost Kosova i time sebe trajno obogalje, neprihvatljivo je da Akademija bude na njihovoj umesto na našoj strani.
Ako Ustav jeste promenljiv akt, na koji drugi način naš odnos prema Kosovu možemo učiniti apsolutno vrednosnim i nepromenljivim?
– Uskoro izlazi srpsko izdanje knjige Jorama Hazonija Vrlina nacionalizma, koju sam prošle godine sa zadovoljstvom preveo. Izrael, kao što znate, nema pisani ustav. Za njih su ustav Dekalog, Stari zavet i stradalna istorija jevrejskog naroda, što ih sve obavezuje da i savremeni zakoni koje Kneset usvaja ili presude koje sudovi donose slede ovaj dublji višemilenijumski sistem vrednosti koji zapravo čini njihov dubinski, transcendentalni ustav.
Kad su Srbi u pitanju, kosovska vertikala leži u osnovi te naše dubinske ustavnosti. Uzmite narodnu poeziju, Njegoša, Vidovdansku etiku Miše Đurića i videćete da bez kosovskog zaveta Srbi nemaju ni transcendentalni, ni etički, ni obrazovni ni politički koren. Onaj ko to ne razume završiće kao Milo Đukanović. Za razliku od nesrećne Akademije, neke druge srpske institucije, kao što su Srpska pravoslavna crkva ili Matica srpska, vrlo jasno stoje na ramenima divova koji su nam zavet predali. Otud ova naša „hajka“ ili „linč“ – kako nesrećni okupacioni mediji govore – kojom smo uspeli da bacimo svetlo na bar deo problema u vezi sa SANU i da počnemo proces koji treba da vrati Srpsku akademiju nauka i umetnosti srpskom narodu.
Šta je to elita kod Srba, ima li ona zajednički vrednosni stav?
– Svako normalno društvo mora da nađe meru između potrebnog pluralizma mišljenja i elementarnog konsenzusa oko osnovnih pitanja. Kod nas toga nema, ali nažalost i u svetu nije mnogo bolje, što izvanredno ilustruju dešavanja na američkim izborima uključujući novi digitalni totalitarizam i masovno kršenje osnovnih ljudskih sloboda i prava tokom kovid krize i zatvaranja. Ako pogledamo šta nam se dešava, jasno je zašto nemamo elitu kakva nam je potrebna, dakle elitu u izvornom smislu reči. Institucije koje treba da stvaraju elitu u raznim oblastima u sve su gorem stanju, pa i ovo s Akademijom dođe nekako logično. Sve su gori kadrovi i na univerzitetima, u javnoj upravi, u politici i političkim partijama, u pravosuđu itd.
Svuda se na položaje gleda kao na plen koji treba osvojiti i eksploatisati, a to je opet logično ako vrednosnu vertikalu uspostavljaju rijaliti. No u svim vremenima bilo je i biće ljudi koji uprkos svemu znaju ko su i zašto rade svoj posao, pošteno dajući svojoj zemlji sve što mogu. Ima divnih vesti. Moj drug Spasa, prevodilac, prešao je pedesetu i dobio nedavno peto dete, drugi prijatelj Zoran, profesor univerziteta, sa 49 dobio je četvrto, a Dušan, takođe doktor nauka, sa 45 nedavno me je obradovao vešću da čeka peto dete. Za mene su oni elita a ima takvih i dalje dosta po Srbiji.
Autor Nataša Jovanović
Izvor Pečat, 22. januar 2021.
Vasilije Krestić: O SANU i njenom predsedniku
U protestima koji su se zbili protiv SANU i njenog predsednika Vladimira Kostića više puta, u raznim prilikama, neki od protestanata su me pozivali da se izjasnim o čitavoj situaciji koja se tiče Akademije i njenog čelnog čoveka a u vezi s njegovim izjavama o statusu Kosova i Metohije. Nisam bežao od oglašavanja, ali, uprkos pozivu protestanata da se oglasim, mene niko, nijedan novinar, nijedan medij do danas nije pozvao da dam bilo kakvu izjavu. Svi su unisono ponavljali kako se akademici ne oglašavaju, a što se mene tiče, čekali su da ih tražim, da ih vučem za rukav i molim da me udostoje nekog razgovora. Posebno i na provokativan način prozvao me je, kao „velikog srpskog patriotu“, gospodin Miša Đurković. Ne želim s njim da se takmičim u patriotizmu, jer on je, po načinu kako se poneo, u tom pogledu nedostižan. Moja dela, koja su nastajala tokom pedest i više godina, govore o meni, mom naučnom, nacionalnom i političkom opredeljenju. Pa, kako ne volim nikome da ostanem dužan, evo mu mog odgovora.
Okupacije nisu večne
U više navrata, na raznim mestima, zastupao sam i zastupam stanovište da Srbi i Srbija nikako ne bi smeli da dignu ruke od Kosova i Metohije i da ih prepuste Šiptarima. Tvrdio sam i tvrdim da nema u svetu ozbiljne države i ozbiljnog naroda koji bi se pod raznim pritiscima, kakve već više godina doživljavaju Srbija i Srbi, odrekli svoje teritorije. Po mom mišljenju Kosovo i Metohija su okupirani, a okupacije nisu večne. Pogotovo nisu večne u našem vremenu, kada su geopolitičke promene, u skladu s ubrzanim tehnološkim procesima, ubrzanije nego što su bile u prošlim vremenima. Ne nalazim da ima potrebe da se, od časa do časa, kad me neko prozove, poput papagaja o ovom pitanju po ko zna koji put izjašnjavam.
Ne delim mišljenje predsednika SANU gospodina Kostića da su Kosovo i Metohija i de facto i de iure izgubljeni i da Srbija zbog toga treba od njih da digne ruke, da ih prepusti Šiptarima. Međutim, nisam spreman da osporim pravo gospodinu Kostiću da o statusu Kosova i Metohije misli drugačije od mene, da ga zbog toga optužujem da je izdajica ili da je nečiji plaćenik, kako se moglo čuti u održanim protestima, ili pročitati u nekim štampanim medijima. Kome će istorija dati za pravo, gospodinu Kostiću ili meni, to u ovom trenutku niko živ ne može znati.
Nisam saglasan
Brutalne napade pa i teške uvrede upućene Kostiću zato što misli tako kako misli ne odobravam. Nisam saglasan ni s onima koji traže ostavku predsednika Kostića zato što se ne slažu s njegovim mišljenjem o Kosovu i Metohiji. Kao član SANU budno pratim šta se u Akademiji događa i šta se u njoj radi. Nisam primetio da predsednik Kostić čini bilo šta što je suprotno interesima Srbije i srpskog naroda, da je izdajica i nečiji plaćenik. Da sam to uočio i da je toga bilo, ne bih ćutao. Digao bih glas protiv njega, kao što sam činio u vreme kad je predsednik bio Hajdin, koji je dozvolio da bude sluga režima i koji je čak bio spreman da odustane od ozakonjenog imena Akademije, da iz njenog naziva izbaci reč kojom je ona označena da je srpska. Hajdin je zabranio održavanje skupa o Kosovu i Metohiji. Nije dozvolio da Akademija štampa zbornik radova sa naučnog skupa Velika Srbija, istine, zablude, zloupotrebe. Sprečio je da se knjiga pokojnog akademika Viktora Novaka Magnum crimen, koja je bila prevedena na engleski, razmenjuje sa naučnim institucijama širom sveta. Zazirao je od Memoranduma, plašio se i njegove senke, a Kostić je taj dokument, povodom tridesetogodišnjice njegovog nastanka, prihvatio i pohvalio, a osudio one koji su ga krivotvoreći napadali.
Kostić je kao predsednik preduzimljiv i svojim aktivnostima višestruko je oživeo Akademiju, koja je pod Hajdinom istinski bila uspavana. Razlika između Kostića i Hajdina je i u tome što je Hajdin malo i retko nastupao i nije se izjašnjavao o suštinskim nacionalnim pitanjima, ali je mnogo toga uradio što nije odgovaralo srpskim nacionalnim i državnim interesima. Kostić često javno nastupa i svojim izjavama, koje nisu u skladu s Ustavom, iritira javnost. Međutim, kao što sam već rekao, u Akademiji on ništa nije uradio što je protiv njenih i bilo kojih vitalnih nacionalnih interesa. Razlike ima i u tome što sam ja u vreme Hajdina protiv njega i njegovih antisrpskih odluka vodio usamljenu bitku a javnost je ćutala. Danas javnost diže glas protiv Kostića koji jedno priča a drugo radi. I zbog toga nisam nalazio i ne nalazim za potrebno da ga treba rušiti, što ne znači da ga ne treba kritikovati.
Mislim da gospodin Kostić čini propust što prilikom javnih istupa izričito ne kaže da ne govori u ime Akademije, kao njen predsednik, jer on takva ovlašćenja i nema, već kao slobodan građanin. Mnogi su, ne bez razloga, digli glas protiv njega baš zbog toga što su njegove javne istupe ocenili kao istupe predsednika u ime čitavog članstva SANU.
Dokaza nema
U jednom od svojih najnovijih tekstova gospodin Đurković je postavio pitanje „zašto su velike srpske patriote i naučnici Krestić i Čavoški Odeljenje društvenih nauka napunili“ kadrovima Džordža Soroša i Svetske banke. Ne znam na osnovu čega naučnik Đurković tvrdi da sam napunio Odeljenje društvenih nauka kadrovima Soroša i Svetske banke. U izborima za članove SANU učestvuje oko 120 do 130 članova. Nema te osobe u Akademiji, ma koliko bila ugledna i uticajna koja može pridobiti veći deo izbornog tela da glasa za nekog kandidata. Đurković bi morao izaći s dokazima da sam ja u tome uspeo sa kadrovima Soroša i Svetske banke. Međutim, tih dokaza nema. On izmišlja, iznosi neistine, i dokazuje da je neozbiljan i neodgovoran, da mu se ne može verovati. Da je ozbiljniji i odgovorniji, a i dobronamerniji, mogao je u nekim mojim tekstovima da vidi s kojim „simpatijama“ sam pisao i govorio o Sorošu i njegovim srpskim ljubimcima.
Nedovoljno obavešten a ostrašćen, gospodin Đurković je optužio Akademiju što nije održana izložba koju je nameravao da priredi pokojni akademik Dinko Davidov pod nazivom Totalni genocid. S tim u vezi on je prozvao mene i predsednika Kostića, kao glavne krivce što izložba nije održana, da damo objašnjenje „zašto je izložba zabranjena“. Ne znam da li Đurković zna da sam ja napisao poveći afirmativni prikaz knjige Dinka Davidova koju je objavio pod naslovom Totalni genocid (vidi Pečat br. 296 od 29. XI 2013). Ta knjiga i moj pohvalni prikaz poslužili su Davidovu kao povod da pod istim naslovom priredi izložbu. U toj nameri ja sam ga podržao i Akademija se saglasila da izložbu treba održati. Međutim, brzo se ispostavilo da Davidov, u dubokim godinama u kojima je bio, nije bio u stanju da sakupi dovoljno izložbenog materijala, i da samostalno, kako je u podnesku Akademiji naveo, priredi izložbu.
Zbog toga se povezao s Veljkom Đurićem, v. d. direktora Muzeja genocida. Kada je Odeljenje istorijskih nauka saznalo da će Đurić biti glavni saradnik Davidova, posumnjalo je u to da će izložba biti naučno korektna, na nužnom nivou i objektivna. Zbog toga je Odeljenje zaključilo da se izložba ne održi, jer s Đurićem nije želelo da ima bilo kakvog dodira. Đurić je izgubio poverenje svojih kolega iz Odeljenja istorijskih nauka zato što je, poput Franje Tuđmana, ignorišući mnoštvo prvorazrednih izvornih podataka, smanjio broj srpskih žrtava u Jasenovcu. Čudim se da Đurković ne zna ko je i kakav je Đurić na koga se poziva da kaže istinu zbog čega izložba pod nazivom Totalni genocid nije održana. Da li je moguće da Đurković, koji je posumnjao u moj patriotizam da bi istakao sopstveni, deli Đurićevo mišljenje o broju srpskih žrtava u Jasenovcu.
Zbog toga što se kompromitovao svojim tvrdnjama o broju srpskih žrtava, drastično ih smanjujući, i Ministarstvo spoljnih poslova Srbije, kad je organizovalo izložbu o hrvatskom genocidu u Sjedinjenim Američkim Državama, nije htelo da sarađuje s Đurićem. Iz ovoga što sam napisao jasno je da je predsednik Kostić bio samo izvršilac volje Odeljenja istorijskih nauka a ne egzekutor koji je, kako Đurković hoće da pokaže, i u ovom slučaju radio protiv srpskih interesa.
Nije tačno
Čiste su izmišljotine gospodina Đurkovića kada u prošlom broju Pečata piše da je izložba D. Davidova zabranjena „nakon što su Akademiju posetili ambasadori jedne velike sile i jedne regionalne države zainteresovane da javnost ne vidi slike Jasenovca u Knez Mihailovoj“. Đurković dezinformiše javnost i kad kaže da je izložba bila pripremljena pa da i posthumno može da bude postavljena, ali je očigledno da se „radi o zabrani da se to pokaže Beogradu“. Nije tačno da je izložba bila pripremljena i da bi se mogla prikazati i posthumno. Davidov nije uspeo da sabere izložbeni materijal. On je imao samo ilustrativne materijale koje je objavio u pomenutoj knjizi Totalni genocid. Zbog toga je i zatražio pomoć i ponudio saradnju Veljku Đuriću.
Sve ove netačnosti i neistine koje je saopštio Đurković, a izvor mu je „veoma pouzdani“ i maštoviti Tuđmanov sledbenik Veljko Đurić, imaju cilj da blate i blamiraju Akademiju i predsednika Kostića. A taj predsednik, označen kao izdajnik, insistirao je da se u SANU održi posebna akademija posvećena Jasenovcu i jasenovačkim žrtvama. O tome je 2017, u izdanju SANU, objavljena i posebna knjiga na srpskom i engleskom jeziku s predgovorom Vladimira Kostića. Čudno je da Kostić tom prilikom nije vodio računa o stavovima „jedne velike sile i jedne regionalne države“.
Prozvan, i ne znam iz kojih razloga izazvan od gospodina Đurkovića, koji se prema meni i prema Akademiji postavio kao istražitelj, tužilac i sudija, nevoljno sam bio prinuđen da se oglasim. Mislim da je nepotrebno došlo do ove polemike, ali ona je, očigledno, gospodinu Đurkoviću, iz njemu znanih razloga, bila potrebna. Ja sam mu samo izašao u susret.
Autor akademik Vasilije Krestić
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/TV Hram/Medija centar Beograd
Izvor Pečat, 29. januar 2021.
BONUS VIDEO:
