Zapad pokreće ofanzivu protiv Kine

Kineski model saradnje i zahuktali Novi put svile uzimaju sve više maha, posebno među zemljama u razvoju, a to budi strah na Zapadu. Otuda i pokušaji da se on osujeti i suzbije

Kao što je i zvanično „obećao Bajden-Haris“, ništa se suštinski neće promeniti posle januara 2021, konstatuje Pepe Eskobar: „To će ponovo biti hibridni rat protiv Kine punog spektra, i to je nešto što je Peking savršeno dobro razumeo.“ Biće to samo „nastavak hibridnog rata protiv Novog puta svile“ duž njegovih „slabih“ tačaka, u kineskoj terminologiji poznatog i kao „Pojas i put“ (BRI), kao što to definiše Zakon o odobrenju nacionalne odbrane na 4.517 strana, težak nekih 717,5 milijardi dolara, i to nastavak rata svim raspoloživim sredstvima. Ovde se, naime, radi o finansiranju Pentagona za sledeću godinu. Sprovođenje ovog zakona, u duhu povratka u „zlatno doba demokratije“, formalno će nadgledati general Lojd Ostin, upamćen kao poslednji vojni komandant u Iraku.

Ukratko: sankcije prema Kini ne samo da ostaju na snazi već će biti ojačane. Plan uključuje „jačanje Kvada“ („Kvad“, ili „Kvadrat“ – neformalni savez između Sjedinjenih Država, Japana, Australije i Indije, koji se bazira na poluregularnim samitima, razmeni informacija i održavanju vojnih vežbi između zemalja članica), zatim „masivne kontraobaveštajne operacije“, ofanzivni nastup protiv (kineske) „dužničke diplomatije“, te „restrukturiranje globalnih lanaca snabdevanja koji vode u SAD“.

Tu je i primena širokog pritiska na razne države da ne koriste (kinesku) 5G mrežu, kao i jačanje Hongkonga i Tajvana, sve u cilju destabilizacije Kine. Sve ono, dakle, što smo gledali i tokom prethodnog mandata. Odnosno, sve ono što je započeo ili samo nastavio 45. predsednik SAD, koji se u bitnom ugledao na 44, na svog prethodnika Obamu. Direktor Nacionalne obaveštajne službe Džon Retklif je „svemu dao (odgovarajući apokaliptički) ton“: „Peking namerava da dominira SAD i ostatkom planete ekonomski, vojno i tehnološki.“ Ili: „Plašite se, veoma se plašite zle Kineske komunističke partije, ’najveće pretnje demokratiji i slobodi širom sveta od Drugog svetskog rata’.“

S manje diplomatskih obzira, parola glasi: „Si (Đinping) je novi Hitler.“ Kineski predsednik pridružuje se dugom spisku vođa koji su upoređivani s Hitlerom, počev od Sadama Huseina do Vladimira Putina, to je jasan znak da je dospeo na spisak nepopravljivih, onih s kojima se „ne pregovara“. Nije li to ipak i znak sve veće, rastuće panike koja obuzima Belu kuću i Pentagon?

Sun Cuov savet

„Sedam godina nakon što je predsednik Si Đinping pokrenuo Nove puteve svile ili Inicijativu pojas i put, prvo u Astani, a zatim u Džakarti“, primećuje Eskobar, „oni sve više sluđuju američku plutokratsku oligarhiju.“

„Neumoljiva paranoja oko kineske ’pretnje’“ ima i te kako veze s „globalnim Jugom“ i položajem koji mu je trajno namenjen: položajem večitog dužnika, dužničkog roba MMF-a i Svetske banke, ali se podjednako bazira na nepoznavanju istorije i iskrivljavanju onog što je na Zapadu utvrđeno i dobro poznato. „Predvidljivo, paranoični vulkan se hrani toksičnom mešavinom arogancije i surovog nepoznavanja kineske istorije i kulture.“ Predsednik Tramp je možda prednjačio, ali samo zahvaljujući tome što je njegov nastup bio lišen svakog diplomatskog takta: otuda, na primer, i njegove izjave o „kineskoj kugi“ i „virusu iz Vuhana“, ili priznanje da su američke trupe prisutne u Siriji samo kako bi krale sirijsku naftu.

Kineski model znači dodatne izvore prihoda za vlade domaćina, uz jednu važnu posledicu: „oslobađanja od tvrdih neoliberalnih diktata MMF-a i Svetske banke“. I „to je ono što je u srcu ozloglašenog kineskog win-win-a“: „Pojas i put“ je projekat koji oslobađa „globalni Jug“ iz zamki dužničkog ropstva, i to putem zajedničkog razvoja, na obostranu korist. U tom smislu „’Pojas i put’ treba smatrati krajnjim postkolonijalističkim mehanizmom“.

Čovek posmatra elektronski baner tokom samita Pojas i put u Hongkongu, 18. maj 2016. (Foto: Reuters/Bobby Yip)
Čovek posmatra elektronski baner tokom samita Pojas i put u Hongkongu, 18. maj 2016. (Foto: Reuters/Bobby Yip)

Zapravo, to je projekat koji se odlikuje primenom – u oblasti geoekonomije – saveta za ratovanje Sun Cua: „Nikad ne prekidajte neprijatelja kada greši“. „Zatim upotrebite njegovo sopstveno oružje – u ovom slučaju novčanu ’pomoć’ – da destabilizujete njegovu prevlast.“ Oružje Zapada, kojim je držao u pokornosti „globalni Jug“, sada je usmereno protiv njega. Paralele s Pokretom nesvrstanosti, s duhom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, kada se pokrenula plima „borbe protiv imperijalizma“, nameću se same od sebe: U krajnjem: danas se ogromni deo „globalnog Juga“ ponovo konfiguriše kao Pokret nesvrstanih, „kao da je Peking pronašao način da oživi duh Bandunga 1955. godine“. U Bandungu je održana prva velika konferencija novoproglašenih država, u duhu azijsko-afričkog prijateljstva, i načinjen je važan korak ka stvaranju nesvrstanog pokreta.

„Štaviše, ukupni strateški fokus ’Pojasa i puta’ na razvoj infrastrukture ne samo širom Evroazije već i Afrike, obuhvata veliku geopolitičku promenu igre. ’Pojas i put’ postavlja ogromne delove globalnog Juga kako bi postali potpuno nezavisni od dužničke zamke koju im je nametnuo Zapad.“ Projekat zvani BRI polako ali sigurno preobražava „globalni Jug“, ali i svet u celini, i to ne samo da preobražava već ga preobražava nabolje. „Globalni Jug“, zemlje „Trećeg sveta“, ogromna masa obespravljenih, oslobađaju se neokolonijalne zamke Zapada, poslednje koja ih je držala u pokornosti.

„Saveznici“ ili partneri?

Postoji, najzad, još jedna važna razlika u pristupu između SAD i Kine. „U starom poretku, političko-vojne elite rutinski su podmićivane u zamenu za nesmetan korporativni pristup resursima svojih država, zajedno sa go go privatizacionim šemama i direktnom štednjom (’strukturno prilagođavanje’).“ U praksi, to je rezultiralo „politikom savezništva“: ciljana država je postajala „saveznik SAD (Zapada)“ ukoliko je poslušno sledila ponuđene šeme, u duhu Vašingtonskog konsenzusa. U suprotnom: postajali bi žrtva neke od „operacija promene režima“.

Kineska politika je drugačija: to je politika „partnerstva a ne savezništva“. Neka država postaje partner zadržavajući u potpunosti svoj suverenitet, bez bilo kakvih uslovljavanja. Peking jednostavno ne zanima kakav je režim na vlasti; to je unutrašnja stvar svake države. „Politika ’partnerstva, a ne savezništva’ nije se promenila i malo je verovatno da će se promeniti u budućnosti“, tvrdi Sue Li, direktor Odeljenja za međunarodnu strategiju na Institutu za svetsku ekonomiju i politiku Kineske akademije društvenih nauka. Što se tiče „politike savezništva“, smatra Pepe Eskobar, „neosporna je činjenica da je sistem ’savezničke diplomatije’, koji preferiraju zapadne države, izbor nekoliko zemalja u svetu, dok većina država bira nesvrstanu diplomatiju. Osim toga, većina njih su zemlje u razvoju u Aziji, Africi i Latinskoj Americi.“

Zaključak? „Atlantisti su zapravo očajni jer je ’sistem savezničke diplomatije’ na izdisaju.“ Otuda stalna haranga protiv projekta „Pojasa i puta“, koji se u zapadnim medijima neprekidno opisuje kao „loše definisan“, „loše upravljan“ i kao nešto što „očigledno propada“. U novom hladnom ratu Amerika pokušava da obrazuje oko sebe sistem „savezničkih“ zemalja, prinudom ili podmićivanjem, a koji će ponoviti uspeh „slobodnog sveta“ iz Hladnog rata vođenog protiv SSSR-a. Da li je, međutim, očigledno da je kineski model partnerstva „loše upravljan“ i „da propada“? To je „’očigledno’, ali, naravno, samo za ekscepcionaliste“. Kineski model uzima sve više maha, posebno među zemljama u razvoju.

Kineski inženjer i lokalni građevinski radnik tokom izgradnje železničke pruge od Mombase do Najrobija, Emali (Kenija), 10. oktobar 2015. (Foto: Reuters/Noor Khamis)
Kineski inženjer i lokalni građevinski radnik tokom izgradnje železničke pruge od Mombase do Najrobija, Emali (Kenija), 10. oktobar 2015. (Foto: Reuters/Noor Khamis)

S jedne strane je grandiozan plan za preuređenje sveta, koji „globalni Jug“ oslobađa iz lihvarskih kandži večitog dužničkog ropstva, s druge je provincijalna, histerična i destruktivna antikineska paranoja u SAD. Do sada je tu kampanju, na svoj nemaštoviti način ali dosledno, predvodio Majk Pompeo, uz sufliranje sa strane, ujedinjujući protiv Kine oba krila američke političke scene, i demokrate i republikance, u jedan i jedinstven, zajednički front. Dobili smo samo „jadnu dijatribu na ’kineski izazov’“. Pompeo danas govori o Kini koja je „sve autoritarnija i agresivnija u svom neprijateljstvu prema slobodi“; o Kini čija je „krajnja ambicija prepad na Sjedinjene Države“, i o Kini koja je „otuđila našu cenjenu intelektualnu svojinu i poslovne tajne, prouzrokujući gubitak miliona radnih mesta širom Amerike“ – isto ono što će „Bajden-Haris“ govoriti sutra.

Za to vreme gledamo kako „američka mornarica ponovo pokreće Prvu flotu, koja će verovatno biti smeštena u Pertu, da bi održala ’pomorsku dominaciju u eri velike konkurencije moći’“ i omogućila „nesmetanu, slobodnu plovidbu“. Šta drugo možemo očekivati od krajnje sebične, autistične politike, bez sluha za promene, a koja se već decenijama gradi na najcrnjoj kolonijalnoj eksploataciji i najgorem pljačkaškom imperijalizmu? Američka spoljna politika nije se menjala još od Drugog svetskog rata, smatra američki autor i analitičar Dan Kovalik, rizikujući da postane anahrona u svetu koji ne prestaje da se menja.

Ta politika će biti nastavljena, jer je ovde reč o strateškoj odluci, a to nije nivo o kojem odlučuju američki predsednici. „Unipolarni trenutak“ u svetskoj istoriji, o kojem je govorio Čarls Krauthamer, bio je i prošao, i neće se vratiti, ma šta o tome mislili u Pentagonu, kako bi se pretvorio u „američko stoleće“. Imaju li Pentagon i Bela kuća dovoljno sluha za ove promene u svetu?

Uzori iz kineske istorije

Autori plana pronašli su svoje drevne uzore u kineskoj i svetskoj istoriji. Najčešće se referira na XIII vek i na period dinastije Juan, u vreme kada su ogromni krajevi Azije, a posebno Kine, cvetali zahvaljujući iznova otkrivenim kopnenim i pomorskim transkontinentalnim putevima. Bilo je to doba neviđenog prosperiteta, doba koje je zabeležilo „ogromno ubrzanje trgovine duž mongolskih Puteva svile“: „Sve vlade pod kontrolom Mongola privilegovale su lokalnu i međunarodnu trgovinu.“ Oni su položili osnove za neophodnu infrastrukturu za transkontinentalna putovanja i „otvorili puteve za višestruke transcivilizacijske razmene Istoka i Zapada“. „I to se pretvorilo u procvat tržišta, poreza, dobiti – i prestiža.“

„Ključne ose su prolazile kroz Indijski okean, između južne Kine i Indije, i između Indije i Persijskog zaliva ili Crvenog mora. Teret je kopnom putovao do Irana, Iraka, Anadolije i Evrope; morem, preko Egipta i Mediterana, do Evrope; i od Adena do istočne Afrike.“

Prvi predsednik Zambije Kenet Kaunda sa kineskim gostima polaže temelj za izgradnju memorijalnog parka u Čongveu (Zambija), 13. maj 2019. (Foto: Xinhua/Peng Lijun)
Prvi predsednik Zambije Kenet Kaunda sa kineskim gostima polaže temelj za izgradnju memorijalnog parka u Čongveu (Zambija), 13. maj 2019. (Foto: Xinhua/Peng Lijun)

Koristi od Puta svile su, zapravo, imali svi: i Istok i Zapad. Zajedno s trgovinom, širile su se i ideje; nesmetana razmena se jednako odvijala i na kulturnom planu, na polju ideja, polažući temelje za budući kulturni procvat. Ova „mahnita komercijalna aktivnost, koja je bila neka vrsta proto-BRI-ja, svoj vrhunac je dosegla 1320-ih i 1330-ih, sve do propasti dinastije Juan 1368. godine, paralelno sa ’crnom smrću’ u Evropi i na Bliskom istoku“.

Kineski naučnici često citiraju kineski carski priručnik iz XIII veka, prema kojem bi političke promene trebalo da koriste narodu: „Ako korist imaju samo korumpirani zvaničnici, rezultat je ’luan’ (haos)“. To jest ono što oko sebe danas posvuda širi „američka diplomatija“, zasnovana na prikrivenoj pretnji „obojenih revolucija“. „Planeri Novog puta svile za XXI vek imaju očigledne koristi od dugog istorijskog sećanja.“

Meka i tvrda moć Rusije

Ruska spoljna politika je komplementarna s kineskom. Rusku spoljnu politiku obično kritikuju ističući njenu defanzivnost. Ali, kako primećuje ruski politički analitičar Mark Sleboda: „Geopolitički se na prvi pogled čini da je Rusija uvek u defanzivi, da uvek i svuda deluje samo sa zakašnjenjem, uvek samo reagujući, i da njene pobede treba tumačiti u smislu kontrole štete, otpora, zamrznutih sukoba i onoga što se može spasiti (Ukrajina, Sirija, Gruzija, Moldavija…).“

Ruske uspehe zapravo treba meriti drugačijim merilima. Oni su konstruktivni i jasni: postavljanje cevovoda (Kina, Pakistan, „Severni tok 1 i 2“ itd.), izgradnja energetske infrastrukture (izgradnja nuklearnih i hidroelektrana u drugim zemljama), produbljivanje strateškog saveza i vojna saradnja (Kina), vojnotehnička istraživanja i integracije (Indija), podizanje multilateralnih i multipolarnih formata i institucija (BRIKS, BRIKS banka, ŠOS, Evroazijski ekonomski savez), modernizacija vojnih snaga, diplomatski uspesi (sirijski hemijski sporazum o naoružanju, iranski nuklearni sporazum), pružanje pomoći državama da prežive i da se stabilizuju (umesto da ih ruše), komunikacija sa stranim medijima (RT, Sputnjik).

To nije, tvrdi Sleboda, toliko „seksi“ ni „glasno“ – ali jeste civilizovanije, konstruktivnije, dugotrajnije i realističnije od američke, agresivne i primitivne spoljne politike, uvek obuzete idejom „smene nekog režima“ iz „osovine zla“. Rusija ne proglašava sankcije, nije u potrazi za neprijateljem na kojeg će se obrušiti svom silinom nego za onim koji su spremni da polažu temelje i grade infrastrukturu za budućnost. Pri tome, Rusija ne zaboravlja ni svoju „meku moć“. Samo što je ona drugačije vrste od američke. I ima je mnogo više nego što je većina zapadnih zemalja spremna da prihvati ili prizna, nazivajući njeno delovanje „malignim ruskim uticajem“. Kada deluje na takav način, to se uvek jasno manifestuje, uprkos histeričnoj galami koju, kao oko „Severnog toka 2“, podižu zapadni korporativni mediji.

Na sličan način Rusija raspolaže i svojom „tvrdom moći“. Možda ona nije toliko snažna kao u slučaju SAD i nije toliko razmetljiva. Ona ne pokazuje mišiće čitavom svetu. Nije sračunata da impresionira ili sledi krv u žilama. Njeni odgovori su asimetrični, ali uvek „suzdržani, razboriti i proporcionalni u svojoj primeni“. I do sada Rusija je pokazala da ume da je koristi, ali uvek tako da ne donosi korist samo jednoj strani.

Tenkovi ruske armije tokom vojne parade povodom Dana pobede, Moskva, 24. jun 2020. (Foto: kremlin.ru)
Tenkovi ruske armije tokom vojne parade povodom Dana pobede, Moskva, 24. jun 2020. (Foto: kremlin.ru)

„Rusija će uvek dati prednost svojim nacionalnim interesima“, rekao je u nedavnom intervjuu za TASS ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov. Ali tako da će uvek biti spremna da ih „iskreno i ravnopravno uskladi sa nacionalnim interesima bilo koje druge zemlje, na osnovu međunarodnog prava“. I to je „najvažnija stvar koja se dogodila i ruskoj spoljnoj politici i medijskom prostoru koji pokriva odnose Rusije i Zapada u poslednjih petnaest godina“.

Što se tiče Zapada, za njega i dalje važi isto, danas više nego juče: „Što manje stvarnih činjenica stoji iza orkestriranih medijskih kampanja, to oni postaju sve više agresivni“ (S. Lavrov). Kada je reč o Inicijativi BRI, zaključuje Pepe Eskobar, igra se sastoji u sledećem: „Pronađi i uništi slabo mesto na kineskom Putu svile.“ Ili, kako kaže Aleksandar Dugin, njegov uticaj širom sveta (a sve više i kod kuće) svodi se na jednostavnu devizu: što više Amerike, to više haosa.

 

Boris Nad je pisac, publicista, saradnik nedeljnika Pečat i portala Novi Standard. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja „Američka ideologija“ (Beograd, Pešić i sinovi, 2018).

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Andy Wong

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u