Filip Rodić: Cenzurisani genocid

Smeju li Srbi da snime film o svom stradanju, ili moraju da ćute, da se pokore i klečeći mole za oprost što ih je „Đura tukao“?

Rejf Fajns je nonšalantno sedeo odeven u uniformu SS oficira kada je u prostoriju na setu za snimanje sada već kultnog filma „Šindlerova lista“ uvedena Mila Feferberg, logorašica koja je sa svojih petnaest godina preživela zloglasni logor u Plašovu, nadomak Krakova kojim je komandovao zloglasni Amon Get.

Videvši Fajnsa, Feferbergova je doživela fras i umalo se onesvestila jer je pred njenim očima ponovo bio čovek-zver iz njene mladosti. Doista, ako pogledate fotografije originalnog Amona Geta i Fajnsa koji ga je glumio primetićete da je sličnost neverovatna. Ovo je jedna od stvari koje su reditelj Stiven Spilberg i njegova ekipa dočarali do gotovo savršene preciznosti. Film, međutim, obiluje i netačnostima, ili čistim maštarijama. Jedna od njih je scena u kojoj Get/Fajns sa balkona svoje vile uz jutarnju kafu nasumično snajperskom puškom ubija zatočenike u logorskom dvorištu. To je prosto nemoguće, jer je pozicija njegove rezidencije bila takva da prosto to nije mogao da radi.

Konfiguracija terena to nije dozvoljavala. Da li takvo odstupanje od realnosti na bilo koji način umanjuje stradanje Jevreja i užasnost njihove sudbine? Naravno da ne, što dokazuje i psihičko stanje u koje je Feferbergova zapala videvši pred svojim očima ponovo monstruma. Takođe, zbog toga niko normalan ne bi doveo u pitanje niti kvalitet filma, niti motiv sa kojim je snimljen – da se prikaže užas Holokausta u kojem je život, po zvaničnim podacima, izgubilo šest miliona Jevreja. A daleko i da je ovo jedini film snimljen na tu temu i daleko od toga da je to film sa najviše nedoslednosti.

Čuveni američki magazin Varajeti, osnovan pre 114 godina, ima, međutim sasvim drugačiji pogled na srpski film o genocidu nad Srbima u Drugom svetskom ratu u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i jednom od najmonstruoznijih logora, a po jevrejskom istoričaru Gideonu Grajfu i najmonstruoznijem, Jasenovcu. „Srpski kandidat za nagradu Oskar je prikrivena propaganda u kojoj se cinično koristi Holokaust kako bi se progurala uznemirujuća nativistička agenda“, navodi se već u podnaslovu teksta naslovljenog sa „Kritika Dare iz Jasenovca: Film o Holokaustu sa upitnim motivima“. Dodaje se da film Predraga Gage Antonijevića predstavlja „neskriveni komad srpske nacionalističke propagande“.

Autor teksta priznaje da su hrvatske ustaše iz Drugog svetskog rata bile krvožedne propalice potpomognute moćnim članovima Katoličke crkve, „zloglasne po svom neobuzdanom sadizmu“.

„Podjednako nesporno je da je jasenovački kompleks ozloglašen među logorima smrti zbog surovosti svojih komandanata i njihovih potčinjenih od koje se ledi krv u žilama. Ubijeno je oko 80.000 zatočenika, najviše Srba“, navodi autor trudeći se da bude objektivan. Broj od 80.000 je broj ljudi čija su imena, prezimena i ostale lične podatke uspeli da skupe istraživači. To nikako ne može biti stvaran broj ubijenih, jer ako napravimo paralelu sa Aušvicom, za koji se tvrdi da je stratište za više od 1,1 milion Jevreja, doći ćemo do podatka da su tu registrovana imena 400.207 žrtava, a poznato je da su nacisti u svojoj evidenciji bili veoma detaljni, što niko ne smatra odlikom ustaša.

Kako bi prošao bilo ko ko bi na Zapadu osporavao broj ubijenih u Aušvicu? Imamo primer britanskog istoričara Dejvida Irvinga, revizioniste koji je zbog svojih stavova ne samo potpuno marginalizovan, nego su ga koštali i više zatvorskih kazni među kojima je i jedna trogodišnja u Austriji.

Brojka od 80.000 ubijenih u Jasenovcu nije opšteprihvaćen podatak, ali se pokušava nametnuti kao takav. Dve najrenomiranije institucije u svetu koje se bave Holokaustom navode mnogo veće brojke. Izraelski „Jad Vašem“ se drži broja od 700.000 ubijenih, dok Centar „Simon Vizental“ navodi broj od 600.000. Toliko o objektivnosti autora kritike koji ide korak dalje i navodi da ništa od tvrdnji koje je naveo „nije sporno“, čime pokazuje ili svoje neznanje o temi kojom se bavi ili zlonamernost, jer broj žrtava koji je naveo je, kao što vidimo, veoma sporan.

„Problem sa filmom je dvostruk: neskriveno je antihrvatski i antikatolički što je eksplozivna smesa za sadašnja trvenja između Srbije i njenih suseda, dok je oduševljenost s kojom se prikazuje sadizam stavljena u kontrast sa dečjom nevinošću“, navodi kritičar.

Da li je ovaj kritičar ikada pogledao ijedan film o Holokaustu? Kako je uopšte moguće praviti film o tom užasu a da se ne prikaže sadizam i krvožednost koji su ga pratili? Da nisu i ti filmovi malo antinemački i znači li to da su njihovi autori, u stvari, jevrejski propagandisti koji žele da poseju seme mržnje spram nemačkog naroda? O čemu mi pričamo ovde? Svodi li se sve na to da Jevreji, a i neki drugi narodi imaju pravo da snimaju filmove o svom stradanju, a Srbi ne? Šta ćemo sa fantazmagorijom Jasmile Žbanić o masovnim silovanjima Bošnjakinja i činjenicom da je i taj film bio kandidat za Oskara? Ne podgrejavaju li se time „sadašnja trvenja“ bošnjačkog sa srpskim narodom?

Najlicemernije od svega, i nisam slučajno to ostavio za kraj, jeste što je autor teksta čovek po imenu Džej Vajsberg. Neću ovde da prebrojavam bilo čija krvna zrnca, ali činjenica da se očito radi o Jevrejinu, pripadniku naroda koji je doživeo užas Holokausta bi trebalo da ga učini osetljivijim na podjednako užasna stradanja drugih naroda.

Ovde se radi ili o samomrzećem Jevrejinu (što je fenomen o kojem sam nedavno pisao), ili se radi o čoveku koji misli da se može govoriti samo i isključivo o stradanju Jevreja i tek pokojeg drugog naroda u skladu sa dnevnopolitičkim potrebama. Treća mogućnost je ona titoistička, da u duhu bratstva i jedinstva, a sada pomirenja, Srbi moraju da ćute o svojim žrtvama i da se suočavaju samo sa onom prošlošću gde im je dodeljena uloga dželata.

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/MegaComFilm

 

Izvor Večernje novosti, 31. januar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u