Spomenik i priključenija

S obzirom da se ideološka kritika maskira u estetsku, i da spomenik predstavlja povratak Beograda srpskom identitetu, mogu samo da kažem: šteta što nije još veći

Javna polemika oko spomenika Stefanu Nemanji počela je još pre pola godine otvorenim pismima Gorana Markovića i Emira Kusturice. Javnost se tada uzburkala ali ubrzo i stišala. Rezultat je uveliko bilo saglasnost oko toga da dizanje spomenika Stefanu Nemanji ima veliki kulturno istorijski značaj i da je kao takav potreban Beogradu i Srbiji.

To važi i sada nakon što je spomenik svečano otkriven. Ako se pogledaju kritički napisi vidi se da više nema polemika oko toga da li je spomenik potreban ili ne – sa tim se slažu čak i oni koji su to do juče dovodili u pitanje. Naravno, neki od njih i dalje ne kriju razočaranje što je spomenik podignut. U njemu vide opredmećenje ojačalog duha srpskog nacionalizma, koji, po njima, iznova zauzima središnje mesto srpskog sistema vrednosti i javnog govora.

Moralna ucena

Dakle, sa nekoliko izuzetaka, više nema javnih zamerki u pogledu kulturno istorijskog značaja dizanja spomenika Stefanu Nemanji u našoj prestonici. No to ne znači da je „kritički duh” oslabio, već je samo pomerio svoj fokus: spomenik je potreban, ali ovakav je ne samo preskup, nego je i plod finansijskih malverzacija. Uz to je, kako ove „estete” smatraju, prevelik, ružan, i u umetničkom pogledu rezultat anahronog nacionalnog romantizma. Jednom rečju – kič!

Pođimo od cene spomenika. Tvrdi se da je cena prevelika, mada njena visina nikada nije službeno potvrđena. Dakle optužbe na račun cene su u rangu spekulacija. To ne sprečava kritičare da, fiksirajući se putem neproverenih ponavljanja na cifru od devet miliona evra, odmah postave emocijama natopljena pitanja: Koliko bi to bilo obroka za gladnu decu? Koliko bolesne dece bi moglo da se izleči tim parama? Uostalom, zar ima nešto važnije od dečjeg zdravlja?

Pa dobro, hajde da prihvatimo raspravu na ovom veoma osetljivom polju. Zaista, ako već nedostaje novca našem zdravstvenom sistemu, zašto ga ne bi potražili u nekim drugim izvorima? Recimo da ukinemo autonomiju Vojvodine i uštedimo novac na birokratskom aparatu? Ili da ukinemo finansiranje NVO organizacija i novac preusmerimo na lečenje dece. Ili, ako već ceh mora da plati kultura, hajde da ipak ostavimo spomenik, a zatvorimo Jugoslovensko dramsko pozorište. Zgradu bismo mogli da damo u zakup, i od prikupljenog novca svakog meseca da lečimo po jedno dete. Zar to ne bi bilo i te kako humano?

Jugoslovensko dramsko pozorište u ulici Kralja Milana u Beogradu (Foto: jdp.rs)

Kada se problem bolesne dece postavi na ovakav način, onda i zagovornici ovog pristupa zastanu. Odjednom deca postanu „sve zdravija” te i sami shvataju da uprkos životnim neminovnostima, kao što su bolesti i smrt, društvo, sa svim svojim elementima – od kojih su kultura i očuvanje kulturne tradicije sigurno među najvažnijima – mora da funkcioniše. A za to je potreban novac. To što u nekim državama postoji bolji zdravstveni sistem nego kod nas prestaje da bude odlučujuće, posebno kad se radi o novcu namenjenom „njima”. Ovde se dakle ne radi toliko o brizi za bolesnu decu, koliko o nekoj vrsti moralne i emotivne ucene društva. Cilj je da se pozivanjem na prirodnu saosećajnost svakog čoveka dovede u pitanje opravdanost trošenja novca, danas na spomenik, a sutra na nešto drugo što im se (iz bilo kog razloga) neće svideti.

Neobična podudarnost

U sledećem koraku se iznose veoma oštre primedbe – koje idu do nivoa nipodaštavanja – na umetnički i estetski kvalitet spomenika. Ovde nećemo o tome raspravljati, a estetski doživljaj prepustićemo svakom pojedincu ponaosob. U svakom slučaju, spomenik je podignut i vreme će, kada se strasti stišaju, dati svoj sud i o tome.

Ono na šta ovde želim da usmerim pažnju je nešto drugo. Naime, ako pogledate one koji najviše govore o estetskim nedostacima spomenika, ali i medije koji tome daju veliki prostor i takva mišljenja nameću javnosti, može se primetiti jedna nimalo slučajna podudarnost. Svi oni su, kao po nekom pravilu, pripadnici istih kulturno-političkih krugova, krugova koji su usko povezani sa NVO organizacijama „dokazane dobronamernosti” prema Srbiji. Za njih je starija i novija srpska istorija ništa drugo do zbir nedela u službi velikosrpskog hegemonizma i nacionalizma, a tzv. „srpsko pitanje” je izraz nemodernosti i kulturne zaostalosti za „svetom”.

Nekim čudom iza subjektivnog suda ukusa leži objektivno političko jedinstvo. Zato ove optužbe treba tako i da se tretiraju, i da se na njih odgovori na političkom nivou. Ako je spomenik ružan i skup, pokažite nam jedan jeftin i lep, koji su vaši politički istomišljenici podigli u Beogradu? Gde je? Povoda je bilo napretek, od srednjovekovnih junaka do junaka sa Košara i Paštrika, branilaca Republike Srpske koji su stradali u odbrani svog naroda, itd. Ali ne samo da takvih spomenika nema (osim ako je finansijski oportuno dizanje spomenika Hejdaru Alijevu u centru Beograda imalo veliku kulturnu i istorijsku važnost za Srbiju), već su istaknuti pojedinci koji su bili na braniku otadžbine jedan za drugim slati u Hag, uz aplauze iz istih onih krugova koji nas danas podučavaju estetici i moralu. Pokazuje se, dakle, da se iza tankog vela estetike krije političko-ideološki sud. Zato i nema ozbiljne rasprave o estetici spomenika.

Otkrivanje spomenika praćeno je nizom zlonamernih dezinformacija: od toga da je krst zamenjen mačem zbog arapskih investitora (po rečima Rukavišnjikova to je urađeno da bi se naznačila svetovna uloga Stefana Nemanje), do toga da je, kao što smo već rekli, ceo poduhvat plod finansijskih malverzacija. Možemo samo da primetimo: ako je i bilo malverzacija (a osim optužbi, dokazi se ne nude) onda je to posao za državne organe, i to samo po sebi ne govori ništa o spomeniku – niti umanjuje njegov kvalitet i estetske vrline, a ponajmanje potrebu da postoji. Takođe može da se primeti da ovakve dezinformacije, gde god da se kreiraju, svoj odjek nalaze u trouglu tvitera, stranih televizija i „latiničnih medija”.

Jugoslavija je prošlost

U dalekoj Australiji u gradu Golburn (oko 150 km jugozapadno od Sidneja) nalazi se spomenik „velikom ovnu“ (visine 15.2 m i dužine 18 m). Napravljen je kao simbol „Merino ovaca“ koje se tu gaje i po kojima je kraj poznat. U drugim gradovima postoji „veliki rak“, „velika banana“, „veliki ananas“, i još neki spomenici koji su podignuti privrednoj grani kraja u kome se nalaze. Zamislite sada da Australija ima u svojoj istoriji ličnost kao što je Stefan Nemanja – spomenik bi mu se dizao nebu pod oblake!

U isto vreme deo našeg kulturnog establišmenta dobija napade na samu pomisao da se podizanjem spomenika čuva i neguje istorijsko i kulturno pamćenje ukoliko ono nije po njihovom viđenju, ne prezajući ni od manipulacija niti od mnoštva neartikulisanih „džiberskih“ ruganja i bizarnih asocijacija koje se mogu pronaći u leglu patološkog samoporicanja – na Tviteru. Tu spadaju uvrede da je kaiš na kipu kupljen u Zari, da je Stefan Nemanja izvršio genocid nad Bogumilima, kao i niz drugih.

Spomenik Stefanu Nemanji na Savskom trgu u Beogradu (Foto: Tanjug/Rade Prelić)

Kada je Sergej Mihalkov (otac Nikite Mihalkova i pisac stihova himne Sovjetskog Saveza) dobio zadatak da reči prilagodi tako da himna više ne bude sovjetska nego ruska, usledila je bura kritika. Sergej im je odgovorio – mogu vama da se ne sviđaju reči, ali moraćete da stojite dok ih budete slušali. Tako je i sa spomenikom. Njegovi kritičari moraće da ga gledaju i da shvate da je vreme jugoslovenstva prošlo, da je Beograd glavni grad Srbije i da sada ponovo dobija svoj srpski identitet. Zato mogu da kažem da mi je žao (i ne samo meni) što spomenik nije još veći.

 

Vladislav Obrenović je politikolog i saradnik Novog Standarda 

 

Naslovna fotografija: Fejsbuk stranica Gorana Vesića

 

Izvor Novi Standard

Kolumna, Kultura
Pratite nas na YouTube-u