Pismo sa Kosova ili mučna priča s Jarinja

Ovo je treći put da sam bila svedok kako srpski carinici prema Srbima sa Kosova i Metohije postupaju kao da prelaze državnu granicu. Međutim, ovaj put je bio najgori do sada

Dve priče koje slede nemaju dodirnih tačaka. Potpuno su različite i izazivaju različite reakcije. Jedina veza im je u tome što, kada ih uporedimo, možemo da se zapitamo koja budi jače osećanje. Da li je to ono koje tera na odlazak sa ovih prostora i koje dolazi od običnih ljudi, bez obzira da li su političari koji sporazume potpisuju ili službenici koji ih u delo sprovode, ili ono koje poručuje da vredi čekati, da je ta radost na kraju svih krajeva nezamenljiva i da dolazi od sile koja se ne može rečima objasniti, ali u koju se veruje, koja vas smiruje i koja donosi jedinu moguću pravdu.

Pre godinu dana, moja prijateljica odlučila je da bude domaćin slave za Svetog Savu u školi u kojoj radi. Uzela je kolač i krenula lagano sa pripremama. Početkom godine počela je sa realizacijom svojih planova, iako je situacija oko proslave školske slave bila pod znakom pitanja zbog aktuelne epidemiološke situacije. Znala je da šta god odluče nadležni, slavski kolač će se rezati, poslužiti žito i upaliti sveća. Kolač i žito će spremiti, ali svećnjak je bio problem. Gde naći pristojan svećnjak, koji će odgovarati prilici. Govorila je kako su u Prizrenu – odakle je sa porodicom proterana 1999. godine – imali lep, rezbaren svećnjak od drveta koji bi joj se savršeno uklopio, ali…

„Državna“ granica

Početkom jeseni prelazila sam administartivni prelaz Jarinje. Auto mog brata ima tablice sa oznakom „RKS“ i sa njima kretanje kroz ostatak Srbije nije dozvoljen, odnosno na prelazu se uzimaju probne tablice. Pošto su prethodne istekle – važe samo dva meseca – trebalo je uzeti nove. Pored nas bio je parkiran auto srpske porodice iz Dobrotina, sela u okolini Lipljana – zajedno smo čekali. Procedura dobijanja probnih tablica uglavnom je veoma frustrirajuća i podrazumeva čekanje više od sata. (To je mnogo kraće nego u prvim godinama primene tog dela sporazuma iz Brisela, jer je sada službenik na prelazu. Ranije smo čekali da dođe iz Raške.) Dok je brat sređivao papire za dobijanje probnih tablica, videla sam da oni imaju tablice „KS“ sa kojima je dozvoljeno kretanje po ostatku Srbije. Pitala sam se šta čekaju. Govorim o srpskoj strani prelaza, putujemo ka ostatku Srbije.

Carinik je dolazio do njih, razgovarao, i opet odlazio do svoje kancelarije, pa se vraćao da ih još nešto pita, i tako više puta. Dolazio je i do nas da proveri imamo li šta da prijavimo za carinu. Rekli smo da nemamo, ali je on, ipak, pogledao svaki deo auta. Bila sam strašno iznervirana i na ivici da ga pitam iz koje to „države“ dolazimo, i u koju to državu ulazimo, ali sam odustala. Ima primera da na primedbe znaju da odreaguju tako što vas iz nekog razloga satima zadrže na prelazu. Mislila sam da su se Srbi iz Dobrotina pobunili zbog nečega i sada plaćaju cenu isterivanja pravde. Kada je posle dobrih sat i više vremena brat ušao u auto, pitala sam ga šta čekaju tako dugo, jer sam videla da razgovara sa njima. „Da ih puste da prođu. Tri sata čekaju“, odgovorio je.

Pitala sam šta se dogodilo i zaprepastio me je odgovor: „U autu imaju tri manja tepiha, ili staze. Eno ih na zadnjem sedištu, sklopljeni su. Carinik ih je prilikom pretresa vozila odmah video i tražio račun. Nisu ga imali, jer nisu ni znali da će im trebati. Rekao im je da ne mogu da prenesu tepihe bez računa, jer na osnovu njega treba da im naplati carinu. Carinik je uporan da treba da plate, jer on neće imati pokriće, za slučaj da ih policija zaustavi na putu. Plaši se da će policija da ih pita kako su prešli granicu, prelaz, ili šta je već ovo u njegovoj glavi, i ko ih je pustio da prođu sa tepisima.“

Administrativni prelaz Jarinje (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)
Administrativni prelaz Jarinje (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)

„Pa ne idemo u drugu državu“, rekla sam bratu, sva zbunjena onim što čujem. Rekao mi je da su oni objašnjavali da ne švercuju tepihe već da ih nose rođacima kod kojih idu, ali im ništa nije pomoglo. „Zbunjeni su. Pitaju se kako da plaćaju carinu kada dolaze iz pokrajine koja je u istoj državi. Na kraju je sve sređeno tako što su pisali izjavu – da carinik ima pokriće – u kojoj, otprilike, piše da prenose tri mala tepiha i da nemaju račun, ali da se sećaju koliko je koji koštao“, ispričao mi je brat.

Šta se dalje dogodilo ne znam, jer smo krenuli. Oni su ostali da čekaju da im odrede koliko treba da plate. To je treći put da sam bila svedok kako srpski carinici prema Srbima sa Kosova i Metohije postupaju kao da prelaze državnu granicu – dva puta na Jarinju i jednom na Merdaru. Ovo je bilo najgore do sada. Ispričala sam mnogima ovu priču i rekli su mi da se to dešava, uglavnom Srbima južno od reke Ibar. Tako je od potpisivanja Briselskog sporazuma. Ne radi se to svakodnevno, ali povremeno da, pa sad ko im dođe do ruke. Nekoliko meseci je prošlo od tada i još uvek mi je to u glavi.

Svećnjak u Prizrenu

Svoju uzurpiranu kuću, moja prijateljica sa početka priče, vratila je početkom leta posle 21 godine. Od tada je više puta obilazila, i ja sa njom. Za svaku stvar koja je pretekla i preživela višečlanu albansku porodicu bivšeg pripadnika takozvane „OVK“, imala je  toplu priču. Nekoliko dana uoči Svetog Save iznenada je pozvana da sa prijateljima ode do Prizrena, da obiđe kuću.

„Imam svećnjak za slavsku sveću“, rekla mi je čim sam ušla u kuću nekoliko dana posle. Pokazala mi je lep, drveni svećnjak i uz osmeh nastavila: „To je naš svećnjak iz kuće u Prizrenu. Koliko sam puta obilazila kuću i od krova do podruma sve pregledala, ali svećnjak nisam videla sve do sada. Nisam ga tražila, stvarno. Ko se nadao da će da preživi tolike godine, ali, jednostavno je bio tu“.

Slučaj sa Jarinja jeste ponižavajući – možda najviše za državu Srbiju – i svakako iskušenje za sve nas koji smo se u tom trenutku našli na prelazu Jarinje. Međutim, mirnoća Srba iz Dobrotina dok im je carinik iznova prilazio bila je za svaku pohvalu. Dostojanstveno su se držali, jer su naučili da trpe. Šta su u sebi osećali, znaju oni i Bog.

Kameni most na Bistrici, Prizren, 31. mart 2019. godine (Foto: Katarina Steljić/Novi Standard)
Kameni most na Bistrici u Prizrenu (Foto: Katarina Steljić/Novi Standard)

Da bi preživeli, između ostalog, i ovakve situacije, Srbi sa Kosova i Metohije – to uvek pominjem – svakodnevno traže nešto što ih hrabri da izdrže još malo. Mnoge su se generacije smenile vezujući se za različite priče i maštajući o slobodi. Stavljali su na tas i dobre i loše, sabirali i oduzimali, i zato nas još uvek ovde ima bez obzira na tešak život i stradanja.

Priča o slavskom svećnjaku bila mi je potrebna da prebrodim priču sa Jarinja. Između puta koji nam je, verovatno nesvesno, pokazivao državni službenik na prelazu Jarinje i puta koji nam je uoči praznika pokazao Sveti Sava, lako je izabrati. Zato ćemo čekati još malo. Ako Bog da, dočekaćemo da gori sveća za krsnu slavu u istom svećnjaku i u kući u Prizrenu.

 

Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Boki

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u