Egzistencijalna kriza sa epicentrom na Kosovu i Metohiji nastavlja da potresa Srbiju i region. Imajući u vidu razmere krize smatram da rešavanje kosovskog pitanja, iako najvažnije, u ovom trenutku nije prioritet za Srbe. Pravno-politička argumentacija je bez sumnje na strani Srbije, ali ona nije od neke koristi u međunarodnom sistemu pred kolapsom. Umesto neprekidne borbe sa spoljnim neprijateljem, Srbija bi trebalo da se okrene sebi, da se fokusira na duhovnu obnovu i ekonomski preporod kako bi na najbolji način prevazišla tranzitni period i u novom poretku zauzela lidersku poziciju.
Kosovo i Metohija je bez sumnje deo Srbije kao što je Nagorno-Karabah deo Jermenije, Krim deo Rusije, a Severna Irska deo Irske. Ovo pouzdano znamo zato što su u pitanju teritorije koje su deo šire kulturno-istorijske celine. Paralelno sa produbljivanjem pukotina unutar zapadnocentričnog poretka ova činjenica postajaće sve očiglednija. U poređenju sa ostalim spornim teritorijama, KiM ne samo da je sastavni deo srpske kulturne baštine, već predstavlja koren njene državnosti, mitološko jezgro koje je porodilo dušu srpskog naroda. Stoga, borba za Kosovo i Metohiju odvija se na individualnom nivou svakog pojedinca, pripadnika srpskog roda, a tek onda se reflektuje na međunarodnu arenu.
Povratak Kosova podrazumeva potragu za sopstvenom dušom koja je, nažalost, usled spleta istorijskih okolnosti, izbledela, ali nije nepovratno izgubljena. Stanje srpske dijaspore to najbolje odražava. Duboko fragmentirana i predugo zanemarivana, srpska dijaspora žudi za efikasnim koordinacionim centrom koji bi mogao da je ujedini. Ovaj esej posvećen je načinima uključivanja dijaspore u poslove matice i vraćanju duše srpskom narodu gde god on bio, bez obzira na mesto prebivališta.
Negovanje kulture sećanja
Kada je reč o dijaspori, Francuska je u drugačijoj situaciji od većine država. U prethodnih nekoliko vekova, talas frankofilije proširio se na sve svetske meridijane. Francuska kultura postala je važan činilac svetske kulture, pa se za nas život u Parizu ne razlikuje mnogo od života u drugim metropolama. U svojstvu gradonačelnika Londona, Boris Džonson često se hvalio da je prvi čovek sedmog po veličini „francuskog grada“. Prosečan Francuz oseća se kao kod kuće bilo gde u svetu. Logično je da u takvim okolnostima dijaspora nema veliki značaj za Francusku. Međutim, usled velikog priliva stanovništva poslednjih decenija, Peta republika suočava se sa zabrinjavajućim tendencijama. Francuska postepeno postaje žrtva sve organizovanije alžirske, marokanske i turske dijaspore.
Tokom sukoba u Nagorno-Karabahu upravo je dijaspora bila najjače oruže turskog predsednika Erdogana. Ankara je otvoreno pretila pobunom dijaspore protiv vlasti u Parizu i Berlinu u slučaju podrške Jermeniji. Erdoganova taktika ostvarila je bolje rezultate u Nemačkoj zahvaljujući većem broju neootomanske dijaspore, koju osim etničkih Turaka čine Albanci i bosanski muslimani. Francuska je pokušala da pomogne Jermeniji, ali nažalost bez većeg uspeha.
Poraz Jermenije u bici za Nagorno-Karabah podseća me na slučaj Kosova i Metohije. Sećam se razgovora sa bivšim francuskim generalom koji je pokušao slikovito da mi dočara povlačenje jugoslovenske armije sa Kosova 1999. godine. Tog dana, on je bio u društvu diplomca sa Vest Pointa. U iščekivanju dezorganizovane armije s podignutim belim zastavicama mladi američki oficir ugledao je veliki broj tenkova u punoj borbenoj gotovosti.
Iznenađen prizorom, indoktriniran nadmoći sopstvene armije postavlja pitanje: „Kako je moguće da su vaše motorizovane jedinice posle 78 dana bombardovanja praktično ostale neokrnjene“. Na njegovo pitanje, iskusni jugoslovenski oficir koji se našao u njihovom društvu odgovorio je da su ultramoderni NATO bombarderi uspeli da unište samo 13 tenkova. Mladi američki diplomac ostao je bez teksta, preostalo mu je samo da posmatra veličanstven prizor „dislokacije“ motorizovanih jedinca jugoslovenske armije za koju se nikako ne može reći da je izgubila rat.
Slična situacija dogodila se 1961. godine kada je Francuska armija dobila naređenje o povlačenju iz Alžira. Pet najviših francuskih generala odbili su da se povinuju naređenjima i umesto povlačenja organizovali su spektakularnu vojnu paradu u Alžiru. Kao što Srbija nije izgubila rat na KiM, tako isto Francuska nije izgubila rat u Alžiru. U tom ratu Francuska je imala svoje Košare, Paštrik i prolivenu krv. Srbi i Francuzi bili su pobednici u ratu, ali iznevereni od strane svojih političara. Nema potrebe spremati se za nove ratne pohode kada je rat praktično dobijen. Dovoljno je negovati kulturu sećanja na herojsko držanje naših armija, pričekati da se NATO dezintegriše po uzoru na Varšavski pakt i KiM će se vratiti u sastav Srbije.
Dragocen resurs
Na putu preporoda države Srbije dijaspora se ne sme držati po strani. Postavljanje Arnoa Gujona na mesto direktora Uprave za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu moglo bi da promeni stvari nabolje. Neophodni preduslov je podizanje svesti o strateškom značaju stranih državljana srpskog porekla za Srbiju. Princip „svaki Srbin u inostranstvu dragocen je resurs za državu Srbiju“ jeste ideja vodilja u izgradnji konstruktivnih odnosa sa dijasporom. Takođe, ne bi trebalo gubiti iz vida dve različite grupe ljudi unutar dijaspore. Prva grupa ljudi su oni koji žele i za koju nije kasno da se vrati u Srbiju. U drugu grupu spadaju oni koji su pustili korene u inostranstvu i nemaju nameru da se vrate.
Prvoj grupi pripada Sara, prelepa mlada devojka koju sam upoznao u londonskom metrou. Rođena i odrasla u Srbiji, seli se u inostranstvo, uspešno završava ekonomski fakultet i pronalazi posao u Londonu. U ovom trenutku Sara, zajedno sa svim mladim ljudima u inostranstvu, čini značajan finansijski resurs za Srbiju. U zapadnim zemljama ovi ljudi pripadaju srednjoj klasi, povratkom u Srbiju oni postaju „visoko društvo“ u smislu kupovne moći. Svakog leta oni se vraćaju u svoju domovinu, iznajmljuju stanove, troše na izlaske, finansijski pomažu svoje porodice. Slivanje novca u Srbiju na ovaj način veoma je važno za održavanje srpske ekonomije.
Ovakve ljude Srbija po svaku cenu treba da „vrati kući“. Ljudima srpskog porekla, školovanim u inostranstvu, sa zavidnim radnim stažom, treba obezbediti sigurna radna mesta kako bi svojim radom i iskustvom obogatili svoju otadžbinu u svim aspektima. Nažalost, vlasti u Beogradu rade upravo suprotno: prodaju preostala javna preduzeća, svoj narod pretvaraju u jeftinu radnu snagu, a na rukovodeće pozicije postavljaju strane banke i njihove menadžere.
Stiče se utisak da niko u Srbiji nije zainteresovan za povratak mladog i obrazovanog kadra, za njih kao da nema mesta u otadžbini. Vlasti u Beogradu se zadovoljavaju profitom od sezonskog turizma i stranih investicija, a ogroman potencijal srpske omladine u inostranstvu ostaje neiskorišćen. Ne vidim da iko radi na povratku mladih u Srbiju koji su razočarani korupcijom i nepotizmom. To je bio osnovni razlog zašto su otišli i glavna prepreka zašto se ne vraćaju. Svi govore da su za uspešnu karijeru u Srbiji neophodni partijska knjižica i rodbinske veze, a ne trud i marljivost.
Hiljade mladih „teslijanaca“ primorani su da svoju afirmaciju potraže van granica Srbije. Prošlo je skoro 150 godina otkako je Nikola Tesla napustio ove prostore, a situacija je ostala nepromenjena. Srbija nastavlja da bude rasadnik najumnijih i najsposobnijih pojedinaca, u tuđu korist, a na svoju štetu. Nikada nije kasno vratiti ljude kao što je Sara ali ostaje dilema – da li to Srbija uopšte želi?
Za drugu grupu ljudi definitivno je kasno planirati povratak. Nataša, koju sam upoznao u avionu na letu Pariz-Beograd, jedna je od njih. Slovenska melanholična lepota skladno kombinovana sa istančanim francuskim stilom izraz je istinske elegancije. Nije ni čudo što se uskoro udaje za Francuza i nastavlja svoj život u Parizu. Po svemu sudeći, u njenoj novoj porodici francuski će biti prvi jezik, a deca vaspitana u duhu nove kulturne zajednice. Karlo Veliki jednom je rekao „kada govoriš drugi jezik, to je kao da imaš drugu dušu“. U ovakvim okolnostima, Srbija treba da učini sve kako bi Natašina deca imala priliku da se iz prve ruke upoznaju sa srpskom istorijom i kulturom.
Najbolji rezultati mogu se postići u koordinaciji sa Srpskom pravoslavnom crkvom i obezbeđivanjem srpskih škola za decu. Reč je o ozbiljnim investicijama, ali u bliskoj budućnosti one bi se višestruko povratile. Svako dete sa završenom srpskom školom u inostranstvu postaje ambasador Srbije. Oni su ti koji sutra treba da nastave stopama Arnoa Gujona, organizuju humanitarnu pomoć za Srbiju i promovišu srpske interese u celom svetu. Obnovljene crkve u inostranstvu, odraz duboke tradicije i bogate kulturne baštine, davaće vetar u leđa budućim mladim naraštajima. Podrška dijaspori je obaveza za Srbiju, to znači voditi računa o sopstvenoj deci. Za razliku od Francuske, čiji obrazovni sistem važi samo unutar njenih granica, Srbija treba da osmisli „dualni“ sistem obrazovanja, za Srbe u matici i one van nje.
Duhovna obnova i sabiranje
Albanci, sa druge strane, vrlo efikasno koriste svoju dijasporu. To se vidi po birokratama albanskog porekla zaposlenim u zapadnim institucijama koje su spremne da urade sve za albanske interese. Albanska dijaspora bila je važan oslonac Tirane u propagandnom ratu 1999. godine. Nadamo se da se slična situacija neće ponoviti dolaskom Bajdena na vlast jer mora se imati u vidu da je srpska dijaspora kroz istoriju, posebno u poređenju sa albanskom, imala ogroman uticaj na Sjedinjene Države.
Nekolicina američkih vojnika srpskog porekla odlikovana je Purpurnim srcem, trojica od njih su generali. Tu su i javni tužioci, guverneri, državni zvaničnici – drugim rečima, u vrhu američkog establišmenta ne manjka ljudi srpskog porekla. Američki građani albanskog porekla nemaju ni približno uspeha kao njihovi sunarodnici. Ipak, albanska dijaspora je mnogo bolje odradila svoj deo posla 1999. godine ubedivši ceo svet da su oni žrtve, a Srbi agresori.
Ne znam da se ikada albanska zastava vijorila na Beloj kući, a za srpsku znam da jeste. Setimo se samo Mihajla Pupina i Nikole Tesle i njihovog uticaja na američki establišment. Njihova popularnost može se meriti sa popularnošću savremenih pop zvezda. Oni su lično poznavali američke predsednike. Sada njihovo mesto zauzimaju srpski košarkaši. Ostaje činjenica da je srpska dijaspora jedna od najuspešnijih na individualnom polju, ali kada je reč o kolektivnoj akciji tu zaostaju za drugima.
Najveći izazov za Srbiju jeste da Natašina deca ne pokidaju korene sa svojom otadžbinom, da ne budu samo pasivni navijači srpskih sportista na međunarodnim takmičenjima već da budu aktivni nosioci srpskog duhovnog koda. Na kraju krajeva, srpstvo nije samo etnička odrednica vezana za teritoriju, ono je umnogome duhovna vertikala objavljena knezom Lazarom uoči Kosovskog boja: „Zemaljsko je za malena carstvo, a Nebesko uvek i doveka“. Onog trenutka kada svi Srbi, gde god se nalazili, pronađu svoje unutrašnje Kosovo, tada će i zvanični Beograd povratiti nadležnosti nad okupiranom teritorijom. Duhovna obnova počinje strateškim sabiranjem srpske dijaspore rasprostranjene po celom svetu.
Za to vreme nabavka ofanzivnog oružja i povećavanje vojnog budžeta treba da bude u drugom planu. Nekoliko baterija S-400 i čvrste vojno-političke veze sa bratskom Rusijom sasvim su dovoljne za očuvanje suvereniteta. Reč „sloboda“ za Srbiju, u ovom trenutku, isto je što i S-400 jer garantuje da se 1999. godina neće ponoviti. Za razliku od prošlih vremena, savremena bitka za Kosovo odigrava se u našim srcima. Sve dok srpski narod ne bude objedinjen u čvrstu duhovnu zajednicu „nova Kosovska bitka“ koristiće se u svrhu jeftine propagande.
Suludo je zanemarivati milione ljudi u inostranstvu, a u isto vreme sve resurse ulagati u povratak KiM sa albanskom većinom u sastav Srbije. Ovakva vrsta politike izaziva kontraefekat i može Srbiju dovesti do ruba egzistencije. Ljudima sa znanjem i iskustvom u inostranstvu treba osigurati povratak, a onima koji tamo ostaju za stalno obezbediti uslove za institucionalno negovanje srpskog jezika i kulture. Beograd mora intenzivnije sarađivati sa sunarodnicima iz inostranstva i pokrenuti zajedničke projekte kako bi dijaspora postala čvrst oslonac u ostvarivanju spoljnopolitičkih interesa.
Sa sigurnošću možemo tvrditi da je najveća pretnja za Srbiju u 21. veku novo pokoljenje Srba rođeno u inostranstvu koje neće razumeti zbog čega se njihovo prezime završava na -ić.
Pol Antoan (Paul Antoine) je magistrirao istoriju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i međunarodne odnose na Univerzitetu u Londonu. Takođe je studirao u Rusiji na Moskovskom državnom univerzitetu za međunarodne odnose (MGIMO). Generalni je sekretar i osnivač Francuskog udruženja za mir na Kosovu, organizacije koja u Francuskoj organizuje konferencije i različite događaje za promociju srpske kulture na Kosovu i Metohiji. Organizovao je putovanje više francuskih političara na Kosovo i Metohiju i u Republiku Srpsku, gde su se, između ostalih, sastali sa Miloradom Dodikom i srpskim pravoslavnim verskim vođama na Kosovu i Metohiji. Ekskluzivno za Novi Standard.
Preveo Matija Malešević/Novi Standard
Naslovna fotografija: Ministarstvo odbrane Republike Srbije
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO:
