Istorijska pozadina srpskog XX veka (1)

Od XIX veka, kada počinje oslobađanje srpskog naroda, pa sve do današnjih vremena, agresivna politika zapadnih sila na Balkanu imala je različit intenzitet, ali uvek isti cilj

Tekst predstavlja predavanje pod nazivom „Ekonomski osvrt na margine Srpskog HH veka“, koje je autor održao 27. decembra 2019. godine u Svečanoj sali Andrićevog instituta (Višegrad) u okviru ciklusa predavanja „Srpski HH vek“.

 

Bez dvoumljenja sam prihvatio poziv da vam se danas obratim u Andrićevom institutu, mada u poslednjih pet godina, po pravilu, javno ne nastupam, svestan svojih godina i potrebe da se mlađima prepušta prostor. Pored toga, po odlasku u penziju radikalno sam promenio predmet svoga rada i interesovanja. Ekonomija koja je više od četiri decenije bila u fokusu mojih interesovanja, sada je ostala po strani i težište je prebačeno na zavičajnu istoriju.[1]

Poziv da danas budem sa vama prihvatio sam zbog teme koja je istorijska koliko i ekonomska, ali, pre svega, zbog mesta gde se nalazimo – Andrićgrada i njegovog idejnog tvorca – Emira Kusturice. Mislim da mi (savremenici) nismo ni svesni značaja Andrićgrada koji je rezultat jedne duboko promišljane i ostvarene ideje. Na ovom čarobnom poluostrvu iznikao je kameni grad posvećen jednom od najvećih srpskih pisaca i jedinom nobelovcu sa ovih naših – južnoslovenskih prostora.

Procesi dugog trajanja

U Andrićgradu se nalazi veliki broj odlično osmišljenih objekata različitih namena, čiju krunu čini pravoslavni hram posvećen Svetom caru Lazaru i kosovskim mučenicima koji je modifikovana kopija manastira Dečani. U njemu se, pored Andrićevog, nalaze i spomenici velikana srpske kulture i nauke (Petra Petrovića Njegoša i Nikole Tesle), te braći Sokolović (Mehmed-paše i Svetog Makarija najzaslužnijima za obnavljanje Pećke patrijaršije koja je imala presudnu ulogu u očuvanju nacionalnog identiteta u vreme turskog ropstva) koji simbolizuje i bratsku ljubav nasuprot naturanom stereotipu o mržnji prema komšijama druge vere. Tu su ulice i trgovi čiji nazivi i mozaici označavaju važne topose piščevog stvaralaštva i/ili ključne događaje naše istorije.[2]

Pored svega napred rečenog Andrićgrad je i savremen živ-grad, značajan umetnički, kulturni i naučni centar srpskog naroda. Idejni tvorac ovog čudesnog projekta je Emir Kusturica, renesansna ličnost kojoj je Gospod podario ogromne darove – talente kojima nas raduje i čini boljima. Pored raskošnih talenata ima i neverovatnu energiju, te sa jednakom posvećenošću i uspehom radi na mnogo značajnih poslova.[3]

Na osvećenju banjalučkog srpsko-ruskog hrama vladika Matej (vikarni episkop ruskog patrijarha Kirila) obraćajući se banjalučkom episkopu Jefremu ispričao je da je kao mlad monah u jednom sibirskom manastiru od episkopa dobio savet da bi trebalo da se trudi da upali što više sveća posvećenih Gospodu. Tada nije razumeo suštinski smisao tih reči, a kasnije je shvatio da je njegov episkop smatrao da svako dobro delo koje učinimo u životu i jeste sveća posvećena Gospodu. Napominjući da je banjalučki vladika Jefrem u svom 40-ogodišnjoj episkopskoj službi učinio mnogo dobrih dela, naglasio je da veruje da će izgradnja banjalučkog srpsko-ruskog hrama biti najveća sveća koju je posvetio Gospodu.

Mislim da bi se isto moglo reći i za Emira Kusturicu i njegov Andrićgrad.

Pogled na Andrićgrad i čuveni most na Drini u Višegradu (Foto: Wikimedia/Ceca Novakovic, CC BY-SA 4.0)
Pogled na Andrićgrad i čuveni most na Drini u Višegradu (Foto: Wikimedia/Ceca Novakovic, CC BY-SA 4.0)

Odluka Andrićevog instituta da organizuje ciklus predavanja Srpski HH vek je od velikog značaja, pogotovo u ovo vreme kada smo izloženi pokušajima da se izvrši ozbiljna revizija srpske istorije[4], te agresivnim tvrdnjama kako treba da zaboravimo prošlost (jer iz istorije može malo šta da se nauči) i rešavamo probleme sadašnjosti i budućnosti. Međutim, bez poznavanja istorije teško ćemo razumeti sadašnjost, a pogotovo predvideti budućnost. Da bi istorija zaista bila učiteljica života neophodno je prepoznati i pratiti procese dugog trajanja. Ispod brzog ritma dnevnih događaja odvijaju se spori procesi koji imaju svoje zakonitosti i ukoliko ih prepoznajemo, moći ćemo da shvatimo dublje uzroke onoga što nam se dešava ali i da predvidimo šta nas očekuje, te šta treba činiti da budućnost bude povoljnija za nas i naše potomstvo.

Od XIX veka (kada počinje oslobađanje srpskog naroda iz turskog ropstva) do današnjih dana, agresivna politika zapadnih sila imala je različit intenzitet, razna sredstva delovanja, različite protagoniste, ali uvek isti opšti spoljnopolitički cilj, pri čemu je rusofobija i srbofobija (kao njen rukavac, kako to smatra akademik Milorad Ekmečić) konstantno jedan od važnih segmenata. Istovremeno, kod srpskog naroda prisutna je stalna težnja ka slobodi i ujedinjenju i to je konstanta koja takođe ima različit intenzitet, razna sredstva delovanja, različite narodne predvodnike i doživljava povremene uspehe i poraze. Ova dva procesa dugog trajanja koji se odvijaju na, manje ili više, dramatičan način (što zavisi od mnoštva okolnosti, ali dobrim delom i od naše spremnosti i umešnosti da se borimo za naše ciljeve) direktno su suprotstavljena i imaju različite tekuće rezultate – nekada smo kao narod nacionalnom cilju bliže, a nekada dalje.

Srpski HH vek će to najbolje potvrditi.

Oslobođenje iz ropstva

U okviru ciklusa predavanja Srpski HH vek opredelio sam se da napravim ekonomski osvrt na margine srpskog HH veka – na prvu i poslednju deceniju kada se Srbija suočava sa jakim spoljnim ekonomskim blokadama koje joj nameću tadašnje moćne zapadne sile. Posle carinskog rata početkom HH veka dolazi do uzleta privrede Srbije, a posle sankcija u poslednjoj deceniji HH stoleća ona će doživeti sunovrat.

Pre nego pređemo na srpski HH vek, podsetimo se perioda koji mu je prethodio.

U HH vek Srbija ulazi a da je tek u prethodnom otpočelo postepeno oslobađanje iz viševekovnog turskog ropstva; da postoji samo dve decenije kao međunarodno priznata država, te da u njoj živi samo manji deo srpskog naroda (većina je pod turskom ili austrougarskom vlašću). Zbog toga je pažnja prvenstveno usredsređena na oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda, te političko uređenje i konsolidaciju oslobođenih teritorija, a ekonomska pitanja ostaju u drugom planu.

U HIH veku Srbija počinje sa postepenim oslobađanjem otadžbine (počevši od Šumadije) mada se moćne zapadne sile tome protive i na strani su Turske (ovaj naziv ćemo koristiti za Osmansko –  Otomansko – Osmanlijsko carstvo ili imperiju). Za interese srpskog naroda razumevanje i podrška dolazi od Rusije. Odmah po oslobađanju iz turskog ropstva Srbija ima slobodne seljake dok, u isto vreme, širom Evrope (sa izuzetkom Francuske i još nekoliko zemalja) i dalje postoji kmetstvo. Minijaturna Srbija stešnjena između dva ogromna carstva (Austrijskog i Otomanskog) jedina ima slobodnog seljaka. Štaviše, u Turskoj će postojati legalno ropstvo do 1924. godine.[5]

U Srbiji Skupština postoji od 1804. godine koja već naredne (1805) godine donosi ustavni zakon o uređenju države (Vožd i Praviteljstvujušči sovjet), izbori se održavaju od 1825. (sa jednim od najširih biračkih prava u Evropi), ustav postoji od 1835, a višestranački sistem od 1869. godine. Srbi će u dve svoje države (u Srbiji i u Crnoj Gori) iz svojih redova izabrati vladare (u Srbiji Karađorđeviće i Obrenoviće, a u Crnoj Gori Petroviće), dok će ostalim narodima, koji se na Balkanu oslobađaju turskog ropstva (Rumunija, Bugarska i Grčka), za vladare postaviti strance iz dinastija Zapadne Evrope.

U borbi sa ustavobraniteljima nezadovoljni knez Miloš 1839. godine[6], a potom i knez Mihailo (1942) bili su prisiljeni da napuste presto i skupština 01. septembra 1842. godine za kneza bira Aleksandra Karađorđevića – Karađorđevog sina. Nezadovoljna njegovom vladavinom, Svetoandrejska skupština 10. decembra 1858. godine zahteva da knez Aleksandar Karađorđević podnese ostavku i već sutradan odlučuje da na presto vrati kneza Miloša Obrenovića.

„Knez Miloš Obrenović“, Moric M. Dafinger, 1848. (Foto: Wikimedia)
„Knez Miloš Obrenović“, Moric M. Dafinger, 1848. (Foto: Wikimedia)

Sve to može da čini jedan narod koji „čuva ono što je od prirode primio – moćan i sjajan duh“, kako to piše Artur Evans.[7] Naš narod je i pored viševekovnog turskog ropstva i nemogućih uslova u kojima je živeo sačuvao svoj identitet, a koga čine, pre svega: svetosavsko pravoslavlje, nemanjićka državnička tradicija i slobodarski kosovski zavet (Lazarevo opredeljenje – za duhovno u odnosu na materijalno – i podvig Miloša Obilića – jedinstven slučaj u viševekovnoj istoriji moćnog carstva kada je na bojnom polju poginuo turski sultan).[8]

Pišući o našem narodu Jovan Cvijić ističe[9] da su „demokratska osećanja urođena narodu koji je za vreme borbi za oslobođenje imao jednostavan društveni sastav, koji je činio društvo zemljoradnika i stočara, u kome nije bilo ne samo nikakve društvene klase već i nikakve značajnije razlike u pogledu imućnosti. To je bila masa seljaka od kojih je svaki imao vlastitu zemlju. Jedino odlikovanje je bilo biti pop ili knez. Popovi su se nešto malo izdizali iznad naroda. Zbog toga je svaki želeo da ima popa u porodici… Tek što je zemlja oslobođena, pa i pre, za vreme dugog rata za oslobođenje (1804-1815) sazvana je Skupština, pa je i dalje sazivana ne čekajući da se ima odluka kakvog ustava. Demokratska kontrola bila je često vrlo energična, čak i za vreme oslobodilačkih ratova. Pesma veli da se junaci moraju boriti za narod i zajedničku slobodu. Kao organ patrijarhalnih predanja ona ne dopušta da se vojničke starešine ponesu i zaborave svoje dužnosti u uživanjima besposlice. Pesma opominje one koji se zaboravljaju: Narod vas je učinio tim što ste.“ [10]

Seljačka republika

Na prelazu iz HIH u HH vek Srbija je formalno monarhija, a suštinski seljačka republika. Ona je seljačka zemlja homogene srednje klase u kojoj oko 90 odsto seljaka ima male porodične posede i gde su (1900) svega tri poseda veća od 300 ha, a samo 3,8 odsto seoskih porodica nema sopstvenu kuću (1895). Navodeći ove podatke, Slobodan Antonić[11] ističe da je u korist demokratije radila upravo ovakva imovinski ujednačena društvena struktura društva. „Radi poređenja, u Engleskoj i Velsu, 1914. godine tek 10 posto porodica ima sopstveni dom – dakle, devet desetina stanovništva tamo je živelo pod kirijom.

Štaviše, u britanskom društvu su se, tokom celog veka ekspanzije, samo još više uvećale materijalne nejednakosti. Gornjih dva odsto stanovništva raspolagalo je, 1803. godine, sa 20 odsto društvenog bogatstva, 1867. godine sa 40, dok je do 1911. društvena nejednakost narasla u toj meri da je samo jedan odsto bogatih imalo čak 69 odsto društvenog bogatstva. Srbija – društvo dominantne srednje klase je upravo idealna za demokratiju, kako po klasičnim shvatanjima (Aristotel, Ruso, Tokvil), tako i po modernim viđenjima društvenih pretpostavki za demokratski poredak.“

Krajem HIH veka engleski putopisac Herbert Vivijan (Herbert Vivian, 1865-1940) nekoliko puta boravi u Srbiji i 1897. godine sa tih putovanja objavljuje knjigu[12] u kojoj iznosi obilje činjenica i svojih zanimljivih zapažanja. On ističe da u Srbiji, „zemlji seljaka nema nijednog milionera – čak ni u dinarima, ali se sa druge strane ne mogu videti obeležja civilizacije kao što su, glad, rite i beskućnici. U Srbiji je ostvaren ideal najvećeg dobra za najveći broj ljudi. Ono malo što želi, srpski seljak može sebi da priušti bez ikakvih problema.“ On porodične zadruge, kao osnovni oblik života na srpskom selu, smatra idealnim institucijama koje omogućavaju da seljak živi, istina skromno, ali zadovoljno i srećno.

U to se uverio putujući po Srbiji i obilazeći sve njene krajeve. Boraveći u Užicu,  jednom „od najsiromašnijih gradova Srbije“ i njegovoj okolini on beleži da „u nešto siromašnijem užičkom okrugu, desetočlana porodica na svom imanju proizvodi robu u vrednosti od 2.400 dinara godišnje. Međutim, pošto za zadovoljavanje svojih potreba godišnje troši 2.000 dinara u robi i novcu… razliku od 400 dinara ona koristi za uvećanje svog imanja ili za uvođenje nekih novina na njemu. Glava takve porodice obično ima rezervu od 200 ili 300 dinara u gotovini, nesumnjivo veću od one kojom bi mogao da se pohvali prosečan poljoprivredni proizvođač iz Engleske. Po pravilu, taj novac drži u kući, ili se polako navikava na to da ga ulaže u štednu banku u kojoj mu on donosi kamatu od pet procenata. Svi se slažu sa tim da su želje i potrebe takvog seljaka malobrojne i da je on zadovoljan svojim životom. Njegova hrana uglavnom se sastoji od kiselog kupusa, slanine, dimljene ribe i dimljenog mesa. Sveže meso za njega je luksuz koji sebi retko dopušta. Međutim, u ravnici i rečnim dolinama, seljaci su znatno bogatiji. U tim delovima Srbije marljiv i štedljiv seljak može da živi od polovine svoje proizvodnje, dok su seljaci koji ne jedu meso svakog dana prava retkost.“ [13]

„Vesela braća“, Uroš Predić, 1887. (Foto: Wikimedia/Gmihail/Svift)
„Vesela braća“, Uroš Predić, 1887. (Foto: Wikimedia/Gmihail/Svift)

Vivijan piše da srpski seljaci poljoprivredna dobra proizvode uglavnom za sopstvene potrebe i da „kupovina i prodaja poljoprivrednih proizvoda nisu nešto uobičajeno“[14], pa „cene tih proizvoda mogu da budu pravo iznenađenje“, odnosno one su tako niske da u Srbiji nije teško da se živi. Uz to su porezi u Srbiji u to vreme bili izuzetno niski (na primer, porez na zemlju je za 4/5 manji od onog koji plaćaju britanski podanici u Indiji, a na posedovanje svinja, koza i ovaca se uopšte ne plaća – za razliku i od susedne Bugarske) i oni bi se, smatra ovaj britanski putopisac, mogli višestruko (tri do četiri puta) povećati, „a da to ne ugrozi ni najsiromašnije slojeve stanovništva“.

 

(NASTAVIĆE SE…)

________________________________________________________________________________________________

Uputnice:

[1] Rezultat moga uzgrednog (uporedo sa mojom osnovnom profesijom) bavljenja istoriografijom bile su tri knjige koje sam objavio u prvoj deceniji ovog veka, a prošle godine je objavljena i knjiga Srbi Bosne i Hercegovački u XIX veku – borba za slobodu i ujedinjenje (707 strane, do sada – sedam izdanja).

[2] Već postoji trg Tomasa Mana koga je, po sopstvenim rečima, uz Fjodora Mihailoviča Dostojevskog, Ivo Andrić izuzetno vrednovao kao ličnost iz svetske književnosti. Pretpostavljam da je samo pitanje vremena kada će u Andrićgradu i Dostojevski naći svoje zasluženo mesto.

Na zgradi bioskopa u ulici Mlade Bosne u Andrićgradu urađen je mozaik posvećen pripadnicima Mlade Bosne – revolucionarnoj generaciji o čijim političkim raspravama na i oko ćuprije na Drini piše Ivo Andrić. Da bi potpunije iskazali biće našeg naroda, dobro bi bilo da jedan mural u Andrićgradu dobiju i njihovi prethodnici – građanska generacija srpskih narodnih predvodnika iz pokreta za crkveno-školsku autonomiju (na prelazu iz HIH u HH vek). Tako bi, pored revolucionarne generacije, imali i generaciju koja se u borbi za oslobođenje i ujedinjenje opredelila za dosledan pasivan otpor, te strpljiv i uporan „sitan rad“ koji daje rezultat na dugi rok.

Spomenik guslaru Filipu Višnjiću bi takođe dobrodošao, pošto je u očuvanju srpskog identiteta Srpska pravoslavna crkva bila zaštitnik, a nosilac epska narodna književnost.

[3] Emir Kusturica svojim životom i radom ubedljivo svedoči o ispravnosti mnogih mudrih misli Ive Andrića, kao: Svi pravi životi su lepi i teški. Ali i: Smisao i dostojanstvo puta postoje samo utoliko ukoliko umemo da ih nađemo sami u sebi. Kao i: Važno je koliko čovek ima od života i šta u životu načini od sebe, od svoje sredine i svoga potomstva.

[4] Istoričar Miloš Ković (u knjizi Uporišta) piše: „Glavni uzrok revizije srpske istorije je u želji i nameri da se pacifikuje i kolonizuje zemlja jednog neposlušnog naroda, duge istorije i snažnih nacionalnih tradicija. Videli smo da kolonizacija može da podrazumeva i fizičko uništenje celih naroda. Pre nego što ih uništite, proglasićete ih kanibalima i ubicama.“ Ne samo da će ih takvim proglasiti, nego će tražiti da kolonizovani prihvate to kao istinu. Kolonizatori im nameću svoje viđenje prošlosti jer iz istorijskog iskustva znaju kako je teško kolonizovati narode koji imaju dugo i bogato istorijsko nasleđe i razvijenu nacionalnu svest (Rusija, Kina, Iran…). U Srbiji je, naročito od početka ovoga milenijuma, sve prisutniji kolonijalni narativ u tumačenju naše istorije kako bi se u narodu stvorio osećaj inferiornosti i malodušnosti.

[5] Sretenjski ustav iz 1835. godine (član 118): „Kako rob stupi na Srbsku zemlju, ot onoga časa postaje slobodnim, ili ga ko doveo u Serbiju, ili sam u nju pobegao.“

[6] Toma Vučić Perišić, nepismeni srpski vojskovođa iz Prvog i Drugog srpskog ustanka, vojvoda i ustavobranitelj je (1839) rekao: „Svi smo mi jednaki; ne treba samo da se jedan greje na Suncu, a mi svi da stojimo u ‘ladu, i samo jedan da podigne glavu visoko, a mi svi da gledamo u zemlju, no valja da svi gledamo gore i svi da se grejemo na Suncu… Mi smo svi ravni: što je knjaz to i svinjar; što svinjar to i savetnik; što savetnik to i terzija; što terzija to i sudija; što sudija to i ja“.

[7] Artur Evans „Kroz Bosnu i Hercegovinu peške tokom pobune avgusta i septembra 1875“, Sarajevo 1965. Čuveni engleski arheolog (Minojska civilizacija) je kao mladić boravio u Bosni i Hercegovini i tokom tog boravka je u Usorskom kraju (blizu sadašnjeg Teslića) prisustvovao velikom godišnjem vašaru – proslavi, gde se okupljaju hrišćani – rimokatolici i pravoslavci (ili „Srbi kako oni sebe ponosno nazivaju“ naglašava putopisac). Veče pred tu proslavu okupljaju se seljaci i logoruju u porodičnim grupama. Čim je pala noć ceo planinski greben osvetljen je velikom vatrom oko koje su se okupili seljaci, „a u sredini tog kružnog skupa zaseo je bosanski pevač na neotesanom panju, i pošto je podesio svoje gusle, započeo je da izliva jednu od velikih saga svoje rase… (koja) iz generacije u generaciju održava svete narodne tradicije. U danima robovanja one su bile ponosito nasleđe srpskog naroda od Jadrana do Dunava. Srpski duh je stalno osvežavan iz nepresušnog izvora epske poezije. Kod srpskog naroda, razdvojenog religijom, prirodnim barijerama i ljudskom pakošću, ova je nacionalna poezija održavala narodnu svest i podsećala ga na zajedničko bratstvo, bodreći ga da okrene svoje duhovne oči od sadašnje razdvojenosti ka zajedničkoj prošlosti. Ona tako hrani narodni polet sećanjima na ono doba kada je izgledalo da će jedan iz reda njihovih kraljeva ugrabiti palu krunu Vizantije i namestiti je na svoje čelo… Ja sam posmatrao gomile oko slepog starca pevača i svaki obraz bio je orošen suzama; reči su njih uzbudile, a ne muzika… a kad sam negde skoro oko sunčeva izlaska pošao na odmor, pevač je ostao još i dalje deklamujući.“

[8] Kroz vekove je njihov zaštitnik bila Srpska pravoslavna crkva a nosilac epska narodna književnost. Čuvajući sopstveni identitet Srbi su uspevali da prežive sve nedaće ropstva uvereni da će opstati i dočekati (ako ne oni, a onda njihovi potomci) slobodu. Generacije i generacije su vekovima imale na umu šta treba činiti, da bi se moglo časno, na onom svetu, izaći pred pretke (ali i pred Svetoga Savu i ostale Nemanjiće, cara Lazara i Miloša Obilića), a u ovom svetu ostaviti amanet za potomstvo.

[9] Jovan Cvijić, Psihičke osobine Južnih Slovena (u knjizi: Balkansko poluostrvo i Južnoslovenske zemlje, 1922): „Društvo (su) činile, u stvari, velike zadruge. Vlast zadružnog starešine je kadšto bila nasledna kroz više naraštaja i tako je trajala neprekidno navika za zapovedanjem. Ali prema zadružnim običajima starešina se mogao smeniti i drugi izabrati. I žene su mogle biti izabrane za starešinu. Hajdučki starešina je određivan opštim pristankom ili izborom. Manastirske starešine su birali narodni predstavnici pre nego što su ih imenovale visoke crkvene vlasti. Vojničke i administrativne starešine, pa čak i dinastije, u oslobođenoj Srbiji su regrutovane među doseljenicima, među seljacima koji su određeni izborom ili opštim pristankom.“

[10] Jovan Cvijić ističe da u seljačkoj Srbiji njegovo stanovništvo gaji „nadu i veru u budućnost i nikada ne napuštaju narodni ideal. U oslobođenju Srbije njenim vlastitim snagama i bezbrojnim žrtvama, Ranke je gledao jedan od najznačajnijih događaja XIX veka. I otada je Srbija, u najbolnijim trenucima svoje istorije, svagda odbijala najprimamljivije strane ponude, samo da bi ostala verna svome idealu.“

[11] Slobodan Antonić, Demokratija u Srbiji uoči Prvog svetskog rata, Sociološki pregled, 4/2014.

[12] Herbert Vivijan: Serbija: raj siromašnih, Beograd, 2010. (Herbert Vivian, Servia: The Poor Man’s Paradise, Longmans, Green and Company, 1897)

U predgovoru knjige Vivijan napominje: „U Beograd sam svratio tokom jednog od svojih besciljnih putovanja, sa namerom da u njemu provedem samo nekoliko sati.“ Ostao je u Srbiji nekoliko meseci, obilazeći sela i gradove, manastire i škole, video je „ruševine njene prošlosti i temelje njene budućnosti“, razgovarao sa običnim ljudima (seljacima i čak hajducima u lancima), liderima partija i državnim činovnicima, verskim velikodostojanstvenicima, sveštenicima i monasima. „Kada bih opisao samo polovinu divnih stvari koje sam ovde video, u Engleskoj mi ne bi poverovala nijedna duša. Svi bi rekli da nisam pisao o Srbiji, već o Atlantidi ili Utopiji“.

[13] Zanimljiva su Vivijanova (koji se školovao na Kembridžu) zapažanja o školovanju u užičkoj realki. „Realka u Užicu je takođe izvanredno organizovana institucija, a njeno veličanstveno zdanje svedoči o odgovornosti i svesti ljudi tog dela Srbije koji su je izgradili uprkos tome što je njihov okrug prilično siromašan. I stvarno, najveći deo troškova izgradnje užičke realke snosilo je lokalno stanovništvo koje je za to bilo i još uvek jeste izdašno nagrađeno marljivošću i uspesima učenika te škole. Užička realka osnovana je 1895. i u njoj danas ima 294 đaka. Trideset ili četrdeset procenata njih je zaposleno – radi da bi moglo da se školuje – i ta deca uglavnom nisu iz Užica… Rečeno mi je da prosečni siromašni učenik užičke realke, koji se školuje besplatno, dobija knjige od opštine i hrani se kod svog poslodavca, dvanaest dinara mesečno više nego dovoljno da pokrije sve svoje troškove… Bogatiji učenici užičke realke ne ophode se prema svojim siromašnijim drugovima sa visine ili tako da se oni osete neprijatno. Sasvim suprotno, često im pomažu dajući im knjige i novac.“

[14] „Državi seljaka kao što je Srbija trgovina uopšte nije potrebna… osim šećera, kafe, šibica i nešto malo tkanina, on ne kupuje gotovo ništa… ukoliko mu usevi neuobičajeno dobro rode, veća je verovatnoća da će žaliti što će u njihovo prikupljanje morati da uloži veći rad nego što će se radovati prilici da zaradi nešto novca i kupi neku robu koja je za njega luksuz. Jer, luksuz mu ne znači ništa, još uvek nije razvio sklonost prema njemu… Ne treba očekivati da će Srbija uložiti neki veliki napor da privuče inostrane trgovce i njihovu robu za kojima, realno gledano, još uvek nema gotovo nikakvu potrebu“.

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/JankoSam, CC BY-SA 4.0

 

Izvor Jovan B. Dušanić, „Ekonomsko troknjižje“, treća knjiga

 

BONUS VIDEO:

Istorija
Pratite nas na YouTube-u