Mač i krst najstariji su simboli srpske državnosti. Nikada u izvornoj srpskoj istoriji nisu se odvajali i danas se zajedno nalaze na veličanstvenom spomeniku osnivaču najčuvenije srpske dinastije, koji je postavljen u Beogradu poslednjih dana januara 2021, čime je glavni grad Srbije dobio jedno od svojih važnijih istorijskih obeležja. Spomenik Stefanu Nemanji (1113–1199), delo ruskog vajara Aleksandra Rukavišnjikova (koji je i autor monumentalnog spomenika Dostojevskom ispred Ruske nacionalne biblioteke u Moskvi), postavljen je u središtu Savskog trga, licem okrenut prema Hramu Svetog Save, ispred zgrade nekadašnje Železničke stanice, koja će postati muzej srpske srednjovekovne istorije.
Ove činjenice duboko su uznemirile neprijatelje Srbije i domaću petu kolonu: već nedeljama traje paklena dreka protiv Nemanjinog spomenika i obnove interesovanja za srpsku srednjovekovnu istoriju, što se nikako ne uklapa u planove nasilne promene (čitaj: destrukcije) srpske nacionalne svesti, čiji je krajnji cilj degradacija naše hiljadugodišnje prošlosti. Ovom cilju, kome nažalost služi tzv. druga Srbija (ili ne-Srbija) oličena u nekolicini notornih beogradskih bukača, kao i moćni strani mediji odomaćeni u Srbiji i njihovi lokalni trabanti, podređena je dobro organizovana hajka koja traje i kojoj ćemo se ovde još vratiti.
Mač, nego kako
Od časa u kome je veliki župan Stefan Nemanja izvukao mač u odbranu ugroženih i rasparčanih srpskih zemalja, dakle pre bezmalo hiljadu godina, ova borba se ne završava niti Nemanja vraća svoj mač u korice, koje mu i dalje stoje o bedru i mogu se dobro videti na opisanom spomeniku. To što je mač još isukan znači da je odbrana u toku. Nemanjin mač je rečit simbol našeg opstanka i neće biti vraćen u korice dok traju napadi. Zato je to bio i ostao prvi znak srpske državnosti.
Mač, nego kako, gospodo! Dok nam pretite ratovima i držite nas na liniji vatre uz nos celom miroljubivom čovečanstvu, mi u Nemanjinom maču vidimo svoje pravo na život. Već gotovo hiljadu godina na ovom našem prostoru i još koliko treba, dokle god srpskom narodu budete otimali slobodu i postavljali ultimatume bez smisla i kraja. Kako juče, tako i danas. A s vama i ova bratija iz regiona, uvek spremna da služi tuđinu.
Zato je upravo mač bio „projektni zadatak“, koji ruski vajar ovako objašnjava: „U radu na spomeniku imao sam mnogo konsultanata, istoričara. Veoma sam im zahvalan na svemu što su uradili. Mi smo dugo razmišljali i odlučili da prikažemo Stefana Nemanju u svetovnoj odeći, a ne u duhovnoj i kao čoveka koji je stvorio srpsku državnost. To je ono što je najvažnije… U konkretnom slučaju mač ima smisla, on je pogodniji jer se silueta spomenika završava oštricom. Zato je rešenje mač i smatram da je to ispravno. Drugi argument je da ne bude tautologije skulpture. Stefan Nemanja na grudima ima enklapion, krst. Smisao je da ne bude i u ruci i na grudima krst.“
Dakle, ne dva krsta nego jedan (plus sidro ranohrišćanskog krsta u postamentu spomenika), što je više nego dovoljno da se istakne drugi veliki znak srpske državnosti: Časni krst, koji je srpski narod odavno povezao sa slobodom zlatnom.
Nemanjin zavet
Znamenje koje Nemanja nosi o vratu, eukolpios (ἐγ-κόλπιος, naprsni krst, naprsnik) jeste relikvija sa česticom Krsta na kome je raspet Gospod na Golgoti, gde ga je u 4. veku pronašla majka imperatora Konstantina Sveta Jelena i prenela iz Jerusalima u Carigrad. Natpis „U ovom znaku ćeš pobediti!“ povezuje se od tog doba sa pobedom cara Konstantina na Milvijskom mostu (312. godine), to jest sa svakom velikom pobedom hrišćanskog oružja u budućoj istoriji sveta, i od tada se u pravilu vezuje uz pobednički mač. Nemanja se nije razdvajao od ove svetinje, koju je dobio od carskih Komnina. Kada mu se približila smrt, poslao ga je iz Hilandara svom sinu i nasledniku Stefanu Prvovenčanom uz insignije države i prestola, sa oporukom u duhu Konstantinovog navedenog bojnog pokliča.
Sam Stefan Prvovenčani, u biografiji svog oca, navodi Nemanjine reči: „Pored toga što donosi duši mir i tišinu, leči i ublažuje bolove, Časni krst je čuvar i utvrđenje i pobeditelj i pomoćnik u bitkama protiv nevidljivih i vidljivih neprijatelja… on je zemlji tvrdo utočište i stena i knezovima tvojim oštro koplje i vojnicima tvojim štit vere i smela pobeda.“
Prenošenje Časnog krsta iz Hilandara u Studenicu bilo je praćeno jednodnevnom svetkovinom. Stefan Prvovenčani „ustavši sa arhijerejima svojima i sa jerejima i sa časnim monasima i sa celim klirom, sa kadionicama i svećama i sa množinom naroda isto kao nekada David vapijaše igrajući pred senovitim kivotom: ’Gredi, hristoliki narode, da se poklonimo krsnom životodavnom drvetu’“.
„Posle donošenja časnog krsta iz Hilandara, u manastiru Studenici stvoriće se neka vrsta kulta trijumfalnog časnog krsta“, piše dalje Miodrag Popović u svom kapitalnom delu Vidovdan i časni krst (1977). „U znaku tog kulta, na celoj širini zadnjeg zida manastirske crkve naslikana je monumentalna studenička freska ’Raspeće’, kojoj tamo, po pravilima, nije bilo mesto. Ističući da studeničko ’Raspeće’ svojom monumentalnošću prevazilazi sve uzore u zapadnoj i istočnoj sferi ondašnjeg slikarstva Pavle Mijović misli da je drugi Nemanjin sin, državotvorni Sveti Sava monumentalnošću ’Raspeća’ i kršenjem postojećih pravila živopisa hteo da istakne krst kao trijumf vladara mlade države, što bi značilo da i na krst sa freske prenese značenje pobedničkog Časnog krsta.
Posle podizanja Žiče, koja će postati sedište tek osnovane srpske arhiepiskopije, Časni krst prenesen je iz Nemanjine zadužbine Studenice u nju. Tom prilikom svečano prenošenje proteklo je u znaku učvršćenja državne samostalnosti; sa njom, sa Svetim Savom na čelu, išlo je osamostaljenje srpske crkve. Istorijski, vreme studeničke i žičke svečanosti pada u doba kada su Nemanja, Sveti Sava i Stefan Prvovenčani udarili temelje državi, čije je stvaranje pratilo učvršćenje hrišćanske vere kod Srba.“
Od tada pa do Kosova Časni krst predvodi sve srpske bitke u jednoj jedinoj, arhetipskoj slici: „Pred njima je Boško Jugoviću / i on nosi barjaka krstaša.“ Puna četiri veka, do Karađorđevog ustanka 1804, ova slika lebdi u kolektivnoj svesti Srba, sve do srpskih ratova za oslobođenje 1912-1918. kojima kulminiraju srpske nacionalne težnje. Eto šta kazuju mač i krst Stefana Nemanje na spomeniku otkrivenom pre neki dan u Beogradu.
Sada je i mnogo jasnije zašto drugoj Srbiji i njenim gazdama toliko smeta sve što je u vezi s ovim spomenikom. Nema tu nikakve estetike, umetnosti, izbora materijala i položaja, urbanog planiranja, epidemioloških rizika i lanjskih snegova. U pitanju je napad na srpsku državnost i slobodu koju oličava nova likoravan Savskog trga sa svim svojim sadržajima.
Sramotna hajka
Prethodnica svih antisrpskih preduzeća u nas, televizijska stanica N1, tvrdi kompetentno, na dan otkrivanja: „Spomenik Stefanu Nemanji nema veze sa srpskom tradicijom.“ To objavljuju izvesna Aleksandra Davidov Temerinski, koju N1 predstavlja kao istoričarku umetnosti, te Branislav Dimitrjević, nešto poznatiji tumač instalacija i performansa, za koga nismo znali da se uopšte bavi srpskim tradicijama. Kao da nikada nisu čuli za Hilandar, Studenicu i Žiču, oni su deklamovali na N1 (emisija „360 stepeni“) sve što im je padalo na pamet, pri čemu su dobro dolazile i babe i žabe, i „estetika“ i mere Kriznog štaba, i netransparentne cene i komunalni problemi i srpska navodna tradicija.
Evo samo nekih od njihovih bisera: „Problem je veličina spomenika u gradskom jezgru“, rekao je Branislav Dimitrijević. „Zatim postoji silesija ikonografskih problema koji zapravo nemaju nikakve veze sa našom tradicijom i u koju je ruski autor uneo neku vrstu eklektike. Ja bih taj spomenik nazvao postmodernim, to je neka paraistorija. To je spomenik u kome imate nepodnošljivu kombinaciju različitih materijala, unutra imate neki mozaik, pa imate neko osvetljenje, pa dole stakleni pod, pa ispod staklenog poda ogledalo…. To je takva jedna stvar koja je neka vrsta zasenjivanja grandioznošću, pokondirena jedna stvar, koja nikakve veze nema sa srpskom tradicijom“, i ne navodi šta on podrazumeva pod srpskom tradicijom, koja doista nema veze s instalacijama, performansima i Marinom Abramović.
„Pitanje krsta i mača je zaista veliko pitanje“, naučava dalje Dimitrijević na temu koju smo upravo raspravljali. „Mislim da je to jedna zaista krupna greška, koja nije samo pitanje simbola već samoga spomenika – jer on je napravljen da ta figura drži krst i kad umesto krsta stavite mač ili bilo šta, taj pokret toga tela nije više to. Ne izgleda više kao spomenik koji nas blagosilja tim krstom, pa je blago sagnut da bi nas blagosiljao – nego izgleda kao da će nas poseći. To je jedna vrlo ozbiljna stvar“, naglašava Dimitrijević.
Istovremeno, to je jedini njegov prilog fenomenološkoj analizi mača i krsta u ikonografiji spomenika. Ako ste išta shvatili u ovom ozbiljnom galimatijasu, Bog vam bio u pomoći. Zato nam ne pada na pamet da polemišemo s Dimitrijevićem i sličnima (na drugom kraju istog hora javljao se sve vreme nekakav vizuelni umetnik iz Firence koji je spomenik nazivao „sramnim“ – a zašto ničim nije ni pokušavao da objasni!) nego još samo da skrenemo pažnju na ozbiljnu materijalnu grešku gospođe Davidov Temerinski, iz koje mogu proisteći bedasti zaključci:
„Problematično što je Stefan Nemanja obučen kao monah, a u ruci drži mač. Monah sa mačem – to samo imamo u 11. i 12. veku i to su bili u zapadnoj Evropi templari i niko drugi. Odenuti vladara u monašku odoru i ničim izazvano mu udenuti mač – to je nešto što jedno drugom kontrastira“, istakla je gošća N1.
Pre svega, Nemanja nije obučen kao monah, niti mu je na ovom mestu iko udenuo mač, ovo je spomenik srpskom vladaru i ratniku. Ali nošenje mača među krstašima-monasima bilo je u srednjem veku opšta pojava, i to ne samo kod vitezova templara, o čemu su horski pevali svi jerusalimski vrapci. I srpski monasi doista su nosili mačeve, a naročito hilandarci, koji su vekovima sami branili manastir od katalonskih bandita, gusara i pljačkaša. Među njima – mačem dakako! – istakao se najbolji srpski crkveni pisac XIV veka Danilo II, hilandarski iguman i docniji poglavar srpske crkve, vitez koji je mačem vladao kao i perom, o kome danas čitaju svi istoričari umetnosti osim gospođe Davidov Temerinski, koja o arhiepiskopu Danilu ponjatija ne ima. Mač, dakle, ni u čemu nije kontrastirao odbrani Crkve nego je bio njen organski deo kroz vekove, kako smo ovde i pokazali.
Uopšte, bedan je i sramotan nivo ove hajke i zato možda ne treba ni pominjati one među nama koji se bez zazora još nazivaju umetnicima. Takav je karikaturista Koraks. Pre neki dan, u svom listu Danas, rekao je, ne trepnuvši, o utemeljitelju srpske države: „Imam predlog da se železnička stanica vrati u prvobitno stanje i funkciju, a da se ovaj spomenik, zajedno sa Nemanjom, sahrani u Prokopu.“
Božidar Zečević je srpski filmolog, istoričar filma, dramaturg i reditelj, profesor analize filma, član Evropske filmske akademije (Berlin), filmski kritičar Večernjih novosti i stalni saradnik nedeljnika Pečat
Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard
Izvor Pečat
BONUS VIDEO:
