B. Lađevac: Strah od promaje ili ko posle Angele Merkel

Nemačka je bila sidro na koje se vezivala Evropa, zato danas mnogi sa zebnjom gledaju u evropsku budućnost bez kancelarke Merkel. Ko će biti u stanju da drži zajedno podeljenu Nemačku?

„Koje misli i osećanja u vama budi Nemačka?“ Ovako je 2004. godine glasilo pitanje novinara Bild cajtunga, sestrinske firme beogradskog Blica, upućeno tada svetskoj javnosti još nepoznatoj funkcionerki opozicione Hrišćansko-demokratske unije (CDU). Bio je to pomalo jeftin pokušaj novinara da osetljivo pitanje o nacionalnom ponosu uputi na nešto kreativniji način. Uz jedva primetan osmeh, političarka je na ovo pitanje dala naizgled banalan odgovor: „Mislim na prozore koji dobro dihtuju. Nijedna zemlja na svetu ne pravi tako lepe prozore koji tako dobro dihtuju.“

U ovom odgovoru mnogi su, pošto je godinu dana potom postala kancelarka Nemačke, prepoznali metaforu liderskog stila i poimanja politike Angele Merkel. Kao u rasprostranjenim kulturalnim klišeima, i u njenim očima Nemačku od drugih zemalja treba da izdvajaju red, pouzdanost i efikasnost. Nemačka fudbalska reprezentacija nema Maradonu, ali bez patosa i pompe ume da pobeđuje… da dihtuje.

„Znate me“, znala je u završnoj reči mnogih izbornih duela da poruči kancelarka, uz isti onaj osmeh. Retorička umerenost i natčovečanska rezervisanost u nastupu i gestu, uz karakteristične sakoe pastelnih boja, postali su prepoznatljiva obeležja političke prakse i estetike na koju se tokom poslednje decenije i po navikao veliki broj građana Nemačke i Evrope.

Nemačka je u oktobru prošle godine proslavila tri decenije od istorijskog ujedinjenja. Čak polovinu tog perioda na njenom čelu bila je političarka koja je Bildu govorila o dihtovanju prozora. Sada silazi sa scene. Kakvo je njeno nasleđe?

Nije lako biti Angela Merkel

Nemačka koju je Angela Merkel zatekla 2005. godine, kad je preuzela vlast, izgledala je mnogo preglednije nego ova danas. Globalna ekonomska kriza još nije ogolila razlike evropskog centra i periferije, pobunjenička Višegradska grupa nije bila značajan evropski politički faktor, u Bundestag se još nije uselila grlovita Alternativa za Nemačku, a čak ni najkreativniji teoretičari zavere nisu slutili razmere buduće migracione krize, a kamoli predviđali nešto poput aktuelne pandemije.

Jeste se tokom svih tih godina nemački brod povremeno ozbiljno ljuljao, ali je kancelarka uvek njime sigurno upravljala. Kada bi pobeđivala nije likovala, kada je gubila nije pokazivala sujetu. Stoga danas i ne čudi što bi većina Nemaca volela da Merkel jednostavno – ostane.

Danas, međutim, nakon četiri puna mandata na čelu Nemačke, na njenom licu kao da se javlja senka umora. Suočena s posledicama pandemije i društvenim protivrečnostima koju je kriza izoštrila, ni kancelarka nije više izgleda u stanju da garantuje „normalnost“.

Dobar politički stil znači i prepoznati vreme kada se povući. Danas rejtinzi Angele Markel u istraživanjima javnog mnjenja jesu stabilni, ali u kakvom stanju ostaje nemačka politička scena nakon njenog povlačenja? U političkom Berlinu sve je i dalje otvoreno: Ko će naslediti Merkelovu na kancelarskom položaju, kako će izgledati koaliciona kombinatorika nakon septembarskih izbora..

Merkelova jeste od samog početka bila liberalnija od svoje partije, ali teško je pre petnaest godina bilo i zamisliti da će njen ideološki krut CDU pretrpeti takve promene i doneti odluke kao što su odustajanje od nuklearne energije, suspendovanje vojne obaveze, legalizacija istopolnih brakova ili usvajanje obavezne kvote za žene u upravnim odborima velikih kompanija. Kao da je liderka partije sve vreme gurala prst u oko tvrdokornim demohrišćanima. Ipak, ništa nije toliko bolelo kao otvaranje granica 2015. za prihvat izbeglica s Bliskog istoka, uz ono famozno „mi možemo“ (Wir schaffen das).

Tog leta, veliki broj nasmejanih građana stajao je na peronima nemačkih železničkih stanica i s paketima hrane, plišanim medvedićima i transparentima dobrodošlice dočekivao izbeglice iz ratom zahvaćenih područja Bliskog istoka. Drugi deo Nemačke bio je u isto vreme u neverici – u takvom ponašanju zemljaka oni nisu videli ništa više osim opasne naivnosti. Migranti su za njih bili nepoznati ljudi iz dalekog kulturnog kruga islamskih zemalja koji ne govore nemački jezik, a u njihovu zemlju donose svoj stil života i drugačije religijske običaje i političke stavove. I to im se nije svidelo. Migrantska kriza 2015. proizvela je niz posledica, a politički najznačajnija bila je eksplozija popularnosti desničarske Alternative za Nemačku.

Lokalno protiv globalnog

Politikolog Volfgang Merkel, iz berlinskog Centra za društvene nauke (WZB), i na ovom slučaju je video potvrdu svoje teze o temeljnom rascepu unutar evropskih društava između tzv. kosmopolitskih i komunitarističkih vrednosti. Ukratko, moderna evropska društva u 21. veku određuju nešto drugačiji društveni rascepi nego ranija, a njegovi nosioci su dva osnovna socijalna tipa – „kosmopolite“ i „komunitaristi“, kako ih je nazvao. Kosmopolita je svetski čovek, kulturalno tolerantan, otvoren prema globalizaciji i migrantima, natprosečno obrazovan i plaćen, poseduje veću socijalnu i profesionalnu pokretljivost i živi u urbanim sredinama gde uspešno koristi svoj „socijalni kapital“ – na srpskom: „veze i poznanstva“. Komunitarista, s druge strane, stoji nasuprot kosmopoliti: manje je obrazovan i plaćen, prostorno i socijalno nije naročito mobilan, nepoverljiv je prema migrantima i otvorenim granicama, ukorenjen je u nacionalnoj državi, istoriji i kulturi, a njegovi kontakti, veze i kafanske priče ograničene su na lokalni kontekst. Analizirajući na sličnom tragu ishod Bregzita, engleski autor Džon Gudhart u svojoj knjizi The road to somewhere: The populist revolt and the future of Politics, ove suprostavljene društvene grupe, karakteristične i za Britaniju, opisuje pojmovima Anywheres („oni od bilo kuda“) i Somewheres („oni od nekuda“).

Iako ovakve idealtipske kategorizacije uglavnom jesu pojednostavljene, njene manifestacije u opštim crtama moguće je uočiti i u nemačkom društvu i u nemačkim partijama: kako su povodom migranata rasle tenzije na ulicama, u novinama i na društvenim mrežama, tako su rasle tenzije i u partijama. Pa tako i u CDU-u gde je kao politički izraz nezadovoljstva nastalo unutarpartijsko krilo nazvano „Unija vrednosti“ (Werteunion). Po sudu ovih i drugih nezadovoljnika, famozni partijski koncept catch-all ipak je otišao preširoko, čime se partija opasno udaljava od svoje suštine: hrišćanskog nasleđa, porodičnih vrednosti, građanske odgovornosti, uvažavanja nacije. Možda je njihov stav najjasnije iskazao nedavno mađarski premijer Viktor Orban u intervjuu magazinu Cajt. „CDU u stvari i nema program. To je puka platforma za kontrolisanje levog centra.“

Armin Lašet za partijskim kormilom

Nije iznenađenje što su konzervativne struje na partijskom kongresu CDU-a u januaru za novog šefa partije podržale Fridriha Merca – samouverenog „mahera“, pripadnika naraštaja političara iz devedesetih, epohe još nepomućenog poverenja i nade u globalizaciju i nevidljivu ruku tržišta.

Merc, za razliku od poslovično umerene i oprezne Merkelove, izgleda kao neko ko bi za efektnu metaforu rizikovao karijeru. Stoga nije nikakvo iznenađenje kada svojim izjavama na temu izbeglica, rodne ravnopravnosti, porodice i položaja žena u društvu iznervira osetljivi levo-liberalni deo nemačkog društva. Dobar deo feminističke ili levičarske scene u njemu vidi crvenu maramu. Za njih, on je tipičan predstavnika „starijih belih ljudi“ (alte weisse Männer) – što je diskreditujuća kvalifikacija rezervisane za starije, materijalno i društveno privilegovane pojedince navodno krutih i skučenih svetonazora. Takvo viđenje Fridriha Merca, bar u pogledu materijalnih privilegija, i nije bez osnova jer je njegovom povratku u politiku prethodila više nego lukrativna karijera na vodećim pozicijama najmoćnijih svetskih finansijskih koncerna. Sve interpretacije vodećih medija su glasile otprilike ovako: izborom Merca, CDU bi se donekle vratio svom identitetu i raskrstio sa erom Angele Merkel.

Ipak, vladajuća nemačka partija je tesnom većinom, u drugom krugu, odlučila da nastavi po starom. Na izborima u CDU pobedio je Armin Lašet, predsednik najmnogoljudnije nemačke pokrajine, Severne Rajne-Vestfalije. Umeren, lojalan, pomalo potcenjen ali pouzdan političar, rodom iz idiličnog Ahena na krajnjem zapadu zemlje, Lašet, kao nijedan drugi partijski funkcioner, upravo izgleda kao da je izašao iz kancelarkinog šinjela. Dobar deo medijskog „komentarijata“ zbog toga u njemu vidi lepak koji bi partiju eventualno držao na okupu. Ali ne više od toga. Da ga u kafani pitaju o politici, Lašeta je lako zamisliti kako kaže: „Ja ću isto što i Merkelova.“

Ali da li bi Lašet mogao biti dovoljno dobar kandidat da zameni Merkelovu i na kancelarskoj funkciji?

Konsolidovanje partije

Svakako, funkcija šefa najmoćnije nemačke partije to donekle implicira. Ali daleko od toga da je stvar za Lašeta završena. Za njega se, čini se, tek sada otvaraju najvažniji frontovi.

Najpre, neophodno je zatrpati rovove u partiji. Lašetova pobeda postignuta je tesnom većinom i to samo svedoči o raskolu na dva partijska tabora. Posebnu pažnju novi šef partije mora da posveti odborima u Istočnoj Nemačkoj koji su listom stali uz Merca. Tamo već odavno vlada osećaj da u partijskoj centrali u Berlinu interesi ovih delova Nemačke nisu dovoljno reprezentovani. Osim toga, Lašet će i dalje obavljati funkciju predsednika najveće nemačke pokrajine i bilansi njegovog rada na ovom nivou uzimaće se kao dokaz podobnosti da se preuzmu i najvažniji državni poslovi.

Period koji će uslediti biće odlučujući za Lašeta. Tu se kriju i zamke za njega: ako suviše dugo bude stajao u kancelarkinoj senci, to mu se može uzeti kao slabost; ako pak krene putem potpune emancipacije i previše upadljivo akcentuje svoju politiku, mogu se ponovo podgrejati priče o fragmentiranosti partije.

Nema sumnje, sada će svaka Lašetova reč biti merena na apotekarskoj vagi. A posebna pažnja biće posvećena spoljnopolitičkim stavovima, a naročito odnosu prema Rusiji. To je jedna od retkih tema gde je Lašet prilično neodređenim i relativizujućim stavovima blago odstupio od politike CDU-a, do sada kritične prema Putinu i Asadu. Još se pamti intervju iz 2014, u jeku dešavanja na Krimu, kada je Lašet govorio „o antiputinovskom populizmu“ i citirao Henrija Kisindžera: „Za Zapad, demonizacija Vladimira Putina nije politika, već alibi za odsustvo politike.

Zbog svega ovoga čini se da za Lašeta tek sada počinje pravo dokazivanje u disciplini političke umešnosti.

Zeder i Špan u niskom startu

Nema sumnje da dešavanja u CDU-u s velikom pažnjom prati Markus Zeder, prvi čovek pokrajine Bavarske i predsednik CDU-ove sestrinske partije – Hrišćansko-socijalne Unije (CSU).

Iako je CSU istorijskim sporazumom sa CDU-om pretežno ograničen na Bavarsku, ovaj pedesettrogodišnji političar iz Nirnberga ne propušta nijedan intervju, slobodan stubac u štampi ili televizijsko gostovanje da se nametne kao vrhovni rukovodilac pandemijske krize. Deluje da u tome ima uspeha. Pristalice konzervativnog bloka trenutno u njemu vide najboljeg kancelarskog kandidata: nametnuo se kao ozbiljan i odgovoran političar, prihvatljiv biračima i van tradicionalnog gastronomskog područja poznatog po perecama i belim kobasicama. Da li je osetio da je došlo njegovih pet minuta? Izvesno je da je njegova popularnost narasla do mere u kojoj više nijedna diskusija o budućem kancelaru, nakon septembarskih izbora, ne može da zaobiđe njegovo ime.

Međutim, nije Zeder uvek bio dovoljno izbrušen materijal za kancelara. Ovaj ponosni i impulsivni Bavarac, tipičan izdanak konzervativnog CSU-a, bio je donedavno uzorni katolik koji je kao znak dominantne nemačke religije i tradicije u svakoj javnoj ustanovi u Bavarskoj želeo da postavi po jedan krst, i jedan od najvatrenijih protivnika nadirućeg talasa izbeglica koje je pežorativno nazivao „azil-turistima“.

Danas je Markus Zeder, stiče se utisak, posve drugi čovek: govori tiše i umerenije, više se smeje, sadi drveće, spasava pčele od istrebljenja. Umesto zvuka moćnih BMW motora visoke klase, sada preferira vožnju biciklom i vozom, ne bi li tako dao svoj skromni doprinos zaštiti klime i namignuo sve popularnijim Zelenima.

To nije ništa čudno. I mi u Srbiji znamo da su radikalne političke transformacije moguće. Ovde se radi o manifestaciji političkog instinkta iskusnog političara koji je osetio slabost konkurenata i shvatio ono što su mnogi uspešni političari pre njega shvatili: „Izbori se pobeđuju u političkom centru“. Iako, za sada, uspešno izbegava odgovore na pitanja o mogućoj kandidaturi za kancelara, jasno je da i on vreba svoju šansu.

Odluka na proleće

Nemačku u prvoj polovini godine očekuju izbori u nekoliko pokrajina. U ovoj federativno uređenoj zemlji izbori na ovom nivou imaju posebnu težinu. Najvažniji su oni koji će se u prvoj polovini godine desiti u Baden-Virtenbergu, Saksoniji-Anhalt i Rajna Palatinatu.

Iako bi, po logici političkog sistema, ove izbore trebalo da odrede lokalne teme i lokalni akteri, ne bi bilo prvi put da medijski komentatori rđave rezultate na lokalu na dušu stave predsedniku partije na saveznom nivou. Da bi se izbegla hipoteka nezadovoljavajućih rezultata pokrajinskih izbora, konačna odluka o tome ko će predstavljati konzervativni blok pašće u pregovorima dve sestrinske partije, najverovatnije u aprilu, posle pokrajinskih izbora.

Ako bi okolnosti zaista dovele do toga da Zeder, kao kadar sestrinskog CSU-a, bude najpopularniji kandidat konzervativnog bloka za kancelara, bio bi to svojevrstan presedan. I to takvog obima da bi mogao da ubrza eskalaciju konflikata unutar vladajućeg konzervativnog bloka CDU/CSU. Tada bi u igru za kancelarsku poziciju mogao da se vrati i aktuelni ministar zdravlja Jens Špan. On je nedavno podržao Lašeta na izborima za šefa CDU-a, i pristao da bude broj dva u njegovom timu, ali ako se ovaj u novoj funkciji ne ne nametne kao čvrst i pouzdan materijal, pri izboru kancelara moglo bi da dođe i do rokade.

Jens Špan, aktuelni ministar zdravlja, jedan je od perspektivnijih mladih političara. Na početka pandemijske krize, racionalno obrazloženim odlukama pobrao je simpatije i stekao pozamašnu popularnost. Međutim, nepredvidivost i dugotrajnost pandemije čine ga sve manje otpornim za kritike, kako za one koji stižu sa stručne strane tako i od tzv. teoretičara zavere. S tim u vezi, njegovu popularnost u najvećoj meri odrediće efikasnost borbe protiv pandemije, odnosno tok, brzina i uspešnost vakcinisanja stanovništva. Iako šanse za tako nešto u ovom trenutku nisu prevelike, njegovo ime još nije iščezlo iz medijskih špekulacija o novom kancelarskom kandidatu.

Gde su socijaldemokrate?

Nema sumnje da su mnoge socijaldemokrate umesto Lašeta za šefa CDU-a priželjkivali Fridriha Merca. Pravoverniji CDU i lider posvećeniji izvornim načelima partije pojačao bi kontrast između dve velike stranke i dao više vazduha za disanje oslabljenoj Socijaldemokratskoj partiji Nemačke (SPD).

Ova nekada moćna stranka danas je na svega oko 15 odsto podrške u biračkom telu, i kao da pati od sindroma „pasokizacije“, kao i većina evropskih socijaldemokratskih partija. Iako SPD nije doživeo gorku sudbinu grčkih, francuskih ili holandskih ideoloških saboraca koji su gotovo nestali sa političke scene, i ova partija je meta konstantnih optužbi za kompromiserstvo i otuđenje od svojih tradicionalnih birača – koji se na vetrometini okreću desničarima.

Kao da partiju još uvek progoni onaj zao duh s prelaska u novi milenijum, kriptičnog birokratskog imena „Agenda 2010″. Bio je to onaj trenutak famoznog Fukujaminog „kraja istorije“, kada su socijaldemokrate širom kontinenta poverovale da postoji neki liberalniji „treći put“, prohodni puteljak između države blagostanja i kapitalizma tačerovskog tipa.

Poslednji socijaldemokratski nemački kancelar Gerhard Šreder stupio je te 2003. godine samouvereno za govornicu Bundestaga i svečano poručio: „Smanjićemo davanja države, zahtevaćemo ličnu odgovornost i veći doprinos svakog pojedinca.“ Usvojena je tada „Agenda 2010″, paket reformi koji je narednih godina potpuno izmenio tržište rada i socijalni sistem u Nemačkoj. Već 2005. SPD je izgubio izbore, a u koalicijama koje će uslediti nikad više neće biti jači partner. „Agenda 2010″ postala je šifra za teret koji partija više niti može da nosi niti da odbaci.

Za one u SPD-u koji su i dalje svet gledali kroz optiku klasičnog industrijskog konflikta između sveta rada i sveta kapitala, stvar je jasna: stranka, i pored oslabljenog radničkog pokreta, treba da drži fokus na ekonomiji, suštinskim materijalnim pitanjima raspodele, zapošljavanja i kolektivnog pregovaranja. Pristalice ovog stanovišta mogu se pronaći kako među običnim članstvom tako i u sindikatima, zatim u uobičajeno energičnijem partijskom podmlatku, kao i u levo orijentisanim intelektualcima i simpatizerima.

Za drugi deo članstva i funkcionersku elitu, međutim, na prvom mestu su principi realpolitike i državne odgovornosti: umesto da sanjaju o nekakvoj sindikalnoj idili iz sedamdesetih godina prošlog veka, oni su pre skloniji da veruju u blizinu izvora političke moći. Malim koracima, pa čak i kao slabiji partner u Velikoj koaliciji, oni žele da grade neku modernu socijaldemokratsku Nemačku i Evropu.

Ova struja u SPD-u je prevagnula i, kako će se ispostaviti, prvenstveno se u stranačko ime obraćala „kosmopolitama“, postmodernoj ili kulturalno urbanoj i obrazovanoj levici, socijalnim pitanjima pritom pretpostavljajući teme multikulturalizma i prava religioznih, etničkih i seksualnih manjina. Posmatrajući zabrinjavajuće rejtinge SPD-a, Nils Hajsterhagen, publicista blizak ovoj partiji, primetio je da umesto da se okrene ekonomiji, socijalnim pitanjima i digitalnoj transformaciji, levica kao da je prihvatila slogan Pesme Evrovizije „Slavimo različitost!“ – Celebrate diversity.

Pokušaj povratka

Tokom 2019. SPD je beležio najniže rejtinge u istoriji. Nešto je bilo potrebno učiniti. Po ugledu na britanske laburiste, doneta je odluka da novo vođstvo više neće birati delegati na kongresu već svi članovi partije. I kao što će ova demokratizacija unutarpartijskih izbora kod laburista na površinu izbaciti relativno nepoznatog levičara Džeremija Korbina, tako će u SPD-u decembra 2019. pobedu odneti autsajderski dvojac Norbert Valter Borjans i Saskja Esken. Mnogima u Evropi zaigralo je u srce: da li su ovo naznake kraja statusa kvo? Da li je ovo kraj velike koalicije? Da li bauk levice kruži u najmoćnijim zemljama Evrope?

Borjans, nekadašnji ministar finansija pokrajine Severne Rajne-Vestfalije, i Esken, slabije poznata poslanica Bundestaga, iako predstavljaju novi predsednički tandem, još uvek nisu izgubili oreol „stare levice“ i sindikalnu retoriku, ali – nije se desilo ništa. Uzevši u obzir da su podrška medija i partijskih struktura gotovo izostali, ovaj možda nepretenciozni predsednički dvojac i nije imao šanse.

Da apsurd bude veći, upravo je novo rukovodstvo kao kandidata SPD-a za mesto nemačkog kancelara na septembarskim izborima imenovalo aktuelnog ministra finansija Olafa Šolca, jednog od arhitekata „Agende 2010″, simbola funkcionerske elite i Velike koalicije. Istog onog Olafa Šolca koga članstvo samo godinu dana ranije nije htelo za partijskog šefa.

Ovaj budistički staložen pravnik sa sobom neosporno nosi veliko političko iskustvo. Bio je dugogodišnji gradonačelnik Hamburga, ministar rada i aktuelni je ministar finansija i vicekancelar. I on danas, poput Angele Merkel, biračima može da kaže: „Znate me.“ Ali mnogi ga znaju i po spremnosti da u svakom trenutku iz sebe, poput automata, izbaci sijaset pomalo zamornih tehnokratskih fraza, i da svaku temu oboji onom sivom mat-bojom monotonije – neki novinari su ga zbog toga šeretski prozvali „Šolcomat“.

Iza ovog izbora verovatno je stajala sledeća taktika: da je u januaru na partijskom kongresu CDU-a pobedio Fridrih Merc i pomerio svoju partije udesno, Šolc bi kao kontrast mogao da ponudi pomirljiv ton, kompromis, stabilnost i iskustvo. U eventualnoj koaliciji sa sve snažnijim Zelenima, SPD bi mogao ponovo imati kancelara. Na prvi pogled, razumno. Međutim, u partiji je i dalje rašireno nezadovoljstvo koje će potpredsednica podmlatka partije Hana Rajhardt izraziti na sledeći način: „Nama treba progresivna, leva i hrabra budućnost, a ne Merkel 2.0.“ Osim toga, CDU se izborom Lašeta upravo odlučio za kontinuitet sa politikom Merkelove.

Naposletku, ostaje veliko pitanje kako će novo vođstvo SPD-a ovo personalno meandriranje objasniti medijima, članovima, biračima i samima sebi. Ako u tome ne uspe, najviše bi se mogli radovati Zeleni (Bündniss Neunzig/Die Grünen)

Uspon Zelenih

Prošle godine u januaru Zeleni su proslavili svoj 40. rođendan. Ako su tom prilikom prelistavali foto albume sa osnivanja partije, iz njih bi im se osmehivali osnivači u pletenim puloverima, radničkim kombinezonima i patikama, neobrijani i dugokosi ekolozi, pacifisti, aktivisti za prava životinja, ocvali šezdesetosmaši i komunisti. Ovu šarenu ekipu te 1980. pod istim krovom okupila je briga za životnu sredinu, tema koja je tada bila potpuno skrajnuta i zanemarena od strane velikih partija.

I kako to jedna (radikalno) levičarska tradicija nalaže, tadašnji Zeleni su tvrdili da umesto partijskog sistema žele da menjaju društvo, temeljno, iz korena. Svoju averziju prema odrednicama „establišment“ ili „vlast“ znali su da opišu simpatičnim oksimoronom kojim su opisivali svoju stranku – „antipartijska partija“ (Anti-partei Partei).

Da je ta averzija vremenom polako izbledela, videlo se najkasnije 1998, kada Zeleni, doduše kao slabiji partner, ulaze u vladu vođenu socijaldemokratskim kancelarom Gerhardom Šrederom. Tokom burne istorije i ovu partiju je opterećivala ideološka podela na idealiste, verne izvornim korenima partije (fundis), i pragmatične realiste (realos). Da su potonji definitivno nadjačali, postalo je belodano 1999. godine. Bio je to ironičan istorijski trenutak: partija, nastala iz naglašene pacifističke tradicije, podržaće bombardovanje jedne evropske zemlje bez mandata Ujedinjenih nacija.

Današnje Zelene karakteriše samopouzdanje političke snage koja je u prethodnim godinama doživela eksplozivan rast popularnosti. Oni sada i ne kriju da, kao najjača snaga, žele da vode zemlju. Rejtinzi pokazuju da to i nije nemoguće. Sa nekih 20 procenata podrške u biračkom telu, oni su po prvi put u svojoj istoriji druga stranka po popularnosti, odmah iza CDU/CSU. Pa šta stoji iza tog strelovitog rasta i koliko je on stabilan?

Kako to kod političkih promena obično biva, objašnjenje treba tražiti u sadejstvu više faktora. Pre svega, za Zelene radi Zeitgeist – duh vremena. Izvesno, u poređenju s balkanskim zemljama, klimatske promene i zaštita životne sredine u Nemačkoj su uvek bile mnogo dublje ukorenjene u javni diskurs. Međutim, ako je to bila tema o kojoj su se u medijima ranije izjašnjavali nepoznati eksperti i aktivisti iz raznih zelenih pokreta, od 2018. to više nije bio slučaj: nezapamćene suše i vrućine koje su pogodile veći deo centralne i zapadne Evrope nisu došle tek tako, a mnogi su posledice klimatskih promena mogli da osete u prenosu „uživo“. Nekako u tom periodu javlja se i globalni pokret Fridays for Future. Hajp oko Grete, starmale devojčice sa kikicama, i školaraca koji svakog petka štrajkuju zbog klimatskih promena brzo je zahvatio nemačku omladinu i još brže nemačke medije, koji su temu katapultirali u same vrhove društvenih aktuelnosti.

Akter koji je od ovog raspoloženja mogao najviše da profitira bili su upravo Zeleni. Srećnim sticajem okolnosti, baš u to vreme u partiji dolazi do smene generacija, koja na čelo partije u prvi plan lansira harizmatični predsednički dvojac Habek/Berbok – dvoje nesumnjivih „realista“.

Zeleni realisti

Od dolaska na čelo partije bilo je jasno da je Robert Habek, novi predsednik partije, nešto drugačiji tip političara od onih na koje su Nemci navikli. Ovaj pedesetogodišnji doktor filozofije i književnik, moderno ali ne i uštogljeno odeven, sa lažno zapuštenom frizurom i trodnevnom bradom, šarmirao je kako medije tako i glasače van partije Zelenih. Njegova retorika nije ništa više određenija i otvorenija od drugih političara, ali je zato uveliko oslobođena od ispranih tehnokratskih fraza kojima obiluju političke televizijske emisije. Političar kome ženski magazini pripisuju džordžklunijevski šarm, ponekad zvuči filozofski zaneseno, na trenutke poetično nejasno a ponekad brutalno direktno.

Ako je Habek postao novi ljubimac medija i glasača, on u Analeni Berbok ima saborca koji uživa čvrsto poverenje unutar partije.

Berbok, ekspertkinja za ljudska prava i provereni partijski vojnik, svesna je svojih kvaliteta kada izjavljuje da i sebe može da zamisli kao kancelarku. Možda to što je žena, u partiji koja se kao nijedna zalaže za rodnu ravnopravnost to ima i dodatnu prednost. Da li će se izborom jednog kancelarskog kandidata ova naizgled familijarna harmonija liderskog tandema narušiti, ostaje pitanje na koje će naredni meseci dati odgovor. Nemački osnovni zakon, u svakom slučaju, ne dozvoljava mogućnost kancelarskog dvojca.

Kulturni rat u politici

Ko su zapravo birači Zelenih? Andreas Rekvic, jedan od trenutno čitanijih nemačkih sociologa, objašnjava da je prelaz iz industrijskog u postindustrijsko društvo proizveo jednu grupu dobitnika: akademski obrazovanih, kulturno tolerantnih, liberalno orijentisanih građana koji u urbanim sredinama uglavnom za život zarađuju baveći se intelektualnim radom. Sada vrednosti i životni stil ove nove „srednje klase“ sve više dobijaju na uticaju i važnosti u medijskom prostoru i javnom mnjenju. Radi se o ljudima koji konstantno rade na sebi, putuju svetom, vode zdrav život, a u svojim potrošačkim navikama drže do autentičnosti, individualnosti i hedonizma. Nema sumnje da se birači Zelenih trenutno regrutuju iz ovog sloja. Ali sa hegemonijom životnog stila ruku pod ruku ide i određeni stepen arogancije prema onima koji taj stil ne dele. Rekvic danas primećuje zaoštravanje konflikta između nove klase dobitnika i stare srednje klase.

I ovaj konflikt umnogome nema veze sa materijalnim stanjem. Često pripadnici tradicionalne srednje klase, npr. stariji sredovečni par iz provincije, domaćica i suprug zaposlen u automobilskoj industriji, zarađuju i više od berlinskih ili minhenskih hipstera i pi-ar savetnika sa univerzitetskim obrazovanjem u oblasti studija kulture, roda ili komunikacija. Ipak, sredovečni par iz primera će se u eri digitalne revolucije, kreativnih industrija, jutjubera, društvenih mreža, najezdi engleskog jezika i diktatu zdrave egzotične ishrane, neminovno osećati delimično marginalizovano.

Ovo je jedan od faktora koji proizvodi potmulo nezadovoljstvo i simptome koji se prepoznaju i kod pristalica AFD-a. I zaista, upravo poređenjem idealtipskih pristalica AFD-a i Zelenih čini se da pomenuti kontrast vrednosti i životnih stilova najviše dobija na intenzitetu.

Mnogo je toga što su Zeleni na poslednjem partijskom kongresu u novembru 2020. upisali u svoj novi program – nisu to samo partijski „klasici“ kao što je potpuni prelazak na obnovljive izvore energije i odustajanje od fosilnog goriva, već i drugi progresivni predlozi u polju socijalne politike, saobraćaja, poljoprivrede itd. Upravo ovim „proširivanjem područja borbe“ Zeleni definitivno odustaju od koncepta jednotematske partije.

Jasno je kao dan: ako žele vlast i odgovornost, Zeleni moraju adresirati i one društvene grupe koje im mogu omogućiti da prebace granicu od 20 odsto, koliko im sada predviđaju ankete javnog mnjenja. I upravo ovde, u koordinisanju interesa suprotstavljenih društvenih grupa, dolazi do izražaja politička umešnost kojom će Zeleni morati da ovladaju. Dalekosežne mere koje predlažu, kao što je npr. potpuni prelazak na elektromotore, moraju bar u kratkom roku pogoditi radna mesta u auto-industriji ili srednju i srednju nižu klasu koja i dalje poseduje automobile sa dizel motorima. U ovom trenutku je teško proceniti da li Zeleni za društvene transformacije koje najavljuju, osim plemenitih namera imaju i sistematičan plan.

Koaliciona kombinatorika

Mediji već duže vreme špekulišu o tome da li je Nemačka spremna za kancelara ili kancelarku iz redova Zelenih, ali deluje da to ni politički ni aritmetički nije lako ostvarljivo. Iako su ekološke teme u vreme pandemije potpuno izgubile primat, jasno je da će Zeleni i dalje biti najpoželjniji koalicioni partner. Ali, koje su koalicije moguće?

Ako se Zeleni odluče da uđu u vladu kao slabiji partner u nekoj budućoj crno-zelenoj koaliciji u kojoj će dominirati blok CDU/CSU, takvu vladu, naklonjenu industriji i ekonomskom rastu, biće znatno teže navesti na kurs ekološke održivosti i klimatske neutralnosti. Sukob interesa ekonomije i ekologije je ono što će obeležiti političke konflikte u budućnosti, i Armin Lašet bi mogao biti neko ko bi dijalog dve partije učinio efikasnijim. Ipak, Zeleni bi u toj konstelaciji lako mogli doživeti sudbinu SPD-a: njihove ideje bi se pripisale jačim konzervativcima, dok bi se partijska popularnost sve više krunila. Definitivno, mnogi renomirani internacionalni politički magazini već računaju sa pragmatičnošću Zelenih, pa ovoj koaliciji ipak daju najviše šansi. Ona je, u pogledu na trenutne rejtinge, i matematički najrealnija.

Ali, ako bi većina Zelenih ipak mogla da bira, verovatno bi preferirala koaliciju sa SPD-om – s kojima ih, nesporno, povezuju levičarski koreni i nešto više programskih preklapanja. Međutim, i u tom slučaju postoje najmanje dva problema. Sasvim je realistična mogućnost da upravo Zeleni posle izbora izađu kao jača partija i onda logično zatraže kancelarsko mesto. Ovo sa sobom povlači pitanje da li će SPD mesto broj dva u jednoj koaliciji želeti da zameni mestom broj dva u drugoj koaliciji, onoj predvođenoj Zelenima. Čak i da Zeleni i Crveni dođu do kompromisa, moglo bi se ispostaviti da to ne bude dovoljno za parlamentarnu većinu. U tom slučaju, neophodno bi bilo da se u potencijalnu vladu uključi ili Levica (Die Linke), koja je u ovom trenutku na sedam odsto podrške, ili Liberali – (Freie Demokratische Partei), sa šest odsto podrške u biračkom telu.

Liberali ili Levica kao partner

Sa obema ovim partijama postoje ideološka i praktična neslaganja koja bi valjalo izgladiti. U slučaju Liberala (FDP), to bi moglo da ide nešto lakše. Liberali su svesni da Nemačka u mnogim pitanjima tehnološkog razvoja i digitalne infrastrukture zaostaje za razvijenim delovima Kine ili nekim od evropskih partnera. Ali osim insistiranja na bržoj modernizaciji, liberalizaciji i digitalizaciji ekonomije i društva, ova partija izgleda kao da i dalje traži nove smernice za budućnost. Uz ustupke u navedenim oblastima, Liberali bi verovatno rado učestvovali u sledećoj vladi.

FDP se, istina, u prošlosti i nije pokazao kao pouzdan pregovarač. Nakon poslednjih izbora 2017, pregovori između CDU-a, FDP-a i Zelenih trajali su neuobičajeno dugo. I baš kada su svi očekivali da iz sobe za pregovore pokulja beli dim, agilni predsednik FDP-a Kristijan Lindner, izašao je da u ime svoje partije medijima obznani prekid pregovora. Mnogi pad popularnosti FDP-a koji je usledio objašnjavaju upravo ovom nedovoljno promišljenom odlukom.

Ako se FDP ponovo predomisli, matematika bi eventualno dozvolila mogućnost da u koaliciji učestvuje Levica (Die Linke). Ova partija, osnovana 2007, na ekonomskoj osi stoji na krajnjoj levoj tački političkog spektra. Iako učešćem u vladama pokrajina Tiringije, Berlina i Bremena partija već duže vreme demonstrira odgovornost da učestvuje u vladi, za mnoge istaknute funkcionere velikih partija CDU-a, CSU-a i SPD-a, Levica ni posle svih godina nije dovoljno kredibilan partner na saveznom nivou.

Prepreke za koaliciju s Levicom treba najpre tražiti u izrazito negativnom odnosu ove partije prema učešću Nemačke u NATO-u ili u afirmativnim stavovima po mnogim pitanjima o istorijskom nasleđa DDR-a (Demokratske Republike Nemačke).

Šta želi Alternativa za Nemačku?

Od samog početka, istorija Alternative za Nemačku (AFD) je istorija radikalizacije, provokacija i skretanja u desno. Ipak, mnogi koji su prethodnih godina u izjavama čelnika AFD-a prepoznavali asocijativne prizvuke nekih zaboravljenih ideologija prve polovine 20. veka, trenutno mogu da odahnu. Modernim političkim vokabularom rečeno, AFD nema nikakav koalicioni potencijal i neće ući u vladu.

Zapravo, samu pojavu AFD-a u Bundestagu mnogi vide kao poraz konzervativne politike, budući da su još korifeji Demohrišćana kao Helmut Kol i Franc Jozef Štraus zavetovali svoje naslednike da ne dopuste postojanje partija desno od CDU/CSU.

Ona je ipak tu. Za samo par godina, na talasu grčke i izbegličke krize, AFD je narastao do najjače opozicione snage u saveznom, i uspela da bude predstavljena u svim pokrajinskim parlamentima. Ako za izbore 2017. godine ostatak političke scene i nije znao kako da izađe na kraj sa naglim rastom popularnosti AFD-a, sadašnjih devet odsto podrške u anketama ne deluje tako zastrašujuće.

Nekoliko je razloga za pad popularnosti AFD-a. Bilo je dovoljno nekoliko nedelja da pandemija virusa Kovid 19 proguta sve teme, pa i one za ovu stranku najvažnije: strah od migranata i navodno uznapredovalu islamizaciju nemačkog društva. Osim toga, mnogi članovi i simpatizeri (posebno na zapadu zemlje) više ne uspevaju da se identifikuju sa uznapredovalom radikalizacijom partije, koju konstantno raspiruju političari poput Bjerna Hekea i ostalih unutar ekstremističke partijske frakcije nazvane „Krilo“ (Der Flügel).

Stvar je ipak otišla predaleko. Služba za zaštitu ustavnog pokreta je pojedine delove partije već proglasila ekstremističkim a postoji i mogućnost da cela partija bude stavljena pod nadzor. To, u praktičnom smislu, znači primenu svih instrumenata koji tajnim obaveštajnim službama stoje na raspolaganju. A sasvim sigurno nije prijatno biti u partiji čije se interne aktivnosti konstantno prate ili čiji se aktivisti vrbuju kao doušnici službe.

Sve ovo dovodi do nervoze i rasta unutarpartijskih tenzija u AFD-u, što ubrzava dezintegracione procese. Poslednji kongres partije, održan decembra 2020. u gradiću Kalkaru, razotkrio je sve znake laganog propadanja: neskriveni verbalni obračuni, demonstrativna napuštanja kongresne hale, iznošenje prljavog veša u javnost. Sve je vidljivija podela partije na umereniju struju na čelu sa šefom partije Jergom Mojtenom, koji bi sebe rado video u delu građanskog konzervativnog spektra (poput tvrđe varijante CDU-a), i struju predvođenu Aleksandrom Gaulandom, koji važi za zaštitnika „Krila“ i ekstremnijeg dela partije.

Bez obzira koja struja prevlada, teško da će AFD biti politički faktor koji će posle septembarskih izbora u parlamentu igrati značajniju ulogu. Međutim, sama pojava i popularnost AFD-a predstavlja simptom stanja nemačkog političkog sistema, čije korene treba tražiti u dubljim društvenim frustracijama i nagomilanom nezadovoljstvu.

Ko su glasači AFD-a?

Izvore tog nezadovoljstva samo delimično možemo tražiti u ekonomiji. Brojne studije zaista potvrđuju da su procenti pristalica AFD-a nešto veći među nezaposlenima ili u ekonomski zapuštenim regionima istočne Nemačke. Međutim, to objašnjenje se čini suviše redukcionističkim.

Sociološkinja Kornelija Kopeč smatra da birači AFD-a zapravo dolaze iz svih miljea i partija, i sve njih povezuje osećanje gubitka: oni ne izlaze na kraj sa razvodnjavanjem dosadašnjih socijalnih kategorija i društvenih uloga kao što je „muškarac, glava porodice, Nemac“. Oni protestuju protiv transformacije društva koju sa sobom nose migracije i novi stilovi života. Ukratko, sve njih povezuje osećanje da gube dosadašnje privilegije i da ne pronalaze svoje mesto u društvenom narativu koji se upravo formira pred njihovim očima. A taj novi narativ, u ekonomiji, medijima, politici diktira ona nova klasa „dobitnika modernizacije“.

Po svemu sudeći, AFD je, s jedne strane, izraz ekstremističkih i antisemitističkih potencijala, koji se u određenoj meri mogu mobilizovati i u drugim evropskim društvima, a s druge strane radi se o reakciji na čitav niz društvenih promena: na prebrzi tempo globalizacije i otvaranje privrede, rastuću moć transnacionalnih kompanija i međunarodnih institucija, nagle socijalne i ekonomske reforme, dramatičnu depopulizaciju ruralnih sredina itd. Zbog toga simpatizeri ove partije i Evropsku uniju vide kao stranputicu kojoj treba suprotstaviti jaku nacionalnu državu, ali nikako državu poput ove danas, kojom, u njihovoj vizuri, dominiraju lažljivi mejnstrim mediji (Lügenpresse) i levoliberalna, rodnoravnopravna, ekološka, politički korektna elita.

Iako AFD predstavlja vulgarni izraz šireg društvenog nezadovoljstva, to nezadovoljstvo neće nestati slabljenjem ili nestankom ove partije. Paušalno osuđivanje i stigmatiziranje kompletne agende AFD-a, kome su danas skloni pojedini delovi akademske zajednice i medija, takođe može biti problematično. Na taj način mogu se zanemariti realni društveni izazovi, poput migracione politike, demografskog ili regionalnog razvoja ili društvene kohezije. Čak, ako naposletku AFD potpuno izgubi svoju privlačnost, nagomilanim nezadovoljstvom i društvenim podelama, morale bi, zarad zdravlja demokratije, sistematično da se bave sve ostale partije.

Strah od promaje

Početkom ove godine pandemija COVID-19 i dalje hara Evropom, a jedan od najboljih zdravstvenih sistema na svetu svakodnevno se suočava sa stotinama mrtvih. Tokom zasedanja plenuma Bundestaga, u politički neutralnom sivilu enterijera Rajhstaga, za pultom stoji žena u upadljivo ružičastom sakou. Telo joj je pognuto napred, šake sklopljene, ali više ne u onoj prepoznatljivoj konstruktivnoj „piramidi“, već više u gestu religioznog poklonika.

Možda po prvi put, kancelarka se javnosti ne ukazuje kao racionalna i hladna političarka, već brižna žena, supruga, komšinica, zabrinuta za zdravlje svojih sunarodnika, za budućnost zemlje, partije i svoje političke zaostavštine. „Sada priča čovek – Merkel“, napisaće u izveštaju sa jedne od sednica minhenski Zidojče cajtung. Da li kancelarka sluti da prozori s početka teksta ne dihtuju dobro? Da li se i Nemačka pribojava promaje?

Dugo su nemački politički sistem karakterisali stabilnost i preglednost. Nemačka je bila sidro na koje se vezivala Evropa, zato danas mnogi sa zebnjom gledaju u evropsku budućnost bez kancelarke Merkel. Ne čudi što večito gladne medije već zaokuplja pitanje ko će sesti u njenu stolicu. Ko će biti u stanju da drži zajedno podeljenu Nemačku?

Iako političku scenu ovih meseci obeležavaju napeti kongresi koji bi trebalo da trasiraju dalju političku putanju Nemačke, čini se da nijedna postmerkelovska koalicija ne deluje previše ubedljivo – štaviše, čini se da se zbog nerešenih unutrašnjih konflikata i kontradiktornosti partije više bave sobom nego budućnošću zemlje.

Za mnoge posmatrače ta okolnost može da deluje uznemirujuće. Posebno u ovom trenutku: kao i druge zemlje, i Nemačku čeka suočavanje sa socijalnim, ekonomskim pa i psihološkim posledicama pandemije – koje se u ovom trenutku ne mogu sagledati – a onda i kako se u postaviti prema Kini i Rusiji koje već duže vreme kritički propituju ono što naziva „evropskim modelom života“? Posebno ako je već izvesno da će kineska ekonomija sa znatno manje ožiljaka proći kroz pandemijsku krizu. Ni pogled preko Atlantika ne pruža spokoj. Naprotiv, nedavne scene nasilja s Kapitol hila svedoče o neizvesnoj budućnosti političke scene u SAD.

U svakom slučaju, teško da će Nemačka moći dekvatno da odgovori na ijedan od brojnih globalnih izazova bez stabilne EU. Ali i na tom planu, obeshrabruju otpori Mađarske i Poljske u vezi s donošenjem novog evropskog budžeta i fonda za borbu protiv pandemije. Na sve muke, ne treba zaboraviti ni teške unutrašnje i međunarodne kompromise ukoliko nova vlada zaista želi nešto da uradi povodom klimatske krize.

Zbog svega toga, mnogi kao ključni evropski politički događaj u 2021. vide septembarske parlamentarne izbore u Nemačkoj. Kao i uvek u predizbornom periodu, svaka odluka koje se do tada donese ima daleko veći značaj, a svaki neoprezan potez, greška ili medijski nevešto plasirana reč može iznova da kalibrira simboličke i aritmetičke odnose moći i omogući neki nepredviđen savez ili postizbornu koaliciju.

Ispred nas su vremena, znao je to nekada i jedan naš skromni književnik i diplomata u Berlinu, u kojima valja čekati jasan i neprevarljiv govor događaja.

 

Autor Bojan Lađevac

 

Naslovna fotografija: Sean Gallup/Getty Images

 

Izvor RTS OKO, 06. februar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u