V. Dimitrijević: Čemu su Srbe naučili Dostojevski, Niče i vladika Nikolaj

Srbi su, i danas na udaru strašne nihilističke Imperije, i dalje sa Dostojevskim, to jest sa Hristom Fjodora Mihajloviča. A Hristos je lepota čoveka i sveta

Godine 2021. navršava se dva stoleća od rođenja i četrnaest decenija od smrti Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, koji je celom svetu postavio „prokleta pitanja“, odgovarajući na njih Hristom. Veliki je odjek njegove misli bio svuda, pa i kod Srba. Čitali su ga najveći naši mislioci, među kojima se ističu vladika Nikolaj Velimirović i arhimandrit Justin Popović. Izazov koji je svetu uputio objavitelj „smrti Boga“, Fridrih Niče, dobio je, još pre no što je dotični proglasio trijumf nihilizma, eshatološki odziv u delu koje nam je ostavio upravo veliki ruski pisac. Borba između Dostojevskog i Ničea traje i dalje: čovekobog Novog svetskog poretka protiv Bogočoveka Hrista i Njegove Blage vesti. Zato nije suvišno da se setimo kako je o toj borbi pisao mladi jeromonah Nikolaj Velimirović u vreme njenih početaka. Stvari se, naime, nisu promenile – samo su ubrzale.

Čovek Niče i Ničeov natčovek

Kada se pojavio prevod Ničeovog dela Tako je govorio Zaratustra, jeromonah Nikolaj ga je prikazao u časopisu Delo, pohvalivši Milana Ćurčina, prevodioca, zbog uspeha u prenošenju jednog složenog pesničkog teksta na srpski. Izazov Zaratustre bio je dovoljno snažan, pa mu je Velimirović posvetio ozbiljnu čitalačku pažnju. Ustvrdio je, pre svega ostalog, da čovek Niče svojom stvaralačkom biografijom i tragičnošću egzistencije, suštinski prevazilazi Ničeovog natčoveka, koji je ipak konstrukcija. Niče je, na samom početku svog javnog delanja, bio otmeni život sa otmenom mišlju; zatim otmeni život sa očajnom mišlju; da bi, na kraju, u ludilu, ostao puki život bez misli. Sama ideja natčoveka je očajna misao Ničeova, koja je prethodila životu bez uma i misli.

Ona, međutim, nikako nije nova. Jer, i Tezej i Heraklo i Prometej su nadljudi, kao što su Hera, Dijana i Minerva nadžene. A Niče nije voleo žene, ni Olimp – zbog bračnih postelja i rađanja. On je pred sobom živeo obogotvorenog čoveka, natčoveka, Zevsa, ali mu ni on nije odgovarao, jer je, iako vrhovni, ipak pripadao zajednici bogova. A Niče je voleo samo čoveka – jedinicu.

Natčovek Ničeov, veli Nikolaj, nije ni mesija, jer mesija je „narodni natčovek“ – on dolazi zbog drugih, a ne zbog sebe. Karlajlovi heroji takođe nisu ničeanski nadljudi, nego pripadaju svojim narodima. Ni istorijski Zaratustra nije bio natčovek, nego prorok koji je pripadao svom narodu. Po Velimiroviću, izvesni oni koji Ničeovog natčoveka opisuju kao „individualistu“ duboko greše; da je on zaista to, onda bi i bosjaci Maksima Gorkog bili nadljudi, a oni to nisu; njih bi Niče, kao i ostale „mnoge – premnoge“ prezreo. Njegov natčovek je i iznad pojedinca i iznad društva. On nije „anti“, on je superioran nad svime. On nije, kaže Nikolaj, „zagrobnjak“, koji veruje u večni život, on je „dogrobnjak“, koji živi samo ovde i samo sada, ne pokazujući svoju vrlinu rulji. U pitanju je „bezbračni nadkurjak“.

Iako je Niče nazivao Zaratustru svojim sinom, sin bi se svakako odrekao oca kada bi čitao njegovu ljubaznu prepisku sa majkom, sestrom i prijateljima, kaže Velimirović: „Malo je mario Zaratustra šta će ljudi reći o njemu, šta će i najbolji reći o njemu, šta će ta ’prljava reka’, koja se zove čovečanstvo, zašumeti o njemu, a Zaratustrin otac, Niče, piše svojoj majci – ’gusci’ – ovako: ’U svoje poštovaoce ja ubrajam najizabranije prirode, najvisokopostavljenije i najuticajnice ljude u Petrovgradu, Parizu, Štokholmu, Beču, Njujuorku’.“ Uz to, zapaža Nikolaj, Zaratustra bi se, za razliku od Ničea, pre poklonio zmiji i orlu nego Dostojevskom.

Dve trećine duše Zaratustrine, kao i njegovo telo, divlji su, ali ona jedna trećina je natopljena Ničeovom „melanholičnom sentimentalnošću“. Ta sentimantalnost ga, na kraju krajeva, sa planinskih visova izvodi među ljude. Uostalom, nad kime bi natčovek bio „nad“ ako nema čovečanstva u koje se može sići?

Melanholična sentimentalnost

Mada se svim bićem borio protiv idealizma, Ničeovo stremljenje ka natčoveku ipak je idealistično. Ideal je, kaže Velimirović, ovostran, jer Niče odbija bilo kakvu onostranost, ali je ipak ideal, jer nije ostvaren. Niče je, u jednom trenu, čak maštao o savezu nadljudi, ali takav savez je nemoguć – jer bi podrazumevao moral. Bilo kakav, ali moral koji uređuje uzajamne odnose.

Dobro je što je Zaratustra preveden, ali on nije za svakoga: njega mogu da čitaju samo ljudi spremni da se kritički suoče sa čitavom kulturom čovečanstva. Ničeanci, tvrdi Velimirović, duboko ne razumeju Ničea, misleći da ih je oslobodio svakog morala, i da ih prepušta njihovoj samovolji, što je gruba zabluda: „Svi ovi jadnici, koje je Niče uzimao kao najprezreniji materijal za zidanje mosta, po kome će gaziti nadčovek – svi oni afektiraju manire nadčoveka i upisuju svoja imena u dugačak spisak Ničeovih jednomišljenika. Sviju njih je Niče zakleti neprijatelj“.

Što se tiče čitalaca u Srbiji, bilo je krajnje vreme da se ključno Ničeovo delo prevede, jer su ga mnogi voleli po čuvenju, a ne po čitanju. Sada će Niče izazvati više sažaljenja nego divljenja, jer „nadčovek je vampir; nije želeti da srpska publika poveruje u vampire“. Oni ne postoje, kao ni minotauri. Velimirović smatra da Zaratustru treba posmatrati baš kao kentaura – mitsko biće koje izaziva i strah i divljenje, ali je ipak mitsko biće. On je umetnička kreacija Ničeova.

Protiv „morala robova“

Po jeromonahu Nikolaju, Niče i Dostojevski su naši savremenici ne temporalno (mada jesu i to), nego, pre svega, duhovno, jer su obojica pravi predstavnici duha epohe. Iako nisu ni pesnici ni mislioci u klasičnom smislu, oni su jedno i drugo – u svemu revolucionari, sa novom književnom formom, da bi izrazili nove sadržaje. Obojica nisu metafizičari, nego etičari.

Obojica imaju svoj ideal – Ničeov je nadčovek, Dostojevskov svečovek. Po Ničeu, u Genealogiji morala, cilj ne treba da bude dobar, nego jak čovek. On teži ka nadčoveštvu, koje označava tri poricanja: morala, ljudi i samog sebe. Moral je zaštita onih koji ne mogu sebe da štite, i koji su se namnožili na planeti. Moral izjednačava moć i nemoć, i od moćnika traži ustupke, čime se sprečava razvoj natčoveštva. Ljude treba poreći jer su oni samo sredstvo, a ne i cilj. Jeromonah Nikolaj ističe Ničeovu ključnu misao: „Veliki je onaj čovek, koji u odnosu prema drugim ljudima projavljuje moć, a ne ljubav. Veliki je onaj, ko negira sve ljude ispod sebe i oko sebe.“

Natčoveštvo znači samoprevazilaženje, pa Velimirović naglašava: „Nadčovek naročito onda nepoštedno negira sebe, kad hoće da u sebi negira čoveka, kad primeti kod sebe ’slabost’, tj. naklonost ka ljudima, ljubav ili sažaljenje prema ljudima i želju za ljudima i njihovim društvom.“

Po Ničeu, evropski moral je robovski, i njega je nametnulo hrišćanstvo: moral gospodara, Homerovih ljudi, Nibelunga, vikinga i starih Rimljana razorilo je hrišćanstvo, koje je time upropastilo „otmene rase“ drevnosti: „U Rimu je živela jedna gospodarska rasa, u Judeji jedna robovska rasa. S Jevrejima počinje ’ustanak robova’. Otuda Rim i Judeja predstavljaju dve pritvpoložnosti. Duh rimski i duh jevrejski dva su sasvim suprotna duha. Borba između ta dva duha, ili, drugim rečima, borba između Rima i Judeje – to je istorija sveta do sad. Gospodari su vodili borbu u ime svoga prirodnog prava, tj. u ime svoje moći, robovi su vodili borbu u ime milosrđa i u ime svoje transcendentne, nadzemaljske, nadprirodne pravde. Robovi su pobedili gospodare, Judeja je likovala nad Rimom. Poslednja pak i odsudna pobeda robova nad gospodarima došla je s Hristom. Hristos je samo rasplamteo i fanatizirao ustanak robova, davši mu nove hrane. Hristova crkva, koja se potom organizovala imala je samo jedan cilj: uništenje gospodarskog morala u svetu.“

Ko god je primio hrišćanstvo, postao je rob. Dobar više nije ratoboran kao nekad, nego krotak i milosrdan. Lav je postao jagnje, i izgubio svu svoju veličanstvenost. Evropa hoće da učini čoveka boljim, a to znači dobrodušnijim i suptilnijim, lišavajući ga svake snage koju je nekad imao. Odatle i Ničeova pobuna protiv demokratije: „Prvi ustanak robova bio je u Judeji, u staro vreme, drugi je bio u Francuskoj, u vreme Revolucije.“ Jedini koji se pojavio da bi bio natčovek bio je Napoleon. On je bio spreman da, kao lav, koristi jaganjce za svoje ciljeve.

Niče o Dostojevskom

Velimirović ističe: „Bio je još jedan, koga je Niče gledao s uvažavanjem i divljenjem. – Dostojevski. Niče sam o sebi kaže, da je on ’fur Dostojewski schwarmend’. U pismu Hipolitu Tenu Niče izriče svoj strogi sud o Pol-Buržeu i veli, da ’duh Dostojevskoga ne da mira ovome pariskom romansijeru’.“ U pismu Žoržu Brandesu ovako se izražava tvorac nadčoveka o Dostojevskom; „Ja apsolutno verujem vašim rečima o Dostojevskom; ja ga s druge strane cenim kao najdragoceniji psihološki materijal, koji ja poznajem – ja sam njemu osobito zahvalan, ma koliko da je on protivan mojim najnižim instinktima“./…/Dostojevski, koji se u pismu caru Aleksandru Drugom potpisivao „bivši državni prestupnik“, koji se rodio u bolnici za siromašne, koji je bio izvođen na ešafot, nosio okove, gladovao zajedno sa porodicom, i imao padaću bolest; Dostojevski, kome je jednoga dana cela Moskva aplaudirala i kome je Petrograd činio mrtvački sprovod, – Dostojevski je bio najveći moderni apostol onoga morala, koji je Niče nazvao „robovskim“, i tvorac jednog novog moralnog tipa – svečoveka.“

Svečovečštvo kao put ka Bogočoveku…

Veliki i visoki ljudi

Dostojevski je, kaže Velimrović, bio veliki čovek, a veliki su uski i visoki kao obelisk, ili široki i duboki poput morske pučine. Niče je visok, Dostojevski dubok. Svako se mogao naći u Dostojevskom, tom „ruskom Šekspiru“. Dostojevski je natčoveštvo pokazao u svom Raskoljinikovu kome je, kao i Ničeu, istorijski ideal Napoleon, čovek koji se „usudio“. Ipak, za razliku od Napoleona, Raskoljnikov se pokajao i kao pokajnik krenuo na robiju u Sibir.

Ničeov natčovek zgazio bi junake Dostojevskog, ali on nije hteo da previdi zlato ljudskosti u blatu siromaštva: „Svet je držao za blato i Makarija Devuškina i Varenjku i slugu Karamazovih Smerdjakova – no Dostojevski je otvorio svetu oči, da vidi u tome blatu i zlato“. Ili, svet je držao lorda Bikonsfilda za jednoga zlatnoga čoveka, koji je blistao i zasenjivao svakome oči kako svojim položajem, tako i svojom finom inteligencijom i salonskom otmenošću. Dostojevski je iznenadio svet jednoga dana, objavivši u svome Dnevniku, da je lord Bikonsfild jedna grozna „piccola bestia“ koja muti narode radi svoga plena. Chef´’d oeuvre lorda Bikonsfilda jeste, po Dostojevskom, izazvati pokolj u Bugarskoj. Istočno pitanje lako bi se rešilo, kad ova „piccola bestia“ ne bi smetala svojim intrigama. Lorda Bikonsfilda ne diraju suze i stradanja balkanskog roblja, kome Turci kožu deru. U Moskvu je bilo dobeglo mnogo slovensko roblje sa Balkana. Jedna devojčica od osam godina padala je često u nesvest pri sećanju, kako su Čerkezi drali kožu s njenog živog oca.

„O, civilizacijo, o, Evropo“! uzvikuje Dostojevski… „Neka je prokleta i sama civilizacija, ako je za njeno održanje neophodno drati kožu s ljudi“. „Zar može čovek zasnovati svoju sreću na nesreći drugoga?“ – pita se dalje Dostojevski. I onda ovako argumentuje: „Kakva može biti sreća, ako je ona zasnovana na tuđoj nesreći? Izvolite, zamislite, da vi sami zidate zdanje sudbe čovečije s krajnjim ciljem usrećiti ljude, dati im mir i spokoj. I zamislite, da radi toga neophodno i neizbežno treba promučiti ciglo jedno čovečje biće, i to ne kakvo osobito istaknuto,… ne Šekspira, no kakvoga bilo starca… I gle, samo njega treba nagrditi, obeščastiti i promučiti, i na suzama toga obeščašćenoga starca sazidati vaše zdanje! Da li vi pristajete biti arhitektom takvoga zdanja pod tom pogodbom?“

Dostojevski nije pristajao.

Dostojevski, Rusija i Zapad

Mada bi se Ničeov natčovek rugao ovakvom pitanju, ono je za Dostojevskog osnovno. Svako ljudsko biće ima makar zrno dobra u sebi, i svako zaslužuje da postoji; niko ne može da mu sudi, i niko nema prava da mu oduzme život. U svakom čoveku su dva bezdana, bezdan dobra i bezdan zla, a Dostojevski je verovao da je bezdan dobra dublji, iskonskiji. Upoznati drugog znači oprostiti mu i zavoleti ga. On je verovao da se slovenofili i zapadnjaci mogu razumeti, samo da ne idu u svoje krajnosti. Velimirović kaže:

„Dostojevskom je bila odvratna kako neumerena glorifikacija Rusije tako i neumerena glorifikacija Evrope. Našto veličaju slavenofili ruski narod, kad narod ruski sam sebe ne veliča, no osećajući svoju nedovoljnost, smiruje se i kaje? /…/Zapad je veliki naukom, a malen verom; Rusija je velika verom, a malena naukom. Zapadna nauka je unela egoizam u svet, jer je unela ateizam. Narod ruski gleda svoju istorijsku zadaću u „služenju Hristu“, a kroz Hrista u služenju celom čovečanstvu; Zapadu je, naprotiv, stalo do toga da se dokopa plena i gospodarstva nad celim svetom.“

Propast zapadnog hrišćanstva

Nije hrišćanstvo suština Zapada, kako je verovao Niče, napadajući ga. Po jeromonahu Nikolaju, Dostojevski je osećao sasvim suprotno: „Zapadno hrišćanstvo sasvim se mehanizovalo i pretvorilo u jednu „nasilničku instituciju“, koja želi da gospodari, a ne da služi. Katolicizam, mesto da diže ljude ka Bogu, spustio je Boga na zemlju. Protestantizam nema ničega pozitivnog: njegov je smisao u protestu, u negaciji. Nestane li sutra katolicizma, nestaće i protestantizma, jer će nestati povoda i objekta za protest. No katolicizam neće nestati, on se obnavlja, po mišljenju Dostojevskoga, u zapadnom socijalizmu. Socijalizam, ovaj ateistički katolicizam, hodi u borbu sa istom devizom, sa kojom i verski katolicizam, sa devizom: „Fraternite ou la mort“ (Bratstvo ili smrt!). Socijalizam, sa svojim ateizmom i egoizmom dovršiće razorenje Zapada, koje je rimski katolicizam počeo.“

Zapadno hrišćanstvo je mrtvo, mada tamo ima mnogo hrišćana, poput Dikensa, Šilera i Žorž Sandove, koja je bila hrišćanka, iako ni sama nije bila svesna toga. Zato se njihova dela više čitaju u Rusiji nego na Zapadu, koji ne može da ih razume.

Dostojevski je video veliki prevrat koji se sprema – nastupanje četvrtog staleža, proletarijata. Zapad će se srušiti. Ali, kaže Velimirović, on nije bio rad takvom raspletu: „Dostojevski nije to govorio iz mržnje, no, naprotiv, baš iz ljubavi prema Evropi. „Evropa nam je svima draga kao i Rusija – govori on, – u njoj je sve Jafetovo pleme, a naša je ideja – sjedinjenje svih nacija toga plemena, i još više, mnogo više, do Sima i Hama“. „Zapad je naša druga otadžbina“. Rus je na Zapadu kaogod u svome domu.“

Dostojevski i slovenstvo

Iako se Zapad boji Rusa, Rusi vole Zapad i žele mu spasenje. Sloveni će reći novu reč čovečanstvu: ona treba da donese sjedinjenje svih u istini i ljubavi. Bratsko saglasje svih naroda u ljubavi Hristovoj: eto ideala kome treba težiti! To nije političko i ekonomsko, nego hrišćansko ujedinjenje. Čovečanstvo treba da postane svečovečanstvo.

Tumačeći Dostojevskog, jeromonah Nikolaj naglašava: „Zasad samo Sloven je u stanju biti svečovek, jer Sloven poznaje dva sveta, svet zapadno-evropski i svet slovenski; čovek sa Zapada poznaje samo Zapad – on ima samo jednu dušu. Sloven ima dve duše: slovensku i zapadnoevropsku. Duša slovenska je otuda prostranija, zbog čega su i ideali slovenski prostraniji. Dosadašnja slovenska istorija sastojala se u upoznavanju Zapada, „u upoznavanju i izvinjenju zapadnih ideala“, kako veli Dostojevski. Mi smo poznali Zapad i oprostili mu njegove uske ideale.“

Rusi su nihilisti u odnosu na zapadnoevropske ideale zato što žele nešto šire i dublje. Oni su i poročni i grešni i svesni svoje nedostojnosti, ali im je Hristos ideal, a Evropa, kako kaže Ivan Karamazov, najmilije groblje. Velimirović ističe ključnu veru Fjodora Mihajloviča: „U narodnom hrišćanstvu, u Pravoslavlju, nema onoliko logike koliko ima ljubavi, čovekoljublja, samopožrtvovanja. No zar logikom svet živi? Ne, no ljubavlju pre logike. „Zavoleti život pre nego logiku“ – to je filosofija Aleksija Karamazova, koju on predaje svome bezbožnom bratu Ivanu. Zavoleti ljude pre nego logiku, to je bitno učenje, pravoslavlja. „Pogreške srca teže su od pogrešaka uma“, misli Dostojevski. Zaista, istorija je pokazala da srce ljudsko može doći do daleko većeg savršenstva od uma ljudskog, jer, gle, zemlja je više puta doživela primere savršene ljubavi, no nije doživela nijednoga primera savršenog uma. Savršena je ljubav u tome, da neko služi svome bližnjem i da život svoj položi za druge.“

Da bi se dostigao ideal svečovečanskog bratstva, Sloveni moraju mnogo da stradaju, jer je patnja put ka ljubavi kao savršenom poznanju. Stradanje je smisleno ako je žrtvovanje za sav svet.

Dva protistavljena sveta

Dostojevski je najveći čovek koga su Rusi dali svetu. I Niče ga je upoznao, ali mu se nije suprotstavio, iako je genijalni Rus stao u odbranu onih za koje je Niče smatrao da ih ne treba braniti. Da je Dostojevski dočekao Ničeovog „Zaratustru“, on bi mu bio najveći oponent, smatra Velimirović: „Jer gle, Niče i Dostojevski predstavljaju dva protivpoložna sveta. U njima se oličavaju Judeja i Rim, Hrišćanstvo i Paganizam, narod i despot, vera i neverovanje, nada i očajanje, Hristos i Antihrist./…/ Svečovek priznaje Boga, priznaje moral i priznaje društvo. Nadčovek gleda smisao čovečanstva u sebi; svečovek nalazi svoj smisao u čovečanstvu. Nadčovek je jedna monada, ogromna po dimenzijama; svečovek je jedna organizacija od bezbroj mnogo malih monada.“

Svako društvo je nemoguće bez ustupaka pojedinca zajednici. Svaka kultura na tom načelu počiva. Zato se ne može izgraditi Ničeovo društvo titana u stalnoj uzajamnoj borbi. Zato je Niče na kraju shvatio – samo usamljeni, svemu protivstavljeni, pojedinac, poput Zaratustre, može ostvariti njegov ideal.

Velimirović smatra da su Ruso i Tolstoj hteli da čoveka vrate prirodi, jer je čovek „prirodno“ dobar; Niče je verovao da je čovek – prirodno zver. Ali, Dostojevski je smatrao da povratak prirodi ne samo da nije moguć, nego nije ni potreban: „Dostojevski nije hteo da vraća čoveka natrag, u primitivno, nekulturno stanje, kuda su ga vraćali Ruso i Tolstoj i Niče. On je verovao, da se ideal svečoveka može postići i idući napred odavde, gde smo sad stali, i to idući kroz kulturu, ne mimo kulture. Kulturom i stradanjem, ili samim stradanjem pošto i u osnovi kulture leži stradanje, – to je put ka svečoveku Dostojevskoga.“

Put kojim valja poći.

Svečoveštvo i natčoveštvo

Kada bi ljudi usvojili ideal Svečoveka, mada on nije dovoljno jasan, na zemlji bi vladao mir. Usvajanje natčoveštva vodilo bi uzajamnom istrebljenju. Ipak, kaže Velimirović, ni Svečovek ni Natčovek neće se ostvariti do kraja: „Ljudima je Niče simpatičan zato što podržava njihov egoizam, no ljudi se stide da do kraja sleduju idealu Ničeovu; ljudima je Dostojevski simpatičan zato što on ne izoluje i ne osamljuje čoveka – ljudi se uvek boje osamljenosti – no zadovoljava njegov socijalni instinkt i vezuje ga kao jedan prsten u veliki lanac čovečanstva, ali ljudi se straše, da do kraja sleduju idealu Dostojevskoga. Nadčovek i svečovek otuda čine stalan raskol u duši ljudskoj i u društvu ljudskom. Kad bi se Niče i Dostojevski sjedinili u jednom čoveku, taj čovek bi se zvao Raskoljnikov. Mnogo je „Raskoljnikova“ među ljudima, no malo je doslednih Ničeu i Dostojevskom. Lakše je i udobnije ne biti dosledan; ko hoće pak da bude do kraja dosledan, taj ima da bira: ili Ničea ili Dostojevskog.“

I danas se, kao i onda, bira: Hristos ili antihrist.

Na čiju stranu stati?

Iako su Niče i Dostojevski poreklom Sloveni, oni su suprotstavljeni jedan drugom: u sutrašnjem ratu, Zapad bi ratovao u ime Ničea i natčoveštva, a Rusija u ime Dostojevskog, to jest Hrista kao Bogočoveka. Jedan umobolnik i jedan padavičar su postali ljudi – simboli. Spinoza i Kant su bili značajni, ali nikad nisu postali stegovi. Velimirović ističe: „Borba u ime Ničeovo i Dostojevskoga već se ovde-onde zapodeva. No odsudna, strahovita borba tek ima da dođe. Duh nadčoveka i svečoveka ići će pred vojskama. Jedan nov „ustanak robova“ predstoji, i, kao što se izvesno da predvideti, jedna nova pobeda njihova. To će biti druga velika pobeda Hrišćanstva u istoriji.“

Na kraju, Velimirović poziva: „Poštujmo, gospodo, i Ničea i Dostojevskog, poštujmo jednoga kao proroka Zapada, a drugoga kao proroka Istoka, poštujmo ih zbog njihovog genija i zbog njihove plemićske iskrenosti i smelosti, poštujmo ih obojicu – no u odsudnom trenutku stanimo uz Dostojevskog!“

I poslušali smo taj savet, uprkos mnogim lutanjima.

Srbi su uz Dostojevskog

Srbi su, i danas na udaru strašne nihilističke Imperije, i dalje sa Dostojevskim, to jest sa Hristom Fjodora Mihajloviča. A Hristos je lepota čoveka i sveta. Naš savremenik, književnik Duško Jevtović, u svojim Hvalospevima smislu, ističe: „Lepota će spasiti svet” ostavio nam je u amanet Dostojevski. Ali, lepota pre svega spasava nas, ako postanemo njeni istinski poklonici, a preko nas i svet, čiji smo sastavni deo. Lepota spasava svet kroz umetnost, a to je moguće zato što je u umetničkim delima ovekovečena večnost, koja nas napaja neprolaznom snagom svaki put kad čitamo voljenu knjigu ili slušamo dragu pesmu.“

Srbi odbijaju da se poklone Zlatnom teletu, i tu su, po Jevtoviću, na strani Dostojevskog: „U Zimskim beleškama o letnjim utiscima Dostojevski je napisao da nije mogao ni da sanja da postoji beda u kojoj živi londonska sirotinja. Položaj ruskih zavisnih seljaka, kmetova, koji nisu imali slobodu kretanja, bio je neuporedivo bolji jer im je na imanju na kome su služili egzistencija bila obezbeđena. A londonska deca, mršava i ispijena, o kojoj nije brinuo niko, formalno slobodna, mogla su samo da promene mesto umiranja. Zaista, kapitalizam je ubedljivo najsurovija društveno ekonomska formacija, jedina u kojoj gospodari ne snose ni najmanju odgovornost za dobrobit podanika. I u prvobitnoj zajednici starešina roda, i u robovlasništvu robovlasnik, i u feudalizmu feudalac, i u socijalizmu država odnosno opština, imali su obavezu da obezbede minimum uslova za život i rad članova zajednice. Ali u kapitalizmu – slepa sila tržišta ostavlja ljude bez ikakve sigurnosti, u ponižavajućoj zavisnosti od prevrtljivaca koji su se obogatili. Zaštitivši se državnim poretkom, sredstvima informisanja, kupujući predstavnike vlasti i uticaja i sve institucije, krupni kapitalisti opravdavaju nemoral lažnom naukom jer je laž srž sistema koji su stvorili. Ta laž se ustremila na srpski narod i progoni ga ne bi li ga prevaspitala, prognala i istrebila istinu kao što je to uspela u zapadnim zemalja, kojima je potpuno ovladala. Uzalud. Poput Ostapa Bendera, poklonici laži se u Srbiji suočavaju sa istinom da milioni kojima raspolažu ne mogu da im kupe ugled i poštovanje, da je osiromašeni srpski narod, što ga više zasipaju šarenim lažama, sve bliži Bogu.“

Šta unuk Dostojevskog poručuje Srbima

U teškom smo se vremenu mi, Srbi, obreli, kad nas, posle NATO bombi, truju korona trovanjem, i kad hoće da se poklonimo idolima nihilističke Imperije. Još uvek, čuva nas zavet, svetosavski i kosovski. A praunuk velikog pisca, Dimitrije Andrejevič Dostojevski, zna šta su Svetosavski i Kosovski zavet, i zato nam, u intervjuu datom Biljani Živković, poručuje: „Misionareći i govoreći o delima Dostojevskog boravio sam u 24 zemlje sveta i jedino sam se u Srbiji osećao kao kod kuće. Tako se desilo da sam oba puta napuštao Srbiju sa suzama u očima. I ne samo zbog toga što nisam želeo da odem, nego zato što sam prvi put na putu ka aerodromu video šatore izbeglica iz Srpske Krajine, a drugi put, kada sam se vraćao sa mnogostradalnog Kosova i Metohije. Tamo sam prolazio pokraj ruševina srpskih sela i svetinja, pustoši koje je iza sebe 1999. ostavljao NATO i varvarsko američko bombardovanje. Osećao sam da sva tragedija srpskog naroda prolazi kroz moje srce.

Teško sam preživljavao svaki dan bombardovanja Srbije, a još teže činjenicu što vam tada Rusija nije mogla pomoći. Posle NATO agresije na SRJ krenuo sam u Srbiju. Zgrozio sam se kada sam video porušene građevine u Beogradu, kada sem video koliko vam je zla naneo Zapad, da nema grada koji nisu ranili. Porušenu zgradu RTS gde je stradalo 14 nevinih, hrabrih ljudi ne mogu nikada da zaboravim. U blizini je ruska crkva, ona je, srećom, ostala cela. Tugovao sam danima po povratku u Rusiju. Bio sam na Kosovu i Metohiji 2002. sa jednom delegacijom. Tada je prvi put posle 1999, organizovan neki kulturni događaj na KiM. Naime, u Kosovskoj Mitrovici je bila retrospektiva festivala „Zlatni vitez”! Nikolaj Burljajev, ruski reditelj i glumac bio je tada umetnički direktor festivala, a u ruskoj delegaciji je bio i beloruski reditelj Miahil Ptašuk i ja, ispred Muzeja Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, koji se tek osnivao. Video sam tada srušena srpska sela, zgarišta, opustošene kuće, uništene škole, razrovana groblja, spaljene i do temelja porušene crkve i manastire. Bio sam zgrožen. Užas. Neizmerna tuga… nisam mogao da se odvojim od Srba. Bio sam potresen. Miahil Ptašuk je snimao. Sećam se, padao je sneg … Tuđinski vojnici su čuvali srpske svetinje… pitao sam Srbe kako im je, i čiji vojnici imaju ljudskosti. Kazali su mi da ih štite i razumeju italijanski, a potom španski, francuski, grčki vojnici…

Kada sam kročio u Visoke Dečane, Pećku patrijaršiju shvatio sam da se duša Srba nalazi tu, na Kosovu i Metohiji. Vekovna lepota koja na nebo podseća… srpski svetitelji, čiji se duh oseća, menjaju svakog čoveka koji kroči u svetinju. Poklonio sam tada Pećkoj patrijaršiji dve ikone Svetog Jovana Kronštatskog. Strašno je bilo to vreme. Srpska vojska i policija su posle juna 1999. morale da se povuku, a albanski zločinci su harali. Ubijali su nedužne, nezaštićene Srbe bez milosti. Stradao je goloruki narod. Čuli smo da su 2001. blizu Pećke patrijaršije ubijene Srpkinje, majka i kćerka, albanski zločinci su ih isekli na komade. Sahranjene su u manastirskoj porti, pridružile su se novim kosovskim mučenicima koji, takođe, tamo počivaju. Tuga je vladala u drevnoj srpskoj svetinji. Sećam se igumanije Fevronije, njenih suza i molitvi monahinja. Monaštvo je tugovalo za narodom. Od veličanstvenosti Visokih Dečana, čoveku zastane dah. Gledati, kroz suze, nebesku lepotu na zemlji, okovanu bodljikavom žicom, momenti su koje nikada neću zaboraviti. Sećam se helikoptera koji su nadletali svetinju, italijanskih vojnika do zuba naoružanih, tenkova i slušao molitveni poj monaha Dečanaca. I danas ih čujem.

Nas trojica smo krenuli u manastir Devič. Italijanski vojnici su nas molili da ne idemo u Drenicu, rekavši da su tamo albanski ekstremisti gori od zveri koji su ubili i izmasakrirali mnogo Srba, žena, ljudi, staraca a ni deca nisu pošteđena. Mnogi su bili žrtve trgovine ljudskim organima. Na tom mestu su poginula dva ruska vojnika braneći Srbe. Italijanski vojnici nisu smeli da nas puste da idemo sami. Video sam manastir Devič, i danas mi suze krenu kada se setim prizora, manastir ojađen, razbijena ploča na kivotu Sv. Joanikija, ikone oskrnavljene… Kasnije su ga spalili i sa zemljom sravnili albanski zločinci. Razgovarao sam sa igumanijom i toliko hrabrosti, ljubavi prema Bogu i svom narodu nisam nigde video. Pričala mi je da su ih ruski vojnici pomagali kada je bio najteže. I francuski. Posetili smo i Osojane. Tamo su Srbi, živeli u kontejnerima, a sneg je vejao. Posetili smo i Đurđeve Stupove. Video sam stari Ras, ostatke drevnog srpskog grada-tvrđave. Hodao sam zadivljen srpskom istorijom. Đurđevi Stupovi su bili srušeni u vreme Turaka, 300 godina je crkva Sv. Đorđa gledala u nebo. Bio sam ganut svetinjom iz 12. veka, koju je sagradio Sv. Simeon Mirotočivi. Mnogo volim Srbiju i srpski narod. Prvi put u Srbiji sam bio 1995. godine, tada sam gostovao na premijeri „Idiota“ u Beogradskom dramskom pozorištu. Posetio sam i Novi Sad, upoznao Vojvodinu, plovio po Dunavu… Te 1995. shvatio sam da su Rusi i Srbi jedan narod. I sudbine su nam slične, uvek se borimo za pravdu. Sloboda nam je sveta.“

Za svetom Slobodom koja je Put, Istina i Život idemo i danas. Pa gde nas to idenje dovede. Ali, idolima se, s Božjom pomoći, nećemo pokloniti, niti ćemo izabrati Velikog Inkvizitora umesto Hrista. Tome nas je učio Fjodor Mihajlovič.

 

Autor Vladimir Dimitrijević

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/picture.art-catalog.ru

 

Izvor Žrnov/Iskra, 09. februar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u