Slamanje Srbije na kraju 20. veka (3)

Posle iscrpljujućih ekonomskih sankcija i svih ratova iz devedestih godina, Srbija uspeva da pruži neverovatan, herojski otpor NATO agresiji i obezbedi opstanak države

Prvi deo teksta pročitajte ovde.

Drugi deo teksta pročitajte ovde.

Pad Berlinskog zida (1989), a potom zvanično ujedinjenje Nemačke (1990) i raspad SSSR-a (1991) označili su i definitivnu pobedu Zapada u Hladnom ratu. To je iz osnove izmenilo odnose snaga u svetu. Došlo je stvaranja unipolarnog sveta (sa SAD kao jedinom supersilom) i nove spoljne politike SAD i Zapada prema SFRJ što je dovelo u pitanje njen opstanak. Tokom 1990-ih uslediće proglašenje nezavisnosti pojedinih republika SFRJ, te građanskih ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini (BiH).[1] Srbija i Crna Gora ostaju zajedno i stvaraju (27. aprila 1992.) zajedničku državu – Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ),

Zbog građanskog rata u BiH, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (SB UN) je Rezolucijom 757 uveo sankcije SRJ, 30. maja 1992. godine. SRJ nije bila proglašena učesnikom u građanskom ratu, ali je kažnjena zbog „nedovoljnog političkog uticaja na bosanske Srbe“. Tada će u UN Džejms Bejker, američki državni sekretar[2], izjaviti da „ukoliko budu iscrpljena sva ekonomska sredstva za opamećivanje Srbije, može doći i do primene vojne sile“. Kasnije pooštravanje, ublažavanje, obustavljanje i ukidanje sankcija biće povezano sa razvojem ratnih zbivanja u BiH.[3] Posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma (1995) i provedenih izbora u BiH (1996) sankcije SB UN će (Rezolucijom 1074) biti ukinute 02. oktobra 1996. godine. Ukidanje sankcija bilo je uslovljeno obavezom da SRJ učini napredak oko Kosova, da sarađuje sa Haškim tribunalom i reši pitanje državnog nasleđa sa novim državama, bivšim republikama SFRJ.

Posledice sankcija

Sankcije prema SRJ, po sveobuhvatnosti i oštrini, bile su najteže kaznene mere koje je SB UN do tada preduzeo protiv jedne zemlje.[4] Njima je bio predviđen totalni ekonomski embargo, ali i velike restrikcije u ostalim oblastima života. Bio je zabranjen sav izvoz i uvoz roba i usluga (sa izuzetkom poštanskog i telefonskog saobraćaja), zabranjen platni promet i bilo kakav transfer finansijskih sredstava, zamrznuta sredstva i konfiskovana imovina koja se nalazila u inostranstvu, zabranjen vazdušni saobraćaj[5], naučno-tehnička i kulturna saradnja, učešće na sportskim manifestacijama, uvedene vize za putovanja državljanja SRJ, redukovan nivo i brojnost diplomatskog osoblja, a humanitarni uvoz podvrgnut birokratskim međunarodnim dozvolama itd.[6]

Za četiri godine trajanja ove sankcije su, pre svega, pogodile obične građane i imale velike ekonomske posledice. Došlo je do velikog pada BDP-a. Do njega dolazi već u godinama razbijanja SFRJ i on kulminira u prvim godinama uvođenja sankcija SRJ. Već 1990. godine beleži se smanjenje BDP-a za sedam odsto, da bi on u 1991. iznosio 11,7 odsto, u 1992. 28,3 odsto, a u 1993. 30,8 odsto.[7]

Upravo u to vreme, po uvođenju sankcija SRJ će imati hiperinflaciju neverovatnih razmera.[8] U periodu od 1992. do 1994. zabeležena je hiperinflacija koja u svetskoj ekonomskoj istoriji zauzima treće mesto kako po dužini trajanja od 22 meseca (mart 1992. –  januar 1994.), tako i po maksimalnom mesečnom nivou od 314 miliona, ili tačnije 313.563.558 procenata (januar 1994.).[9] Zbog kurioziteta treba navesti da je januarska inflacija iz 1994. godine preračunata na godišnji nivo iznosila 116.545.906.563.330 odsto. Dnevna inflacija iznosila je 62 odsto, a inflacija u samo jednom času (60 minuta) od 2,03 odsto bila je veća od godišnjih inflacija mnogih razvijenih zemalja.[10]

Ulični prodavci goriva na beogradskim ulicama, 18. avgust 1995. (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/RUDAR 7)
Ulični prodavci goriva na beogradskim ulicama, 18. avgust 1995. (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/RUDAR 7)

Hiperinflacija je obuzdana Programom monetarne rekonstrukcije i ekonomskog oporavka (poznatiji kao Avramovićev program – nazvan po njegovom autoru i realizatoru  Dragoslavu Avramoviću). To je učinjeno odmah, u prvoj fazi realizacije Avramovićevog programa.[11] Hiperinflacija je preko noći slomljena, cene su mirovale i eliminisana su inflatorna očekivanja. Dinar je brzo povratio ranije izgubljene funkcije. Kamatne stope su postale realno pozitivne. Novouspostavljeni devizni kurs ostao je stabilan, a devizne rezerve su rasle. Dobar deo sive ekonomije vraćen je u legalni sektor. Deficit budžeta je smanjivan iz meseca u mesec i na kraju prve etape sprovođenja programa praktično eliminisan. Industrijska proizvodnja beleži relativno visoke stope rasta, a značajno su povećane i realne plate zaposlenih.[12]

Put ka NATO agresiji

Samo što su sankcije ukinute krajem 1996. godine odlukom SB UN, već aprila 1998. godine uvode se nove sankcije SRJ (od kojih je ubrzo izuzeta Crna Gora, pošto je njen tadašnji režim imao dobre odnose sa Zapadom), sada od strane SAD i EU pod optužbom za progon Albanaca sa teritorije Kosova i Metohije (KiM) i prekomernu upotrebu sile od strane naših policijskih i vojnih snaga. Prethodno (1997)  američki Kongres usvaja Zakon kojim se zabranjuju kontakti sa SRJ sve dok narod Kosova ne dobije pravo da upravlja samim sobom, zahtevajući razmeštanje međunarodnih posmatrača na teritoriji KiM. NATO na čelu sa SAD preti  bombardovanjem[13] i SRJ pod pritiskom pristaje (1998) da se na KiM razmesti Posmatračka misija OEBS-a na čelu sa penzionisanim američkim generalom Vilijemom Vokerom.

Legitimna akcija policije protiv naoružanih terorista u Račku (januar 1999.) iskorišćena je kao povod da se iskonstruišu navodi o masakru civila koji bi poslužio kao izgovor za NATO intervenciju. O akciji u Račku Voker će direktno, satelitskim telefonom,  obavestiti komandanta NATO-a za Evropu, američkog generala Veslija Klarka, kvalifikujući tu antiterorističku operaciju kao masakr i zločin protiv čovečnosti. Pod pretnjom bombardovanja od strane NATO zemalja uslediće (februar 1999.) pregovori u Rambujeu gde je predložen takav sporazum koji naša zemlja nije mogla da prihvati[14] i to će biti uvod u bombardovanje koje će ubrzo uslediti. Neposredno pred pregovore u Rambujeu to je najavila Medlin Olbrajt, američki državni sekretar, rekavši: „Ako se postigne sporazum biće razmeštene i snage za njegovu primenu. Ako pregovori propadnu zbog toga što bi Srbija rekla ne, onda ćemo ih bombardovati, a ako Albanci odbiju da se saglase mi više nećemo moći da ih pomažemo i preseći ćemo im svaku pomoć koji dobijaju spolja.“[15]

Bez odobrenja SB UN 24. marta 1999. godine, NATO počinje sa bombardovanjem SRJ. Mete napada biće vojni, ali i infrastrukturni, privredni i civilni objekti, mnoga naseljena mesta, pa i Beograd.[16] Neposredan povod za NATO agresiju, sa SAD na čelu, bila su dešavanja u Račku[17] i nepristajanje naše zemlje na sporazum iz Rambujea. NATO agresija će trajati 78 dana, posle koje SB UN usvaja (10. juna 1999.) Rezoluciju 1244 kojom je odobreno međunarodno vojno i civilno prisustvo i teritorija KiM  je smeštena  pod privremenu upravu OUN (UNMIK), dok je Srbiji ostavljena mogućnost da vrati svoje institucije kada se za to budu stekli uslovi. Rezolucijom 1244 reafirmisan je teritorijalni integritet SRJ (čija je priznata zemlja kontinuiteta Srbija).

Mada je NATO agresija završena usvajanjem Rezolucije 1244 sankcije će biti ukinute tek posle odlaska Slobodana Miloševića sa vlasti posle petooktobarskog prevrata 2000. godine. Nekoliko dana pre toga Milošević se (02. oktobra 2000) preko TV ekrana obratio građanima SR Jugoslavije i istakao da se vodi organizovana hajka „na zemlju i narod, zato što su naša zemlja i narod barijera uspostavljanju potpune zapadne dominacije na Balkanskom poluostrvu“, te da bi pod njihovom dominacijom u zemlji vrlo „brzo stekli ogromnu većinu veoma siromašnih, čija je perspektiva da iz tog siromaštva izađu veoma neizvesna i daleka.

Manjina bogatih bila bi sastavljena od švercerske manjine, kojoj bi bilo dopušteno da bude bogata samo pod uslovom da bude u svakom pogledu lojalna komandi koja odlučuje o sudbini njihove zemlje. Javna i društvena svojina brzo bi se transformisale u privatnu, ali vlasnici te svojine, iz dosadašnjeg iskustva naših suseda, po pravilu, bili bi stranci. Mali izuzeci bili bi isključivo oni, koji bi pravo na vlasništvo kupovali lojalnošću i pokornošću izmeštenima iz sfere elementarnog, i nacionalnog i ljudskog dostojanstva. Najveća nacionalna dobra u tim prilikama postaju vlasništvo stranaca… Valjda bi svakom posle ovih deset godina trebalo da bude jasno da oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije.“

Demonstranti na bageru ispred Narodne skupštine, Beograd, 05. oktobar 2000. (Foto: Tanjug/Vladimir Dimitrijević)

Pet godina posle ovog govora Džon Noris, jedan od glavnih američkih pregovorača, prilikom zaključivanja Vojno-tehničkog sporazuma i Rezolucije 1244 objaviće (2005) knjigu Putanja sudara: NATO, Rusija i Kosovo (Collision Course: NATO, Russia and Kosovo). Predgovor za ovu knjigu napisao je Strob Talbot (zamenik državnog sekretara SAD u periodu 1994-2001, i glavni pregovarač SAD za vreme NATO agresije) kod koga je Džon Noris bio potparol za odnose sa javnošću. U predgovoru (NATO kao međunarodna zajednica) Talbot je otvoreno objasnio prave motive NATO agresije 1999. godine na našu zemlju. On doslovno piše kako je „jugoslovensko suprotstavljanje radikalnijim političkim i ekonomskim reformama, a ne teško stanje kosovskih Albanaca, najbolje objašnjenje za NATO rat“.

Početak poslednje decenije HH veka doveo je do pravog sunovrata srpske privrede. Počelo je to rasturanjem zajedničke države (SFRJ). Nestalo je jedinstveno tržište i pokidane su ekonomske veze između poslovnih partnera. Zbog građanskih ratova u Hrvatskoj i BiH u Srbiju je stiglo stotine hiljada izbeglica, a u isto vreme trebalo je iz matice i ekonomski podržavati srpski narod koji je ostao na svojim ognjištima. To je predstavljalo velike teškoće za ekonomiju Srbije, a onda je usledio još veći udarac – međunarodne ekonomske sankcije i na kraju NATO agresija čime je srpska privreda dovedena na ivicu sloma.

Od nas zavisi

Srbija se u prvoj i poslednjoj deceniji HH veka suočava sa jakim spoljnim ekonomskim blokadama koje joj nameću tadašnje moćne zapadne sile. Efekti tih blokada na srpsku privredu biće dijametralno suprotni. Posle Carinskog rata početkom HH veka dolazi do uzleta privrede Srbije, a posle sankcija u poslednjoj deceniji istog stoleća ona će doživeti sunovrat.

Zbog čega je do toga došlo?

U tome su važnu ulogu imala upravljačke elite koje su bile na čelu Srbije i naročito jedinstvo koje je postojalo između elite i naroda. Međutim, presudnu ulogu imala je bitno različita međunarodna situacija na početku i na kraju HH veka. Kraljevina Srbija je, u situaciji kada je postojala velika surevnjivost i suparništvo između tadašnjih velikih zemalja, unutrašnjim naporima (mudro vođena od tadašnjih vlasti i uz ogromnu podršku naroda) uspela da razbije ekonomsku blokadu i iz carinskog rata izađe osnažena u ekonomskom, ali i svakom drugom (političkom, vojnom) pogledu.

U poslednjoj deceniji HH veka dolazi do trijumfa Zapada i rušenja SSSR-a. U situaciji kada je Zapad trijumfovao, a Rusija bila na kolenima, srpski narod nije mogao ničemu dobrom da se nada. I pored toga, u uslovima nametnute međunarodne ekonomske blokade, koja je po svojoj sveobuhvatnosti i oštrini bila najsurovija do tada preduzeta protiv neke države, došlo je do sunovrata, ali ne i do sloma srpske privrede i paralize ekonomskog života u zemlji. Kako je to istakao kolega Blagoje Babić, „u Srbiji je u potpunoj blokadi sve funkcionisalo mnogo bolje nego u mnogim zemljama koje su uživale podršku celog Zapada“, a „visoka tehnička stručnost omogućavala joj je da proizvodi zamenu uvoza za više hiljada stavki.“[18]

Štaviše, posle iscrpljujućih ekonomskih sankcija tokom 1990-ih godina, Srbija uspeva da pruži neverovatan otpor NATO agresiji[19] i obezbedi opstanak države. Srpski narod je i u takvoj situaciji branio svoje pravo na slobodu, čast i dostojanstvo, kao što su to činili i njegovi preci. Za to je platio veliku cenu, ali je izborio Republiku Srpsku (čime je izbegnuta sudbinu Srba u Hrvatskoj – kojih sada tamo skoro da i nema, a početkom HH veka činili su četvrtinu tamošnjeg stanovništva) i odbio ultimatum da dobrovoljno pristane na NATO okupaciju. Stvaranje Republike Srpske i otpor NATO agresiji će ostati jedne od svetlijih stranica srpske istorije.

Pogođena rafinerija nafte u Novom Sadu tokom NATO agresije 1999. (Foto: Tanjug/Jaroslav Pap)
Pogođena rafinerija nafte u Novom Sadu tokom NATO agresije 1999. (Foto: Tanjug/Jaroslav Pap)

Pored toga, naš otpor NATO agresiji označiće i tačku preloma u međunarodnim odnosima – prelazak od unipolarnog ka multipolarnom poretku, u kome ne postoje samo moćne nama nenaklonjene zemlje Zapada, kao što je to bilo 1990-ih. [20] Nova međunarodna situacija, u čijem nastajanju je svoje mesto imao i naš otpor NATO agresiji, ide nam u prilog. Da li ćemo tu situaciju znati da iskoristimo u ovom veku, kako su to učinili naši preci početkom HH veka, zavisi od nas.

 

(KRAJ)

________________________________________________________________________________________________

Uputnice:

[1] Prvo su Hrvatska i Slovenija (25. juna 1991.) jednostrano proglasile svoju nezavisnost od SFRJ, što su prvo zvanično priznali Vatikan (13. januara 1992.) i Nemačka (15. januara 1992.), a potom je usledilo priznanje i drugih država, da bi na kraju Hrvatska i Slovenija (kao i BiH) bile primljene (22. maja 1992.) u članstvo UN. U BiH Muslimani i Hrvati preglasavanjem srpskih predstavnika u skupštini donose (15. oktobra 1991.) Akt o reafirmaciji suverenosti Republike Bosne i Hercegovine i na bazi njega povlače svoje predstavnike iz rada institucija SFRJ. Kao odgovor na to srpski predstavnici osnivaju (10. novembra 1991.) Srpske autonomne oblasti, a srpska skupština je (09. januara 1992.) proglasila Srpsku Republiku BiH, kao sastavni deo Jugoslavije. Pripadnik paravojnih Zelenih beretki Ramiz Delalić tokom srpske svadbe ispred Stare crkve na Baščaršiji u Sarajevu (01. marta 1992.) iz pištolja ubija mladoženjinog oca Nikolu Gardovića i ranjava Radenka Mikovića, sveštenika Srpske pravoslavne crkve. (Napomenimo da je u skoro svim američkim medijima ovaj događaj predstavljen kao da su Srbi pucali na muslimanske svatove.) Posle toga uslediće višegodišnji građanski rat u kome su na početku Muslimani i Hrvati ratovali protiv Srba, a kasnije su ratovali Muslimani protiv Hrvata, ali i Muslimani između sebe (pristalice Alije Izetbegovića i Fikreta Abdića).

[2] Džejms Bejker u aprilu 1992. godine izjavljuje da je „jedino stvarno oružje protiv Miloševića nepriznavanje preostale jugoslovenske države“. U skladu sa tim, dva meseca posle uvođenja sankcija, SB UN donosi rezoluciju koja se odnosi na nemogućnost SRJ za automatskim kontinuitetom članstva SFRJ u svetskoj organizaciji.

[3] Sankcije SRJ proširene su i pooštrene 16. novembra 1992. godine (Rezolucijom 787), a naročito Rezolucijom 820 od 17. aprila 1993. godine. Ublažene su Rezolucijom 943 od 23. septembra 1994, te Rezolucijom 970 od 12. januara 1995. i 988 od 21. aprila 1995. godine. Sankcije su obustavljene Rezolucijom 1022 od 22. novembra 1995. godine (sutradan posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma) i ukinute 02. oktobra 1996. godine (Rezolucijom 1074) posle potvrđivanja rezultata izbora u BiH.

[4] Akademik Milorad Ekmečić (u ranije citiranom tekstu) ističe da je današnju američku strategiju prema Srbima formulisao Dejvid Gompert 1994. godine, u avgustovskom broju vodećeg časopisa za spoljnu politiku Forein afers, iza kojeg stoji Stejt department. Gompert je bio potpredsednik Rand korporacije, član Nacionalnog saveta bezbednosti predsednika Buša i formalno član američke vlade u korporaciji koja inače izrađuje američku strategiju. U članku Kako poraziti Srbiju Gompert je napisao: „Uporan ekonomski i medijski rat protiv Srbije mora posle određenog vremena da obori beogradski režim: omogući bolje rešenje. Industrijski slom i upropašćeni životni uslovi moraju stvoriti pritisak za promene… Izolacija i beda moraju proizvesti demokratsku revoluciju i dovesti na čelo vođe koji žele da za Srbe nađu mesto u društvu nacija. Mi moramo biti spremni da Srbiju držimo u karantinu sve dotle dok ne bude iskorenjen virus koji ona u sebi nosi“.

[5] Čak i onaj sa bocama sa kiseonikom iz Beograda u Banjaluku zbog čega je preminulo 12 novorođenih beba koje su bile u inkubatorima.

[6] SAD nisu dozvoljavale da se za to koriste sredstva SRJ koja su bila blokirana na njenoj teritoriji.

[7] Dva veka razvoja Srbije – statistički pregled, Republički zavod za statistiku, 2008.

[8] Mada se i tokom 1980-ih godina privreda SFRJ suočavala sa visokom inflacijom (ona je, na primer, 1989. godine iznosila na mesečnom nivou: u januaru 15 odsto, u februaru i martu po 17 odsto, aprilu 20 odsto, maju 23 odsto, junu 24 odsto, julu i avgustu po 27 odsto, septembru 33 odsto, oktobru 35 odsto, novembru 37 odsto  i decembru 45 odsto), po uvođenju sankcija ona prerasta u hiperinflaciju (mesečni rast cena iznad 50 odsto).

[9] Duže je trajala hiperinflacija u Nikaragvi (48 mesecu u periodu 1987-1991) i Kini (26 mesecu u periodu 1947-1949). Viši maksimalni mesečni nivo postignut je u Mađarskoj 1946. godine od 420 milijardi procenata i u Grčkoj 1944. godine od 855 miliona procenata.

[10] U vreme ovako visoke hiperinflacije cene u prodavnicama bile su iskazane u uslovnim jedinicama – bodovima, a bod je bio ekvivalentan nemačkoj marki. Promet je vršen ili u nemačkim markama ili u dinarima po trenutnom crnom kursu koji se menjao, često, i po nekoliko puta u toku dana. Tako na primer, 13. januara ujutru ulični prodavci dileri su marku prodavali za 500.000, oko podneva za 600.000, a uveče za 800.000 dinara. Podnevni crni kurs marke iznosio je 14. januara 900.000, 15. – 2.500.000, 16. – 3.500.000, 17. – 5.000.000, 18. – 5.500.00, 19. – 10 miliona, 20. – 14 miliona, 21. – 15 miliona dinara.

Novac je tako brzo bio obezvređivan da je dolazilo do apsurdnih situacija. Štampana je novčanica od 500 milijardi dinara, a za jednu nemačku marku trebalo je dati dve ove novčanice. Početkom 1994. godine pojavio se i metalni novčić od jednog dinara, te je (posle samo nekoliko dana) za jedan dolar trebalo dati 700 tona tih novčića. Isplata penzija izvršena je 17. januara, a za prosečni iznos penzije od 4,8 miliona dinara na crnom tržištu nije se mogla kupiti nijedna nemačka marka.

[11] Pošto je bilo jasno da se ne može čekati ukidanje međunarodnih ekonomskih sankcija kako bi se pristupilo slamanju razarajuće hiperinflacije, odlučeno je da se pristupi izradi i realizaciji programa stabilizacije koji bi trebalo ostvariti u dve faze. Prva, kratkoročna faza predviđala je monetarnu rekonstrukciju i antiinflacione mere sa ciljem slamanja hiperinflacije. Ona je trebalo da se realizuje u prvih šest meseci sopstvenim snagama, čak i u uslovima ekonomskih sankcija od strane međunarodne zajednice. Druga, dugoročna faza predviđa suštinske ekonomske reforme koje bi (uz očuvanje stabilnosti ostvarene u prvoj fazi) dovele do ekonomskog oporavka zemlje, odnosno koje bi obezbeđivale dugoročan stabilan ekonomski rast. Ova faza, kao što su i isticali autori Programa, pretpostavljala je ukidanje ekonomskih sankcija i dotok svežeg kapitala potrebnog za njegovu realizaciju. Kako ta pretpostavka nije ostvarena ova druga faza nije imala nikakve šanse na značajniji uspeh, za razliku od prve faze Programa, gde su postignuti izvanredni rezultati.

[12] O ovim rezultatima je napisan veliki broj izuzetno afirmativnih tekstova u svetu. Ovde ćemo da citiramo samo deo iz jednog takvog teksta. „Obično kada tražimo primer genija u ekonomiji mi pominjemo Miltona Fridmana… Međutim, ako bih se ja pitao rekao bih Dragoslav Avramović, guverner Centralne banke Jugoslavije i penzioner Svetske banke. Glavna razlika između Fridmana i Avramovića se može rezimirati rečima  da je Avramović stvarni genije, ali nema šansu da dobije Nobelovu nagradu jer je Srbin. U čemu je ovaj srpski genije u ekonomiji izražen? Uprkos striktnim ekonomskim sankcijama prema Jugoslaviji, izobilje u Beogradu poslednjih meseci je vidljivo u svakoj radnji, tezge su pune potrošne robe… Čak ima saobraćajnih gužvi u Beogradu i ovo se dešava u zemlji koja je pod striktnim naftnim embargom već dve godine… Najbriljantniji deo Avramovićeve magije je njegov uspeh da stavi tačku na hiperinflaciju koja je iznosila 60 odsto dnevno.“  (Davar, Tel Aviv, 3. jun 1994.).

[13] U septembru 1998. godine NATO usvaja Akt upozorenja koji podrazumeva upotrebu NATO avijacije za vazdušne udare po SRJ.

[14] Podsetimo se samo na jedan član (član 8. aneksa B) tog sporazuma: „Osoblje NATO-a, sa vozilima, brodovima, avionima i opremom, imaće pravo slobodnog i bezuslovnog kretanja po čitavoj teritoriji SR Jugoslavije, njenim vazdušnim prostorom i teritorijalnim vodama, imaće pravo na postavljanje kampova i kasarni, pravo na korišćenje svih područja ili usluga potrebnih za podršku, obučavanje ili operacije. Osoblje NATO-a će uživati imunitet od svakog oblika hapšenja, istrage i pritvaranja kome bi pristupili organi SR Jugoslavije, a greškom uhapšeni ili pritvoreni pripadnici NATO-a moraju odmah biti predati nadležnim telima NATO-a“.

[15] Trojka koja je bila glavni promoter i imala ključnu operativnu ulogu u NATO agresiji posle će u takozvanoj državi Kosovo imati unosne poslove (Olbrajtova u telekomunikaciji, Klark u rudarstvu i energetici, a Voker u putnoj infrastrukturi) i na njima zaraditi ogroman novac. Takva politika u SAD nije izuzetak, nego pravilo. Tako su potpredsednici SAD Dik Čejni i Džo Bajden obezbedili unosne poslove za svoje firme ili članove porodice posle smene vlasti u Iraku (2003) i Ukrajini (2014).

[16] Od 1940-ih godina biće to treće brutalno vojno razaranje naše prestonice. Pre toga, mnoga naseljena mesta, pa i Beograd, zverski je bombardovala Nemačka na najveći pravoslavni praznik Vaskrs 1941. godine, a na Vaskrs 1944. godine učinili su isto to naši angloamerički saveznici.

[17] Jedna od tačaka u optužnicama na suđenju srpskom državnom, vojnom i policijskom rukovodstvu pred Haškim tribunalom bio je takozvani zločin u Račku (gde je pisalo da su Albance „snage SRJ i Srbije otkrile, tukli su ih, a zatim odveli na obližnje brdo gde su ubijeni iz vatrenog oružja. Snage SRJ i Srbije ubile su ukupno oko 45 kosovskih Albanaca u Račku i njegovoj okolini“), ali je u presudama ta tačka odbačena jer čak ni ovaj sud nije mogao da prihvati takvu verziju događaja u Račku koja će poslužiti kao povod za NATO agresiju.

Slično je bilo i u slučaju NATO bombardovanja položaja Vojske Republike Srpske (29. avgust – 14. septembar 1995.) gde je kao povod poslužilo bombardovanje pijace Markale (28. avgusta 1995.) kada je poginulo 37 civila, a za koje su odmah, bez bilo kakvih dokaza, okrivljeni Srbi. Jasuši Akaši, tadašnji izaslanik generalnog sekretara UN za Balkan, lično je potvrdio da je u izveštaju nezavisne komisije iz tog perioda navedeno da „ne postoje jasni dokazi da su granate došle sa srpskih položaja“, a komandant ruskog mirotvoračkog bataljona u Sarajevu Andrej Demurenko, koji je učestvovao u istrazi, izjavio je da su Srbi „nepravedno bili optuženi samo da bi NATO imao povod za napad“.

[18] U decenijama pre toga stvorena je „celovita struktura privrede, kakvu nije imala nijedna druga manja zemlja. U svim važnim privrednim granama Srbija je bila stvorila divovska preduzeća, sposobna za utakmicu na svetskom tržištu. Eleketronska industrija, stvorena u Nišu zaslugom inženjera Vladimira Jasića, spadala je u red najvećih preduzeća elektroindustrije u Evropi. Fabrika automobila „Crvena zastava“ u Kragujevcu, koju je izgradio inženjer Prvoslav Raković, neposredno i posredno je zapošljavala oko 300.000 ljudi. Đerdapska elektrana, za čiju izgradnju je najzaslužniji inženjer Panta Jakovljević, je, kad je izgrađena, bila najveća hidroelektrana u svetu. Preduzeće Energoprojekt, na čelu sa inženjerima Živkom Mučalovim i njegovim prethodnicima i naslednicima, na svetskom tržištu dobijao je poslove u nadmetanju s najvećim preduzećima Zapada. Poljoprivredni kombinat Beograd, na čelu sa inženjerom Petrom Zečevićem, bio je jedno od najvećih i najuspešnijih poljoprivrednih preduzeća u Evropi, koji u poljoprivrednoj tehnologiji nije imao šta da nauči na Starom kontinentu. Generaleksport bio je među osam najvećih spoljnotrgovinskih preduzeća u Evropi, a Robne kuće „Beograd“, koje je razvio Čeda Jelinić, sa četrdeset poslovnih jedinica u Jugoslaviji, bile su jedan od najvećih trgovinskih lanaca na kontinentu. Beogradska banka bila je među sto dvadeset najvećih banaka u svetu. Drugim rečima, Srbija je imala preduzeća dovoljno moćna da budu oslonac u međunarodnoj geoekonomskoj utakmici.“ (Blagoje S, Babić, Geoekonomija i neutralnost Republike Srbije, u knjizi: Ekonomija Azije, Beograd, 2007.)

[19] U vreme unipolarnog sveta (sa SAD kao jedinom superdržavom) Srbija je odolevala 78 dana najmoćnijoj vojnoj sili (NATO – od zemalja članica, Grčka je jedina odbila da učestvuje u agresiji) predvođenoj SAD. Za tih 2,5 meseci u proleće 1999. godine NATO je izvršio 261.000 avio poletanja, ispalivši 415.000 projektila ukupne mase od preko 22.000 tona, od kojih je šest tona uranijuma 235 (poređenja radi, bomba bačena na Hirošimu imala je 35 kg uranijuma 235). Poginulo je preko 2.500 ljudi, među kojima su većina bili civili. Od NATO bombi poginulo je 249 vojnika, 22 policajca i tri ruska dobrovoljca.

Kada je Savet bezbednosti UN doneo Rezoluciju 1244, srpska vojska je napustila Kosovo i Metohiju. Tajms je (16. juna 1999.) pisao o iznenađenju NATO posmatrača kada su videli povlačenje velikog srpskog konvoja (prema britanskim izvorima njega je činilo 250 tenkova, 450 oklopnih vozila i 600 komada artiljerijskog naoružanja). Ispostaviće se da je ogromna vojna NATO mašinerija sa intenzivnim bojevim dejstvima na Kosovu i Metohiji za tih 78 dana uništila samo 7 (i slovima: sedam) tenkova i veliki broj maketa. Agencija Frans pres (2. jula 1999.) u reportaži sa terena opisuje jednu od tih maketa: „Izdaleka to izgleda kao tenk koji prelazi most u blizini Prištine. Ali izbliza to je put prekriven crnom plastikom na kome je podignut lažni kartonski most. Tenk je od drveta, platna i plastike“.

[20] Posle pada Berlinskog zida nastupila je era unipolarnosti u kojoj su SAD bile neosporni hegemon u svetu. Agresijom na našu zemlju, bez odluke Saveta bezbednosti UN i kršeći međunarodno pravo, SAD su želele da pokažu da mogu da čine šta hoće na bilo kom delu Zemljine kugle, te da potencijalnim rivalima (pre svega, Rusiji i Kini) demonstriraju gde im je mesto u novom svetskom poretku.

Podsetimo se da je tokom avionskog leta u zvaničnu posetu SAD, premijera Rusije Jevgenija Primakova potpredsednik SAD Al Gor telefonom obavestio da počinje bombardovanje SR Jugoslavije. Pošto nisu uspela ubeđivanja Primakova da se od toga odustane, ruski premijer je nad Atlantikom odlučio da se njegov avion vrati za Moskvu.

U Beogradu je NATO pred ponoć 07. maja 1999. godine bombardovao Ambasadu NR Kine u kojoj su poginula tri kineska državljanina, a više njih ranjeno. Upravo je ova NATO agresija opomenjujuće, ali i otrežnjujuće delovala na Rusiju i Kinu, te je njihovo vojno (pre svega Rusije) i ekonomsko (pre svega Kine) snaženje doprinelo stvaranju multipolarnog sveta.

 

Predavanje pod nazivom „Ekonomski osvrt na margine srpskog HH veka“, koje je autor održao 27. decembra 2019. godine u Svečanoj sali Andrićevog instituta (Višegrad) u okviru ciklusa predavanja „Srpski HH vek“.

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Emil Vas

 

Izvor Jovan B. Dušanić, „Ekonomsko troknjižje“, treća knjiga

 

BONUS VIDEO:

Istorija
Pratite nas na YouTube-u