B. Zečević: Prvi, možda i poslednji put o Dari iz Jasenovca

Samo kad se pojavi film o holokaustu nad Srbima tokom Drugog svetskog rata, prizivaju se Milošević i izmišljeni srpski rasizam u sukobima devedesetih

Dileme nema: tekst koji se 25. januara ove godine pojavio u njujorškom listu Varajeti pod naslovom „Dara iz Jasenovca, film holokausta s upitnim namerama“ drska je politička ujdurma plasirana sa ciljem da se ovom filmu oteža, ako ne i onemogući učešće u takmičenju za Zlatni globus i Oskara za film van engleskog govornog područja. Vreme, mesto, format i karakter dotičnog članka to jasno pokazuju.

Tekst nije drugo do toksična politička insinuacija koja ima za cilj da unapred ospori validnost ovog filma zato što on navodno izražava „nepomirljivi antihrvatski i antikatolički nativizam (?), bestidno smišljen da podbode tekuće sukobe između Srba i njihovih suseda“, prosto rečeno zato što dolazi iz Srbije, dovoljno demonizovane u američkoj javnosti da bi se na pravom mestu (a Varajeti je upravo to) ponovio narativ o lošim momcima Balkana, ojačan starim i novim vetrovima u Vašingtonu. Pisca članka Džeja Vajsberga stoga uopšte i ne zanimaju umetnički, tj. tragički aspekti ovog filma, on je obuzet idejom da „Jasenovac ili krik srpskog mučeništva kroz vekove, pretvara ovaj film u propagandu“.

Po Vajsbergu, film izražava opasnost od srpskog „nacionalizma, ubilačkog rasizma i genocida, pokrivajući ih jeftinim osećanjima i sentimentom…“ To je, dakle, glavna stvar, a ne pokušaj ubistva celog jednog naroda u NDH 1941–1945. Opasnost su takođe srpske osvajačke namere prema susedima, a ne zastrašujući „logor smrti“ Jasenovac, kolosalna nakaza u istoriji sveta. Na kraju Vajsberg dodaje: „Film o holokaustu, koji igra na mržnji prema Nemcima bio bi danas svuda osuđen; ne videti ovde isti problem bilo bi namerno slepilo.“

Opaka podmetačina

U osnovi, radi se o klasičnoj zameni teze, koja je verovatnija što neverovatnije zvuči. Vajsberg ne navodi ni jedan jedini argument za svoje čudovišne klevete, niti analizira ijedan aspekt filma, već operiše gotovim političkim diskvalifikacijama koje potiču od satanizacije celog srpskog naroda u američkim mejnstrim medijima tokom devedesetih, a kojoj nije dosta novih svinjarija i koja još traje. Svaki film o holokaustu mogao bi se napasti istim rečima.

Ali ko bi se danas usudio da okrivi Spilberga za Šindlerovu listu, Pakulu za Sofijin izbor, Polanskog za Pijanistu, Beninjija za Život je lep (koji je superiorno osvojio Oskara za strani film a da nikom nije pao na pamet, recimo, marš na Rim)? Ko bi smeo da nađe išta antinemačko u Nirnberškom procesu Stenlija Krejmera, išta rasističko u ispitu germanske savesti u Nirnbergu Aleka Boldvina i nizu sličnih filmova i serija? Samo kad se pojavi film o holokaustu nad Srbima tokom Drugog svetskog rata, prizivaju se Milošević i izmišljeni srpski rasizam u sukobima devedesetih. Ove monstruozne babe i žabe tu su da bi se umanjio, omalovažio i marginalizovao genocid nad srpskim narodom u ustaškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj 1941–1945; cela jedna planetarna tragedija.

Ovu svetsku činjenicu priznaje savremena nauka i Jasenovac je u naučnim monografijama, poput one Gideona Grajfa, u svemu izjednačen sa Aušvicom (osim u „sadističkim metodama i bolesnim načinima ubijanja“) što u svom tekstu ne sme da ospori ni Vajsberg. Ali i on ima neku svoju nauku: rođenog Beograđanina Jovana Bajforda, po kome sve srpske teorije zavere treba uzimati s velikom rezervom, pa i ovu o ustaškom genocidu, jer je Srbi „koriste kao zamku za sakupljanje međunarodnih simpatija, čime legitimizuju svoje teritorijalne ekspanzije i rasističke politike, a Dara iz Jasenovca nije ništa drugo“.

E ovo je već previše. Ovakva laž otima Srbima zemlju, slobodu i dušu i priziva kolektivnu kaznu sličnu onoj koju je Džo Bajden, kao potpredsednik SAD, prorekao još 1999: „Treba da okupiramo tu zemlju… Treba da odemo u Beograd, sprovedemo javna suđenja, otklonimo već jednom tu masku viktimizacije i srpskom narodu objasnimo šta se dešava“ (Meet the Press, 9. maj 1999). Evo povratka mračnoj retorici makartizma, otvorenim pretnjama najgrubljom silom i političkom represijom! Da ne govorimo o totalitarnoj cenzuri, zavedenoj u Americi 5. novembra prošle godine (vidi Pečat br. 640, 13. novembar 2020), kada je izabranom predsedniku SAD grubo ukinuto pravo da govori o izbornoj krađi.

Kritičar i korupcija

Da se stvari kreću u tom pravcu potvrđuje i najnoviji skandal s najvećom svetskom filmskom bazom podataka IMDB, koja je prvo ukinula pa zatim opet pustila ocenjivanje publike od jedan do 10 pri stanju od 9,5 u korist Dare iz Jasenovca! Ovo je jedinstven presedan u praksi portala koji praktikuju ovu vrstu feedback-a i mnogo govori o trenutnom stanju duhova u Americi, dok brutalna cenzura ponovo stiče pravo glasa, a duboka država gvozdenom metlom čisti sve što joj nije po volji. Efekti napada uoči nominacija za Zlatni globus bili su opipljivi: srpski film nije prošao.

Još ovaj skandal nije zaboravljen, a izbio je novi i to u najuticajnijem dnevniku Južne Kalifornije, listu Los Anđeles tajms, koji vedri i oblači po Holivudu. Tamo Robert Abel tvrdi da u Jasenovcu uopšte nisu ubijani Srbi i deca, već da je to bio samo „pakao za Jevreje“! Taj huška i „da nije tačno ono što epsko delo Predraga Antonijevića želi da isforsira, da je uništavanje Srba bio stvarni cilj i da su deca imala svoj sopstveni logor“.

Ovaj besramni Abelov konstrukt svedoči o tome da je duboka država zbilja odlučila da ukloni Daru iz takmičenja za Oskara i da u narednih mesec dana negativna kampanja neće birati sredstva. Šta mari što će se izmišljotine kasnije otkriti, jer u Južnoj Kaliforniji žive najbolji poznavaoci holokausta i predaju na najprestižnijim tamošnjim univerzitetima. Nepopravljiva šteta je učinjena sada i šanse Dare iz Jasenovca su doista smanjene.

Od izdavanja saopštenja kao vida borbe protiv kleveta i podmetanja mala je korist, pogotovu od mešanja ijedne države u industriju zabave, na šta su „slobodni duhovi“ u Holivudu vrlo alergični. Ali postoje drugi, efikasniji načini da se istraživačko novinarstvo umeša u ovu kampanju i to pre svega u uvek aktuelnoj sferi sukoba interesa i trgovine uticajem. Ko zna šta bi sve moglo izaći na videlo kad bi se istražile veze Džeja Vajsberga sa Sarajevskim filmskim festivalom, kakva je priroda njihovih odnosa i da li je za svoje savetničke usluge Vajsberg primao novac. Isto važi i za njegove lične veze s Hrvatskom, u kojoj je navodno držao neke seminare, a sada za nju otvoreno i ostrašćeno lobira. Miniranje konkurencije spada u naročite vidove trgovine uticajem, a Jasmila Žbanić, sa svojom Aidom u Srebrenici (zvaničnim bosanskim konkurentom za „stranog“ Oskara) sigurno ne sedi skrštenih ruku. Za takvu istragu možda još nije kasno, ali je, nažalost, niko ne preduzima.

Amerika je ranije bila veoma sumnjičava, nekad i rigorozna prema vezama filmskih kritičara sa zvaničnom produkcijom i distribucijom. Svako „savetovanje za pare“ bilo je pod lupom javnosti baš zato da bi se pisci, koji stvaraju javno mnjenje, držali što dalje od bioskopskog marketinga. Već klasičan je slučaj dugogodišnjeg filmskog kritičara lista Njujork tajmsa Bazlija Krautera, nekad jednog od najuticajnijih filmskih pera na svetu, kome su našli neki honorarčić od izvesne male klupske ili univerzitetske distribucije. Jutro posle objavljivanja faksimila ove doznake Krauter je brutalno najuren iz novina u kojima je stekao životnu karijeru i nigde više nije mogao da objavi išta.

Ne znam da li je u Americi još takav slučaj s obzirom na opšte klimatske promene, ali je i dalje aktuelan moralni postulat nezavisnosti kritičara od svake vrste lobiranja ili trgovine uticajem, kraće rečeno korupcije. Onaj koji svojim pisanjem utiče na javno mnjenje ne sme biti plaćen niti u drugom vidu nagrađen od filmske i televizijske industrije. Tačka. Doduše, nije redak slučaj da se filmski kritičari prihvataju ovakvog posla, ali se tada u principu javno povlače iz kritike i ne pišu ništa, ni za određen film ni protiv njega, što je običaj koji se uglavnom poštuje u praksi ugledne i uticajne Međunarodne federacije filmskih kritičara (FIPRESCI), što mi je bliže poznato kao dugogodišnjem članu, učesniku brojnih međunarodnih žirija i tela FIPRESCI-ja i aktuelnom predsedniku srpske sekcije ove organizacije.

Zato je tekst koji je pred vama možda i poslednji koji se makar i indirektno bavi Darom iz Jasenovca. Film još nisam gledao, a i kad budem, o njemu neću pisati, pošto me je njegov autor u tome praktično onemogućio. Predrag Gaga Antonijević me je tužio sudu, tj. poveo građansku parnicu protiv mene zbog povrede ugleda i časti jer sam javno konstatovao da je isti bio u sukobu interesa dok je bio na funkciji predsednika komisije Filmskog centra Srbije za film sa nacionalnom temom, pri čemu je oštetio svog svetski poznatog kolegu Lordana Zafranovića, koji mu je konkurisao sa sličnom pričom (Jasenovac i ustaški „dečji logori“) pod naslovom Djeca Kozare.

O ovom slučaju je naša javnost već upoznata, a moći će i ona da se pravilnije opredeli posle izricanja i pravosnažnosti presude. Po sebi se razume da bi sve što bih o filmu u međuvremenu napisao moglo imati izvesne posledice dok traje utvrđivanje istine na sudu, u čemu ću vrlo aktivno učestvovati kao stranka u sporu, ali ne i kao filmski kritičar.

 

Autor Božidar Zečević

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/MegaComFilm

 

Izvor Pečat, 12. februar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u