Kao što sam u prethodnom tekstu objavljenom u Pečatu napisao, gospodin Đurković se u slučaju oko predsednika SANU g. Kostića i njegove smene nameće kao istražilac, tužilac i sudija. Ne znam kojim pravom on proziva grupu akademika da se, po njegovoj prozivci, izjasne o Kostiću povodom njegovih izjava i stavova o Kosovu i Metohiji. A pošto oni, kako on piše, „mudro ćute i zapanjujući srpsku javnost čekaju da oluja prođe“, on im deli packe i zaključuje da se oni tako ponašaju zbog velikog akademijskog dodatka (on to naziva akademski dodatak!) i nekih drugih novčanih prinadležnosti, koje sežu čak do sedam hiljada evra.
Iz ovog i ovakvog stava sledi zaključak da je Đurković taj koji predstavlja i zastupa javnost i koji zahuktava oluju. Što se tiče „novčanih prinadležnosti koje sežu čak do sedam hiljada evra“, ako je to tačno, i ako je nešto nezakonito, za to postoje nadležni državni organi koji to mogu da ispitaju. Nije to predmet i tema o kojoj ja, poput gospodina Đurkovića, mogu da raspravljam. Gospodin Đurković proziva akademike da se jave i osude Kostića zbog njegovih izjava o Kosovu i Metohiji i zaključuje da se oni ne javljaju zbog velikog akademijskog dodatka i nekih drugih visokih novčanih prinadležnosti.
Ja bih rekao da oni neće da se oglašavaju na njegove pozive zato što ga ne smatraju pozvanim da s njim raspravljaju. Očigledno je da oni svojim oglašavanjem neće da uđu u tako niske rasprave koje je meni nametnuo Đurković, neće da dožive opanjkavanje i uvrede koje on iskazuje prema Akademiji i akademicima.
Đurković me je prozvao zbog toga što u svom odzivu na njegovu prozivku nisam osudio predsednika Kostića zato što svojim izjavama o Kosovu i Metohiji krši Ustav. Ja sam napisao da se s Kostićevim stavovima o Kosovu i Metohiji ne slažem. Za pametnog je to dosta. Međutim, Đurković od mene očekuje i traži da se poput njega samovlasno proglasim i za defenzora Ustava. Zanimljivo je da on, tako strastan i hrabar borac za nacionalne interese, za bezgrešnu Srpsku akademiju nauka i umetnosti, za odbranu Kosova i Metohije, nije to zatražio od predsednika države posle njegovog oglašavanja o Kostićevoj izjavi. Te petlje on nema, iako dobro zna da moja osuda ne bi imala ni približno tu težinu koju bi imala osuda predsednika Vučića. To je istinski lik hrabrog patriote gospodina Đurkovića.
Gospodin Đurković je na jednom mestu u svom odgovoru napisao da je SANU u silnim problemima u kojima se ona „nalazi velikim delom“ i zbog mog delovanja. Ne znam o čemu se tu radi i čime sam doprineo tim problemima. Mislim da je u ovom slučaju proradila mašta umišljenog tužioca Đurkovića. Umesto što je ovu konstataciju samo nabacio, bilo bi dobro i korektno da je misao i dorekao, da je saopštio i dokaze kojima bi potkrepio svoje tvrdnje. Kako to nije učinio, treba mu verovati na reč, a ja u njegovu reč, kad se radi o iskazanoj tvrdnji, ne verujem.
Nisam pozvan da na bilo koji način govorim i pišem o grupi onih akademika koje Đurković proziva da se oglase, a oni ćute. Svojim javljanjem nisam imao nameru da vređam gospodina Đurkovića i da ga, kako je napisao, defamiram. Njegov tekst napisan je tako da bi ga svaki čovek shvatio kao provokaciju. Zar nije provokacija kad on izgovori neistinu da sam doprineo da se Akademija napuni kadrovima Džordža Soroša i Svetske banke? Morao sam da odgovorim na tu provokaciju i pri tome sam naglasio da nisam baš radostan što sam prinuđen na nju da se odazovem. Takav moj odgovor Đurković je doživeo kao vređanje i pribegavanje nekakvom sofizmu da bi odbranio opstanak Kostića na čelu SANU.
Đurković u svom odgovoru naglašava da sam svojim tekstom pokušao da ga dezavuišem time što bi ga „uvukao u poznati spor domaćih istoričara oko broja srpskih žrtava u Jasenovcu i NDH“. Gle čuda, on zaboravlja da je sam u svom intervjuu, objavljenom u Pečatu, pokrenuo pitanje o održavanju izložbe u SANU pod nazivom „Totalni genocid“ i da je tim povodom izneo izmišljeni podatak, koji je preuzeo od Veljka Đurića, o poseti dvojice ambasadora i zabrani izložbe. Time je želeo da okrivi predsednika Kostića, mene i čitavo Odeljenje istorijskih nauka zbog neodržavanja izložbe.
Sada, da bi se opravdao, i zaštitio svog partnera Veljka Đurića, na čije podatke se oslonio, napisao je da je „apsolutno nekompetentan“ za rasprave o srpskim žrtvama u Jasenovcu i NDH, pa je postavio pitanje: „ko daje Krestiću za pravo da čoveka sa kojim se ne slaže u tom sporu, gospodina Đurića naziva ’Tuđmanovim sledbenikom’.“ S tim u vezi upetljao je i neke druge ličnosti, koje se, kako proizlazi iz njegovog pisanja, „ne slažu sa uobičajenim brojem srpskih žrtava u Prvom svetskom ratu“.
Što se tiče Đurkovićevog pitanja ko mi daje pravo da Đurića nazovem Tuđmanovim sledbenikom, moram mu uzvratiti pitanjem: ko njemu, koji je, kako sam priznaje, za broj srpskih žrtava u Jasenovcu i NDH „apsolutno nekompetentan“, daje pravo da meni postavlja to pitanje, koji sam apsolutno kompetentan, jer sam napisao knjigu o genocidu koja je doživela pet izdanja na srpskom, dva na engleskom, jedno na francuskom i ruskom jeziku. Izvore i literaturu o tom pitanju tokom višedecenijskog rada dobro sam savladao i mogu da ocenim sve šta i kako radi Veljko Đurić.
Uz to, glas protiv Đurića nije slučajno podigla grupa srpskih intelektualaca, među kojima su se našli i gospodin Vladan Glišić i ugledni novinari Pečata, kada su 23. oktobra 2019. uputili apel Srpskoj pravoslavnoj crkvi „za odbranu svetih srpskih novomučenika jasenovačkih“ zbog Đurićevog dramatičnog smanjivanja njihovog broja. Apel su potpisale 52 ličnosti. Ali kad mi Đurković postavlja pitanje ko mi daje pravo da njegovog prijatelja nazivam Tuđmanovim sledbenikom, verovatno mu smeta što tu dozvolu nisam tražio od njega, koji se, kako sam već napisao, nadređuje i kao istražitelj i tužilac i sudija.
Izbori u Akademiji su tajni. Tu tajnost poštujem i nikome se nikada ne ispovedam kome sam dao glas a kome nisam. Uprkos tome, sveznajući Đurković, kao ozbiljan naučnik, pozvao se na „prvorazredni izvor“, na to šta se priča „u ovom našem malom selu u kojem svi znaju da je gospodin Krestić siva eminencija odeljenja (ne kaže kog, Odeljenja za istoriju ili Društvenih nauka – V. K.) i da je on uz akademika Subotića pomogao da se izaberu upravo drugosrbijanski kandidati koje je promovisao predsednik Kostić“. Svaka čast naučniku Đurkoviću na pouzdanim podacima na koje se oslanja, na tome šta se priča „u ovom našem malom selu“, ali i, kako tvrdi, na istinskom poštovanju i uvažavanju mog srpskog patriotizma i moje naučnosti.
S namerom da u što ružnijem i tužnijem svetlu prikaže današnje stanje u Akademiji, Đurković je iz Večernjih novosti (od 22. juna 2014) citirao neke moje ocene koje sam izneo o stanju koje je vladalo u Akademiji u vreme predsednika Hajdina. Pošto je naređao sve šta sam tada rekao, u zagradi je dodao, kao da sam i to ja izgovorio, „Neki tvrde da i ’keš’ ume da pomogne…“ pri ulasku u Akademiju. Da je ozbiljan naučnik, da nema zlobnih namera prema Akademiji, da je naučno odgovorniji, on mi ne bi stavljao u usta to što je dopisao, već bi čitaocima stavio do znanja da to nije rekao Krestić već Đurković.
Zanimljivo je i, kako bi rekao Franja Tuđman, znakovito je to da naučnik Đurković, koji pokušava da zavede red u najvišoj srpskoj naučnoj ustanovi o ozbiljnim i osetljivim pitanjima, o ustanovi i ljudima rasuđuje kao neka baba vračara. Za njega su krunski dokazi to šta se priča „u ovom našem malom selu“ i to što „neki tvrde da i ’keš’ ume da pomogne…“ pri ulasku u Akademiju. Ima li u svemu tome naučne ozbiljnosti, stručnog znanja i bilo kakve odgovornosti. Zar takav čovek, s takvim naučnim metodom i znanjima može da blati i ruši Akademiju?
Posle ovog odeljka Đurković mi je postavio pitanje kao da sam na optuženičkoj klupi, a on da je istražitelj. Zapitao me je: šta se promenilo u Akademiji posle 2014. godine? Na to pitanje, kao presuditelj sam je dao odgovore, koji su po Akademiju porazni. Njemu moji odgovori i nisu zanimljivi a ni potrebni.
Stoga ću mu ih ja i uskratiti, ali posle svega moram reći da se gospodin Đurković i ja mnogo razlikujemo u odnosu prema Akademiji kao nacionalnoj instituciji. Svi mi koji smo u njoj, kao njeni članovi, imamo obavezu da ostavimo neki pozitivan trag, ali treba da znamo da smo u toj ustanovi u prolazu, a da Akademija treba i mora da bude trajna. Kao njen član, kao odgovorna ličnost, kao istoričar koji zna njene zasluge, njene vrednosti i potrebe, ali i slabosti i mane, ja se osećam obaveznim da tu značajnu ustanovu, koja boluje od mnogih bolesti, kao i čitavo naše društvo, lečimo, krepimo i čuvamo, a gospodin Đurković, kao pravi revolucionar preduzima sve da je što više izblamira i uništi. Naši stavovi o toj srpskoj ustanovi su nepomirljivi, pa je zbog toga i naša rasprava oštrija, manje gospodstvena i dostojanstvena no što bi mogla i morala da bude.
S Veljkom Đurićem iz mnogo razloga nemam nameru da polemišem. To sam već više puta pominjao. Smatram da on ni u kom pogledu nije dorastao tome da bude moj partner za bilo kakve naučne i stručne rasprave, bez obzira na to što umišlja da je veliki naučnik, da je nadišao i daleko prevazišao sve istoričare koji se bave srpsko-hrvatskim odnosima i počinjenim hrvatskim genocidom nad Srbima u NDH, što će, kako se nimalo skromno hvali i reklamira, ostaviti za sobom bogatu bibliografiju.
Ne želim s njim da polemišem zato što on nije sposoban da vodi ozbiljne naučne i stručne rasprave, što sve koji ne misle kao on na surov, neotesan i primitivan način obezvređuje, potcenjuje i raznim izmišljotinama, nimalo biranim rečima i neistinama vređa. Umesto da je u stanju da se činjenicama suprotstavi svojim neistomišljenicima, on zamišlja da je u nekom ringu, pa mu je osnovni cilj da se s protivnikom „obračuna“, kako je i sam priznao u jednom od svojih ranijih javnih nastupa. Polemike s osobom kakva je Đurić apsolutno su besmislene.
Ovim tekstom završavam polemiku s gospodinom Mišom Đurkovićem. To činim zato što ne vidim da bi od svake dalje rasprave moglo da bude bilo kakve koristi.
Autor Vasilije Krestić
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Udruženje Jadovno 1941
Izvor Pečat, 12. februar 2021.
BONUS VIDEO:
