Spomenik Stefanu Nemanji se utapa u Savski trg, u prolećne magle glavnog grada. Njegovi branioci odlaze u „nove pobede“, a osporavatelji se okreću novim zadacima u odbrani demokratije i liberalnih vrednosti. Ipak, živimo u vremenu kad ostaje pitanje da li spomenik visok 23 metra, težak 68 tona i izvajan rukom vrhunskog umetnika znači da je odnos prema njemu – odnos podržavanja ili osporavanja vrednosti koje on simbolički predstavlja.
Za one koji su osporavali i samu ideju da se za Stefana Nemanju „troše pare poreskih obveznika“ Srbije na evropskom putu sve je jasno. Naravno da su vrednosti koje simbolizuje otac Save Nemanjića za smetlište istorije. Sve njihove primedbe imaju samo taj cilj. Ali šta misle – branioci? Recimo, ona apsolutna poslanička većina u Narodnoj skupštini? Koja može sve! Parlament, govorili su ponosni Englezi, „može učiniti sve, osim promeniti čoveka u ženu i ograničiti odluke svog naslednika“. U ovo vreme „prevaziđeno“ je i nemoguće…
Ne treba ni za tren posumnjati da je Vjeruju naše parlamentarne većine tog 27. januara stalo u tri rečenice: „Od njega pa do danas smo državotvorni narod. Tim mačem pravio je i gradio, zatim čuvao Srbiju.“ Te da je „spomenik pre svega priča o nama, ko smo bili, gde smo bili, šta smo radili i najviše šta smo danas i šta hoćemo da budemo“ i – da je otkrivanje spomenika „čin polaganja računa o sebi i svom identitetu“.
(Anti)istorijska prilika
Ali da li je? I da li se iza brda valja Nešto a zbog čega bi se Stefan Nemanja najradije bacio u savsku močvaru, da se otud ne pomoli za stotinu godina? I kako će narodni poslanici uskoro polagati „račun o sebi i svom identitetu“ kad pred njih dođe, na primer, Zakon o istopolnim brakovima za koji je ministarka koju su oni izabrali, kako je obelodanjeno dan posle slavlja ispod Nemanjinog spomenika, objavila tri javna poziva za uključivanje OCD (organizacija civilnog društva) u radne grupe za izradu zakona.
Poštovaoci Stefana Nemanje biće u (anti)istorijskoj prilici da u srpske zakone na čijem su čelu Zakonopravilo Svetog Save i Dušanov zakonik – ozakone sodomiju! Iako je to svet kome nije bilo muka u stomaku da ozakonjuje sve i svašta, ovo jeste malo previše. Ili samo mi tako mislimo? Jer kad vam je „strateški cilj“ Evropska unija, ništa nije prepreka. Pa i da je Stefan Nemanja visok 126 metara i težak 1.068 tona, on može biti i zaobiđen i preskočen, ma i oboren u savski mulj ako zatreba?! Mi smo ga digli, na nama je šta da radimo s njim. Je li tako? Biće da se vidi. Budućnost koju čekamo nije daleka.
Doduše, ministarkine službe to zovu Zakon o istopolnom partnerstvu, ali ga je Nacionalni konvent o Evropskoj uniji preimenovao u Zakon o istopolnim brakovima, što je i cilj. I ministarstva i Konventa.
Ali ne padajte na kolena pred Konventom, to je samo NVO koji sebe doživljava kao „platformu civilnog društva koja zastupa interese građana i građanki Srbije u svim fazama procesa evropskih integracija“. I naravno, mogli biste i vi sa troje punoletnih građana oformiti konvent, samo što vas ministarka ne bi ništa pitala jer se kao vaši finansijeri ne bi pojavili Soroš, Kingdom of Netherlands, EU i Deutsche zusammenarbeit. A opštepoznato je da ministarka ovakve podržavaoce drži za zainteresovanije za slobodnu i demokratsku Srbiju od vas koji biste, kako je o onom Kraljevstvu Jututu pevao čika Jova Zmaj, „vojevali o svom kruhu“. I držali do nemanjićkih vrednosti koje su nas održale osam vekova.
Ali šta je osam vekova prema osam minuta počasti koje može dobiti ministarka u nekoj kancelariji u Briselu ako progura Zakon o istopolnim brakovima. I da im iznese svoju veliku misao koju je nama već objavila na zvaničnom sajtu Ministarstva: „Ne možemo izbrisati predrasude, ali možemo doneti zakone kojima se zabranjuju ponašanja zasnovana na predrasudama.“ Opa! Ona, Gordana Čomić lično, vama, srpska primitivna svetino, javlja da je stvar rešena, ma šta vi mislili. Pročitajte još jednom! Ili da se ode na „lice mesta“, na sajt Vlade Srbije u rubriku o prioritetima Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog…
Vrhunsko „demokratsko“ načelo: ja određujem šta je predrasuda i onda na nju bacam zakon! Da je ubijem u korenu! Zakon je demokratski, naravno. Jer do ove genijalnosti ministarka je došla još u Demokratskoj stranci, ali pošto nije uspela da je pretvori u sladostrasno maltretiranje većinskog demosa u srpskoj državi, u „prelaznom roku“ našla je prijatelje u SNS-u koji će ostvariti njenu veliku ideju i želju. I ne samo njenu. Sakupi se njih hiljadu pod zastavom „duginih boja“ svake godine. I vuku centrom glavnog grada barem još toliko teško naoružanih policajaca!
Spaljivanje svetosti
A kakav bi to bio uspeh – imati 14. Zakon o istopolnim brakovima u Evropi sa ovako zatucanim narodom koji veruje Svetom pismu i učenju Crkve koji nedvosmisleno osuđuju homoseksualne polne odnose, videći u tome poročno unakaženje čovekove Bogom stvorene prirode. Ko bi muškarca obležao kao ženu, učiniše gadnu stvar obojica (3 Mojs. 20:13). Biblija govori o teškoj kazni kojom je Bog kaznio stanovnike Sodoma (1 Mojs 19:1–29), po tumačenju Svetih Otaca upravo za greh homoseksualizma. Ili, kako je pisao apostol Pavle razvratnim stanovnicima Korinta: Ne varajte se… ni rukobludnici, ni muželožnici… neće naslijediti Carstvo Božije (1 Kor. 6:9–10).
Ali šta je Sveto pismo prema nečemu što se zove Ustav EU, a što je odbacilo mogućnost „hrišćanskog karaktera“ Evrope. Te ne bi bilo greške ni da napravimo lomaču dovoljno veliku da spalimo sva Sveta pisma koja su se zadesila u Srbiji, jer bi tako konačno „izbrisali predrasude“, ali nećemo – jer lomače su potpaljivali fašisti. Demokrate donose zakone kojima spaljuju samu svetost. I koliko se to pokazuje zaludnije, utoliko se donosi više zakona i amandmana. Mi pravimo društvo „vladavine prava“. Svaka naumljena likvidacija onoga do čega drži primitivni narod biće odobrena u naprednoj Narodnoj skupštini.
Nećemo valjda ostati s Rumunima, Bugarima, Poljacima i Slovacima, ili, ne dao Bog, poći za Mađarima kod kojih su „istopolni brakovi nezakoniti“, ali su valjda imajući na umu i sam vrh prijateljske srpske vlade, do sada omogućavali „usvajanje dece ukoliko se jedan od partnera prijavi sam“. Međutim, javlja rastužena Radio Slobodna Evropa, „mađarski parlament usvojio je 16. decembra 2020. zakon koji je i to zabranio.
Zakon je predložila vlada premijera Viktora Orbana i nalaže da decu mogu da usvajaju samo bračni parovi, uz neke izuzetke za samohrane rođake deteta.“ To se svakako ne bi protivilo nasleđu ugarskog kralja Bele III (vladao 1172-1196), savremeniku Stefana Nemanje (1166-1196) koji je stolovao i upokojio se u Sekešfehervaru (danas u centralnoj Mađarskoj), što na mađarskom znači Beli zamak sa prestolom a Srbi su tu staru prestonicu Ugarske zvali Stolni Beograd.
Ali ne hvatamo se slučajne zanimljivosti, ovde govorimo o identitetu naroda kojima je Evropska unija privremeni istorijski put, ali ne „bez alternative“. I koji se ne stide svojih „predrasuda“. I koji imaju parlament koji svakako ne bi držao do ministarke čiji je imperativ – ubijmo predrasudu kao besno pseto. Ona zna šta treba likvidirati. A vaše je, narodni poslaniče, da ubacite onu e-karticu kad bude trebalo i da požurite u skupštinski restoran – Karađorđeva šnicla vas čeka. Niko vas neće terati da uzmete bečku.
Nećete reći da to nije demokratija najviših evropskih standarda. A ako treba, mogao bi vas tim povodom častiti Džordž Soroš. Jer on najbolje zna šta biste učinili kad biste doneli Zakon o istopolnim brakovima.
Naslovna fotografija: Tanjug/Sava Radovanović
Izvor Pečat
BONUS VIDEO:
