Bela kuga u doba korone

Kako se ruska država bori protiv problema bele kuge? Koji faktori objašnjavaju smanjenje broja stanovnika širom Evrope, i da li je negativne trendove moguće preokrenuti bez migrantskih priliva?

Ruski državni zavod za statistiku, „Rosstat“, u januaru je objavio poražavajuće podatke – negativni prirodni priraštaj za 2020. godinu iznosi 688.000. Prirodni priraštaj se izračunava kada se od broja rođenih oduzme broj umrlih u datoj državi za određeni vremenski period. Opšti prirodni priraštaj u Rusiji za 2020. godinu je nešto bolji, ili možemo reći manje gori, i iznosi umanjenje od 510.000 ljudi.

Opšti prirodni priraštaj uzima u obzir i stopu migracije, to jest na dobijeni rezultat prirodnog priraštaja dodaje se još i broj koji se odnosi na migracioni tok u istom periodu. Jednostavnije rečeno, u Rusiji je 2020. umrlo 688.000 više ljudi nego što se rodilo, ali su pozitivni migracioni tokovi popravili ovo stanje za 178.000, što znači da se stanovništvo Rusije umanjilo za pola miliona ljudi. Naravno da su razlozi za to nesumnjivo povezani s epidemijom novog virusa korone, ali i s negativnim ekonomskim pokazateljima izazvanim protivepidemiološkim merama.

Čak i kada epidemije ne bi bilo, možemo pretpostaviti da bi se u Rusiji nastavio trend negativnog opšteg prirodnog priraštaja, dakle uz uzimanje u obzir migracije. Za period od poslednjih dvadeset godina, od 2000, u Rusiji je zabeleženo devet godina s pozitivnim opštim prirodnim priraštajem, i shodno tome jedanaest godina s negativnim priraštajem stanovništva. Pri tome je prirodni priraštaj u Rusiji u periodu 2000-2020. bio pozitivan samo u tri kalendarske godine, dok je negativan bio u sedamnaest kalendarskih godišnjih ciklusa.

Verovali ili ne, ovaj pandemijski pad broja stanovništva nije rekordan za Rusiju u pomenutom 20-ogodišnjem periodu, jer je opšti negativni prirodni priraštaj stanovništva nadmašivao ovaj iz 2020. čak u šest godina – 2000, 2001, 2002, 2003, 2004. i 2005. godine. Podaci za prirodni priraštaj bez migracije se podudaraju s iznetim godinama, osim što je prirodni priraštaj za 2006. takođe bio niži od priraštaja za 2020. godinu. Ne bi bilo pravilno porediti apsolutne brojeve koji se tiču broja stanovnika Rusije za period 2000-2020, jer je 2014. Krimsko poluostrvo primljeno u sastav Ruske Federacije. Na Krimu je živelo oko 2,4 miliona ljudi, za koliko je povećan apsolutni broj građana Ruske Federacije za 2014. godinu.

Razlozi pojave bele kuge

Često se u laičkim internet-diskusijama može čuti argumentacija koja se svodi isključivo na ekonomske faktore – „kada bi država novčano pomagala rađanje dece, svi bi rađali po troje minimum“, zvuči otprilike to obrazloženje. Bez sumnje, ekonomski faktori utiču na sumarni koeficijent fertiliteta u jednoj državi. Sumarna stopa fertiliteta označava koeficijent koji pokazuje broj rođene dece na žensku osobu u plodnom razdoblju (statistički gledano od 15. do 49. godine života). Svakako da ekonomski faktori utiču na stopu rađanja, ali oni nisu jedino bitni, pa čak ni najbitniji. Uzmimo za primer Norvešku.

U Norveškoj je stopa fertiliteta za 2019. godinu iznosila 1,53. To je rekordno niska stopa fertiliteta za ovu skandinavsku zemlju. Čak i za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu Norvežanke su rađale više dece nego danas. Za održavanje istog broja stanovništva potrebna je stopa fertiliteta od 2,1. S druge strane, Norveška je jedna od najbogatijih zemalja na svetu, šesta od svih zemalja po bruto društvenom proizvodu po glavi stanovnika s korekcijom faktora pariteta kupovne moći. U ovu nisku stopu fertiliteta ubrajaju se i sve migrantkinje koje u Norveškoj uglavnom i rađaju decu.

Žena migrant iz Jemena tokom šetnje sa svojim sinom ispred izbegličkog kampa u Hamerfestu, na severu Norveške, 04. februar 2016. (Foto: AP Photo/Alastair Grant)
Žena migrant iz Jemena tokom šetnje sa svojim sinom ispred izbegličkog kampa u Hamerfestu, na severu Norveške, 04. februar 2016. (Foto: AP Photo/Alastair Grant)

Paritet kupovne moći je bitan korektiv jer uzima u obzir razliku u valutnim kursevima i pokazuje skoro pa realno stanje standarda života u nekoj državi. Rusija je pedeseta na spisku država po ovim faktorima, a za 2019. godinu stopa fertiliteta je iznosila 1,504, dakle malo je niža nego u Norveškoj, u kojoj je standard života znatno viši.

Glavni razlog za pojavu bele kuge na širem prostoru evropske civilizacije jeste proces urbanizacije i sve ono što je on doneo. Čak i danas, kada su uslovi života na selu lošiji nego u prethodnim istorijskim epohama, stopa fertiliteta među seoskim stanovništvom je viša nego među gradskim. Primera radi, Rusija u periodu od 1992. do 2020. nije zabeležila nijednu godinu u kojoj je ukupna stopa fertiliteta domašivala 2,1, ali je stopa fertiliteta na selu prebacila tu vrednost u čak pet kalendarskih godina. Maksimalna stopa plodnosti u ruskim gradovima iznosila je 1.678 i to 2015. godine kada je optimizam zbog prisajedinjenja Krima i očekivanja od „Ruskog proleća“ bio na vrhuncu.

Zašto seljani rađaju više dece od gradskih žitelja? U prvom redu, varošani su prostorno ograničeni, teško je naći dvosoban, a kamoli trosoban stan u Moskvi ili Peterburgu, jer su cene enormne (u najudaljenijim prigradskim rejonima Moskve najniža srednja cena kvadratnog metra iznosi 1.600 evra, dok u četvrtima bliže centru iznosi više od 3.000 evra). Seljanima je životni standard niži, to jest niže su zarade, ali oni poseduju porodične kuće u kojima se može smestiti više dece nego u skučenim stanovima. Naravno, drugo je pitanje migracija iz sela u grad, koje se uvećavaju iz godine u godinu. Možemo pretpostaviti da će na kraju većina dece rođene na selu svejedno završiti u nekom od regionalnih centara.

Drugi faktor je duhovno-moralni. Religiozni ljudi rađaju više dece od nereligioznih, jer Ruska pravoslavna crkva zabranjuje abortus i osuđuje upotrebu kontraceptivnih sredstava. Slične stavove deli i Islamska zajednica, s tim što ona dozvoljava i višeženstvo, što pozitivno utiče na stopu fertiliteta. U ruralnim sredinama veći je broj vernika nego u urbanim, što se objašnjava tradicionalnošću i konzervativnošću seoskih žitelja. Razume se da i u gradu žive predani vernici, ali su savremene urbane sredine svojevrsni kotao za pretapanje ili relativizaciju raznih vrednosnih sistema usled njihovog multikulturalnog, raznolikog etničkog, verskog i rasnog sastava.

Psihološki je lakše ostati veran tradiciji živeći na selu, koje je gotovo uvek etnički homogeno, nego u megapolisu gde se verska ili nacionalna isključivost manje tolerišu. Samim tim, stepen privrženosti tradicionalnim uverenjima u gradovima se snižava, ukoliko su oni heterogenog sastava, mada postojanje različitih ideologija može razdvajati i ljude iste nacije. Iako je Poljska, na primer, etnički homogena država, sukob između sela i grada je ogroman, što se videlo po rezultatima poslednjih predsedničkih izbora, gde je konzervativni kandidat za dlaku pobedio svog liberalnog konkurenta, iako je ovaj trijumfovao u velikim gradovima kao što su Varšava i Krakov. Sličnu sliku možemo naći i u Sjedinjenim Američkim Državama, gde konzervativce podržavaju ruralne, manje razvijene države, a liberale raznorodni megapolisi s višim životnim standardom.

Trampove pristalice neposredno uoči njegovog predizbornog mitinga na aerodromu Lankaster, Litic (Pensilvanija), 26. oktobar 2020. (Foto: AP Photo/Jacqueline Larma)
Trampove pristalice neposredno uoči njegovog predizbornog mitinga na aerodromu Lankaster, Litic (Pensilvanija), 26. oktobar 2020. (Foto: AP Photo/Jacqueline Larma)

„Rosstat“ je 2017. godine sproveo istraživanje u 81 iz 85 regiona Rusije u kojem je ženama u reproduktivnom razdoblju postavljeno pitanje da li bi želele da rode treće dete ukoliko bi za to postojali svi materijalni životni uslovi. Samo 27 posto građanki Rusije je odgovorilo potvrdno na to pitanje. Dakle, čak i ako bi imale uslove za život kao Norvežanke, tek svaka četvrta Ruskinja bi se odlučila da rodi troje ili više dece.

Problem nije samo ekonomski već i duhovno-moralni. Ruski demografi su u svom istraživanju, objavljenom u naučnom časopisu Ruskog sociološkog društva, došli do zaključka da prosečna ruska porodica uvek želi prvo dete, da je za rađanje drugog deteta potrebna ekonomska obezbeđenost, a da je treće dete nepoželjno bez obzira na ekonomske uslove života. Jasno se vidi da ekonomska pomoć države može motivisati porodicu da se odluči na rađanje drugog deteta, ali samo u retkim slučajevima na rađanje trećeg ili više dece.

Stanje u Rusiji

Rusija se ne razlikuje bitno od većine evropskih zemalja po negativnim demografskim pokazateljima, uzimajući u obzir i najrazvijenije zapadnoevropske države. Ruska demografska politika za vreme Vladimira Putina doživljava svoj zenit u periodu od 2013-2015. godine, kada je prvi put u savremenoj nezavisnoj Rusiji zabeleženo više rođenih od umrlih. Dva su faktora najviše uticala na taj uspeh. S jedne strane, to je ekonomska stabilizacija, a zatim i duži period umerenog stabilnog rasta ekonomije, ne računajući 2009. kada je svet bio pod udarom ekonomske krize.

Iako je najveći ekonomski rast u Rusiji zabeležen od 2000. do 2008, demografske promene se vide tek nekoliko godina posle stabilizacije ekonomskog rasta. U tom periodu je i cena nafte po pokazatelju Brent nadmašivala 120 dolara po barelu, a lavovski deo ruskog izvoza zavisi od trgovine energentima. Posle 2015. godine primetne su negativne posledice ne samo sankcija protiv ruske privrede već i pada cene nafte na 40 dolara po barelu. Mnogi geopolitički analitičari su smatrali da je Saudijska Arabija u sprezi sa Sjedinjenim Državama te godine veštački oborila cenu nafte kako bi bio izazvan kolaps ruske ekonomije, ali je Rusija izdržala taj udarac.

Drugi faktor jesu migracioni tokovi. Tok migranata, mahom muslimana iz Srednje Azije, ali i pravoslavnih Istočnih Slovena iz Ukrajine i Belorusije, postepeno se uvećavao uporedo sa objašnjenim ekonomskim rastom. Ogroman pad broja stanovništva u 2020. godini nije izazvan samo povećanom smrtnošću usred epidemije virusa korone već i činjenicom da su granice deo godine bile zatvorene, zbog čega migranti nisu mogli da ulaze u Rusiju.

Ekonomske kontrakcije takođe su izazvale lavinu otkaza i primorale migrante da se vrate natrag u Srednju Aziju. Rusija je planski otvorila granice 2021. godine za države Srednje Azije, a u februaru su predstavnici Ministarstva poljoprivrede i Ministarstva za rad Ruske Federacije dobili zadatak da razrade plan privlačenja migrantske radne snage za sezonske radove u agrarnom sektoru. Vicepremijer ruske vlade Viktorija Abramčenko sastala se s vlasnicima krupnih agroholdinga koji su joj preneli zabrinutost povodom smanjenja tokova migracija u prošloj godini, ističući pritom da domaća radna snaga nema potrebne veštine da iznese sezonske radove, a takođe nije spremna da radi za nadnice koje su primali migranti. Sredinom prošle godine slične stavove je izneo i predsednik RF Vladimir Putin, koji je rekao da se Rusija stara da povisi natalitet, ali da joj je za ekonomski rast neophodan priliv migranata.

Otvoreno je kazao da su najpoželjniji oni migranti kojima je ruski jezik maternji i koji su nosioci ruske kulture, ali da se na tome ne može stati i da su poželjni svi mladi ljudi koji su spremni da se uključe u tržište rada ili steknu potrebne kvalifikacije. U januaru 2021. godine, predsednik Putin naložio je Vladi da razradi plan za privlačenje migrantske radne snage potrebne građevinskom sektoru. Ministarstvo unutrašnjih poslova Ruske Federacije je tom prilikom predočilo predsedniku izveštaj u kome je stajalo da se u Rusiji u datom trenutku nalazi šest miliona migranata, a obično ih je 11 miliona, što je povezano s ekonomskim rastom.

Radnici migranti na gradilištu u Moskvi (Foto: Karpov Sergei/ITAR-TASS/Landov)
Radnici migranti na gradilištu u Moskvi (Foto: Karpov Sergei/ITAR-TASS/Landov)

Usled migracija, ali i unutrašnjih faktora postepeno se menja etnička i verska slika Ruske Federacije. U periodu 2002-2010. broj Rusa u Rusiji se smanjio za 2,12 odsto, dok će sledeći popis biti sproveden ove, 2021. godine. Rusi su tako činili 77,71 odsto od opšte populacije Ruske Federacije. Za isto vreme broj Kirgiza u Rusiji se povećao za 225 odsto, Uzbeka za 135 odsto, Tadžika za 66 odsto, Čerkeza za 21 odsto, Kumika iz Dagestana za 19 odsto. Primera radi, u Rusiji je 1959. godine živelo 83,3 odsto Rusa, 1970. godine 82,8 odsto Rusa, 1979. godine 82,6 odsto Rusa, 1989. godine 81,5 odsto Rusa. Svi narodi sa skokom u udelu ruske populacije su islamske vere, ali različitih etnosa, pa i rase. Treba imati u vidu i da se na popisu 2010. godine drastično smanjio broj Belorusa u Rusiji za 35 odsto i Ukrajinaca za 34 odsto, ali to najverovatnije nije posledica emigracije već utapanja u rusku naciju, što čini pad udela ruske nacije u opštoj populaciji ozbiljnijim, jer ga nije uspela ublažiti ni asimilacija srodnih naroda.

Po rezultatima statističkih istraživanja „Rosstata“, najviši indeksi rađanja zabeleženi su kod neruskih, nepravoslavnih naroda – Inguša (2.257 dece na 1.000 žena), Čečena (2.196 dece na 1.000 žena) i Darginaca iz Dagestana (1.975 dece na 1.000 žena), za njima idu Jakuti i Burjati. Ruska nacija beleži najniži indeks rađanja – samo 1.405 dece na 1.000 žena. Vidimo da se u savremenoj Rusiji brže nego u Sovjetskom Savezu smanjuje broj građana ruske nacionalnosti zbog sniženja stope nataliteta, ali i zbog uvećanog priliva neslovenskih i nepravoslavnih migranata. Treba imati na umu da su se Rusi za vreme SSSR-a takođe selili u druge sovjetske republike i tako povećavali ukupan broj Rusa u zajedničkoj državi, što sada nije slučaj, jer sva ruska emigracija odlazi na Zapad.

Tri opcije

Problemi s kojima se suočava Rusija su i problemi razvijenih zapadnih društava, gde u velikim gradovima već živi više od 50 procenata imigrantskog stanovništva, kao u Londonu, ili više od četvrtine, kao u Oslu. Pošto je stepen ekonomskog razvoja različit u odnosu na istok i zapad Evrope, ali je demografski pad sličan, biće da novac ne igra glavnu ulogu u čitavom procesu. Kako se stanovništvo premešta iz sela u grad, opšta populacija će se neminovno smanjivati, to je činjenica, jer su današnji nivoi populacije proizvod prevaziđenog agrarnog perioda.

Druga činjenica je da će doseljenici iz Azije, naviknuti na znatno lošije uslove života i budući da su muslimanski vernici, u urbanim evropskim uslovima rađati više dece od Evropljana, što će neizbežno promeniti etničku i versku sliku Evrope. To nije samo pitanje da li se nekome dopadaju neki narodi ili ne, što može biti i izraz rasizma, već šta će ostati od evropske kulture i njenih političkih institucija.

Ako Francuska postane još jedna država Magreba, ona će izgubiti svaku vrstu svog identiteta, uključujući i demokratski, jer arapske doseljenike ne interesuje evropska demokratija. Isto važi i ako Nemačka postane druga Turska, Britanija drugi Pakistan, ali i ako Rusija bude pretvorena u srednjoazijsku zemlju. Može se čak reći da je pad Rusije blaži i postepeniji od zapadnog, jer je u poslednjih nekoliko decenija na Zapadu kao jedina ispravna uvedena ideologija tolerantnog liberalizma, koja usled promocije netradicionalne seksualne orijentacije i genderne fluidnosti još više ubrzava demografsko strmoglavljenje zapadnoevropskih nacija.

Na vidiku su dva konačna rešenja: odricanje od komfora i povratak na selo, što je malo verovatno, jer se kosi s ljudskom prirodom koja je upravo i tragala za postignutim nivoom udobnog življenja, ili povratak formama tradicionalne seksualnosti i široke porodice kroz revitalizaciju hrišćanstva. Ako je prvo rešenje teško dostižno, drugo nije u tolikoj meri ako se uključe i državne i društvene strukture. Ipak, da li je vreme za rehristijanizaciju Evrope, pa i Rusije, prošlo kada je ona već naseljena izrazito antihrišćanskim migrantima? Možemo pretpostaviti da bi takav političko-duhovni zaokret doveo i do novih društvenih sukoba za koje evropske nacije nisu spremne.

Migranti iz afričkih zemalja u Kandalakši (Rusija) pre prelaska u Finsku (Foto: Sergey Ponomarev/The New York Times)
Migranti iz afričkih zemalja u Kandalakši (Rusija) pre prelaska u Finsku (Foto: Sergey Ponomarev/The New York Times)

Postoji i treća opcija – asimilacija migranata iz Azije u liberalne tolerantne Evropljane. Na ovu opciju računaju zapadnoevropske političke elite, ali ona zasad, čak kroz smenjivanje više generacija migranata iz Azije, nije donela željeni rezultat. Slične nade polaže i predvodnik Rusije Vladimir Putin, ali on nudi model konzervativne asimilacije, spajanje hrišćanskih i posthrišćanskih Rusa s muslimanima iz Centralne Azije na osnovu podudarnih tradicionalnih vrednosti. Trenutno, Putinov model više obećava, ali je pitanje da li će izdržati test smene vlasti u Rusiji u srednjeročnoj budućnosti.

 

Aleksandar Đokić je asistent katedre za uporednu politiku Ruskog univerziteta prijateljstva naroda (RUDN) u Moskvi

 

Naslovna fotografija: Xiao Yijiu/Xinhua/Getty Images

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u