Српски нобеловац Иво Андрић за радним столом у свом стану у Београду (Фото: Keystone Features/Getty Images)

Branko Prnjat: Andrić o tajnama književnog stvaranja

„Pisac je radnik čije radne časove niko ne broji, ponajmanje on sam... Pisac sve poslove obavlja sam, bez tuđih planova, iskustava i rutine”

Istorija je u Andriću pronašla svoga pisca.

Teme svojih dela on otkriva u netaknutim predelima proteklih vekova. A govor istorijskih činjenica prevodi na jezik svetske književnosti.

Andrić stvara delo koje će biti obeleženo najvećim svetskim priznanjem. Ono će doprineti ugledu zemlje, prodoru njene književnosti u svet.

Njegova ostvarenja dotakla su evropske i svetske književne vrhove. Tako će francuska književna kritika njegov roman Na Drini ćuprija proglasiti „jednim od najvećih romana veka”, „remek-delom evropske književnosti”, „remek-delom neverovatne književne snage”.

U Andrićevim zapisima sačuvano je dragoceno svedočenje o tome kako je nastajalo jedno monumentalno književno delo; koje su teme i ideje zaokupljale njegov stvaralački duh; koje su sve teškoće, neizvesnosti i sumnje pratile njegov književni postupak.

U jednom izuzetnom esejističkom iskazu, on će ukazati na ulogu umetnika u oblikovanju nove stvarnosti. Podsetiće i na poziv stvaraoca koji donosi „mnoga zadovoljstva i mnoga stradanja”.

Umetnik poseduje, piše Andrić, neodoljivu i nezajažljivu težnju da „iz mraka nepostojanja, iz ništavila i okova, otkida komad po komad života i ljudskog sna i da ih uobličuje i utvrđuje zauvek”.

A upornost umetnika, njega podseća na upornost kojom mravi grade mravinjak na prometnom mestu, „gde je osuđen da bude razrovan ili pregažen”.

Profesija stvaraoca, umetnika, nosi „proklete muke” i „neodoljive draži”. On je odmetnik u višem smislu reči. On stvara oblike kao neka druga priroda. Stvara dokaze da je neki predmet „po drugi put stvoren za jedan trajniji i značajniji život”.

Andrić će u svojim zapisima podsetiti na mnoge neizvesnosti sa kojima se suočava pisac u stvaranju svojih dela. On u tek publikovanom radu počinje da uočava sve njegove osobenosti i njegove mane koje za čitaoca ostaju nevidljive.

Sabrana dela jednog pisca, primećuje Andrić, čitalac uzima kao povezanu celinu i pored svih protivrečnosti i preloma koje delo tog pisca u sebi nosi. To delo podseća na dobro uređenu ulicu u kojoj su fasade kuća planski i dobro međusobno povezane. Jer takav čitalac stoji na krajnjoj tački piščevog dela, u pravcu protivnom od onog u kojem su dela nastajala. On ih posmatra u celini i u kontinuitetu koji ta dela nisu mogla imati kada su sporo i teško nastojala u dugim periodima piščevog života.

Pisac međutim, dodaje on, svoje delo vidi kao tešku uzbrdicu, kao dugu, krivudavu i izlomljenu liniju, na kojoj se dižu tu i tamo usamljene građevine, ali na kojoj ima još više praznih mesta i napuštenih gradilišta.

„On vidi sve pukotine, sve prelome mašte, sve protivrečnosti i nepovezanosti”.

A u toku pisanja dela, beleži Andrić, rađaju se sumnje i razna oprečna stanja i raspoloženja i to bez mnogo logike i bez vidljivog razloga.

U jednom trenutku piscu će izgledati i tema i njena obrada originalno i savršeno, a čas opet se čini sve „dosta vulgarno, plitko i površno”.

A zatim Andrić opisuje ono osećanje koje autor ima kada završi rad na svojoj pripoveci i kada nastaju nove dileme i neizvesnosti.

Tada pisac ne može ni približno da proceni šta mu znači ta pripovetka, da li je uspela ili nije. On ne zna šta vredi sama po sebi, ni u odnosu prema drugim, ranijim pripovetkama. Ona će ostati zatvorena pred radoznalim pogledom svoga tvorca, a svoju vrednost pokazaće samo čitaocu.

Nova pripovetka je pridošlica među onim već ranije objavljenim. Jer, ona tek treba da pronađe svoje mesto u zajednici već objavljenih pripovedačkih ostvarenja.

Andrić identifikuje i one kreativne impulse koji se rađaju u toku stvaranja dela.

Pisac će, manje ili više svesno zamisliti svoju temu, piše Andrić, ali sve one sporedne teme koje iskrsavaju u toku rada i koje ga karakterišu mnogo bolje od osnovne teme, „sve one niču bez plana i predviđanja iz podsvesti pisca, iz sećanja za koja nije ni slutio da žive i postoje”.

A podsvest je skrivena duboko u biću umetnika. Ona oblikuje njegov umetnički profil i daje mu kreativnu moć i originalnost. Podsvest sarađuje sa osnovnim piščevim zamislima, ona ih modifikuje i oživljava. Pisac se predaje njenom delovanju iako mu njeno poreklo ostaje do kraja nepoznato.

Autor živo misli „na ličnost pripovetke koja u njemu nastaje”, zapisuje Andrić, „i sve što vidi oko sebe vezuje za tu ličnost”.

Andrić delove postojeće stvarnosti prenosi u prošlost. Ovo je, bez sumnje, izuzetno piščevo umeće da u pripovedanju poništava vremenske okvire, da bi se bolje i potpunije ocrtala priroda ljudskog bića i njegova sudbina.

On će podsetiti i da mu pisanje priča ponekad pada teško, da postaje i neizdržljivo. Taj posao može da obavlja samo jedno kratko vreme „otprilike koliko provede lovac korala pod vodom: on se spušta na dno, jer drukčije ne može, ali je srećan da se što pre vrati na svetlost dana, sa svojom lovinom”.

Ponekad u toku pisanja neka ideja izmakne pažnji pisca, napusti ga, iščezne, da bi mu se, kada je on već sasvim zaboravi, iznenada vratila i našla svoje mesto u priči koja nastaje.

Tako čarolija pisanja kao da ne prestaje da piscu priređuje iznenađenja.

Privlačna moć istorije navodi Andrića na dugo, petnaestogodišnje prikupljanje građe za pisanje istorijskog romana, hronike. On vrši strogu selekciju materijala, proverava istorijske činjenice. On istorijske događaje posmatra iz neposredne blizine. To je vreme potpune identifikacije autora sa delom koje stvara.

„Iz mojih beležaka dugo i mučno sam sastavljao tu knjigu”, seća se Andrić.

O prirodi posla kojim se pisac bavi, o teškoćama sa kojima se suočava, Andrić ostavlja ovu zabelešku: „Pisac je radnik čije radne časove niko ne broji, ponajmanje on sam… Pisac sve poslove obavlja sam, bez tuđih planova, iskustava i rutine”.

Andrićeva kritičnost prema delu koje stvara vodila je njegov stvaralački postupak ka savršenstvu literarnih sadržaja i formi.

Njegovo delo stvarano da traje, plod je one stvaralačke imaginacije koja je bez granica i vidljivih obeležja.

On oživljava lepotu i čistotu narodnog jezika.

Ivo Andrić je stvarao svoje delo okružen samoćom.

A to delo upoznaće ceo svet.

 

Autor je redovni profesor Fakulteta političkih nauka i Fakulteta dramskih umetnika u penziji

 

Naslovna fotografija: Keystone Features/Getty Images

 

Izvor Politika, 18. februar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u