Geopolitički položaj Srbije u ovom trenutku krajnje je nezahvalan. Novi režim u Vašingtonu od prvog dana ne krije svoje agresivne namere prema Srbima u celini, niti potcenjivački odnos prema Beogradu oličen u Bajdenovoj „čestitci“ Vučiću. Pritisci da se prihvati „međusobno priznanje“ sa mafijaškom kvazidržavom samo će rasti, ali pre toga verovatno je da će prva na udaru biti Republika Srpska.
Rusija je na Balkanu već poodavno u sveopštoj defanzivi. Čak i kada bi u Kremlju postojala politička volja za konkretnu pomoć Srbima u slučaju akutne krize (što nije izvesno), geopolitičke prepreke su neumoljive. Gubitkom Ukrajine Rusija je za dodatne dve hiljade kilometara udaljena od Zapadnog Balkana, a već od ranije isprečio joj se kordon NATO članica Rumunije i Bugarske. Kina je daleko i u ovom trenutku još nespremna za oštru konfrontaciju sa SAD.
Evropska unija krotko povlađuje novom režimu u Vašingtonu, što se videlo iz zaoštrene antiruske retorike Žozepa Borela nakon što se vratio iz Moskve u Brisel. Nema sumnje da će Brisel i Berlin upravo po pitanju zaoštrenog stava prema Srbiji, Republici Srpskoj i Srbima u celini vrlo rado prihvatiti diktat Vašingtona kao odraz iznova stvorenog konsenzusa zapadnih partnera posle četvorogodišnjih poremećenih odnosa pod Donaldom Trampom.
Vatikanske veze
U tako nezahvalnoj situaciji Srbi treba da proaktivno teže za jačanjem starih i uspostavljanjem novih partnerstava, gde god mogu i sa kim god mogu. U tom kontekstu, značajna je činjenica da Sveta stolica nije priznala kvazidržavu Kosovo i da je papa Francisko odgodio kanonizaciju Alojzija Stepinca na neodređeno vreme.
Iskustva Srba sa Katoličkom crkvom kroz istoriju bila su mučna. U današnje vreme, međutim, neophodno je sagledati činjenicu da izrazito srbofobni, podunavsko-mitelevropski katolicizam nije dominantan u Vatikanu. Patrijarh Porfirije stoga bi trebalo da svoje već postojeće vatikanske veze ne samo neguje, nego i jača. Za Svetu stolicu veoma je poželjno da papa dođe u Srbiju. Svesna je da put ka Moskvi vodi preko Beograda. Ovo predstavlja značajan politički kapital, čega je novi patrijarh srpski savršeno svestan. On treba da njegovom aktiviranju pristupi bez obzira na optužbe zilota o tobožnjoj težnji ka uniji ili ekumenizmu.
Što se tiče odnosa sa katolicima, na osnovu njegovih dosadašnjih izjava i postupaka izvesno je da patrijarh Porfirije sagledava još jednu važnu činjenicu. U vreme kada postmoderno ludilo političke korektnosti caruje zapadnim svetom, kada se perverzije slave kao normalne, a normalnost proglašava za netrpeljivost, hrišćani istočni i zapadni – razdvojeni tragičnom Velikom šizmom – mogu i treba da nalaze zajedničke interese u suprotstavljanju zlu.
Trulež nevere, satanskih hristofobnih zakona i javnog diskursa, a pre svega sveopšte vajningerovske samomržnje u koju je ogrezao zapadni svet pruža dodatnu priliku patrijarhu Porfiriju da ojača veze sa katoličkim svetom. Uz punu spoznaju činjenice da razlike među nama – nastale pre mnogo vekova i produbljivane tokom skoro jednog milenijuma – neće biti uskoro prevaziđene, on je pravi čovek na pravom mestu da doprinese jednom funkcionalnom i obostrano korisnom partnerstvu istočnih i zapadnih hrišćana u otporu daljoj marginalizaciji vernika i prihvatanju nametnutih oblika postmodernije poput istopolnih kvazibrakova. To nije nikakvo unijaćenje, niti ekumenisanje! To je zdravorazumski stav i moralno jasno utemeljen.
Posebno ohrabruje činjenica da mitelevropski, agresivni katolicizam više ne uživa monopol posrednika između Vatikana i pravoslavnih Srba. Lično sam iskusio stanje duha te neprijatne varijante katoličanstva juna 2007, kada sam sa bivšim kanadskim ambasadorom u Beogradu Džejmsom Bisetom posetio visoke ličnosti u Vatikanu po preporuci tadašnjeg ambasadora Srbije pri Svetoj stolici, Darka Tanaskovića. Naš cilj bio je da iznesemo argumente zasnovane na hrišćanskoj solidarnosti u prilog nepriznavanja kosovske samoproglašene nezavisnosti, koja se tada uveliko očekivala.
Jedan od naših sagovornika bio je biskup Valter Brandmiler (Walter Brandmüller, od 2010. kardinal). Rođeni Bavarac, Brandmiler bio je na čelu Pontifikalnog odbora za istorijske nauke. Kada mu je ambasador Biset pomenuo značaj Srba kao osvedočenih branitelja Evrope od islamske opasnosti, biskup Bratmiler – očigledno nesvestan porekla moje malenkosti – doslovno je rekao sledeće: „Da, da, Srbi! Da, kakav narod! Ah… avaj [alas!], kakva šteta… ali naša vrata vazda ostaju otvorena!“
Prirodni saveznici
Danas, međutim, u katoličkom svetu daleko je prisutnija struja oličena u mnogim mojim kolegama i prijateljima iz Amerike koji u Srbima vide prirodne saveznike u borbi sa satanskim duhom postmodernije.
Jedan od njih je gvardijan norbertinskog manastira Svetog Arhangela Mihajla u Silveradu u Kaliforniji i moj prijatelj o. Hju Barbur (Hugh Barbour). Njega sam u dva navrata doveo u Crnu Goru, gde je bez zazora pružio podršku Mitropoliji izjavama da nikakva „Crnogorska pravoslavna crkva“ ne postoji. Mitropolit Amfilohije mi je potom u više navrata pred odlazak u Ameriku slao pozdrave za „našeg dobrog oca Huga“, sa kim je vodio višesatne razgovore na italijanskom. Otac Hju je prilikom jedne moje posete njegovom manastiru predao dar od 2.000 dolara Cetinjskoj bogosloviji na šta mu je otac Gojko Perović uzvratio lepim i elokventnim pismom zahvalnosti.
Katolik je i moj višedecenijski kolega dr Tomas Fleming, bivši urednik časopisa Hronike koji po pitanju odnosa katolika i pravoslavnih sledi jasan stav: „Ako se ne držimo zajedno, visićemo razdvojeno“. Dr Fleming je po blagoslovu mitropolita Amfilohija na engleskom napisao knjigu Crna Gora raspolućena zemlja (Montenegro: The Divided Land), koja je po prvi put zapadnom čitaocu na pristupačan i sažet način iznela činjenice o istoriji, kulturi, veri i identitetu Crnogoraca. Flemingov zaključak je nedvosmislen: „Oni Crnogorci koji kažu da nisu Srbi time prihvataju da su niko i ništa“.
Katolik je i pukovnik Ronald Hačet iz Teksasa, koji mi je godinama bio dragoceni saradnik u Fondaciji lorda Bajrona za balkanske studije, čest posetilac srpskih zemalja i učesnik naučnih skupova o jugoistočnoj Evropi. U svojim pisanjima, on se posebno istakao kao branilac prava Republike Srpske na opstanak. Nakon što sam u leto 1994. sa njim proveo sedam dana na Palama i drugde po ratištima, Hačet je pokušao da svoje vašingtonske veze aktivira u cilju povratka izolovanog rukovodstva Republike Srpske u pregovarački proces. Ovo je, nažalost, bilo sprečeno iz Beograda.
Takvih primera ima, hvala Bogu, na desetine. Među njima je i Elizabeta Valđusti, autor dokumentarnog filma „Spasimo manastire!“ o srpskom nasleđu na Kosovu i Metohiji. Navedeni ljudi su nesumnjivi i osvedočeni prijatelji srpskog naroda. Nikome od njih ne pada na pamet da različitosti naših verskih tradicija tretiraju kao problem. Oni su takođe svesni da su pravoslavni narodi, Rusi pre svega, još uvek čvrsta barijera metastaziranju postmodernog, posthumanog zapadnog sekularizma.
„Zapadni svet“ ima vladajuću kvazielitu koja se ponosi navodnom emancipacijom od tradicionalne vere, što je oličeno u Nacrtu Ustava Evropske unije koji temelje briselske Evrope vidi u prosvetiteljstvu i vladavini prava – ali ne i u hrišćanstvu. Posledica razdvajanja razuma od srca jeste kolaps zapadne kulture i civilizacije. On danas predstavlja realnost, a ne tek predstojeći proces koji je pre sto godina najavio Osvald Špengler.
Suočeni sa beštijom adskom na svakom koraku, zapadni i istočni hrišćani treba da očuvaju skrušenu svest o sopstvenoj grešnosti i da se klone zilotske isključivosti. Ona samo ide naruku onima koji žele da nas obese – svakog od nas posebno. Uzdam se i molim da im to zadovoljstvo nećemo pružiti. Nemam sumnje da je novi patrijarh srpski prava ličnost da uspostavi i ojača spone koje će zajednički otpor hrišćana dobre volje i tvrde vere novom Vavilonu učiniti mogućim.
Srđa Trifković je spoljnopolitički urednik mesečnog magazina „Hronike“ i vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci
Naslovna fotografija: Tanjug/Rade Prelić
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO:
