Uvaženi kolega Vladušić je između ostalih dao hronologiju dešavanja i postavio pitanje da li NIN-ova nagrada postoji i dalje. Ovakvo pitanje se postavlja iz godine u godinu, no mislim da je pristup javnosti koja se žali nad odlukama žirija pogrešan. NIN-ova nagrada, naravno, više ne postoji.
O sudbini NIN-ove nagrade odlučili su Vojislav Koštunica i Boris Tadić onoga trenutka kada su rešili sudbinu NIN-a na način na koji su je rešili. Kolumnista Pečata gospodin Reljić može najbolje da posvedoči o uzaludnim naporima i izostanku podrške vlade DSS-a da se NIN pretvori u neku vrstu nacionalne fondacije ili akcionarskog društva sa zaposlenima kao nosiocima budućeg rada i vlasničkih prava. Ta priča je razvlačena nekoliko godina, ništa nije urađeno i onda je rešavanje slučaja preuzeo Tadić. Pored nekoliko zainteresovanih domaćih privrednika, uključujući i tada dosta jakog Bogićevića, vrh DS vlasti izabrao je da ovaj značajan i uticajan srpski magazin preda ni manje ni više nego Ringieru, odnosno Akselu Špringeru, dakle velikoj korporaciji koja u Nemačkoj promoviše natovsku sliku sveta.
Sunovrat
NIN, sa svime što mu pripada, od tada nema nikakve veze s onim što je bila tradicija ovog magazina u prethodnoj polovini veka i to je sasvim pravedno. Privatna korporacija s njim može da radi šta god hoće – može da ga ukine, može da ga preproda, može da ga pretvori u tabloid ili instrumentalizuje za ideološke i političke stavove, svoje potrebe itd. Dakle, šta god hoće, jer nažalost upravo to se dešava s gotovo svim pisanim medijima u zapadnom svetu čiji smo mi deo.
Isto se odnosi i na NIN-ovu nagradu. Korporacija ima puno pravo da izabere da joj „Bogoljub“ Pančić, svršeni srednjoškolac, bude najveći autoritet i merilo „kvaliteta“ kao što ima pravo da novac i nagrade svake godine dodeljuje istom laureatu po kriterijumima koje ona izabere. Dakle, potpuno je pogrešan pristup u kome bismo mi kao javnost protestovali zbog svega toga, pokušavali da tražimo da se taj žiri drži estetskih kriterijuma ili bilo kakvih normi pristojnosti itd. Sa (neo)komunistima nema razgovora i dijaloga jer oni, ne zaboravite, poštuju samo sud svoje partije (ili svoje korporacije) – otud će kao kriterijume uzimati sve ono čega se pristojan čovek željan umetnosti grozi i stidi. (Najzanimljivije sa celim ovim fenomenom je što su pomenuti „Bogoljub“ i laureat „Lale Bas“ ispali jedini stvarni ruski plaćenici koje znam – sponzor ovakve nagrade je Sberbanka, što takođe zaslužuje zanimljiv osvrt…)
No to je, kao što sam rekao, njihovo puno pravo. Reagovanje na to treba da ide u drugom pravcu: ignorisanje. Dakle, srpski pisci i oni koji pišu na srpskom jeziku, a stalo im je do estetskih i civilizacijskih kriterijuma treba, naravno, da ignorišu postojanje nekadašnje NIN-ove nagrade koja to više nije i da zabrane svojim izdavačima da tamo šalju svoje knjige i da se time ponižavaju. Oni koji urade suprotno rade isto kao patriotski naučnici koji se prijave za prijem u SANU – ne razumeju okvir i u uzaludnoj nadi da će presuditi kvalitet ponižavaju se.
Važnije od toga je pitanje da li smo mi kao društvo, zajednica i kultura sposobni da izgradimo i uzdignemo neku drugu od brojnih postojećih književnih nagrada na nivo koji je nekada NIN-ova nagrada zauzimala. Dakle, postoji li institucija, ministarstvo, Narodna biblioteka, Matica srpska, UKS, Andrićeva zadužbina, udruženje građana, bogati srpski zadužbinar ili bilo ko ko će biti sposoban da formira ili preuzme neku postojeću nagradu i podigne je u sledećih pet godina npr. do nivoa koji nam je potreban. Ako se to ne desi, onda ćemo, kako primeti jedan mudar čovek, i dalje svake godine u isto vreme naricati što NIN-ova nagrada više nije ono što je bila.
Nosilac defetizma
Za razliku od formalno privatizovanog NIN-a i njegove nagrade, SANU međutim to sve više postaje iako je i dalje dominantno plaćamo mi, građani Srbije. Slažem se s akademikom Krestićem da polemiku treba da okončamo i beskrajno sam mu zahvalan što se oglasio na način na koji se oglasio. Eto, na primer, on se izgleda stidi što je glasao za gospodina Arpada Lošonca, člana UO Fonda za otvoreno društvo, i mene optužuje da lažem. No vrlo je lako proveriti da je Lošonc dobio svih devet glasova, uključujući naravno i podršku Krestića i Čavoškog.
U Svedoku od 29. januara 2019. objavljeno je pismo akademika Čavoškog u kome on potvrđuje da je gospodin Lošonc dobio svih devet glasova (četiri sa odeljenja društvenih nauka i pet pridodatih istoričara), na čemu najtoplije zahvaljuje istoričarima (njih petoro) što su podržali ovog kandidata. Krestić je jedan od njih. Dakle, gospodine Krestiću, ko govori neistinu, Vi ili ja? I zašto se stidite svojih odluka i pokušavate da ih sakrijete od javnosti? U tom pismu, inače, Čavoški optužuje istoričare (i Krestića) da su svi glasali za Milenu Dragićević Šešić i Miru Rašević i time ih naturili odeljenju društvenih nauka. Sada je, međutim, isti taj Čavoški predložio gospođu Rašević!?
Posle svega ostalo je, čini mi se, još pitanje koje mi širom Srbije i iz dijaspore postavljaju ljudi: „Čime to Kostić drži Krestića i Kostu (Čavoškog)?“ Tu ću se zaustaviti.
Da zaključim. SANU je danas, kao što smo pokazali, nosilac defetizma, institucija čijem se predsedniku raduju svi naši neprijatelji, čiji predsednik nastupa samo u Nedeljniku, na N1 i Novoj, a najveću podršku ima s Peščanika. SANU je jedan prostor u kome se vrti veliki novac, što vodi redefinisanju njene namene, smisla i bazične ideologije na kojoj je formirana. Mislim da smo tokom ovih mesec dana peticijom, javnim protestom i serijom javnih nastupa to dobrano pokazali, kao što smo i pokazali da se ovakvo ideološko glajhšaltovanje sprovodi, nažalost, uz pomoć nekih ljudi za koje se smatralo da su nacionalni svetionici u svakom pogledu.
SANU će i dalje biti predmet brojnih skandala – od kataloga na aktuelnoj izložbi Vlaha Bukovca, preko načina na koji se recenziraju i odbacuju tekstovi nepoćudnim autorima do netransparentnog izbora ljudi kojima tamo apsolutno nije mesto. No posle svega ovoga mislim da će razni Kostići, Teodorovići više voditi računa šta pričaju u javnosti i da takvi politički nastupi s oreolom „član SANU“ više nikome ništa neće značiti. A nakon ovakve reakcije javnosti mislim da će i političari kojima je Kostićev defetizam simpatičan takođe voditi računa da ne upadnu u veliku (velju) nevolju.
Ono gde akademik Krestić debelo greši jeste tvrdnja da sam ja revolucionar i da hoću da ukinem SANU. Ona se, nažalost, sama ukida i liči na nekadašnju SANU koliko i sadašnja NIN-ova nagrada na nekadašnju. I na protestu 16. januara rekao sam da sve ovo vidim kao početak borbe da se ona vrati srpskom narodu. Ona nije nagrada čiji je vlasnik privatna korporacija pa da napravimo drugu. Srbija, a i srpski narod treba da imaju jednu svoju akademiju. Problem je što ona sve manje pripada njemu i što joj zaista sve više odgovara onaj drugi, ne baš pristojni akronim koji ljudi počinju uveliko da koriste. Proces njenog odnarođavanja sve više napreduje, što se vidi i po aktuelnim kandidatima i otud je jedino rešenje ono koje sam ponudio: od početka je popunjavati ljudima kojima je tamo mesto. U međuvremenu treba braniti Maticu srpsku, jer su strane agenture veoma zainteresovane da i nju „modernizuju“ po modelu SANU.
Konačno, to da li će se za mog života SANU vratiti svojoj izvornoj funkciji i usmerenju, i da li ću za svog života videti Kosmet ponovo pod suverenitetom države Srbije uopšte nije važno. Moje je da u oba ta slučaja uradim najviše što mogu i da zavet za borbu za te ciljeve predam generacijama koje dolaze.
Što bi rekao onaj (pre)učeni laureat: „kvod erat demonstrandum“. Srpski narod i njegovi predstavnici nek vide šta će s ovakvom akademijom.
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/TV Hram
Izvor Pečat, 19. februar 2021.
BONUS VIDEO:
